ЉУБА ТАДИЋ - Да се не заборави!

 31. маја 1929. године 

рођен је бард српског глумишта славни

ЉУБА ТАДИЋ

Из славне српске историје ... 31. маја 1809. године оодиграла се битка на Чегру!

Битка на Чегру, је била једна од пресудних битака вођених у Првом српском устанку између српских устаника и Турака.

Битка се одиграла 31. маја 1809. године на брду Чегар, код села Каменица, надомак Ниша.

Својим јунаштвом истакао се 

славни ресавски војвода 

Стеван Синђелић

                             

 

1809. године погинуо је српски национални јунак Стеван Синђелић, ресавски војвода, испаливши из кубуре хитац у складиште муниције у шанцу на узвишењу Чегар код Ниша, у јеку борбе с бројно надмоћним Турцима у Првом српском устанку. 

Не могавши да побиједи бројно јаче турске снаге које су продрле у шанац, Синђелић је пуцао из кубуре у подземни магацин барута. У страшној експлозији настрадали су сви српски војници и много Турака.

 Да би застрашио Србе, турски паша је у знак освете и опомене наредио да се од лобања палих српских устаника сагради Ћеле- кула на улазу у Ниш, у коју су узидане 952 лобање и која данас стоји као симбол борбе Срба за независност. 

СПОМЕНИК ЧЕГАРСКИМ ЈУНАЦИМА

Споменик на Чегру на брду Чегар, надомак Ниша, 
на мјесту гдје се одвијала чувена битка 

из Првог српског устанка 

налази се споменик подигнут 
у знак сјећања на храбре војнике 
и њиховог команданта Стевана Синђелића, 
који су погинули на овом мјесту...

ПАВЛЕ САВИЋ- Да се не заборави!

 Свјетски познати и признати 

српски научник и академик

ПАВЛЕ САВИЋ

умро је 30. маја 1994. године

ЗДРАВКО ЧОЛИЋ ... ПРИЈАТЕЉУ - СРЕЋАН ТИ ТИ РОЂЕНДАН!

  30. маја 1951. године рођен је

ЗДРАВКО ЧОЛИЋ

На њега су до сада потрошени сви постојећи суперлативи: најтиражнији, најуспјешнији, најпопуларнији, најбољи, највећи, најдуговјечнији, најљепши, најзабавнији, најомиљенији ...

А када га упознате, схватите да је заслужио 

сваки суперлатив који му је дат.

Најбољи је, стварно!

Миљеник је људи и Бога!

-----

Ти си ми у крви

--------------------

Погледом ме милујеш

К'о да ме додирујеш

И сваки пут као да је први

Ја стално мислим престаће

Из чиста мира нестаће

Ал' пожуда не престаје

Ти си му у крви

Толико дугих година

Узимања давања

Остајем последњи и први

Због тебе сањам Цигане

И смишљам слатке преваре

Ал' ђаво се не предаје

Ти си ми у крви

Ако те одведу Цигани Чергари

Или те украду страшни харемски чувари

Ако те одведу

Ја ћу да полудим

Без тебе не умијем

Више јутром да се будим

Ако те одведу

Све ће да се сруши

Памти ме к'о пријатеља

Чувај ме у души

И онда кад мислиш

Да је прекасно за снове

За све...

Толико дугих година

Узимања давања

Остајем последњи и први

Због тебе сањам Цигане

И смишљам слатке преваре

Ал' ђаво се не предаје

Ти си ми у крви

Рефрен ...

ДРАГАНУ ЏАЈИЋУ - СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

30. маја 1946. године на УБУ рођен је

ДРАГАН ЏАЈИЋ

- најбољи фудбалер СРБИЈЕ свих времена,

почасни предсједник ЗВЕЗДЕ!

 

 

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС - Да се не заборави!

 Владислав Петковић Дис

трагично страдао 30. маја 1917, код Крфа.

Упорним и дугим истраживањем, историчар Мирко Дрманац коначно је утврдио тачан дан, вријеме и околности под којима је пјесник Владислав Петковић Дис скончао у Јонском мору.

