МИЛОРАД ПАВИЋ - Да се не заборави!

 30. новембра 2009. године

преминуо је велики српски књижевник

Милорад Павић

 

Милорад Павић 

споменик у ташмајданском парку у Београду

------------

-

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ - Да се не заборави!

30. новембра 1977. године, 

умро је славни српски писац

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

 

Биста Милоша Црњанског на Калемегдану

------------

ПАЈА ЈОВАНОВИЋ - Да се не заборави!

 30. новембра 1957. године,

умро је славни српски сликар 

ПАЈА ЈОВАНОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих

 Срба у нашој историји

Павле Паја Јовановић 

Био је један од највећих српских сликара 

и типичан представник академског реализма. 

---------------------

Сеоба Срба

 

Карађорђе Петровић

 

Спомен-биста на Светосавском тргу у Вршцу

------------

-

29. новембар као обични датум у календару!

  ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Без било какве носталгије 
о данашњем дану, односно 29. новембру,

некадашњем Дану Републике бивше 

и више непостојеће СФР Југославије

Некад било. Не треба трошити ријечи о некадашњем празнику и тзв. рођендану, јер не слави се нити се празнује оно што не постоји. Можда још постоје неки занесењаци и особењаци који нешто обиљежавају, а обиљежавају давно сахрањену Југославију. Носталгија је чудо, али су још чуднији неизљечиви носталгичари.

 Једни и данас са сјетом причају да се у некадашњој држави живјело неким безбрижним животом, док други сматрају да је Југославија била вјештачка творевина.

Чињеница је да су и једни и други управу. Ови други мало више, јер им иде у прилог и крвави распад нечега што није могло опстати. Било је сулудо размишљање да ће се смртно завађени народи волити, народи који никада нису разријешили трагичну и крвљу исписану историјску прошлост. Потпуно повампирење авети прошлости је настало кад је свако кренуо на своју страну, при том незаборављајући да што дубље и јаче зарије нож у леђа оном другом "братском" народу. 

Србе је највише коштала сулуда Брозова кованицица "братства и јединства"!

Има људи који су задовољни, али који истовремено нису и срећни. Јер задовољство се може примијетити код људи, док то не важи и за људску срећу. У великим кризама, а поготово економским, велики број људи тражи утјеху у једној реченици:

"Добро је, не пуца се и нема рата”!

Људи памте многе страхоте и велики је број ожалошћених породица које и дан данас трагају за својим најближим члановима којих више нема међу живима.  Сви они и даље страхују да њихови најближи не буду поново убијени. Туга и неспокој убијају и оне живе који никада неће наћи смирај у својим душама, јер не могу да пронађу своје најмилије. Само још инстикт и људска нада осјећају да њихове душе лебде изнад нас живих.

Тешко се долази до националне свијести једног народа, јер је његов колективни организам раскомадан у парампарчад и она се више никад не могу спојити у некадашњу цјелину. А без цјелине нема ни организма, па тако нема ни јединства народа.

И превише је страдалих, али је још увијек недовољно подигнтих споменика најхрабријим и највећим синовима које су породиле српске мајке.

Сам Драги Бог зна зашто је то тако. Знају и људи, али неки нељуди у властима су засјели у кормила флоте лађа, које без мотора и горива, односно без јарбола плутају широким морским пространствима. 

Ти авантуристи никада неће моћи видјети обалу спаса на хоризонту бескрајног лутања. 

И тако, нестала је бивша и на силу склепана заједничка држава, али су остали десетковани народи. Историја је неумољива и она биљежи да највише страдања сопственог народа оплакују Срби.

Срећан рођендан академику МАТИЈИ БЕЋКОВИЋУ!

 29. новембра 1939. године рођен је

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

Да се не заборави ... 29. новембра 1922. године, рођен је непоновљиви ДУШКО РАДОВИЋ

29. новембра 1922. године рођен је

ДУШКО РАДОВИЋ

За вјернике Српске православне цркве ... 29.новембра је Свети апостол и јевангелист Матеј - МАТИЈЕВДАН!

 

Свети апостол и јевангелист Матеј, син Алфејев, друкчије називан Левије, живљаше у Галилејском граду Капернауму.  Пореклом је био из имућне породице галилејског града Капернаума. По занимању је био цариник, тј. сакупљач пореза и као таквог виде га Господ и позва: "Хајде за мном" и он остави све и пође за Њим и више никад се не одвоји од Њега. Постаде један од дванаесторице апостола и силаском Духа Светога на њих, он пође као и сви остали у свет да шири Еванђеље у: Етиопији, Партији и Мидеји.

