16. децембар 1885. године
Излажење првог српског књижевног листа био је одговор Срба Босне и Херцеговине и заједничких матица у Војводини, Србији и Црној Гори, на идеолошки и културни утицај двојне аустроугарске монархије, а поготову политике и управе Бењамина Калаја. Босанска вила се с почетка одређује као књижевни часопис са одређеним националним курсом. Као једини српски лист у БиХ, сматра да има за задатак да српски народ, поред његовог општег просвјетљавања, окупи око себе и да пружи отпор аустроугарској политици. Из Босанске виле види се да су Срби из БиХ мјеродавним идеолошким и културним центром сматрали прије Београд него Беч, прије Нови Сад него Будимпешту прије Цетиње него Трст. Те природне везе Калај и његови следбеници нису могли пресјећи, ма колико то хтјели. Штавише, што су се они више трудили да постигну своје циљеве, то су се Срби више скупљали и угледали на своје матице .
(на насловној страни је Митрополит Михајло).
Покретачи Виле су били учитељи Српске школе, који су у почетку били најбројнији сарадници часописа. Божидар Никашиновић, Стево Калуђерчић и Никола Кашиковић су 13. јуна 1885. тражили дозволу од аустроугарских власти за издавање двомјесечног листа „Врело Босне“, чији би уредник и власник био сам Учитељски збор Српске школе у Сарајеву. Аустроугарске власти су одбиле регистрацију на име Учитељског збора Српске школе, те су 23. септембра 1885. године Никола Шумоња, Божидар Никашиновић, Стево Калуђерчић и Никола Кашиковић тражили дозволу за издавање двомјесечног листа „Босанска вила“. На дан 19. октобар 1885, аустроугарске власти су издале дозволу за издавање петнаестодневног белетристичког листа „Босанска вила“, уз услове да се лист шаље аустроугарској управи на превентивну цензуру, да лист не може да се бави политиком и конфесионалним питањима, те да у саставима забавног и поучног садржаја не буде превише наглашен српски национални елемент. Вила је регистрована на име уредника Божидара Никашиновића.
Босанска вила 16. децембар 1885.
Након двомјесечне припреме, први Вилин број је изашао на дан 16. децембар 1885. године. Божидар Никашиновић је био први уредник, Никола Кашиковић је био задужен за народну књижевност, Стево Калуђерчић за чланке и приповијетке, а Никола Шумоња за приповијетке, подлистак и књижевне биљешке.
Прво издање је имало 16 страница и штампано је на ћирилици у 1.000 примјерака, а цртеж на врху насловне стране је израдио Стево Калуђерчић. Због потражње, прво Вилино издање је поново штампано.
На самој насловној страни се преко читаве странице налазила велика фотографија митрополита Саве Косановића, кога су три мјесеца раније аустроугарске власти присилиле да поднесе оставку, а крајем 1885. године прогнале из провинције. Сам митрополит Сава Косановић се у овом броју оглашава са чланком „Праведникова смрт“, те постаје један од првих спољних сараднике Виле.
Остали сарадници првих издања Виле су били Манојло Ђорђевић Призренац, Душан Пелеш, Митрополит Дионисије II (Илијевић), Ђорђе Јовановић Герман, Давид Поповић, Петар Мирковић, Васо М. Ћуковић, Вид Вулетић Вукасовић, Миле Попадић, Петар Ђенић, Стари Јово Басаровић, Стеван Н. Давидовић и Коста Ковачевић.
Много је то када се узму у обзир све прилике, предрасуде и тегобе, с којима има да се бори овакав српски лист, идући путем сасвим закрченим и необрађеним“.
Никола Шумоња је био други Вилин уредник након Божидара Никашиновића. Уреднички посао је званично обављао од септембра 1886. до 1. фебруара 1887. године, а у овом периду се број Вилиних сарадника и претплатника знатно повећао. Од самог почетка Вила се сусретала са препрекама аустроугарске цензуре, те су њена издања често каснила. Нови сарадници издања Виле у овоме периоду су били Милан Ђ. Милићевић, Мита Живковић, Владимир М. Јовановић, Коста Ковачевић, Стево (Стејпо) Трифковић, Коста Божић, Душан Ст. Поповић, Милан Обрадовић, Ристо Ј. Чајкановић, Васо Кондић, П. Бабић, Стеван Зимоњић, Петар С. Иванчевић, Јово Тубиновић, Јеврем Станковић, В. Стакић, Ђ. Мирковић, Никола Беговић и др.