Владислав Петковић Дис у Марсељу, прољећа 1916. 

и Рудолф Сингуле, капетан аустроугарске подморнице 

Пјесник Владислав Петковић Дис утопио се 30. маја 1917. у шест сати ујутро, послије напада аустроугарске подморнице У-4 на наоружани француски транспортни пароброд „Италија” у Јонском мору, 46 миља југоисточно од рта Санта Марија ди Леука. 

До ових података дошао је, упорним и дугим истраживањем, историчар Мирко Дрманац из Научног одјељења Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” у Чачку, оповргнувши досадашње који су се читав вијек провлачили кроз литературу и енциклопедије.

–Ове чињенице мијењају скоро све што се знало о Дисовој смрти. Сада су откривени тачни подаци о датуму, сату и мјесту потонућа брода, расветљено је да „Италију” није напала њемачка већ аустроугарска подморница, и познате су све околности смрти славног пјесника.

Дрманац наводи да је најврједнији извор о потапању пароброда, до којег је он дошао, одломак бродског дневника са подморнице. Водио га је капетан Рудолф Сингуле, иначе рођен у Пули у њемачкој породици, и уписао да је контакт са француским бродом успостављен у 5.51 сати ујутро, 30. маја 1917. године. Уз то, кратко је додао: „Торпедо је испаљен са даљине од 600 метара и брод је потонуо за 3,5 минута. Капетан се удавио. 

Владислав Петковић (рођен 1880, Заблаће код Чачка) као ратни извјештач са српском војском, у којој су била и три његова брата, прошао је повлачење кроз албанске планине и почетком 1916. доспио на Крф. Убрзо је са групом српских избјеглица отпутовао у Француску, боравио у Марсељу, Ници и Пти Далу, тугујући за породицом која је остала у окупираној Србији, па у посљедњем свом писму (мај 1917) вели: „Морам за Солун, једва чекам да ускочим у воз…”

Наредни кораци лакше се прате, благодарећи забиљеженом сјећању Софронија Михајловића, игумана Високих Дечана, и сапутника Дисовог. Упознали су се у возу, на станици у Марсељу, па се задржали два дана у Тулону, ради овјере папира за пут. Одатле су исто возом стигли до Рима па, преко Напуља приспјели у Галипоље (античку грчку колонију Калиполис) на обали Апулије, гдје су два дана чекали брод који ће их преко Јонског мора превести на Крф.

На француски пароброд укрцали су се 29. маја 1917. у девет сати увече и у бродској трпезарији одмах упознали са осталим Србима, међу којима је била и Анка Петровић са дјецом, сестра Виде Црњански. Кад је освануло сљедеће јутро, игуман је кроз округли прозор примијетио да је из воде изронио „њемачки сумарен, као каква морска неман”.

То је, у ствари, била аустроугарска подморница У-4 под командом Сингулеа, која је оперисала из базе у Котору, дугачка 43,2 метра, наоружана са двије торпедне цијеви калибра 450 мм и палубним топом од 66 мм. За њу је француски пароброд, дугачак 79,5 и широк 8,7 метара, који развија највише 16 чворова, био мета која не може утећи.

„Наста ужасна експлозија и паника на лађи”, исписао је касније игуман српске светиње у Метохији. Торпедо је пробио труп брода и детонирао са његове друге стане, правећи катастрофално оштећење.

„Италија” није била обичан путнички пароброд, већ преуређени и наоружани транспортер за превоз војних трупа Антанте на Солунски фронт, и као такав легитиман војни циљ, али тај значајан податак није представљен у Дисовим животописима – објављује Дрманац.

Игуман Михајловић отео је појас за спасавање стражару код бродског топа, на вријеме скочио у море са брода који је потонуо за само осам минута, а послије неколико сати плутања по пучини, духовника је покупио британски разарач, први брод који је допловио на мјесто трагедије.

