Приредио: Славко Јовичић Славуј
Срби у Босни и Херцеговини
| ||||||||||||||||||||||||
| ||||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
.jpg)
Срби су један од три конститутивна народа Босне и Херцеговине, који у највећем броју живе у Републици Српској, једном од два ентитета земље. Осим у Републици Српској, гдје Срби чине око 81,51% становништва, Срби живе у веома малом, скоро занимарљивом броју и у другом ентитету Босне и Херцеговине, Федерацији Босне и Херцеговине, гдје их је око 2,55% у цјелокупном становништву.
У другом ентитету, Федерацији Босне и Херцеговине, Срби чине већину у Дрвару, Гламочу, Босанском Грахову и Босанском Петровцу. Ту су мјеста у којима су и прије рата Срби чинили преко 90 до 99 одсто становнииштва.
У Босни и Херцеговини Срби насељавају области, па се по тим регионалним областима могу назвати: Боснцима, Крајишницима, Семберцима, Херцеговцима, Посавцима, Бирчанима, Романијцима и Подрињцима па се према регионалној припадности могу називати: Крајишницима, Босанцима, Бирчанима, Посавцима, Семберцима, Херцеговцима, Подрињцима, Романијцима итд.
Од 15. до 19. вијека, православни Срби у данашњој Босни и Херцеговини често су били прогоњени у Османском царству. У 20. вијеку, прогони Аустро-Угарске, геноцид у Другом свјетском рату, политичка превирања и лоши економски услови изазвали су више емиграције. Деведесетих година многи Срби из БиХ су се преселили у Србију и Црну Гору.
Срби највећим дијелом живе у Републици Српској, док их у Федерацији Босне и Херцеговине има у занемаривом броју, у Унско-санском Кантону 10. Срби су територијално најраспрострањенији народ у Босни и Херцеговини. Говоре српским језиком ијекавског изговора, и већином су православне вјере, док мали број њих чине атеисти, мухамеданци или римокатолици.
Срби су населили Балкан у 6. и 7. вијеку. Према Порфирогенитовом De Administrando Imperio (око 960), Срби су населили и простор који се данас назива Босна и Херцеговина. Насељавали су и владали Србијом, која је укључивала "Босну" (са два насељена града; Котор и Десник) и "Расцију", и поморске кнежевине Травунију, Захумље и Паганију, прве двије су грубо подијељене ријеком Неретву ( укључујући и оно што је данас Херцеговина). У Србији је у то вријеме владала династија Властимировића. Током владавине Мутимира (р. 851-891), Срби су били христијанизовани. Срби су били важни византијски савезници; флоте Захумља, Травуније и Конавала (српски "Поморје") су послате да се боре против Сарацена (Арапа) који су напали град Рагуса (Дубровник) 869. године, на непосредан захтјев Василија Првог, кога су Дубровчани измолили за помоћ. Територијом Босне владало је неколико српских династија, готово у читавом континуитету средњег вијека. Босном или већином данашњих подручја владали су Властимировићи.
Војислављевићи, Немањићи и Котроманићи, као владарске династије, и више обласних племићких српских породица(у познијем средњем вијеку Косаче, Раденовићи итд.). Кнез Петар (892—917), поразио је Тишемира у Босни, припајајући долину Босне. Петар је преузео Неретву, након чега је, чини се, дошао у сукоб са Михајлом, бугарском вазалном владаоцем Захумља (са Травунијом и Дукљом).
Властимировићи (негдје Вишеславићи или Војиславићи) су прва српска владарска династија о којој постоје историјске биљешке, а која је владала Кнежевином Србијом од 7. до 10. вијека. Цар Константин VII Порфирогенит у свом дјелу De administrando imperio посвјећује осам поглавља досељавању Срба и Хрвата на Балкан. У поднаслову једног поглавља стоји: О Србима и земљи у којој сада обитавају и говори о поријеклу, постојбини и познатим члановима српске владарске породице. Врховни поглавар Срба у Бијелој Србији је имао два сина од којих је један узео пола народа и отишао цару Ираклију тражећи од њега да му да на дар земљу на којој ће се са својим народом населити, док је други син остао да након оца влада Белом Србијом.
Србима који су дошли на Балкан наставили су да владају потомци њиховог вође (син, потом унук и тако редом), а први владар кога знамо по имену је Вишеслав (Војислав) за кога се сматра да је владао око 780. године. Послије њега влада његов син Радослав, кога наслјеђује његов син Просигој. Након доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина. Средином 9. вијека, формира се јако државно средиште под кнезом Властимиром. Властимир (9. вијек–860) је први српски жупан (кнез) о коме постоји више података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успјешно Србијом. У трогодишњем рату (који је био у времену од 836. до 852. год) против бугарског хана Пресијана Властимир је био побједник. Да би и са запада осигурао своју државу, удао је своју ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза ("архонта"). Тиме је Травунију вазално везао за Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као зависна, вазална област, до друге половине 10. вијека. Властимира насљеђује најстарији син Мутимир. Мутимир је са својом браћом Стојимиром и Гојником успјешно одбио нови бугарски напад на Србију за вријеме Бориса (852—888), када Бугарска почиње да јача, али је и Србија (Рашка) постала доста снажна држава. У вријеме жупана Мутимира извршено је „Крштење Србије“ 879. године.
Последњи владар из рода Властимировића, кнез (негдје Краљ, односно Архонт) Часлав је, уз помоћ и подршку Византије, обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Бугарском царству. Смрћу цара Симеона (927), он долази у Србију из Бугарске (гдје је провео готово цијели дотадашњи живот), те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тада је Србија (Рашка), поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум, од земаља гдје су живјели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како свједочи Константин VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михајло Вишевић, који се послије пораза Бугара од Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем 9. вијека у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске равнице (Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри осветили, како нас обавјештава Барски родослов (Љетопис попа Дукљанина), они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили их у Саву. У вријеме византијског цара Јована Цимискије (969–976) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до ријеке Дунава. Послије његове смрти, Србија се распада по принципу феудалне раздробљености.
Србија у деветом и десетом вијеку,
под влашћу династије Властимировића,
успоредба са данашњим границама
Срби су населили Балкан у 6. и 7. вијеку. Према Порфирогенитовом De Administrando Imperio (око 960), Срби су населили и простор који се данас назива Босна и Херцеговина. Насељавали су и владали Србијом, која је укључивала "Босну" (са два насељена града; Котор и Десник) и "Расцију", и поморске кнежевине Травунију, Захумље и Паганију, прве двије су грубо подијељене ријеком Неретву ( укључујући и оно што је данас Херцеговина). У Србији је у то вријеме владала династија Властимировића. Током владавине Мутимира (р. 851-891), Срби су били христијанизовани. Срби су били важни византијски савезници; флоте Захумља, Травуније и Конавала (српски "Поморје") су послате да се боре против Сарацена (Арапа) који су напали град Рагуса (Дубровник) 869. године, на непосредан захтјев Василија Првог, кога су Дубровчани измолили за помоћ. Територијом Босне владало је неколико српских династија, готово у читавом континуитету средњег вијека. Босном или већином данашњих подручја владали су Властимировићи.
Војислављевићи, Немањићи и Котроманићи, као владарске династије, и више обласних племићких српских породица(у познијем средњем вијеку Косаче, Раденовићи итд.). Кнез Петар (892—917), поразио је Тишемира у Босни, припајајући долину Босне. Петар је преузео Неретву, након чега је, чини се, дошао у сукоб са Михајлом, бугарском вазалном владаоцем Захумља (са Травунијом и Дукљом).
Властимировићи (негдје Вишеславићи или Војиславићи) су прва српска владарска династија о којој постоје историјске биљешке, а која је владала Кнежевином Србијом од 7. до 10. вијека. Цар Константин VII Порфирогенит у свом дјелу De administrando imperio посвјећује осам поглавља досељавању Срба и Хрвата на Балкан. У поднаслову једног поглавља стоји: О Србима и земљи у којој сада обитавају и говори о поријеклу, постојбини и познатим члановима српске владарске породице. Врховни поглавар Срба у Бијелој Србији је имао два сина од којих је један узео пола народа и отишао цару Ираклију тражећи од њега да му да на дар земљу на којој ће се са својим народом населити, док је други син остао да након оца влада Белом Србијом.
