ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Прошао је 8. Март – Дан жена. Данас је 10. март. Је ли и данас Дан жена или је дан за жене.
Са свих страна пљуштале су честитке за празник. Мушкарци, онако како их је сам бог створио, утркивали су се у честитањима. Много је разлога за то. Неки су то радили што заиста поштују и цијене жене и што имају џентлименске манире који им не дозвољавају да то забораве.
Било је и оних који то раде из навике, онако по инерцији, јер су се угледали на неке њима сличне.
Било је и оних мушкараца који су сами прославили Дан жена. Још од старина било какво славље је незамисливо ако нема алкохола и разних мезетлука.
Алкохол опија и није то откривање топле воде, већ само дигресија и упоредни параметар који се мјери са опијеношћу без алкохола. И ту има много варијанти. Неки су опијени љубављу према вољеној жени, а неки према женама које би хтјели "да имају", како се то каже, али никако им се не да да то и остваре.
Некако ми све ово изгледа поједностваљено. Није довољно убједљиво, а ни сликовито, јер многи воле само да гледају слике из једног јединог разлога што слике "говоре све". Има и оних који никад ништа нису видјели на слици нити су разумјели поруку коју им шаље слика. Рекло би се - каква слика, таква и прилика.
Познато је да су данас у моди разна честитања. Ништа чудно. Народ има времена на претек. У посљедње вријеме изгледа да су у моди накнадна честитања. Ретроактивна честитања. Није на одмет да поново драгим дамама честитам 8. Март Дан жена и то са данашњим датумом. Десети је март, па шта. Нико још није заборавио шта је било прије два дана. Зато и обнављам честитку да се не заборави, јер је заборавност једна од лошијих људских особина.
Додуше, постоје и они који никад ништа не заборављају и који ће и оног другог увијек на нешто подсјећати, најчешће на дугове и на рок њиховог враћања. А данас је свако свакоме нешто дужан. Мало је недужних и невиних. Процеси су то. То се зове живот. Јер, ријека никад није текла, већ увијек и само тече вода и то и потоком и ријеком. Океани нигдје не теку, јер су опколили копно и немају гдје. А кад се нема гдје, онда се нема ни куд.
Текст и ово "начртаније" намјерно нисам почео, а нисам ни помињао свјетску пандемију Ковида19, с разлогом, јер се не могу замислити ниједне медијске вијести које не почињу са трагичним информацијама о корона вирусу.
Ајд' здраво, до неког сљедећег осврта кад будем знао гдје ћу и како ћу и до неког новог честитања и славља.
И на самом крају да не заборавим - свима онима који увијек имају разлога нешто да славе ЧЕСТИТАМ.