–Кобне ноћи Дис није спавао. Мучен црним слутњама, више пута је излазио из кабине на палубу, одакле је гледао бјеличаст траг торпеда у модрој води. Чекао је посљедњи чамац у који је требало да ускочи и Анка Петровић са дјецом. Али, за њих више није било времена јер је брод, путујући на дно мора начинио вртлог који их је све повукао. Француски морнари касније су пронашли Дисово тијело, у одијелу наочаре и ситнину, једну драхму и педесет лепти – наводи Дрманац.

Дисова пјесма „Утопљене душе”, објављена 1911, завршава се овако:

„Гледећи дуго тај маглени вео,

камо се дани моји разасуше, 

шири се покров велик, простран, бео,

под којим леже утопљене душе”.

Ни енциклопедије нису сигурне

У литератури се наводи више различитих временских података о Дисовој смрти. Током Првог свјетског рата у званичним документима и српској штампи је коришћен јулијански календар, а од 15. јануара 1919. уведено је рачунање времена по грегоријанском. 

Чак и у савременој литератури као датум смрти се помињу 16. или 17. мај (понекад без навођења да се ради о старом календару), што није правилно датирање јер се не користи календар који је у дневној употреби. Најранију вијест о Дисовој смрти налазимо у некрологу Владимира Станимировића, који га је горко оплакао на странама „Српских новина” 2. јуна (20. маја по старом календару) 1917, наводећи да је Диса „загрлила пучина морска” 30.  маја. Да се вијест брзо проширила међу српским избјеглицама на Крфу свједочи и пјесма „Дису” коју је спјевао Стеван Бешевић већ 31.  маја 1917. Међутим, Бранко Лазаревић ће у некрологу „Један живот: Владислав Петковић Дис” који је објављен у „Забавнику” 28. јуна као вријеме Дисове погибије навести зору 29. маја чиме ће се направити забуна која никада није ријешена. 

У трећем дијелу значајне Станојевићеве „Народне енциклопедије” из 1928. стоји исти податак да се Дис утопио 16. маја по старом календару „пред Крфом на торпиљираној лађи”. Тај податак су касније преузели и приређивачи „Енциклопедије Југославије” Лексикографског завода Југославије у издању из 1965. године. 

Састављачи „Југословенског књижевног лексикона” Матице српске из 1971. су датум који наводи Бранко Лазаревић превели у 29. мај 1917. по грегоријанском календару, а то је нетачно.

Дакле, тачан датум погибије славног српског пјесника Владислава Петковића ДИС-а је 30. мај 1917. године.

Можда спава

Заборавио сам јутрос песму једну ја.
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице не знам какво,можда дечије,
Стару песму,старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене;
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних:
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад:

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас,
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

НОВАК ЂОКОВИЋ побједник АТП турнира у Београду!

 НОВАК ЂОКОВИЋ

ТЕЖЕ ОД ОЧЕКИВАНОГ!

Тениски краљ НОВАК ЂОКОВИЋ је у финалу

другог издања београдског турнира,

побиједио Словака Алексу Молчана,

255. тенисера планете.

Ђоковић је освојио 83. пехар у каријери.

НОВАК ЂОКОВИЋ - Алекс Молчан

2:0 (6:4, 6:3)

НОЛЕ 

 

У Старом Броду код Вишеграда обиљежено 79 година од страшног злочина над Србима

 УВОД:

Ако не говоримо о стравичном страдању нашег народа за чије страдање и овакве догађаје и незапамћене злочине над нашим народом, онда ће нам и будућност бити саткана из препарираних тзв. истина и историја нашег народа биће саткана од лажи оних који су нам ломили и уништавали

корјене нашег постојања.

Убијеђен сам да је некад раније врло мали број Срба било када и чуо за овај и овакве стравичне злочине над нашим народом. Млађе генерације о оваквим злочинима не знају ништа, у то сам сигуран, јер наше школство је препуно лажне историје.