Србима који су дошли на Балкан наставили су да владају потомци њиховог вође (син, потом унук и тако редом), а први владар кога знамо по имену је Вишеслав (Војислав) за кога се сматра да је владао око 780. године. Послије њега влада његов син Радослав, кога наслјеђује његов син Просигој. Након доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина. Средином 9. вијека, формира се јако државно средиште под кнезом Властимиром. Властимир (9. вијек–860) је први српски жупан (кнез) о коме постоји више података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успјешно Србијом. У трогодишњем рату (који је био у времену од 836. до 852. год) против бугарског хана Пресијана Властимир је био побједник. Да би и са запада осигурао своју државу, удао је своју ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза ("архонта"). Тиме је Травунију вазално везао за Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као зависна, вазална област, до друге половине 10. вијека. Властимира насљеђује најстарији син Мутимир. Мутимир је са својом браћом Стојимиром и Гојником успјешно одбио нови бугарски напад на Србију за вријеме Бориса (852—888), када Бугарска почиње да јача, али је и Србија (Рашка) постала доста снажна држава. У вријеме жупана Мутимира извршено је „Крштење Србије“ 879. године.
Последњи владар из рода Властимировића, кнез (негдје Краљ, односно Архонт) Часлав је, уз помоћ и подршку Византије, обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Бугарском царству. Смрћу цара Симеона (927), он долази у Србију из Бугарске (гдје је провео готово цијели дотадашњи живот), те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тада је Србија (Рашка), поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум, од земаља гдје су живјели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како свједочи Константин VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михајло Вишевић, који се послије пораза Бугара од Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем 9. вијека у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске равнице (Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри осветили, како нас обавјештава Барски родослов (Љетопис попа Дукљанина), они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским рођацима бацили их у Саву. У вријеме византијског цара Јована Цимискије (969–976) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до ријеке Дунава. Послије његове смрти, Србија се распада по принципу феудалне раздробљености.
за вријеме владавине Кнеза Властимира
Немањићи су средњевијековна српска династија која је владала Србијом више од два вијека и остварила највеће проширење средњовјековне Србије. Династија је названа по Стефану Немањи I, оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династију Лазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијом Бранковића, који су владали дијелом Срба до прве половине 16. вијека постоји могућност да су по женској линији и ти Бранковићи били потомци Немањића.
Династија Немањића "углавном је владала претежно Херцеговином, а повремено и свим дијеловима Босне, а Подриње, Сребреница, Посавина, Усора и Соли Стефан Драгутин (српски Стефан Драгутин, умро 12. марта 1316.) био је краљ Србије од 1276-82. и краљ Сријема од 1282. до 1316. године. Владао је Србијом која је обухватала велике дијелове данашње Босне, све до његовог одрицања 1282. године, када се разболио. Сријемски краљ и његов млађи брат наслиједио га је као владара Србије, а касније је постао монах и промијенио име у Теокист. Српски Цар Стефан Душан Силни, је овладао цијелом територијом данашње Босне и Херцеговине, и прогласио се Царем Срба, Грка и Бугара. Послије његове смрти Котроманићи поново наступају као суверени владари тог простора.
Босанска држава током владавине Кулина Бана 1180—1204. Босанска држава током владавине краља Твртка 1353—1391. Границе босанске државе у другој половини 15. вијека.
Босна и Херцеговина у другој половини 19. вијека.
Котроманићи су били српска владарска династија у средњевијековној Босни, која је владала приближно од 1250. до 1463. године. Котроманићи су били чланови касносредњовјековних босанских племићких и касније краљевских династија. Подижући се на власт средином 13. стољећа као банови Босне, са контролом над нешто више од долине истоимене ријеке, Котроманићи владари су проширили своје подручје кроз серију освајања како би укључили готово сву данашњу Босну и Херцеговину. Велики дијелови данашње Хрватске и дијелови данашње Србије и Црне Горе, а Твртко је 1377. године успоставио Краљевину Босну. Котроманић је био у браку са неколико југоисточних и централноевропских краљевских кућа.
Посљедњи суверен, Стјепан Томашевић, кратко је владао као српски деспот 1459. године и као краљ Босне између 1461-63. године, прије него што је изгубио обје земље - и главу - од стране Турака Османлија. Босна се као област први пут помиње у 32. глави списа: О управљању Царством византијског цара Константина Порфирогенита чији је наслов „О Србима и земљи у којој сада станују“. На крају те главе византијски писац наводи насељена мјеста у Србији и у области Босна која је тада обухватала тзв. Врхбосну односно горњи ток истоимене ријеке око данашњег Сарајева. Послије распада прве српске државе на Балканском полуострву око 960. године, Босна улази у састав Самуилове државе (976—1018). Послије њене пропасти улази у састав Византије, да би је Константин Бодин (1081—1101) припојио око 1081. године краљевини Зети, а на њено чело је поставио кнеза Стефана.
У процесу распадања српске краљевине у Зети, банови Босне од 1137. године признају врховну власт краља Мађарске. Током владавине византијског цара Манојла Комнина (1143—1180) и његове офанзивне политике на свим фронтовима улази 1167. године у састав Византије и тада се у њој јавља први значајнији владар бан Кулин (1180—1204) чија сестра је била удата за захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање (1166) 1168—1196). У то доба се у њој јавља и богумилски покрет који се временом претвара у тзв. цркву босанску која ће бити карактеристична за Босну до самог краја њеног постојања.
Током цијелог XIII и у првој половини 14. вијека бановина Босна ће номинално признавати власт краљева Мађарске, иако у пракси та превласт није постојала или је постојала колико и боравак мађарских снага на тлу бановине. Током владавине Стефана II (1322—1353) и Твртка I (бан 1353—1377, краљ 1377—1391) Босна се проширује и оснажује, а цијели процес бива крунисан Твртковим овенчавањем за краља 1377. године у манастиру Милешева. Међутим већ послије његове смрти, краљевина почиње да слаби. Изнутра је разарају моћне феудалне породице: Косаче (Хум), Павловићи (источна Босна) и Вукчићи (западна Босна), док је споља изложена сталним нападима краљевине Угарске која је напада под окриљем крсташког рата против богумила, а од 1395. године и због одредбе ђаковачког уговора по којој је Жигмунд Луксембуршки (1387—1437) требало да наслиједи краљевину Босну, послије смрти Стефана Дабише (1391—1395). Већ од првих деценија 15. вијека у унутрашње борбе у Босни се укључују и Османлије, прво на позив домаћих великаша, а потом и као самостална освајачка сила.
Током цијеле прве половине 15. вијека на простору краљевине Босне се воде стални ратови између краља, великаша, Мађара и Османлија, а сама држава се наизмјенично налази у вазалним односима час према краљевини Мађарској, час према Отоманској империји, а понекад и према објема државама истовремено. Сукоби краља и великаша довели су до издвајања јужног дијела краљевине 1448. године у засебну државу под вођством Стефана Вукчића Косаче као херцегство светога Саве односно Херцеговина.
Посљедњи краљеви Босне Стефан Томаш (1443—1461) и Стефан Томашевић (деспот Србије 1459, краљ Босне 1461—1463) су покушали да прихватањем католицизма отклоне опасност од Мађара и добију подршку папске курије у борби против Османског царства, али у одсудном тренутку та помоћ није стигла и краљевина Босна је практично без борбе (шаптом) 1463. године пала у руке Османлија, а њен посљедњи краљ и посљедњи деспот Србије Стефан Томашевић је погубљен у Јајцу и поред обећања да ће му бити поштеђен живот.
Војводство Светог Саве (лат. Ducatus Sancti Sabae) српска је касна средњовијековна држава која је постојала у вријеме османског освајања Балканског полуострва. Њом су владали Стефан Вукчић и његов син Владислав, чланови племићке породице Косаче, а захватала је дијелове савремене Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске и Црне Горе. Средиште војводства је било у Брезници на простору данашње Црне Горе. Стефанова титула је била „Војвода од Светог Саве”, по првом српском архиепископу Светом Сави. Њемачки превод ријечи војвода је херцег, титула по којој ће касније име добити данашња област Херцеговина, коју су Осмалије користиле као назив за покрајину која је претворена у османски санџак (тур. Hersek Sancağı). У документима послатима цару Светог римског царства Фридриху III 20. јануара 1448, Стефан Вукчић Косача назива себе "војводом Светог Саве", "господарем Хумским и Приморским" и „великим војводом” и приморава босанског краља да га као таквог призна. Титула „Војвода Светог Саве” је имала значајну вриједност за јавност, јер су Савине мошти, које су се налазиле у манастиру Милешева, чудотворним сматрали људи свих хришћанских вјера у региону.
