Михаило Миловановић рођен је 8. марта 1879. у селу Гостиници код Ужица. Са 14 година одлази у Ваљево да учи каменорезачки занат, међутим, због прележаног запаљења плућа, морао је да одустане од овог заната. Већ тада показује таленат за уметност - у ваљевском листу „Подгорје“ штампани су његови први стихови.
Након одслуженог војног рока, одлази у Београд. Тамо прикупља новац и полази путем Минхена, са жељом да студира сликарство. Октобра 1905. уписује минхенску сликарску Академију.
Четири године након уписа на минхенску Академију, добија звање академског сликара. 1912. године вратио се у Србију и као добровољац учествовао у Првом балканском рату. После демобилизације одлази у Праг на усавршавање. Ту га је затекао почетак Првог светског рата, те врло брзо бива ухапшен и после бекства из прашког затвора, преко Немачке, Пољске, Украјине, Црног мора и Румуније, стигао је да се прикључи на ратишту својој Дринској дивизији. Са Путниковим армијама стигао је до Крфа где је проглашен званичним сликаром Врховне команде. Миловановић је у том периоду насликао портете краља Петра и Александра Карађорђевића, војводе Путника, Мишића, Степановића, Бојовића, генерала Јуришића Штурма.
Израдио је споменике архимандриту рачанског манастира и кнезу Соколске нахије Хаџи Мелентију у манастиру Рача, команданту Златиборског комитског одреда мајору Кости Тодоровићу у Сребреници, српским ратницима у Младеновцу, споменик на Крфу погинулим војницима Дринске дивизије, мермерни иконостас у православној цркви у Младеновцу…
По ослобођењу живео је и стварао у Београду, а потом се супругом Валом, сином Момчилом и ћерком Маром вратио у завичај где је изградио кућу са атељеом. традиција и извор и исходиште уметничког подухвата.
У родној Гостиници дочекао га је Други светски рат. Миловановић ухапшен под оптужбом да је радио за Абвер и енглеску обавештајну службу. Са групом Ужичана стрељан и покопан у масовну гробницу 28. новембра 1941, дан пред пад Ужичке републике. Месец дана касније његови посмртни остаци, по одобрењу немачке војне управе, пренети су и сахрањени у Гостиници.
Михаило Миловановић један је од оснивача Удружења ликовних уметника Србије.
Носилац је Албанске споменице,
Ордена Светог Саве
и Ордена Југословенске круне III степена.
Више од шест деценија након његове смрти, одлуком Окружног суда у Ужицу, Миловановић је рехабилитован. Након послератног принудног заборава, слике Михаила Миловановића су се све чешће појављивале на тематским и специјализованим изложбама у Београду, Визбадену, Љубљани, Новом Саду, у "Уметничкој баштини Срба" у Москви и Лењинграду, у галеријама Цвијета Зузорић, Народног и Војног музеја у Београду, али и у Ужицу 1998. године, када је изашао и уметников роман Лендина воденица.
Првом академском сликару подигнута је спомен-биста у центру Ужица.
