Приредио: Славко Јовичић Славуј
Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне, него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што је Броза сматрао свјесним Хрватом и који ће ући у историју као заслужан "чимбеник" у стварању самосталне државе Хрватске.
Овај
антисрпски двојац је знао да Брозова злочиначка кованица о тзв.
"братству и јединству" југословенских народа нема будућност и да је то
за краткорочну употребу са јединим циљем - како би се насамарили наивни
Срби.
Крајем
педесетих година прошлог вијека, у дијелу службене југословенске
историографије превладало је мишљење да је Краљевина Југославија у
Априлском рату брзо и неславно пропала због хрватске издаје.
(Напомена - А шта се друго могло и очекивати од Хрвата).
Али
највећу и непоправљиву историјску грешку Срби су направили 1. децембра
1918. године кад су стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца спасили
ова два народа, која ће, кад им се укаже - првом приликом забити нож у
леђа својим спасиоцима - Србима.
О томе је говорио славни српски војвода Живојин Мишић који је након обиласка Хрватске извијестио тадашњег, за влашћу похлепног краља - Александра Карађорђевића.
никад ништа нису научили.
Наиме,
један члан Војноисторијског завода написао је за Војну енциклопедију
чланак у којем је стајало да је Хрватска “крива за слом Југославије”.
Савјет Војне енциклопедије није прихватио ту енциклопедијску јединицу,
па је за њено писање потражио новог аутора. И врло брзо га је нашао у
имену Фрање Туђмана, који је тада био у чину пуковника ЈНА, Хрват и првоборац.
Туђманов рад Савјет је прихватио без примједби.
Тако
Туђман каже: "Да је о рату знао из прве руке, јер је био учесник,
носилац партизанске споменице, илегалац из Загреба и историчар. Али да
су противници против њега почели да кују страшне завјере", и закључује.
Туђман
је посредовањем високог војног званичника Ивана Гошњака тада послао
Титу своју енциклопедијску јединицу. Тражио је од њега директну
арбитражу – и заштиту.
Из Београда је добио одговор: “Немам никаквих примједби. Тито“
Средином
шездесетих година на Спомен подручју Јасеновац требало је да буде
постављена спомен-плоча на којој је требало да буде уклесано да је у
логору побијено 600 хиљада Срба.
Међутим,
Туђман је био против тога јер је у томе препознао тенденцију доказивања
колективне кривице Хрвата, па је крајем 1965. написао резиме рада, у
којему је објаснио зашто истицање таквог броја сматра погрешним и
штетним.
Рад је опет доставио злочинцу Јосипу Брозу, али није добио
јавни одговор. Но, радови на постављању спомен-плоче били су заустављени
а сасвим је јасно да су они могли бити заустављени само на интервенцију
злочинца Јосипа Броза, који је узгред речено обишао све свјетске
вукојебине, али му ни на ум није пало да било кад оде у злогласни
усташки концентрациони логор Јасеновац.
Седам
година касније (1972.), против Фрање Туђмана поднијета је оптужница да
је “учествовао у обарању постојећег друштвеног система”.
Мирослав Туђман оптужницу је однио Мирославу Крлежи, који је прочитао и рекао: “То је дим“. Након
тога Крлежа се обратио Јосипу Брозу. Послије те интервенције Тито је
изрекао најпознатију реченицу: “Туђману се не смије паковати“. То је
значило да Удба не смије подметати доказе и да суд не смије бити
преоштар.
Јосип
Броз је наиме увијек пажљиво балансирао у сложеним односима у
федерацији, па би, према односу снага и сопственим процјенама шта му је
корисније, стезао или либерализовао режим, подстицао социјалну
компоненту у политици, или, понекад, националну.
Јосип Броз лично се увијек декларисао као Хрват, што је Туђману било јако важно.
Милован
Ђилас свједочи о Титовој сујети јер је до краја живота био огорчен
пошто на такмичењу аустроугарске војске у мачевању није добио златну
медаљу.
Тито
је ипак, како тврди Ђилас, вјеровао да ће се југословенски народи с
временом стопити у једну нацију и ту се оштро разликовао од свог
генерала Туђмана – који му се читавог живота до те мјере дивио да је
Душан Билаџић Туђманов однос према Титу описао као заљубљеност.