Босна и Херцеговина у саставу Османског царства
Османско царство, Босански пашалук,
Пећка патријаршија, и Грдан (војвода)
Битка код Билеће водила се у августу 1388. године између снага Краљевине Босне које је предводио српски војвода Влатко Вуковић и Турци Османлије под водством Лале Шахина Паше. Ова битка представља један од првих турских упада на територију српских земаља Босне и Херцеговине. Отоманска војска провалила је у захумље, јужни регион краљевства. Након дана пљачке, освајачи су се сукобили са силом одбране у близини града Билеће, завршивши одлучном побједом Срба. Битку на Билећи Срби Босне и Херцеговине прослављају као једну од првих побједа против исламског отоманског непријатеља који је заувијек промијенио природу њихове земље.
Срби из Босне често су помагали укупну српску борбу против османског освајања разних српских земаља. На примјер, Херцеговачки војвода Влатко Вуковић учествовао је и у Косовској бици.
Крајем 14. и средином 15. вијека, Османско царство је почело да осваја Босну. Године 1451. заузели су покрајину Врхбосну и освојили Босну 1463. године. Херцеговина је освојена 1481. године. Као Срби у другим подручјима Балканског полуострва, Срби у Босни и Херцеговини такође су се опирали османским и исламским освајањима.
Послије пада, Срби су били изложени разним прогонима, ратним злочинима, угњетавању и геноциду од стране муслимана, укључујући и злогласни систем "Данка у крви", присилне асимилације, разне шеријатске неједнакости, укључујући присилни рад, оштро опорезивање и ропство. Иако се њихов проценат у укупном становништву смањио, православни Срби су успјели да остану релативна већина у својој земљи и чине територијалну већину на територији савремене Босне (фактички до позног 20. вијека), јер су православни Срби традиционално били рурално становништво у Босни, док су муслимани чешће били градске популације, због својих услуга као градских стражара и трговаца.
Босански Срби су се често бунили против отоманске владавине. Српски устанак 1596-97 био је потиснут у Гацко. То је био дио шире српске борбе против Османлија, у корист Аустрије и Венеције.
Грдан (15? — 1612) је био војвода херцеговачког племена Никшићи. Подигао је устанак племена (Дробњака, Пивљана, Риђана и Никшића) против османске власти, 1597. године (Грданов устанак). Велику улогу у организацији борбе имао је и пећки патријарх Јован (1592—1614) који је са Грданом послао изасланике у Рим, ради тражења војне помоћи од папе Климента VIII. Послије пораза устаничких снага на Гатачком пољу, долази до привременог измирења војводе Грдана (и његових присталица) са османским властима (које је представљао Ахмет-паша Кадум). Војвода Грдан и патријарх Јован су наставили контакте и са насљедником Климента VIII, папом Павлом V (1605—1621) у циљу стварања хришћанске лиге против Османлија. Устаници су узалудно тражили помоћ од Аустрије и шпанског Напуља.
Године 1608, у марту, након скупа у манастиру Косијерево, Грдан и херцеговачки главари упућују писмо и војводи Карлу Емануелу I Савојском, у знак подршке његовим ослободилачким плановима. Са скупа у манастиру Морачи, априла 1608. старохерцеговачки главари упућују писмо папи Павлу Петом, да утиче на шпанску одлуку о помоћи. На новом скупу у манастиру Морачи, 13. децембра 1608. године, главари (јужне херцеговине, Брда, Старе Црне Горе, Задриме и Метохије) проглашавају савојског војводу за свог јединог земаљског краља и господина. Међутим, шпански двор (због других планова на западу и пријетње од млетачке и османске флоте) одустао је од покретања крсташког рата на Балкану. Војвода Грдан је умро 1612. године, а као никшићког војводу га насљеђује његов син Јован. Грданов синовац, Петар Николин, касније ће од Османлија добити берат, као ћехаја и кнез села никшићке нахије.
Опадање моћи Отоманске царевине
Бечки рат, Сјеверна Босна (1718—1739), Карађорђева Србија, Машићка буна, Босански устанак (1831-1832), Требавска буна, Херцеговачки пашалук, и Босански вилајет.
Прва машићка буна је била српска побуна против турске власти у Босанском пашалуку, која се десила 1806. године у селу Машићи у околини Градишке. Поједини историчари повезују је с почетком дјеловања Јована Јанчића-Сарајлије, па се због тога у неким изворима поистовјећује са Јанчићевом буном, која је избила 1809. године.
Прва машићка буна представља први устанак српског становништва против Османског царства, на простору Босанске Крајине. Иако је буна веома брзо угушена, а њене вође или побијене или протјеране, овај догађај уједно означава почетак све чешћих буна, које ће на крају прерасти у Босанско-херцеговачки устанак.
Године 1809. у Градишци је избила Јанчићева буна. Ова побуна је била дио Српске револуције и покушај српских побуњеника у Босни да се повежу са српским побуњеницима у Смедеревском санџаку и покрену офанзиву у Босни.
Године 1834. у Градишци је избила побуна свештеника Јовице. Године 1858. у Кнешпољу је избила Прва Пецијина буна.
Требавска буна, позната и као Протина или Посавска буна, је била буна из 1858. године уперена против бегова ради успостављања трећине и других терета које су на кметове бегови наваљивали. Десетак година пред буну, турска влада донијела је закон по коме се олакшавају и праведније уређују односи између кметова и бегова. Тај закон (реформу) бегови нису поштовали јер им није ишао у прилог. Било је више покушаја да се проблем ријеши преговорима. Опуномоћени сељаци су преговоре водили и у Травнику за вријеме Тахир-паше.
Због лоших исхода преговора и неодржаних обећаља од стране бегова, требавска села заједно са посавским почеше организовати буну. Из овог краја у буни су учествовала ова села: Осјечани Горњи и Осјечани Доњи, Чивчије, Палежница Горња, Палежница Доња, Кожухе, Копривна, Толиса, Врањак и Зелиња. Вође буне за ова села су били: протојереј Павле Трифуновић из Осјечана и хаџи-поп Петко Јагодић из Врањака. Главна битка је вођена два дана на Дугој Њиви, на Требави. Забарикадиране устанике (око 3.000), из правца Грачанице напала је турска пјешадија и коњица (око 5.000 војника) 28. септембра 1858. У ноћи дугог дана битке 29. септембра 1858. устаници се повукоше с положаја због мањка муниције. Затим је настала освета и хајка на вође устанка по селима 1. октобра 1858. године.
Од 1815. до 1878. године отоманска власт у Босни и Херцеговини се смањивала. Након реорганизације отоманске војске и укидања Јанисари, босански племић се побунио, предвођен Хусеином Градашчевићем, који је желио успоставити аутономију у Босни и Херцеговини и зауставити даљње друштвене реформе. Током деветнаестог вијека извршене су различите реформе како би се повећала слобода вјероисповијести која је заоштрила односе између католика и муслимана у Босни и Херцеговини. Ускоро би дошло до пропадања економије и националистичког утицаја из Европе у Босну и Херцеговину.
Невесињска пушка и Берлински конгрес
Невесињска пушка, Берлински конгрес, Босна и Херцеговина (1878—1918), Анексиона криза, Сарајевски атентат, и Први светски рат
Пошто је државна управа била врло неорганизована и национална савјест била врло јака међу хршћанском популацијом, Отоманско царство је изгубило контролу над Босном и Херцеговином. Српско становништво у Херцеговини се побунило, што је довело до устанка у Херцеговини.
Отоманске власти нису могле побиједити побуњенике, па су српске кнежевине Србија и Црна Гора искористиле ову слабост и напале Отоманско царство 1876. године, убрзо након што је то учинило и Руско царство. Турци су изгубили рат 1878. године. Након што је исте године одржан Берлински конгрес, мандат Босне и Херцеговине пребачен је у Аустро-Угарско царство.
илустрација у српском календару "Орао" (1876).
Конкретније, 1875. године, у Босанском Вилајету избио је устанак у Херцеговини. Дана 2. јула 1876. године Голуб Бабић и његови 71 команданата потписали су "Проглашење уједињења Босне са Србијом".
Овај догађај је међу српским историчарима често познат као "Трећи Српски Устанак". Ова побуна је директно довела до независности српских кнежевина у Црној Гори и Србији. Трајао је од 1875. до аустроугарске окупације 1878. године. Током 1876. године, током овог „Трећег српског устанка“ у Босни и Херцеговини (1875—1878), Босна и Херцеговина и њено српско народно руководство прогласили су јединство и припајање Србији ("Проглашење уједињења Босне са Србијом"), под Књазом Миланом IV Обреновићем.
