ПЕТЕР ХАНДКЕ на богослужењу у Српској православној цркви у Великој Хочи на Косову и Метохији
ПЕТЕР ХАНДКЕНобеловац,је аустријски књижевник и активиста,њемачко-словеначког поријекла.Одрастао је у Источном Берлину и Грифену.Рођен: 6. децембра 1942. (78. година).Образовање: Карл-Франценс Универзитет Грац
ПЕТЕР ХАНДКЕ:
"Првих година мислио сам да су Срби полудели, због Србије су ми викали „фашисто".
Европа
нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље
високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије
Петер Хандке.
Хандке,
који је годинама подржавао Србију и писао о њој, је добитник повеље
почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао
пјешице, аутобусом, трамвајем.
Кад
су га питали шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз
смијех одговарио да је то био главни разлог због којег је деведесетих
био на страни Србије.
Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, рекао је да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.
"Да
оно што се извјештавало о Србији не може да буде сасвим тачно као што
се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да
вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио
да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не
може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика,
ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…", рекао је он.
Писац
који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност,
Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови
фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у
званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за "српску
ствар" није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже
да не жали.
"То
се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је
живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни
писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да
буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло", рекао је он.
О
Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски
помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из
Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су
„Кукавице“ преведене само на француски и српски.
На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“
"Има
све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе.
Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе
рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу
народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу
културама су и даље високе и велике", рекао је Хандке.
Каже
да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је
Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.
"Од
новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић,
врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан,
Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики
поетски аутор", наводи Хандке.
Разговор
завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би
га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда –
коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.
"Због
тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и
најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке,
аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је
и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо
над Берлином".
Режирао
је филм "Љеворука жена", који се нашао у конкуренцији Канског
фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР
Југославије.
Члан је САНУ и Академије Републике Српске.
-------------НАПОМЕНА:
Петер Нандке је са супругом обишао Србе
на Косову и Метохији.
Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије Петер Хандке.
Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, је добитник повеље почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пјешице, аутобусом, трамвајем.
Кад су га питали шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговарио да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.
Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, рекао је да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.
"Да оно што се извјештавало о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…", рекао је он.
Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за "српску ствар" није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.
"То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло", рекао је он.
О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.
На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“
"Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике", рекао је Хандке.
Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.
"Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор", наводи Хандке.
Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.
"Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином".
Режирао је филм "Љеворука жена", који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије.
Члан је САНУ и Академије Републике Српске.
на Косову и Метохији.