Пратио је Господа у стопу у свим Његовим путовањима, слушајући Његово Божанско учење, гледајући Његова безбројна чудеса. Беше се он наоружао чудотворном Божанском силом, којом је исцељивао болесне, изгонећи ђаволе, чистећи губаве и васкрсавајући мртве.

У Етиопији постави за епископа свог сапутника Платона, и сагради му малу цркву, а он сам се повуче у молитвену самоћу, где му се јави Господ. Крстио је жену и сина кнеза те земље, што веома разљути поменутог кнеза, те он нареди да се Матеј ухвати, доведе му се и погуби. Два пута је стража одлазила по Матеја али се увек враћала не могавши га наћи, јер Господ Бог наш, сакри га од њихових погледа и намера. Али, апостол свети би милостив. 

Помоли се Богу и замоли Га да допусти кнезу да га види, ухвати и погуби. И догоди се чудо, кнез прогледа, али само телесним очима, а не и духовним, те ухвати апостола Матеја и стави га на љуте муке. Палио му је ватру на грудима, али нека невидљива сила хладила је огањ и пламен претварала у росу и свети Матеј се појављивао жив и неповређен, што је још више наљутили кнеза и он прогласи Матеја врачом.

Напослетку је наредио да се Матеј стави у метални ковчег и баци у море што би и урађено. Ноћу се овај апостол јави епископу Платону, рекавши му тачно где се ковчег налази, те он изјутра оде и извади га из мора скупа са моштима Светог Матеја, потпуно неоштећеним. 

За време свог живота, апостол Матеј је написао Јеванђеље на јеврејском језику, а оно је касније преведено на грчки и тако је дошло и до нас. Свети Јеванђелист Матеј, никада није јео меса, но само воће и поврће, а својим богоугодним животом и пострадавши мученичком смрћу умили се Богу, те се он за све нас моли Њему, да нам подари вечно Царство небеско.

МИЛАН ВУЈАКЛИЈА - Не постоји човјек са српског језичког подручја који се барем некад није позвао на Лексикон Вујаклије ... Да га не заборавимо!

 28. новембра 1891. године рођен је

Милан Вујаклија

лексикограф и преводилац 

Лексикон је био и остао једно од најзначајнијих дјела 
српске културе, књига без које је тешко замислити 
озбиљнију јавнуили приватну библиотеку, 
да би временом постао ознака и критеријум 
за лексикографску литературу уопште,

а ауторово име је почело да се поистовећује

са насловом-необичан и лијеп споменик 

Милану Вујаклији.

28. новембра почиње шестонедjељни Божићни пост!

 За вјернике и Српску православну цркву 

почиње Божићни пост

Њиме се чува успомена на пост Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи и потврђује се снага воље и вјере. Његова сврха је очишћење душе и тијела од лоших мисли, ријечи и дијела.

28.11. почиње Божићни пост којим се православни хришћани припремају за обележавање празника рођења Исуса Христа за цркве које своје богослужбено време рачунају према Јулијанском календару. 

Четрдесетодневни Божични пост који по значењу и трајању долази после Васкршњег или Великог часног поста, који је увод у највећи хришћански празник Христовог Васкресења, почиње за Руску православни цркву, Српску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Свету Гору.

Остале хришћанске цркве, међу којима и већина православних, које су због веће тачности прихватиле Грегоријански календар, у посту су од 15. новембра. 

Хришћански пост уведен је по узору на Исуса Христа који је четрдесет дана провео у пустињи у посту и молитви и у Старом завету дао заповест Јеврејима да посте јер ће и "његови ученици постити".

Према хришћанском учењу, утемељитељем поста "сматра се сам Исус Христос, који је уочи ступања у подвиг искупљења рода људскога укрепио себе дуготрајним постом". 

ПОСТ учвршћује снагу вере и воље

Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, датира се у прве векове хришћанства и помињу се у делима светих отаца од IV и V века.
Првобитно је трајао седам дана, а одлука и наредба хришћанима да пред празник Рождества посте 40 дана изречена је на сабору 1166. године.

"Пост је и данас неопходан", записао је у својој књизи "Молитве и молбе" блаженопоцивши патријарх српски Павле објаснивши да се овим подвигом уз молитву, православни хришћани припремају за долазак великих празника.
Трајање Божићног поста објашњава се и четрдесетодневним путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине, у којој је 25. децембра рођен Богомладенац Исус. 