Невесињска пушка, Босанско-херцеговачки устанак или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину. Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе.
Посљедица устанка и ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Османске империје. У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Јован Гутић, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић. Први значајан успјех је дошао 29. августа при нападу на Невесиње. Град брани 370 низама, одред башибозука и у Оџаку још 300 коњаника. Напад изводи 700 Црногораца и 2.700 устаника послије заузимања утврде Корита од стране устаника. За један дан борби заузет је читав град осим утврђеног дијела, и заплијењена велика количина намирница и оружја.
Овај успјех је помогао преговорима са Портом, а у јужнославенским градовима се организује помоћ устаницима. Београд, Нови Сад, Загреб, Трст, Дубровник и Цетиње добијају комитете за помоћ устаницима. Залагањем Ђузепе Гарибалдија и других се оснивају комитети и у Риму, Венецији, Лондону, Бечу и другдје. Прољеће 1876. доноси наставак акција устаника нарочито на Козари, Грмечу, Вучјаку и Мотајици. Голуб Бабић је зими набавио 200 пушака острагуша, и барут и олово за њих. Главна управа уз Бабића има и Илију Билбију и Тодора Сучевића. Бабић не напада добро утврђене и брањене градове, већ врши успјешне нападе на мање турске снаге. 30. јуна Србија улази у рат против Турске што помаже устаницима. Устаничко руководство 2. јула 1876. издаје проглас о уједињењу Босне са кнежевином Србијом. Голуб Бабић са устаницима 9. јула осваја Саницу и Бравско а 2-7. јула Босанско Грахово. Турци су изгубили рат 1878. године.
Након што је исте године одржан Берлински Конгрес, Босна и Херцеговина је окупирана од стране Аустро-Угарске. Током разних балканских ослободилачких ратова (српска револуција 1804-1830, балкански ратови 1875-1878, или балкански ратови 1912-1913 итд.) Муслиманско становништво са свих страна Балкана поступно је насељавало посљедње џепове османске власти на Балкану, од којих је један је Босна.
Аустро-Угарска окупација Босне и Херцеговине
Године 1878. Босна и Херцеговина је постала протекторат Аустро-Угарске, чему су се Срби снажно противили, чак и покретањем герилских операција против аустроугарских снага. Чак и након пада османске власти, становништво Босне и Херцеговине било је подијељено. Српски политичари у Краљевини Србији и Кнежевини Црној Гори тежили су да БиХ припоје јединственој српској држави и та тежња је често изазивала политичке тензије са Аустро-Угарском. Још једна амбиција српских политичара била је да инкорпорирају Кондоминијум Босне и Херцеговине у Краљевину Србију. Хабсбуршки гувернер Бењамин Каллај је прибјегао кооптацији вјерских институција. Он је спроводио политику десрбизације, и уопште анти-српску политику.
Бењамин Калај покушао је асимиловати Србе и створити вјештачку "Босанску нацију". Ускоро је аустријски цар добио подршку именовања православних митрополита и католичких бискупа и избора муслиманске хијерархије.
Окупирана су Босна и Херцеговина и српске књажевине Црна Гора и Србија након добијања међунароног признања независности након Берлинског Конгреса 1878. године. И Црна Гора и Србија, као и Срби из Босне и Херцеговине, били су незадовољни одлуком Конгреса да се дозволи аустроугарска окупација већински српске Босне и Херцеговине
У то вријеме, Босна и Херцеговина се суочавала са хабсбуршким покушајем модернизације. Већина су били Срби, док су Муслимани и Хрвати били мањина, а у још мањим процентима Словенци, Чеси и други. У овом периоду најзначајнији догађај је улазак БиХ у европски политички живот и обликовање етничких Срба у Босни и Херцеговини у модерну нацију. Крајем 19. вијека Срби из БиХ основали су различита читалачка, културна и пјевачка друштва, а почетком 20. вијека нова интелигенција Срба из Босне и Херцеговине одиграла је главну улогу у политичком животу Срба.
Једна од главних српских културних и националних организација биле су Просвјета, Босанска Вила и Зора, између осталих. Српске националне организације биле су фокусиране на очување српског језика, историје и културе. Прве српске соколске заједнице на садашњој територији Босне и Херцеговине основале су крајем 19. вијека интелектуалци. Стеван Жакула се памти као истакнути радник у отварању и одржавању соколских и гимнастичких клубова. Жакула је био покретач оснивања Српског гимнастичког друштва "Обилић" у Мостару и Спортско-гимнастичког друштва "Српско соко" у Тузли. Соколска друштва су основана и у другим градовима широм Босне и Херцеговине.
Године 1908. Аустро-Угарска је анексирала Босну и Херцеговину, у овом тренутку насељену већинским српским становништвом, супротстављајући се правцима Берлинског конгреса, што је изазвало пометњу у Црној Гори и Србији. Ова криза анексије била је један од разлога за касније тензије које су довеле до ерупције Првог свјетског рата. Први парламентарни избори у Босни и Херцеговини одржани су 1910. године, а побједник је била Национална организација Србије.
Омладина из редова сва три народа у Босни и Херцеговини стварају тајну органзацију названу ,,Млада Босна", чији је циљ борба против аустроугарске окупаторске власти. Методи борбе су атентати на значајне аустроугарске носиоце власти у Босни и Херцеговини. Крајњи циљ њихове борбе су ослобођење и уједињење свих јужнословенских земаља.
Идол свих припаднка „Младе Босне" је Богдан Жерајић, који је након неуспјелог атентата на генерала Варешанина испио отров и умро. Руководећи се том жртвом Гаврило Принцип је 28. јуна 1914. године извршио атентат на аустроугарског престолонасљедника Франца Фердинанда. Сарајевски атентат био је повод за избијање Првог свјетског рата. Први свјетски рат који је довео до пораза Аустро-Угарске и укључивања Босне и Херцеговине у Краљевину Југославију.
Ослобођење и Уједињење - Уједињена Србија и Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.
Краљевина Југославија,
Други свјетски рат,
Социјалистичка Федеративна Република Југославија
и Социјалистичка Република Босна и Херцеговина
Током Првог свјетског рата, Срби у Босни су често били окривљени за избијање рата, атентат на надвојводу Франца Фердинанда, и били су подвргнути прогону од стране аустроугарске власти, укључујући интернирање и пљачку њиховог бизниса, од стране људи који су били подстакнути на етничко насиље. Штрајф-корпус, штрајфкори или страфуни (штрафуни) (њем. Streifkorps — гранични покретни добровољачки одреди, гранична пјешадија, патролни корпус) је назив за специјалне одреде аустроугарске војске састављене првенствено од локалног муслиманског становништва, односно добровољаца из састава редовних снага аустроугарске војске. Ове војне одреде је аустроугарска власт организовала 1908. године за борбу против „побуњеника“ и „потенцијалних побуњеника“, а то су били само Срби.
Под побуњеницима и потенцијалним побуњеницима се готово искључиво мислило на Србе. Шуцкори (њем. Schutzkorps — заштитне чете, заштитни војни одреди, нерегуларна милиција (једнина шуцкор), (рјеђе шушкори), је назив за припадника аустроугарских заштитних војних одреда. У српском језику овај германизам се везује за припаднике аустроугарских војних чета, војне милиције, војних одреда, специјалних јединица жандармерије у аустроугарскојпровинцији Босни и Херцеговини, који су били активни на подручју ове аустроугарске провинције од 1908. до 1918. године, и на подручју Краљевине Србије у периоду 1914-1918. године, односно током Првог свјетског рата. Ови одреди су најчешће били састављени од Муслимана и Хрвата, а били су познати по многобројним ратним злочинима почињеним над Србима. Поред злочина, приписује им се и етничко чишћење српског становништва на подручју аустроугарске провинције БиХ. Етничко чишћење Срба се посебно веже за просторе Херцеговине и Подриња.
Мапа која приказује предлоге за стварање Бановине Србије, Бановине Хрватске и Словеначке Бановине (1939-1941). Већина Босне била је дио Србије, јер су Срби били релативна већина становништва и апсолутна већина на већини територија тадашње БиХ.
Срби из Босне и Херцеговине су масовно служили у црногорској и српској (Војсци Србије) војсци, јер су осјећали оданост и припадност свом (истом) српском народу, свеукупном српском циљу. Срби су такође служили у аустријској војсци и били су лојални Аустро-Угарској када их је слала на италијански фронт, али су често напуштали и мијењали стране када су их слали на руски фронт или на српски фронт.