ВЈЕЧНА СЛАВА СВИМ СРБИМА КОЈИ СУ НА НЕЗАПАМЋЕНЕ НАЧИНЕ УМОРЕНИ ОД ЗЛОЧИНАЧКИХ УСТАШКИХ – хрватских и муслиманских руку!

С посебним пијететом и скрушеношћу одајем помен страдалим својим сународницима.

Славко Јовичић Славуј

-----------------------------------

Дио спомен-музеја. 

Скулптуре жртава у води Дрине ... 

Споменичко рјешење дјело је архитекте 

Новице Мотике из Зворника

Српске цивиле, нагомилане на обали, напале су усташе, убијале, мучиле, силовале жене и бацале у воду, а неки су, да би се спасили од усташког ножа, сами скакали у ледену Дрину. Према изјавама свједока, један број људи од убијања су спасили Нијемци и недићевци.

2018. године у септембру у Старом Броду је освештан Спомен-музеј старобродским жртвама у оквиру обиљежавања 77 година од страдања више од 6.000 Срба Сарајевско-романијске регије.

Постављено је 27 скулптура са 39 ликова, које симболизују збијег и улазак српских мајки са дјецом у наручју у набујалу Дрину.

У Старом Броду, код Вишеграда, данас је обиљежено 79 година од масовног покоља више од 6.000 Срба Сарајевско-романијске регије, који су починиле усташе Јуре Францетића.

Обиљежавању је присуствовао мањи број учесника због епидемиолошке ситуације узроковане вирусом корона.

Након парастоса положено је цвијеће на спомен-обиљежје.

Страдање Срба у Старом Броду и Милошевићима код Вишеграда 1942. године једно од највећих и најсвирепијих које је доживио српски народ у Другом свјетском рату.

Око 10.000 усташа које је предводио Јуре Францетић и муслиманска милиција којом је командовао Мехмед Хаџиефендић су са сарајевско-романијског платоа напали голорук народ, све што су стизали су убијали, а њихову имовину су пљачкали и палили. Збјегови су дошли до Дрине, до Вишеграда гдје су своје животе у хладним таласима Дрине и завршили.

Усташке јединице, предвођене Јуром Францетићем, покренуле су у прољеће 1942. године офанзиву са намјером да протјерају и побију српско становништво из источног дијела БиХ да би оствариле свој циљ - границу Независне Државе Хрватске на Дрини.

Офанзива је почела у марту и кретала се према Дрини, потискујући испред себе десетине хиљада избјеглица.

Прелаз у Србију у Вишеграду су блокирали Италијани, па је један број људи кренуо према Старом Броду и Милошевићима, по тешком терену и изложен нападима усташа и муслиманске "Ханџар дивизије".

Покољ у Старом Броду и Милошевићима догодио се у прољеће 1942. године, углавном на обали ријеке Дрине, у мјестима Стари Брод и Милошевићи, данашњој општини Вишеград.

Усташе су у том покољу убиле више од 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила. Један број људи утопио се у Дрини бјежећи од усташа. Најмасовније убијање људи извршено је 22. марта 1942, али су убијања трајала до почетка маја те године.

Српски цивили су углавном били из збјегова са подручја Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова, Пала и Сарајева.

Спомен музеј 

у Броду на обали Дрине

Да се не заборави ... 

Стари Брод – мјесто великог 

српског страдања ...

На другој страни споменика, лекција из историје, за оне који не знају, за оне који тек сазнају оно што је одавно требало да знамо, да не заборавимо!

 +++++++++++

Дан кад се "НЕБО ОТВОРИЛО" ... ЦРВЕНА ЗВЕЗДА ПОСТАЛА ПРВАК ЕВРОПЕ - ЗА СВА ВРЕМЕНА!

 29. маја 1991. године

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА

постала је шампион Европе 

у италијанском граду Барију, 

побједом на пенале 5:3 

против француског Олимпика из Марсеља.

 Београдски клуб се златним словима уписао 

у историју фудбала, јер је поред ЗВЕЗДЕ 

тешко и замислити да ће у будућности 

било који клуб са ових простора 

поновити нешто слично.