Ратни сукоби на површину извлаче најгора људска осећања. Људи који у њима сачувају доброту, храброст и пожртвованост требало би да буду овенчани славом, али није увек тако. Изузев МИЛУНКЕ САВИЋ, за коју се може рећи да је опште позната, бројне хероине Првог светског рата срамотно смо занемарили, гурнули на маргине историје и заборавили.
Листа која следи покушај је да се исправи неправда, уз опомену да постоји још много жена које нису могле да се нађу на њој. Све заједно, задужиле су нас толико да не заслужују текст објављен на интернету, већ независне монографије.
Наталија Бјелајац (1893-1974)
Наредница Наталија Бјелајац одликована је Националним орденом Француске - Легија части.
Млада АНТОНИЈА ЈАВОРНИК напустила је родни Марибор после завршене осмогодишње школе и придружила се српској војсци у Крагујевцу. Променила је име у НАТАЛИЈА БЈЕЛАЈАЦ, што је било неопходно да би заштитила родитеље које је оставила у Аустроугарској царевини. Учествовала је у оба Балканска рата и одликована је Медаљом за храброст „Милош Обилић“.
Први светски рат дочекала је у околини Шапца, на Кајмакчалану је заробила 30 бугарских војника, била је сведок умирања на Крфу и Виду и пробоја Солунског фронта, а рањавана је чак дванаест пута. Умрла је 1974. године, на шездесетогодишњицу Церске битке.
Мирка Грујић (1869-1940)
МИРКА ГРУЈИЋ говорила је пет страних језика, сликала и свирала клавир.
Кћерка политичара Јеврема Грујића заветовала се да ће помагати другима. У време рата повлачила се са српском војском преко Албаније, са којом је остала до ослобођења. Била је председница хуманитарно-образовног удружења Коло српских сестара чак двадесет година, што јој је омогућило да помаже сиромашнима и болеснима.
Одликована је Медаљом за храброст „Милош Обилић“ и на позив краљице Марије постала је прва почасна дама двора.
Софија Јовановић (1895-1979)
СОФИЈА ЈОВАНОВИЋ се придружила војсци под именом Софроније.
Штета је што отац Софије Јовановић није поживео довољно дуго да се увери у храброст своје кћерке, јер је умео да се жали што нема сина јунака. Софија се прикључила српској војсци у време Балканских ратова и била је прва жена којој је то пошло за руком.
Није је мимоишао ни Први светски рат, када је била толико неустрашива да су је Французи прозвали српском Јованком Орлеанком. Учествовала је у биткама на Дрини и Колубари, преживела повлачење преко Албаније и пробој Солунског фронта.
Њени подвизи заборављени су када се после рата повукла из јавности, иако је одликована за јунаштво чак тринаест пута.
ЉУБИЦА ЧАКАРЕВИЋ (1894-1980)
ЉУБИЦА ЧАКАРЕВИЋ са војницима на солунском фронту
Ова учитељица из Ужица пркосила је окупационим снагама тако што је одбила да настави да се бави просветним радом. Уместо тога, придружила се оцу и тројици браће у рову на солунском фронту. Пешачила је скоро месец дана да би стигла на одредиште 1918. године и донела српској војној команди важне податке из отаџбине.
Регент Александар Карађорђевић одликовао ју је медаљом за храброст „Милош Обилић“. Приликом једне посете брату умрла је 1980. године у Сарајеву, где је и сахрањена. Њени посмртни остаци пренешени су у Ужице пре неколико година.
ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД (1867-1920)
ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД је са ФЛОРОМ СЕНДС основала фонд за помоћ српским војницима и заробљеницима.
У току Првог светског рата британска бароница ЕВЕЛИН ХАВЕРФИЛД радила је као медицинска сестра у болници у Лазаревцу, коју је током повлачења, уз помоћ колегинице ЕДИТ ХОЛОВЕЈ, успела да евакуише за само осам сати. Убрзо се придружила ЕСЛИ ИНГЛИС, још једној славној лекарки из организације болница шкотских жена, која је помагала рањеницима у Србији.