Многи Срби су подржавали напредовање братске црногорске српске војске, када је ушла у Херцеговину, а 1914. године када је напредовала у близини Сарајева, јер је, као краљ Црне Горе, Краљ Никола Први Петровић-Његош био врло популаран међу босанско-херцеговачким Србима због својих пан-Српских и српскхи националистичких ставова и помоћи током херцеговачких устанака у деветнаестом вијеку.
Након Првог свјетског рата, Босна и Херцеговина је постала дио међународно непризнате државе Словенаца, Хрвата и Срба која је постојала од октобра до децембра 1918. године. У децембру 1918. ова се држава ујединила са Краљевином Србијом (у својим границама из 1918), као Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, која је преименована у Краљевину Југославију 1929. године. Чак и са око 45% Срба који живе у Босни и Херцеговини, далеко више од било које друге групе у Босни, српско руководство државе одлучило је да прихвати захтеве муслиманског представника Мехмеда Спаха, и поштују предратни територијални интегритет Босне и Херцеговине, те стога не мијењају унутрашње границе Босне.
Срби из Босне су чинили око половине укупног становништва Босне, али су чинили огромну територијалну већину и једнострано су прогласили унију са Србијом, други пут у модерној историји, сада 1918. године. Укупно, 42 од 54 општине у Босни и Херцеговини, су прогласиле унију (анексију) Србији, без одобрења „Народне југословенске“ владе у Сарајеву, без консултација са њима, 1918. године. Режим Краљевине Југославије био је окарактерисан ограниченим парламентаризмом и етничким тензијама, углавном између Хрвата и Срба. Држава краљевства је постала страшна и краљ Александар је био приморан да прогласи диктатуру 6. јануара 1929. године. Краљевство је преименовано у Југославију, подељено у нове територијалне цјелине зване Бановине.
Југославија је била преокупирана политичким борбама, што је довело до колапса државе након што је Душан Симовић у марту 1941. организовао државни удар и након чега је нацистичка Њемачка напала Југославију.
Краљ Александар је убијен 1934. године, што је довело до краја диктатуре. Током 1939. године, суочена са убиствима, корупцијским скандалима, насиљем и неуспјехом централизоване политике, српско руководство сложило се са компромисом са Хрватима. Бановине су касније, 1939. године, еволуирале у коначни приједлог за подјелу заједничке државе на три дијела или три бановине, једну словеначку бановину, једну хрватску и једну српску, од којих је свака обухватила већину етничког простора сваке етничке групе. Већина територије данашње Босне и Херцеговине требало је да буде дио Бановине Србије, јер је већина територије Босне и Херцеговине била насељена већином српским становништвом, а Срби су чинили укупну релативну већину.
Дана 24. августа 1939. године предсједник Хрватске сељачке странке Владко Мачек и Драгиша Цветковић склопили су споразум (споразум Цветковић-Мачек) према којем је Бановина Хрватска створена уз многе уступке на српској страни. Срби у Далмацији, Славонији, Крајини и Посавини налазили су се у хрватском ентитету унутар Југославије, док практично ниједан Хрват није остао у српском федералном ентитету 1939. године.
Већина Срба из Босне и Херцеговине подржавала је федералистичку политику Прибићевића током Краљевине Југославије.
Други свјетски рат на територији Босне и Херцеговине
Током Другог свјетског рата, Срби из БиХ су стављени под власт фашистичког усташког режима у Независној Држави Хрватској. Под усташком влашћу Срби су заједно са Јеврејима и Ромима били подвргнути систематском геноциду гдје су стотине хиљада цивилних Срба убијене. Према америчком Музеју холокауста, 320.000-340.000 Срба је убијено под усташком влашћу. Према Јад Васхем музеју и истраживачком центру за холокауст, "више од 500.000 Срба је убијено на ужасне садистичке начине, 250.000 је протјерано, а још 200.000 је било присиљено да се преобрати" током Другог свјетског рата у Независној Држави Хрватској (оквирно данашња Хрватска и БиХ.
су Срби већинско становништво,
нарочито у Босни и Херцеговини.
Срби су претрпјели велики геноцид, а тиме и драстичну демографску промјену током Другог свјетског рата. Званична брутална политика Независне Државе Хрватске, која укључује протеривање, убиство и присилно покатоличавање православних Срба, допринијела је да се Срби никада демографски не опораве у Босни и Херцеговини.
Федерални завод за статистику у Београду саставио је цифру од 179.173 лица погинулих у рату у Босни и Херцеговини током Другог свјетског рата: 129.114 Срба (72,1 %); 29.539 Муслимана (16,5 %); 7.850 Хрвата (4,4 %); други (7%).
Плановима нацистичке Њемачке и Независне Државе Хрватске 110.000 Срба је премјештено и превезено у окупирану Србију. Само у периоду од маја до августа 1941. године у Србију је протјерано преко 100.000 Срба. У жару рата Србија је имала 200.000 до 400.000 српских избјеглица из усташке Босне и Херцеговине. До краја рата 137.000 Срба је трајно напустило територије Босне и Херцеговине.
Геноцид у Југославији почињен је над Србима у "Независној Држави Хрватској". Срби су чинили отприлике 1/3 становништва на територији која је припадала НДХ 1941. године, а данас Срби чине 1/8 становништва на приближно истој територији. Процјењује се да је од 2.000.000 Срба који су живјели у "Независној Држави Хрватској" убијено око 700.000 Срба.
Побуна око Санског Моста против усташа из маја 1941. била је потиснута за два дана, а устанак у источној Херцеговини у јуну 1941. године био је потиснут након двије седмице. Међутим, Срби су се постепено организовали у два покрета, четнички покрет и партизански покрет, у којима су у оба случаја доминирали борци српског поријекла, поготово у почетним фазама борбе 1941. године. Херцеговина се побунила против власти Независне Државе Хрватске (НДХ), марионетске државе - Осовине која је успостављена током Другог свјетског рата на територији поражене и окупиране Краљевине Југославије. Док је НДХ наметала своја злочиначка правила, чланови фашистичке усташке владајуће странке започели су кампању прогона Срба широм земље.
У Источној Херцеговини усташе су починиле низ масакра и напада на већинско српско становништво које је почело у првој седмици јуна. Између 3. и 22. јуна 1941. дошло је до спонтаних сукоба између власти НДХ и група Срба у региону.
Њемачка инвазија на Совјетски Савез почела је 22. јуна. У наредна два дана спорадичне побуне Срба против НДХ у Источној Херцеговини избиле су у масовну побуну, изазвану усташким прогоном, српском солидарношћу с руским народом, мржњом и страхом од власти НДХ и другим факторима. Српски побуњеници, под водством локалних Срба Херцеговаца и Срба Црногораца, напали су полицију, жандармерију, усташке и хрватске домобранске снаге у региону.
Највећи број антифашистичких борби и битака водиле су се углавном на подручјима у којима су живјели Срби, попут битке на Неретви, битке на Сутјесци, операције Дрвар, битке на Козари и тако даље. Иако су Срби углавном били присталице Четничког Покрета, они су такође чинили преко 90% чланова Партизанског покрета. Срби у Источној Босни, Херцеговини, Бирчу, Семберији, Романији и Подрињу су углавном подржавали Четнички Покрет, док су Срби Крајишници били чешће припадници партизанских јединица, иако многи нису били комунисти. Без обзира за свој искључив допринос у револуционарној борби, као и борби против окупатора, зашто Срби нису вољели комунисте, па зато што су комунисти убили на хиљаде српских цивила, свештених лица, спалили на десеине храмова и спроводили културоцид над Србима у БиХ што је био главни циљ Јосипа Броза и његових српских послупника и подрепаша.
Између 1945. и 1948. године, након Другог свјетског рата, отприлике 70.000 Срба мигрирало је из Народне Републике Босне и Херцеговине у Српску Војводину након што су Нијемци отишли, што је било дио комунистичке политике демографског пражњења српских крајева.
Срби у СР БиХ, у оквиру СФРЈ под комунистичком влашћу
Током комунистичке ере, Босна и Херцеговина је била насељена са три етничке групе: Хрватима, Србима и Муслиманима (касније преименованим у Бошњаке). Многи Срби су своју националност прогласили југословенском и као и све етничке групе у то вријеме, Срби су сарађивали и били пријатељи са својим суграђанима, а истовремено су одржавали своју културу, првенствено кроз праћење српске православне цркве.