"Туђман
је сам казао како без Тита не би било Југославије, па ни Хрватске.
Некима то звучи врло тужно. Туђман је био заљубљен у Тита", рекао је
Биланџић у једној телевизијској емисији.
Мирослав Крлежа
Мирослав Крлежа је био дио злочиначког тима: Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Крлежа, између осталог, није могао ни смислити Иву Андрића зато што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није он - Мирослав Крлежа.
Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свјесним Хрватом, и зато што се неизмјерно дивио његовим политичким талентима.
О
свему томе Фрањо Туђман отворено је проговорио у интервјуу листу Полет,
под насловом: “Хрватска повијест је моја историја”. Ставови које је
тада изрекао Туђман, данас дјелују шокантно. Туђман је у том интервјуу
дао најцјеловитији став у односу према Јосипу Брозу и уништењу
Југославије.
"Тито
је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла.
То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог свјетског
рата, није случајно.
Нашао
се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да
комунистички покрет у Југославији може успјети само рјешавајући хрватско
национално питање, што опет представља традицију хрватског
марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао
преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и
припадник несрпског народа", каже Туђман.
Фрањо
Туђман наставља даље: "То што је дошао из редова потлаченог хрватског
народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ
имао очувану свијест о свом идентитету. Тежња хрватског народа да има и
више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком
покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити".
Туђман
ту не стаје већ наставља: "Таква тежња помогла је и националним
покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и у Другом
свјетском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне
Југославије … ”, говорио је Фрањо Туђман.
“Тито је”, наставио је Туђман, “дакле
осјећао проблеме народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и
лењиниста, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте
у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске
политике, а Стаљин је постао, иако није био Рус него Грузијац –
припадник малога неруског народа, проводником великоруске политике.
У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али касније је постао проводником великоруске политике.
С
друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао
је хрватски комунист и чврсто је заступао интерес хрватског народа.
Он је осјећао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа.
Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата. Није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила и на крају крајева и Србе", говорио је Туђман, па наставио: "Дакле, Јосип Броз је преко Комунистичке партије Југославије (КПЈ) употријебио револуционарни терор у смислу осигурања своје побједе за вријеме рата и непосредно послије рата.”, каже Туђман.
Но,
историја каже да је један од драконских примјера како се злочинац Јосип
Броз одржавао на власти и оснивање Голог отока, углавном за Србе и
Црногорце за које је сматрао да су му највећи противници у очувању
власти.
И
да буде највећи апсурд, у томе су му највише помагали Срби-подрепаши
који су били жељни власти и који су се приклонили и увукли под скуте
злочинцу Јосипу Брозу.
Злочинац
Броз је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману
то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао
је”, наставља Туђман, “храбрости, одважности и државничке далековидости
да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цијела
Источна Европа и Исток, па и Запад.
Тако
Туђман Крлежу, штавише, сматра најзаслужнијим човјеком који му спасио
живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна …
“Иако су и други интервенисали за мене”, рећи ће Туђман у истом
интервјуу, “вјероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и
вјероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот".
Туђман
наставља у истом тону: "И самим тим што ме Тито спасио, то је дјеловало
и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним
агентима тада (1972) доведена она бугојанска група од 20 усташких
терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо … ”
Туђман
о Титу говори још у сљедећим формулацијама: “он је у комунистички
покрет унио нешто ново; унио је "Титоизам" који је заправо значио
рјешавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције,
задржавање државности и социјалистичке земље, чиме су Хрвати и Хрватска
одбрањени …”
Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру
комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао
употријебити на стваралачки начин у југословенским приликама …”
“У
оквирима свог времена Тито је био велик политичар … дао је одговор на
изазове свог времена, а данас, послије његове смрти, многи показују да
нису чак ни на његовом нивоу …”, говорио је Фрањо Туђман.
и непотребан, али ...
Онај ко то жели све му је јасно. Јасно му је да су злочиначки "трилинг" - Јосип Броз, Мирослав Крлежа и Фрањо Туђман - били родоначелници стварања самосталне хрватске државе, а што се касније у крви и великом страдању народа и десило.
Као симбол и знак српске захвалности
злочинцу Јосипу Брозу
за уништавање српског народа -
свједоче "Кућа цвијећа" и његов гроб у Београду.