Зато се каже да је пост звезда водиља за све оне који су хришћанство одабрали за своју веру, као што је за мудраце, који су веровали у пророчанство о рођењу Спаситеља, једина водиља била најсјајнија звезда на небу која је ишла од Запада ка Истоку и која их је довела у Витлејем. 
Православни хришћани се слободном вољом одлучују на овај подвиг чија је сврха очишћење душе и тела које се постиже не само уздржавањем од мрсне хране, већ и од лоших мисли, речи и дела.

Постом се потврђује снага воље оних који као хришћани желе да својим разумом владају у свим искушењима, па се каже да је пост - подвиг целокупне личности и етички став. 

Правило је такође да и славске трпезе у српским домовима у време Божићног поста буду посне.

 

ГДЈЕ "ЖИВИ" ИСТИНА?

  ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Зашто истина споро допире до јавности?

Истина једна и она је недјељива. Опште познато је да на истину нико нема ексклузивно право, али овдје се мора нагласити да истину креирају сви и то баш онако како то коме одговара. Међутим, "истину" највише креирају медији.  Да би обични конзументи истине или информација колико-толико имали било какав увид у истинитост онога што се заиста дешава и о чему се сазнаје, заинтересовани читаоци морали би свакодневно да купују најмање десетак дневних новина или да прате информативне програме опет најмање неколико најгледанијих ударних дневника на програмима многих телевизија. При том, не смијемо занемарити и мноштво интернет портала који имају своје информативне програме и садржаје, па самим тим и утицај на креирање јавног мнења.

Међутим, могуће је, наравно, ако имате новца и ако сте пасионирани зависник о политичким информацијама да купите све дневне и седмичне новине, но немате никакву могућност да пратите ударне дневнике на неким важним телевизијама, јер ти информативни програми, углавном, почињу у истом временском термину. Не треба бјежати од истине па рећи да су сасвим различите информације и извјештаји које објављују медији у РС у односу на медије из Федерације БиХ, Србије, па чак и у односу на медије који су наклоњенији неком од народа и појединаца.

Разлике су очите у извјештавању и оне се манифестују у зависности од случаја до случаја, што у највећој мјери зависи од тога - чији су медији; из којег центра се емитују програми и не треба много труда да се уоче драстичне разлике у извјештавању различитих медија, рецимо из Сарајева, затим оних из Бање Луке, те из Мостара и из Србије посебно. Најлакше би било речи да је то отворена медијска борба прса у прса за сваког читаоца и гледаоца. Друга је ствар како и на који начин сваки медиј долази до оних информација које су за прву страну сваких новина, јер и новине су роба, а робу најлакше продаје добра амбалажа!

Зато се на малом простору и у "малој бари с пуно крокодила" води грчевита борба за оне сугестивне и сензационалистичке вијести и информације. У таквој хиперпродукцији и у потрази за драматичним и ексклузивним информацијама, односно у борби без милости и кодекса, врло често они ревносни читаоци ће прочитати отворене сукобе између многих медија о никада помирљивим интересима. Те међусобне анимозитете перманентно подгријавају редакције тих медија, јер су им и интереси различити. Једни у одређеном времену подржавају позицију, други опозицију, а трећи нападају или подржавају и једне и друге, а сви заједно се међусобно између себе гложе.

Ипак, све то иде само на штету истине која је потребна свима. Кажем потребна, али била би илузија да ће она - истина, једна и права - икада бити презентована јавности, па чак и о оним темама које су свима видљиве и јасне.

За вјернике Српске православне цркве ... 27. новембра је Свети апостол Филип

 

Свети апостол Филип, родом из Витсаиде крај језера Галилејског, као и Петар и Андреја. Одмалена научен Светом Писму, Филип се одмах одазва позиву Господа Исуса и пође за Њим (Јн 1, 43). По силаску Светог Духа Филип је ревносно проповедао Јеванђеље по многим странама Азије и по Грчкој. 

У Грчкој хтедоше га Јевреји убити, но Господ га спасе моћним чудесима својим. Тако архијереј јеврејски, који се устреми на Филипа да га бије, наједанпут ослепи и сав поцрни. И би земљотрес велики и земља се раступи и прогута злобне гонитеље Филипове.

И друга многа чудеса збише се, нарочито исцељења болних, због којих многи незнабошци повероваше у Христа. У граду фригијском Јерапољу свети Филип се нашао на заједничком послу јеванђелском са Јованом Богословом, својом сестром Маријамном и Вартоломејом апостолом. Ту би нека опасна змијурина, коју незнабошци храњаху брижљиво и клањаху јој се као Богу.
Апостоли Божји молитвом као копљем умртвише ту змијурину. Тиме навукоше гнев помрачених људи.