Многи српски научници, интелектуалци, сељаци, обични грађани и културни дјелатници били су изложени прогону, дискриминацији и лажним оптужбама за "великосрпски национализам", монархизам и иредентизам. Комунизам-Титоизам је за Србе у БиХ, као и за остале Србе у СФРЈ представљао тешки идеолошки и идентитетски удар и велико зло, слично таласима римокатоличког и исламског конвертитства у претходним вијековима.
Након одређене историјске дистанце може се засигурно рећи да је талас исламизације и османлијског освајања српских земаља, од Срба створио данашњу Бошњачку нацију (и дјелимично сјеверно-арбанашку), насилно покатоличавање превело већи број Срба у данашње славонске, далматинске и крајишке Хрвате, док је комунизам-титоизам оставио катастрофалне посљедице, тако што је створио данашње националне Црногорце и националне Македонце. АВНОЈ-ске границе су насилно и вјештачки подијелиле српски народ у више федералних јединица и Социјалистичких Република, и фактички је предратна територија Српске Бановине умањена за око двије трећине. Србији су АВНОЈ-ским границама формално-правно одузете Босна, Херцеговина, Крајина, Црна Гора (Са Старом Херцеговином, Старом Рашком, Брдима, Боком Которском и Приморјем), Македонија (Стара Србија), а фактички одузете су и АП Војводина (Срем, Банат, Бачка и Барања-припојена СР Хрватској) и АП Косово и Метохија.
За стварање аутономних покрајина АП Војводине и АП Космета, искориштени су изговори мултиетничке слике тих српских регија, као и историје аутономије и државности Војводства Српскога у оквиру Хабзбуршке монархије, те се самим тим поставља питање, зашто Крајини, Славонији, Далмацији, и Истри није дат статус аутономних покрајина или федералних јединица, односно република, јер и оне испуњавају те услове вишеструко више него ли Космет или Војводина.
Срби у БиХ су били изложени прогањању због својих политичких идеја, залагања за демократију, или претходну лојалност својој држави, цркви, и круни. Често су исељавани у Србију или ЦГ, што присилно, што пострекивани да се добровољно исељавају. Спровођена је непотребна урбанизација и индустријализација, нарочито у српских руралним крајевима, не би ли се разбио сељачки начин живота Срба, и њихова традиција, култура и природни прираштај, односно наталитет.
Распад Југославије, Грађански рат у СР БиХ, Одбрамбено-Отаџбински рат и Република Српска
Распад СФРЈ, Рат у Босни и Херцеговини,
Република Српска, и Дејтонски мировни споразум
током Одбрамбедно-Отаџбинског рата,
у поређењу са данашњим границама
Распад Југославије настао је као резултат низа политичких немира и сукоба током почетка деведесетих година 20. вијека. Након периода политичких криза осамдесетих година, дошло је до распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, а неријешена питања изазвала су међуетничке сукобе. Ратна дешавања су се првенствено одвијала у СР Хрватској (федералној јединици СР Хрватској) и СР Босни и Херцеговини. Скупштина СР БиХ је нелегалним (противном уставу СФРЈ и СР БиХ, као и легалистичком институту конститутивности народа) прегласавањем српских представника, реагујући на догађаје у СФРЈ, 15. октобра 1991. године донијела „Акт о реафирмацији суверености Републике Босне и Херцеговине“. Тим чином одлучено је да се повуку представници СР БиХ из рада органа СФРЈ док се не постигне договор између свих република које сачињавају Југославију. На то су пристали представници СДА (Муслимани) и ХДЗ (Хрвати), док су представници СДС (Срби) одбили дјеловати по донесеном акту.
Овај акт је допринио стварању међунационалне напетости у СР БиХ и био увод у предстојеће ратне сукобе. Рат је узрокован због пораста национализма те комплексном комбинацијом политичке, друштвене и сигурносне кризе која је уследила након завршетка Хладног рата и распада СФРЈ.
Рат на простору Босне и Херцеговине је званично почео 1. октобра 1991. године кад је регуларна Хрватска војска (ХОС) на подручју села Равно, општина Требиње, напала тада једино регуларну војску - Југословенску народбу армију. Тада су ХОС-овци на зачељу колоне убили 11 припадника ЈНА.
И тако је кренуо незаустављиви талас ратног вихора чији пламен је захватио цијелу Босну и Херцеговину.
На дан 1. марта 1992. другог дана референдума о независности СР Босне и Херцеговине, припадник Зелених беретки Рамиз Делић је пуцао на српску свадбену поворку на Башчаршији и притом убио младожењиног оца Николу Гардовића. Догађај је познат као убиство старог свата испред Старе цркве на Башчаршији. Наоружани Срби су исте вечери подигли барикаде по Сарајеву, а у раздобљу од 1. до 5. марта подигли су барикаде и у још неким градовима (Шамац, Дервента, Оџак).
Муслимани су контролисали центар Сарајева, док су Срби контролисали остатак града, као и узвишења око њега. У селу Сијековац код Босанског Брода, у ноћи између 26. и 27. марта, Војска Републике Хрватске је прешла ријеку Саву и у сарадњи са муслиманским паравојним јединицама починила тежак злочин и убила 9 српских цивила. У масакру у Сијековцу страдало је укупно 46 Срба. Овим масакром су настављени велики оружани сукоби у СР Босни и Херцеговини.
Рат у Бих је завршен званичним потписивањем Дејтонског споразума. На територији Босне и Херцеговине српски народ је прије првих предлога о кантонизацији почео да се бори за формирање сопствених аутономних области. Муслиманса и хрватска већина, упркос чињеници да је до краја новембра поред Хрватске заједнице Херцег-Босне створена и заједница Средишње Босне, није прихватала ни оснивање заједнице општина са српском већином.
Српски политички представници су до 27. новембра 1991. године створили пет српских аутономних области: Романија, Херцеговина, Бирач, Семберија и Сјеверна Босна, док је Босанска Крајина дефинисана као аутономна покрајина Крајина.
Након што је муслиманско-хрватска влада С. Републике Босне и Херцеговине прогласила независност, коју није прихватила федерална влада Југославије, српска аутономна област Босанска Крајина формирана је у западно-босанском пограничном подручју Босне и Херцеговине са својим пријестоним градом у Бања Лука, коју централна влада СР БиХ није признала. САО Босанска Крајина је покушала да се уједини са Аутономном регијом Српска Крајина у СР Хрватској. Српско политичко руководство ангажовало је своје снаге у помоћ Југословенској Народној Армије и приде прогласило независност од СР Босне и Херцеговине крајем 1992. године.
постојало је 526 логора у које су затварани Срби,
углавном цивилно становништво.
Бошњачка-хрватска влада у СР БиХ није признала нову Српску Републику Босну и Херцеговину, чији је предсједник био Радован Караџић са сједишта на Палама. Српска страна је прихватила предложену етничку кантонизацију Босне и Херцеговине (мировни план Карингтон-Кутољеро), као што су то учиниле бошњачке и бошњачко-хрватске стране у Лисабону 1992. године, у нади да ће избити рат.
Бошњачко (Муслиманско) политичко руководство под предсједником Алијом Изетбеговићем из Босне и Херцеговине, уз свесрдну подршку америчког амбасадора у Београду Ворена Цимермана, накнадно је опозвало споразум којим се одбија децентрализација новоосноване земље на основу етничких линија.
Почео је грађански рат у Босни и Херцеговини
Међу српским становништвом, рат је познат као "Одбрамбено-Отаџбински рат". Срби и Војска Републике Српске (ВРС) су били бројчано надјачани и изоловани, суочени са редовном Хрватском војском (ХВ), Хрватским Вијећем Обране (ХВО), углавном муслиманском војском Босне и Херцеговине (АРБиХ), снагама аутономне покрајине Западне Босне и НАТО бомбардовањем (1993 и 1995).
Најважније битке Одбрамбено-Отаџбинског рата су засигурно Коридор 1992, 36. муслиманских офанзива на сараевске општине у којима су Срби били на власти, Митровданска офанзива на Невесиње 1992, те одбрана Крајине, Приједора и Бањалуке 1995-е. Штавише, Срби су се суочили са ембаргом на оружје и санкцијама западних земаља, Русије, па чак и Србије и СР Југославије под Слободаном Милошевићем, који је 1993. године увео санкције против Републике Српске. Милошевић је подржао сваки мировни план који је предложила међународна заједница, чак и оне који нису предвиђали постојање Републике Српске.
Током већег дијела рата Срби из БиХ су се борили против Бошњака (Муслимана) и босанских и херцеговачких Хрвата. За вријеме бошњачко-хрватских непријатељстава Срби су углавном сарађивали са Хрватима. Међутим, било је изузетака, јер су и српске снаге биле у савезу са пројугословенским Бошњацима Аутономне Покрајине Западне Босне под Фикретом Абдићем.