Вилини уредници
Божидар Никашиновић остаје Вилин уредник првих шест мјесеци, односно првих десет бројева, након чега постаје учитељ у Српској школи у Мостару. Након Никашиновића, Вилин уредник постаје Никола Шумоња у периоду септембар 1886. — 1. фебруар 1887. године. Од априла 1887. године до јуна 1914. године уредник је био Никола Кашиковић, који је уређивао часопис до краја његовог излажења, односно до забране часописа од стране Аустроугарске. Последњих година пред Први светски рат у уредништву листа се налазе и Владимир Ћоровић и Петар Кочић. Босанска вила је излазила редовно два до три пута месечно и штампана је искључиво ћирилицом, која је до доласка Аустроугарске 1878. године, била примарно народно писмо. Босанска вила је била једини књижевни лист у аустроугарској провинцији БиХ у периоду од њеног оснивања 1885. до 1895. године.
Босанска вила је објављивала текстове свих књижевних родова осим драме. Програмска оријентација овог листа била је бављење српском културном баштином, уз презентацију популарних и разноврсних текстова доступних народу из свих области друштвеног живота, али је у њеном практичном деловању, посебно у првом раздобљу излажења, највише текстова било из области народне књижевности. Окупљен је већи број сарадника из разних крајева који описују народни живот и обичаје, бележе народне песме, приповетке, пословице и загонетке, тумаче народна веровања и слично. На овим пословима посебно су се истицали: Петар Мирковић, Васо Чуковић, Стеван Делић, Никола Кашиковић, Коста Ковачевић, Лука Грђић Бјелокосић, Ристо Чајкановић и Петар Иванчевић.
Владимир Ћоровић
Први текст у "Босанској вили" о Бања Луци. У Горњем Шехеру, на подножју планине Осмаче, налази се љековита сумпорна бања (купатило) која је, веле, још старим Римљанима позната била.
Као доказ томе може послужити то што је изнутра камени свод на крст сведен и изгледа као каква полукугла. На врху кубета стоји решетка да може сунчева свјетлост допирати у бању. Тврде да је више од 1.200 година стара. Недавно је врло лијепо оправљена и за купање сасвим удешена, те није чудо што увијек свијет долази. Вода је млака и дубина износи нешто више од једног метра. Својина је неког мухамедовца, који ту и станује. У околини њеној налазе се још двије мање које су због скорашњих земљотреса проваљене. Због тих бања и других што се у околини налазе, носи име и сама варош Бањалука.
Школе и цркве
Од
школа знаменита је српско-православна
основна школа, гдје је прије окупације
прва богословија била. У доњем су боју
поједини разреди мушки и женски, а у
горњем пак станови г. г. учитеља и
учитељица, као и преч. г. проте. Затим
комунална и римокатоличка основна
школа. Још се налази турска нижа гимназија
и трговачка школа. Ова посљедња одговара
нижој реалци и у њу ступају ученици из
основне школе.
Од новијих већих зграда вриједјело је да споменем дуванску фабрику, која је прошле године довршена. У њој ради до 250 особа.
Прост народ овдје још вјерује у којекакве празновјерице као: вукодлаке, виле, вјештице. Често одлазе фратрима да их исцијеле, иду хоџама и ваде којекакве записе и друго.
Занати су некад врло знаменити били, но сада сваки дан све више опадају, а зашто пак, то ће сваки лако погодити.
Бањалука је одвајкада била знаменита трговачка варош. Доста добри путеви (насипи) вежу је са Сарајевом, Јајцем и Травником, а особито знатан је онај што води у Градишку. Жељезница пак, која је још прије устанка саграђена, скопчана је са Приједором и осталим градовима. Пазар се држи сваког уторка, а о Тројичину дану држи се близу тврђаве велики вашар који траје читаву недјељу. За вријеме вашара искупи се велика свјетина, да једва проћи можеш, а толики је метеж и вика да се далеко у варош чује. Тада дође народа из различитих градова, не само БиХ, него и из Угарске, па чак и Цариграда. Тада се купује и продаје: жито, дуван, марва, свиње, коњи, платна, чоха, вуна; затим: луле, чаше, оружје, ремење и друга сваковрсна роба. Природни производи: од биља сије се: пшеница, раж, јечам, зоб, проја, грах и сочиво, има нешто и винограда, а знаменит је бостан.
Као домаће животиње познате су: овце, козе, говеда, свиње и коњи од којих се велика корист добија, затим: кокоши, ћурке (туке), патке и гуске, а од звјеради налази се у оближњим шумама вукова, медвједа, лисица, зечева, срна, дивљих свиња, вјеверица, куна, творова итд. Што се тиче руда, има доста олова, гвожђа (особито лимонита) и сумпора, а на Лаушу се врло добар угаљ копа. Близу жељезнице, с десне стране Врбаса, купили су прије десетак година римок. траписти велико имање и саградили велики самостан. Они се баве економијом и љекарством. Знатан је траписки сир и пиво.
С лијеве стране ријеке Врбаса налазе се двије фабрике. Једна је фабрика сукна, а друга дрва (као дасака, дуга итд).
Главна је ријека Врбас. Она извире испод Зец планине, а утиче у Саву код Свињара. Притоке су му с лијеве стране Црквина, а мало даље Врбања. Године 1875, кад је Босна заузета, била је на пољу Бањалучком знаменита битка. И дан-данас показује споменик мјесто гдје су многи аустријски војници погинули и сахрањени.
