ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ
Неки именовани лудак са познатим и многима знаним именом, почео је да куне људе и то оне које он ни смислити никад није могао. Тако за те људе он призива божју казну. Исти тај именовани, имена знаног, можда је некада завирио у цркву, но не вјерујем да вјерује у Бога. Али зато именовани, именом знани, сјети се Бога кад јадник мисли да у његово име Бог треба нешто да заврши. Он од Господа тражи да Бог одапне отровне стријеле и да уништи оне који неодговарају њему, њему који има име позатог клеветника. Тај несрећник, при том, нема појма нити уопште зна о чему се ради. Да зна, онда би барем знао да је према свима Господ милостив.
Једино што зна и што је знао и ту му се мора одати признање, знао је и узео је све до чега је стигао, па чак је отимао и од оних који су, такође, као и он узимали или су се барем спремали да узму, па их је он предухитрио. Узимао је он само себи и то прије њих. Заправо узимали су и он и они, а узимали су све што је туђе и што никад није било њихово.
Јер, његова девиза је – "кад узимају они и нико их не дира, е онда ћу и ја да наставим и даље да узимам". Ако некад и дође вријеме да бар неко одговара, одговараће они, а он ће опет узимати туђе. Сви знају да своје никада никоме није давао, па ни своју хемијску оловку коју је претходно од некога џаба узео. Све је окренуто наглавачке само је он усправан, а то није ништа друго до апсурд апсурда. Није ово само сад овако и неће ово бити први пут, јер овдје се све дешава по стоти и по хиљадити пут, а много пута онако и успут.
Најгори су они људи који су оскудне памети, али који су врло сналажљиви. А он? Е он је сналажљивији од свих, па и од њих, мада су и они његови, али само до извјесне мјере. Ту мјеру одређује он.
Како год да окренеш он се пита за све, па и ко ће, а ко неће бити нормалан. По само њему знаним критеријима сви су ненормални ако њему нису одани. Сви ти честити људи нису хтјели да имају било каквог посла са њим, нити да одају оне око себе, а то је, углавном, био и остао његов посао, посао малог и никаквог човјека, који се окућио, баш онако енормно. Стекао је огромно материјално богатство зато што је узимао шта је и до чега је стигао. За њега ништа није било вишка и гдје год је дошао иза себе је остављао пустош и обавезу да други враћају дугове које је он правио.
Има ту свега и свачега. Он је многе оставио без игдје ичега. Знао је он како се то ради и како се најбоље и најбрже узима само за себе, као што је знао или је само мислио да рачун никад неће доћи на наплату. А хоће. Стићи ће једног дана.
И кад се то деси, е онда ће истински призивати Господа Бога да му помогне и неће му ни на ум пасти да друге честите људе куне и то оне са којима се ни по чему не може поредити, по поштењу поготово. Зао је он човјек. Многи су то осјетили на својој кожи. Једино је он у свакој прилици знао како да сачува своју кожу.
Ради се о лопужи који се цијели живот смуцао око оних који су прије њега узимали, па је и он схватио да може узимати чак и више него што су неки од њих узимали. Подразумијева се, све су узимали џаба!
Е то је он, он који је о јаду забавио народ!