Током већег дијела рата, Република Српска је држала око 70% територије сада већ бивше СР БиХ. Током читавог рата, највећа људска и материјална страдања доживјеле су сарајевске општине у којима су Срби имали власт: Илиџа, Хаџићи, Вогођћа, Илијаш, Трново, ДиоНовог Сарајева (Грбавица).
РС је примила велики број српских избјеглица из других југославенских крајева, посебно из несрпских подручја у Сарајеву, Херцег-Босни и Хрватској. Године 1993. предложен је Овен-Столтенберг мировни споразум којим би се 52% БиХ дало српској страни. Бошњачка страна га је одбила као превелику концесију.
СР Југославија је 1994. године увела санкције након што је Народна скупштина Републике Српске одбила Венс-Овенов мировни план.
Операција Олуја 1995. године елиминисала је Републику Српску Крајину. Хрватска војска је наставила офанзиву у Републику Српску. Око 250.000 Срба побјегло је у Републику Српску и Србију из Хрватске, јер је српска страна наставила потпуно повлачење Срба. Хрватска војска, уз подршку бошњачких (муслиманских) снага, стигла је на 20 km од de facto главног града Републике Српске, Бања Луке, али су их зауставили српски бранитељи близу Приједора и широм Босанске Крајине, када су њихови авиони коначно могли летјети без НАТО интервенције на хрватској страни.
Рат је заустављен Дејтонским мировним споразумом и не само то - Република Српска је призната као један од два територијална ентитета (као федералне јединице које чине Босну и Херцеговину. Републици Српској је припало 49% укупне територије предратне Босне и Херцеговине.
Никад неће бити утврђени тачни подаци о етничком страгању народа у БиХ. У јавности се спекулише са непровјереним цифрама. Српска страна је претрпјела укупно 22.779 жртава - 15.298 војних лица и 7.480 цивила, према Демографској јединици МКСЈ-а. Иако су тачни бројеви спорни, генерално се слаже да је босански грађански рат однио животе око 100.000 људи свих етничких група. /Ово су подаци наводног института који је основао Мирсад Токача, али никада ниједан податак Толача није добио од надлежних институција Републике Српске, па се ове бројке могу сматрати сасвим неталним и непоузданим.
Године 1996. било је око 435.346 етнички српских избјеглица из Федерације Босне и Херцеговине у Републици Српској, док је још 197.925 отишло у Србију. Према подацима Комесаријата за избјеглице Србије, до 1995. године у Србији је смештено 266.000 избеглица из Босне и Херцеговине, а сасвим је занемарљив број избјеглива који се вратио у прдратна мјеста живљења. избеглица вратило се у земљу свог порекла. Након југословенских ратова, Србија је постала домовина највећем броју избеглица (међу којима су били и Срби из БиХ) и расељених лица у Европи. Срби су масовно протјерани из главног града Сарајева почетком 1996. године.
Демографске промјене код Срба у БиХ 1992—1995.
У некима областима Федерације Босне и Херцеговине прије Грађанског рата, живјели су већином Срби, али су током рата те области етнички очишћене. Према попису становништва из 1991. године, Срби у БиХ су чинили око 32% укупног становништва и посједовали 51,4% укупног земљишта-
Поређења ради Муслимани су посједовали 27,3% земље).
Срби су прије рата живјели на 60% територије Босне и Херцеговине. Срби су се борили за територију на којој су вековима живјели. Они су махом избјегли у Србију или у Републику Српску. Један број избјеглих Срба из Босне и Херцеговине се налази у многим државама свијета. Највише избјеглица је било из Сарајева, затим из западне и централне Босне и Херцеговине (Дрвар, Гламоч, Грахово, Ливно, Петровац, Травник и др.).
Најтежу судбину су доживјели Срби из Сарајева који су све до пописа становништва 1971. године чинили већинско становништво Сарајева. Из Сарајева је исељено око 150.000 Срба.
Послије завршетка грађанског рата у БиХ, на територији РС десило се 9 међуетничких убистава, већина није имала као мотивацију међуетничку мржњу.
Са друге стране, једини акти међуетничких убистава са мотивацијом међуетничке мржње, изазивања нових сукоба, те једини терористички напади, десили су се у Федерацији БиХ, и то од стране Бошњака (Муслимана), најпознатији су напади на Америчку Амбасаду у Сарајеву, те напад на полицијску станицу у Зворнику.
Бошњачки политичари и федерално Сарајево, подржани од тзв. међународне заједнице стално настоје да Република Српска буде лишена овлашћења, а тиме расту и притисци за ревизију Дејтонског споразума на штету српског народа.
У Федерацији БиХ није уопште враћена само имовина Српске православне цркве. Нису враћени станови носиоцима права припадницима ЈНА, а у Федерацији БиХ не постоје ни српске школе.
Двојезични натписи у главном граду БиХ у којем су смјештене заједничке институције само да двије постоје и ћирилићни натписи - на зфради Парламентарне скупштине и на згради Дома синдиката.
На саобраћајним знаковима у Федерацији БиХ двојезични натписи су били постављени 2009. године, међутим на скоро свим су обрисани натписи на ћирилици, а чести су и случајеви увриједљивих порука на рачун Срба.
ДЕМОГРАФИЈА И СТАНОВНИШТВО
У попису становништва из 2013. године евидентирано је 1.086.733 Срба или 30,8% укупног становништва Босне и Херцеговине.
Срби у БиХ су територијално најраширенија нација Босне и Херцеговине. Велика већина, тј. 1.001.299 живи на територији Републике Српске, гдје чине 81,5% становништва.
Срби у Републици Српској су сљедбеници Српске православне цркве.
Срби чине демографску већину у овим општинама: Бања Лука, Бијељина, Приједор, Добој, Зворник, Градишка, Теслић, Прњавор, Лакташи, Требиње, Дервента, Нови Град, Модрича, Козарска Дубица, Пале, Фоча, Дрвар, Гламоч, Босанско Грахово и Босански Петровац.
Срби су такође релативна мањина у Брчком.
Укупна етничка припадност и проценти | |||
|---|---|---|---|
Година | Срби | Постотак | Укупно |
1879 | 496,485 | 42.88% | 1,158,440 |
1885 | 571,250 | 42.76% | 1,336,091 |
1895 | 673,246 | 42.94% | 1,568,092 |
1910 | 825,418 | 43.49% | 1,898,044 |
1921 | 829,290 | 43.87% | 1,890,440 |
1931 | 1,028,139 | 44.25% | 2,323,555 |
1948 | 1,136,116 | 44.29% | 2,565,277 |
1953 | 1,264,372 | 44.40% | 2,847,459 |
1961 | 1,406,053 | 42.89% | 3,277,935 |
1971 | 1,393,148 | 37.19% | 3,746,111 |
1981 | 1.320.738 | 32,02 % | 4,124.008 |
1991 | 1,366,104 | 31.21% | 4.364.649 |
2013 | 1.386.733 | 30.78% | 3,551,199 |
У средњем вијеку није било поузданих пописа становништва, али већина средњовјековних извора о идентитету и демографији средњовјековне територије Босне наводи да је ово подручје било стално насељено углавном Србима, који су били или православни по вјери, хришћани или сљедбеници једне Православне секте Богомила.
Наслов 32 De Administrando Imperio Константина Порфирогенета назива се "О Србима и земљама у којима живе". Говори о територијама у којима живе Срби, у којима он спомиње Босну, посебно два насељена града, Котор и Десник, који су у непознатом географском положају.
Аустро-Угарска и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевина Југославија)
Аустро-Угарска је водила демографску политику смањења српског становништва и покушаја да избрише њихов идентитет, претварајући је у "босанску нацију", тако да је попис становништва у Аустрији имао само религијску припадност као главни детерминизам идентитета. У посљедњем аустријском попису из 1910. године било је 825.418 православних Срба, што чини 43,49% укупног становништва.
Католичка енциклопедија, 1917, наводи: "Према попису становништва од 22. априла 1895. године, Босна има 1.361.868 становника и Херцеговина 229.168, што даје укупан број становника 1.591.036.
Други свјетски рат
Срби су претрпјели велике негативне демографске промјене током Другог свјетског рата. Службена политика Независне Државе Хрватске, која укључује протеривање, убиство и присилно преобраћање Срба, допринијела је да се Срби никада не опораве демографски унутар Босне и Херцеговине.
