под командом генерала Живојина Мишића.
Послије
неуспјеха у операцијама око Дрине, суочена с недостатком артиљеријске
муниције, мањком хране, одјеће и обуће, српска војска била је приморана
на повлачење. Паралелно са војском повлачио се и народ, а додатни терет
били су и временски услови.
Сигурно је да су неповољни временски услови лоше утицали на морал војника.
Војници
се нису могли огријати дуже вријеме, осушити униформу и то је, уз
недостатак артиљеријске и пјешадијске муниције, подрило морал српских
војника, па је код дијела војника изгубљена вјера у могућност побједе у
Колубарској бици.
Но, послије повлачења српске војске, услиједио
је контраудар који је непријатеља изненадио, потпуно паралисао и
омогућио бриљантну побједу. У љетописима мионичке цркве, једном од
мјеста које је Мишићу, током ове чувене битке, служило као осматрачница,
и данас чувају успомене на 1914.
Када би се примијетила непријатељска војска, црквена звона би се оглашавала и војска би била спремна за напад или противнапад.
Првим
упадом аустроугарске војске, послије тога, сва три звона мионичке цркве
су однијета и претопљена за њихову ратну машинерију.
Колубарска
битка ушла је у историју ратовања и војног школовања у цијелом свијету,
као јединствен примјер да војска, којој је предвиђен потпун слом, за
кратко вријеме пређе у контраофанзиву.
вођења операције унапријеђен у чин војводе
Битке се добијају ватром и маневром. Тај маневар је обично унапријед. У Колубарској бици маневром уназад, повлачењем са Сувобора, а затим неочекиваним противнападом, вјештином и маневром је побијеђена аустрогугарска војска, а не снагом.
убици Аустроугарске били су много већи, готово 29.000 погинулих војника, више од 120.000 рањених и 74.000 несталих.
