13. октобра 2013. године у Београду је умро
истакнути српски интелектуалац, књижевник,
члан Академије наука и умјетности
и сенатор Републике Српске
ВОЈИСЛАВ ЛУБАРДА
Много раније почело је људско, интелектуално, књижевно и свако друго страдање Војислава Лубарде у Сарајеву, који спас за себе и породицу налази бјежањем у Београд. Било је то вријеме прогона најистакнутијих српских интелектуалаца из Сарајева.
Иво Андрић је био први на удару повампиреног једноумља - настојања исламских фундаменталиста, чији су се главни носиоци налазили у врховима партије и власти - да очисте СР Босну и Херцеговину од свега што квари такозвану босанску „самобитност“ и право „старинаца“ (аутохтоних старосједилаца), муслимана, да сами управљају Босном и Херцеговином.
Почело је то да се остварује чувеним манифестом Мухамеда Филиповића „Босански дух у књижевности“, па се потом пренијело и на све друге друштвене и духовне облике живота. Програм чишћења СР Босне и Херцеговине од Срба и свега што додирује Србе и Србију наставио је да остварује пјесник Мак Диздар, са десетак јуришника, у специјално припремљеном двоброју часописа „Живот“. Главни смисао свих, углавном хушкачких текстова у „Животу“, био је да Срби „кастрирају“ прелијепи б-х језик и врше духовно, културно и свако друго поробљавање СР Босне и Херцеговине.
То је вријеме кад маспоковци подржавају исламске фундаменталисте, а фундаменталисти маспоковце, кад долази до спреге браће Поздерац Хакије и Хамдије (трећи брат Сакиб), Хасана Грапчановића и Џемала Биједића са Бранком Микулићем, кад Микулић наједном израња на површину и дуго, годинама, држи у руци кључ свих кретања у СР Босни и Херцеговини. Муслимански фундаменталисти се тада, као и за вријеме Независне Државе Хрватске, здружују са хрватским клерикалцима и ускликују о себи да су најљепше „хрватско цвијеће“.
Било је то једно од многих страдања најистакнутијих српских интелектуалацау Сарајеву од стране осовине Бранко Микулић - Хамдија Поздерац. Њихов мач је жестоко сјекао, али Срби су зарад сулудог Брозовог тзв. братства и јединства ћутали.
Најпознатија дјела Војислава Лубарде
Ближњи свој, (1962)
Љуљашка, (1963)
Гордо посртање, (1970)
Преображење, (1979) (1980) (1982) (1990)
Покајање, (1987)
Вазнесење, (1989)
Свилени гајтан,
Анатема (+ 5 наслова),
Тамни вилајет, (1994)
Српска беспућа: Књижевнополитички огледи
Војислав Лубарда интервјуу: НИН - 21. јануар 1990.
"Ако не рачунамо информбировце, био сам први Југословен који је без суда и суђења чак и без састанка радничког савјета, изгубио практично сва грађанска права.
Најжешћи мој ударац била је „Посланица Маку Диздару“ објављена у листу „Студент“ (јер је други нико није смио да објави) у којој сам раскринкао, чак исмијао и разбуцао све оптужбе против Срба и Србије.
Та ме „безумност“ већ послије неколико дана коштала положаја уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево а убрзо је стигло избацивање с посла, без права на рад".