Ниже споменика, одмах под долином испод које је сигурно некад Врбас текао, налази се такозвано Богословчево врело кога су, када је у Бањалуци 1866. Богословија подигнута, богослови ископали и на њега изјутра долазили и своје задаће учили. И данас наш свијет дође недјељом и већим празником, те се ту игра и весели, а послије, пред мрклу ноћ, пјевајући низ поље кући одлазе.
Због старог новца и других старина које се копајући често налазе, тврди се да је Бањалука некад морала бити римска варош, која се Сервитиум звала.
Бањалука заузима један од најљепших положаја у Босанској Крајини. Отуд је и често Бајном Луком називају. Простире се с обје стране ријеке Врбаса. Границе су јој: Крчмарице и Дедичино брдо; са запада Лауш, Мотике и Петрићевац; са сјевера Куљани (Драгочај); са југа Старчевица и Кајбаковац; са југоистока Цер и Влашки брег; са југоистока Јајачка стијена, Сутурлија и Шибови, а са сјеверозапада Дракулић.
Становништва има око 12–14.000, од којих 2.400 отпада на Србе православне вјере, а остали број које на римокатолике и које опет на муслимане.
Осим тога, има помало Чивута и Цигана. Бањалука се састоји из три дијела, из горње и доње вароши (Горњи и Доњи Шехер), међу којима се с лијеве стране Врбаса истиче доста знатна тврђавица коју су, веле, још босански краљеви зидали.
Срби православне вјере имају своје двије цркве, једну с лијеве и једну с десне стране Врбаса.
Прва је 1879. године саграђена, и слави на Тројичин дан, и друга је довршена лањске године и то на оном истом мјесту гдје је некад стара била, коју су 1876. године зулумћари сасвим опљачкали и запалили, а слави Малу госпојину.
Римокатолици имају такође своју нову цркву коју су прије неколико година сазидали.
Мухамеданци имају врло много својих богомоља (џамија), но многе су између њих занемарене, а међу свима усред чаршије истиче се врло лијепа и велика Ферхадија са сахаткулом, коју сагради Ферхад-паша 1576. То се догодило овако: Ферхад-паша, који је тада у Бањалуци сједио, упусти се једном приликом код Радоње у бој са Нијемцима. У истој бици погуби њемачког генерала Еберхарда Ауерсперга, а сина му Енгелберта жива ухвати. Да би се Енгелберт ослободио ропства, морадоше његови рођаци за њега Ферхаду платити 30.000 дуката уцјене, које новце послије паша употријеби на зидање поменуте џамије, која се по његову имену назва Ферхадија. Приповиједа се да је паша позвао најбоље мајсторе да му зидају џамију и чешће би излазио и гледао како они горе на скелама раде.
Једном приликом, кад су баш мајстори почели мунару (торањ) подизати, викне им паша: “А вјере вам, кажите ми да ли сте иђе бољу, већу и љепшу џамију од ове правили”. “Јесмо пашо, ал’ за боље новце”. “Шта? … Јесте? Ма пасја вјеро, или бољу правите или живи доље нећете”. “Оћемо пашо, ал’ за боље новце”, одговорили су му зидари даље радећи свој посао. То је пашу јако разљутило и одмах заповиједи да све скеле што су око џамије намјештене биле поскидају, а остану само оне око мунаре на којима су зидари радили. Мислио је да ће им тиме наудити, јер мораће, ма кад-тад, од глади и жеђи умријети. Но било је сасвим обратно. Кад је видио мајстор-баша Петар шта је паша наумио, брже-боље сазове момке и рекне им да ће најбоље бити ако начине себи крила од јелових дасака и изаберу правце којим ће који летјети. Приједлог се свима допадне и онда се дадну на посао. Кад су били сасвим готови, онда се у неколико опросте и предузму пут.
Петар је летио према сјеверозападу од џамије и падне на једно брдо, што се по њему назва Петрићевац. Његов брат полети на исту страну, а кад мало даље падне у некакво блато, весео викне: “О драго моје блато”, отуд село Дракулић. Трећи полети на западну страну и падне на неку њиву и то на једну мотику, отуд су Доње и Горње Мотике. Четврти, по имену Влајко, полети на југоисток и падне на неки бријег, који се по њему назва Влашки бријег. Недалеко од њега падне на једно мјесто Бранко, отуд Бранковац. Овдје се сваке године држе масла. Шести, по имену Блаж, полети на сјевероисточну страну и падне у неко сијено, отуд село Блашко. Веле да су сви остали живи, осим једног, који по несрећи полети на југ, падне на неко брдо и сломи ребро, отуд брдо и село Ребровац.
Ристо Р. Сировина, сомборски учитељски приправник
“Босанска вила”, 1890.