Када се рат завршио, Евелин се доселила у Бајину Башту, где је основала дом за ратну сирочад и оболеле од туберкулозе. Све што је имала заменила је за храну, медицинску опрему и одећу, коју је дала станарима дома. Одликована је орденом Светог Саве и орденом Белог орла са мачевима, а сахрањена у порти цркве Светог Илије у Бајиној Башти.
ФЛОРА СЕНДС (1876-1956)
ФЛОРА СЕНДС је научила да јаше, пуца из ватреног оружја и вози аутомобил још док је била девојка.
Када је као добровољна болничарка допутовала у Србију у време Првог светског рата, одважан британски дух ФЛОРЕ СЕНДС удаљио ју је од кревета Црвеног крста и послао на бојно поље, где је напредовала до официрског чина. Била је толико омиљена да су је војници звали „наш брат“. Флора је једина жена из Британије која је постала војник у Првом светском рату.
Учествовала је у првим борбеним редовима и одликована седам пута (носилац је престижне Карађорђеве звезде). По завршетку рата написала је аутобиографију и представила је широм света, а на предавањима је увек носила српску униформу.
ЕЛИЗАБЕТА РОС (1878-1915)
ЕЛИЗАБЕТА РОС преминула је на рођендан, 14. фебруара 1915.
Била је једна од првих жена која је завршила студије медицине на универзитету у Глазгову. У Србију је дошла као добровољац, под покровитељством руске владе. Била је лекар у Првој војној болници у Крагујевцу, граду који је 1915. године био жестоко погођен епидемијом тифуса.
Упркос ужасним условима и уверењу да ће и сама тешко избећи инфекцију, наставила је да се бави докторским позивом. Убрзо је оболела од тифуса у тридесет седмој години живота и, после непуне три недеље, постала једна од многих британки које су током рата преминуле у Србији. Сахрањена је у Крагујевцу, поред волонтерки МЕЈБЛ ДЕРМЕР И ЛОРНЕ ФЕРИС.
ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ (1858-1915)
ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ – једна улица на Звездари носи њено име.
Само два дана пре него што је од тифуса преминула ЕЛИЗАБЕТА РОС, од исте болести преминула је и ЉУБИЦА ЛУКОВИЋ. Била је председница Кола српских сестара, учитељица, преводилац и болничарка. под њеном управом, Коло српских сестара одушевило је војнике дуж пруге Београд-Ниш у време Балканских ратова, када је невероватном брзином, у току ноћи, сакупило храну, пиће и санитетски материјал, који је рањенике дочекао ујутру.
У време Првог светског рата Љубица је спалила архиву удружења да ниједна чланица не би страдала. Тифусом се заразила у Ваљеву, када је донела помоћ и помагала оболелима. Постхумно је одликована медаљом за милосрђе „Флоренс Најтингејл“.
МЕЈБЛ ГРУЈИЋ (1872-1956)
МЕЈБЛ ГРУЈИЋ одржала је предавање о Србији пред неколико хиљада студената на Принстону.
Американка МЕЈБЛ ГОРДОН ДАНЛОП променила је презиме када се удала за српског дипломату Славка Грујића. Од тада почиње њен добротворни рад и невероватна посвећеност нашој земљи. Мејбл Грујић је држала предавања о Србији широм САД, обезбедила новац за подизање дома ученица средњих школа у Крунској улици, објављивала чланке у највећим америчким листовима, прикупила велике прилоге за Црвени крст, Београдско женско друштво, Коло српских сестара и друга удружења.
По избијању Првог светског рата у Србију је дошла трећом класом да би уштедела што више новца од прикупљених донација. радила је као болничарка у Крагујевцу и с једнаким жаром наставила да ради за интересе Србије када се рат завршио.
ДРАГИЊА БАБИЋ (1886-1915)
ДРАГИЊА БАБИЋ је постала лекар са двадесет пет година.
Постала је доктор 1905. године у Берлину, у време када у нашој земљи није било много жена лекара. Каријеру је започела у Ваљеву, где је током Балканских ратова била управник резервне болнице. Са српском војском повукла се у Пирот 1914. године и радила као управник окружне болнице, али се после Колубарске битке вратила у родни град, у којем је на стотине људи дневно умирало од тифуса.
Попут наше чувене сликарке и болничарке Надежде Петровић, помажући другима Драгиња се и сама заразила тифусом. Имала је двадесет осам година када је преминула.
