ПИШЕ СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Да
ли ти то можеш. Ако можеш, онда ће ти заиста бити врло тешко. Не можеш
увијек да пазиш шта ћеш и пред киме ћеш да кажеш, разумљиво. Само није и
за тебе. Не можеш да измјериш своје ријечи. Али барем можеш да водиш
рачуна да их полако изговараш и да нигдје не журиш.
Имаш ли времена све полако да кажеш и можеш ли сам себи да уведеш самоконтролу што ни у ком случају не значи и аутоцензуру.
Осјети пулс оних пред којима говориш. Твој је свакако убрзан и не смијеш због тога да будеш нестрпљив и брзоплет.
Води
рачуна да те на свакој изговореној реченици чекају само замке, а то они
пред којима говориш једва и чекају. Скоро сваку твоју ријеч ће
изокренути у своју корист и све ће учинити да цијелу ситуацију окрену
против тебе самог.
Прогласићете
те да си неспособан, те да само водиш бригу о сопственим ријечима и оне
најбоље твоје ријечи и оно што си рекао, сасвим неоправдано, сами себи
то ће присвојити. Све ће учинити да их прикажу као своје говоре и своје
идеје. На крају крајева, извућиће закључак и рећи ће: "Како се,
наводно, свако могао тога сјетити и да то ионако није ништа посебно".
У
самом финишу искористиће твоје ријечи да те униште и потпуно унизе и
деградирају. Да те попљују и да те сатанизују. Да те демонизују. Велика
је могућност да ће те, док се буду дичили твојим ријечима и идејама,
истим њима и исмијавати. Ако стиснеш петљу да предложиш идеју буди
спреман и да сносиш посљедице најгоре врсте.
Мада
је највећа и најтежа посљедица што си упао у такво друштво, које је
унапријед знало како ће да те униште. Смисао је у томе, а не у било
каквим другим варијацијама на познате теме.
Са свим претходним дилемама требао си да рашчистиш прије него што си одлучио било шта да кажеш. Али речено остаје да траје .