И озлобљени незнабошци ухватише Филипа и распеше га наопако на дрвету, потом распеше и Вартоломеја. У том се земља раступи и прогута судију и многе друге са њим. У великом страху потрчаше људи да скину распете апостоле. Но успеше само Вартоломеја да скину жива; Филип, пак, беше издахнуо.

Вартоломеј постави крштенима за епископа Стахија, кога пре тога он и Филип беху исцелили од слепила и крстили. Беше Стахије четрдесет година слеп.

Мошти светог Филипа пренете су доцније у Рим. Пострада овај дивни апостол 86. г. у време цара Дометијана.

ЛАЗА КОСТИЋ - Да се не заборави!

26. новембра 1910. године

умро је славни српски пјесник 

ЛАЗА КОСТИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих

 Срба у нашој историји

Лаза Костић, биста на Калемегдану

 

ЛАЗА КОСТИЋ

- Santa Maria della Salute 
/Света Маријо поздрављам те/.

Једна од наших најљубавнијих пјесама ако не и најљубавнија пјесма српске књижевности је свакако пјесма:

Santa Maria della Salute.

Овај пут је на блогу нисам поставио, јер се може свугдје наћи на нету. 

Поставио сам кратки текст - коме је посвећена и како је настала пјесма итд.

Несрећна љубав

Њему је било већ 50 година, њој тек 20. Ленка Дунђерски била је ћерка најимућнијег Србина у Војводини, Лазе Дунђерског. Иако нису били блиски по годинама родила се обострана љубав. Ленка је била опчињена славним песником, а он њеном младошћу и лепотом. Ипак, у педесетој години чак се и одважни Лаза Костић плашио да започне нов, узбудљив, заљубљен живот са тридесет година млађом девојком. 

Уместо романсе, цветало је пријатељство. Уследиле су заједничке вожње кочијама по граду и слушање клавира. Схватајући да је разлика у годинама исувише велика и да је таква љубав просто немогућа, Лаза бежи у манастир Крушедол. На предлог њеног оца жени се богатом наследницом Јулијаном Паланачки из Сомбора, а те исте 1895. године умире Ленка у својој 24-ој години.

Званично је прихваћена прича да се Лаза оженио богатом сомборском мираџиком, само да би некако заборавио Ленку, док је она у кратком року преминула у Бечу од тифусне грознице. Ипак, незванични подаци тврде, да је Ленка преминула при абортусу, који је спровођен у Бечу, а да је причу о тифусној грозници исконструисала породица, како би се избегла срамота и како би девојачко име остало неукаљано. Ленка је потом сахрањена у породичној гробници Дунђерских у Србобрану.

Лаза је за Ленкину смрт сазнао на брачном путовању у Венецију, где између осталог посећује цркву Госпе од Спаса (Санта Мариа делла Салуте). Управо од тренутка Ленкине смрти и сусрета са грандиозном лепотом цркве Лаза Костић ће 14 година у себи носити ову песму, све док није добила пуни сјај и постала опроштајна песма, једна од најлепших у српској поезији.

Фатална судбина

Костић је имао несрећу да се под старост заљуби безнадежно у недостижно. Пре те фаталне љубави, прва његова важна љубав за коју историчари знају завршила се смрћу девојке, 1862. године, кад је Костић имао 21 годину. Следећа се удала за другога, а трећа за трећега. Изгледа да су оне, или њихове мајке, на време схватиле и размотриле природу овога генија, и утекле стабилним људима, можда мало безбојним, али постојаним.

Ленка и Јуца, Костићева супруга, не могу се поредити без опасности да се једној или другој не нанесе нека неправда. Кад су се венчали, Јулијани Паланачки је било 46, а Лази 54 године. Јулијана је свога распуштеног генија први пут угледала у некаквим сватовима, и отада та зачарана девојка више ништа није видела до њега, иако га је срела 25 година пре њиховог венчања. Дотле је енергично одбијала просце, који су јуришали на мираз, а никоме није говорила кога то она чека. У браку између Јуце и Лазе не може се рећи да није постојало наклоности, али љубавне страсти засигурно никада није било. Јуца иако је била предобра жена, није могла да надомести Ленку и њено ужасно одсуство.

Ленка Дунђерски и Лаза Костић 

споменици у парку дворца Дунђерски 

у Кулпину, општина Бачки Петровац

------------------------------
Славни сликар Урош Предић 
и Лаза Костић