Федерални завод за статистику у Београду саставио је цифру од 179.173 лица погинулих у рату у Босни и Херцеговини током Другог свјетског рата: 129.114 Срба (72,1 %); 29.539 Муслимана (16,5 %); 7.850 Хрвата (4,4 %); други (7%).
Плановима нацистичке Њемачке и Независне Државе Хрватске 110.000 Срба је премјештено и превезено у окупирану Србију. Само у периоду од маја до августа 1941. године у Србију је протјерано преко 100.000 Срба. У жару рата Србија је имала 200.000 до 400.000 српских избеглица из усташке Босне и Херцеговине. До краја рата 137.000 Срба је трајно напустило територије Босне и Херцеговине.
Комунистичка Југославија (СФРЈ)
Комунистичке власти су спровеле политику тихог "демографског пражњења" Срба из Босне и Херцеговине, подијеливши Србе у неколико република, узрокујући "одлив мозгова" Срба из Босне у СР Србију. Такође, комунистичка политика убрзане урбанизације и индустријализације, девастирала је традиционални рурални живот Срба, узрокујући драстичан застој у природном прираштају Срба.
Први југословенски попис забиљежио је све мањи број Срба; Од првог пописа становништва из 1948. до посљедњег из 1991. године, проценат Срба опао је са 44,29% на 31,21%, иако се укупан број повећао. Према попису из 1953. године, Срби су били у већини на 74% територије Босне и Херцеговине, а према попису из 2013. године, Срби су већина на преко 50% Босне и Херцеговине. Њихов укупан број у 1953. години износио је 1.264.372, односно 44,40% од укупног становништва БиХ. Према попису из 1961. године, Срби чине 42,89% укупног становништва, а њихов број је 1.406.053. Након тога, окрузи су подијељени на мање општине.
Према попису из 1971. године, Срби су чинили 37,19% укупног становништва, а њихов број је био 1.393.148. Према попису из 1981. године, Срби чине 32,02% укупног становништва, а њихов број је 1.320.738. Након 1981, њихов проценат је наставио да се смањује. Од 1971. до 1991. године, проценат Срба је пао због емиграције у Црну Гору, Србију и западну Европу. Према попису из 1991. године, Срби су чинили 31,21% укупног становништва, а њихов број је био 1.366.104.
Грађански рат у СР БиХ
Укупан број Срба у Босни и Херцеговини наставио се смањивати, посебно након што је 1992. године избио грађански рат у Босни и Херцеговини. Убрзо је дошло до егзодуса босанских Срба када је велики број Срба протјеран из средње Босне, Озрена, Сарајева, западне Херцеговине и Крајина. Према попису из 1996. године, који је урадио УНХЦР и званично непризнат, било је 3.919.953 становника, од којих су 1.484.530 (37,88%) били Срби. На територији Српске Републике Босне и Херцеговине проценат Срба се незнатно промијенио, мада се њихов укупан број смањио.
Српски народ у Босни и Херцеговини на попису 1991.
према попису из 1991. године.
СРБИ по попису у Граду Сарајеву
- 157.143 (29,81%)
По општинама Града Сарајева:
Вогошћа — 8.813 (35,75%)
Илијаш — 11.325 (44,96%)
Илиџа — 25.029 (36,84%)
Нови Град — 37.591 (27,51%)
Ново Сарајево — 32.899 (34,59%)
Пале — 11.284 (68,99%)
Стари Град — 5.150 (10,14%)
Трново — 2.059 (29,45%)
Хаџићи — 6.362 (26,28%)
Центар — 16.631 (20,97%)
Број Срба по општинама Босне и Херцеговине
према Попису становништва из 1991. године
Бановићи — 4.514 (16,97%)
Бања Лука — 106.826 (54,58%)
Бијељина — 57.389 (59,17%)
Билећа — 10.628 (80,00%)
Бихаћ — 12.689 (17,93%)
Градишка — 35.753 (59,61%)
Козарска Дубица — 21.728 (68,74%)
Босанска Крупа — 13.841 (23,73%)
Брод — 11.389 (33,36%)
Нови Град — 25.101 (60,24%)
Босански Петровац — 11.694 (74,86%)
Шамац — 13.628 (41,34%)
Босанско Грахово — 7.888 (94,91%)
Братунац — 11.475 (34,13%)
Бреза — 2.122 (12,25%)
Брчко — 18.128 (20,68%)
Бугојно — 8.673 (18,49%)
Бусовача — 623 (3,29%)
Вареш — 3.644 (16,41%)
Велика Кладуша — 2.266 (4,28%)
Високо — 7.471 (16,18%)
Витез — 1.501 (5,38%)
Вишеград — 6.743 (31,80%)
Власеница — 14.359 (42,30%)
Гацко — 6.661 (61,74%)
Гламоч — 9.951 (79,02%)
Горажде — 9.843 (26,19%)
Горњи Вакуф — 110 (0,43%)
Градачац — 11.221 (19,83%)
Грачаница — 13.558 (22,92%)
Груде — 9 (0,05%)
Дервента — 22.938 (40,60%)
Добој — 39.820 (38,83%)
Доњи Вакуф — 9.533 (38,84%)
Дрвар — 16.608 (96,97%)
Жепче — 2.278 (9,91%)
Живинице — 3.525 (6,43%)
Завидовићи — 11.640 (20,36%)
Зворник — 30.863 (37,96%)
Зеница — 22.433 (15,41%)
Јабланица — 504 (3,97%)
Јајце — 8.663 (19,24%)
Какањ — 4.929 (8,80%)
Калесија — 7.659 (18,31%)
Калиновик — 2.829 (60,55%)
Кисељак — 740 (3,06%)
Кладањ — 3.952 (24,59%)
Кључ — 18.506 (49,49%)
Коњиц — 6.620 (15,08%)
Котор Варош — 14.056 (38,14%)
Крешево — 34 (0,50%)
Купрес — 4.864 (50,57%)
Лакташи — 24.176 (81,04%)
Ливно — 3.913 (11,37%)
Лопаре — 18.243 (56,06%)
Лукавац — 12.169 (21,32%)
Љубиње — 3.748 (89,83%)
Љубушки — 65 (0,22%)
Маглај — 13.312 (30,68%)
Модрича — 12.534 (35,19%)
Мостар — 23.846 (18,83%)
Мркоњић Град — 21.057 (76,86%)
Невесиње — 10.711 (74,13%)
Неум — 207 (4,78%)
Нови Травник — 4.097 (13,33%)
Олово — 3.193 (18,83%)
Орашје — 4.235 (14,92%)
Оџак — 5.667 (18,85%)
Посушје — 9 (0,05%)
Приједор — 47.581 (42,27%)
Прњавор — 33.508 (71,21%)
Прозор — 45 (0,22%)
Рогатица — 8.391 (38,17%)
Рудо — 8.150 (70,43%)
Сански Мост — 25.363 (42,05%)
Кнежево — 13.263 (68,30%)
Соколац — 10.195 (68,50%)
Србац — 19.382 (88,74%)
Сребреник — 5.308 (12,97%)
Сребреница — 8.315 (22,67%)
Столац — 3.917 (20,96%)
Теслић — 32.962 (55,07%)
Тешањ — 3.071 (6,33%)
Томиславград — 576 (1,91%)
Травник — 7.777 (10,99%)
Требиње — 21.349 (68,87%)
Тузла — 20.271 (15,40%)
Угљевик — 14.468 (56,54%)
Фојница — 157 (0,96%)
Фоча — 18.315 (45,20%)
Хан Пијесак — 3.674 (57,87%)
Цазин — 778 (1,22%)
Чајниче — 4.709 (52,57%)
Чапљина — 3.753 (13,46%)
Челинац — 16.554 (88,46%)
Читлук — 19 (0,12%)
Шековићи — 9.030 (93,77%)
Шипово — 12.333 (79,16%)
Широки Бријег — 148 (0,54%)
Срба у Сарајеву, по попису из 1991. године, је било 157.526 (29,94%) Данас, послије рата у Босни и Херцеговини, мало их је остало у граду. Већина је протјерана, многи сусе одселили у иностранство, или преселили у Источно Сарајево у Републици Српској (некадашње Српско Сарајево). За вријеме рата су у Сарајеву постојала 126 концентрационих логора за Србе од којих су најзлогласнији били: Силос, Виктор Бубањ, Сунце итд., у којима је страдало 4.628 Срба. Из концентрационих логора су преко дана одвођени на прве борбене линије, на принудне радове, да копају ровове муслиманској војсци или да чисте минска поља. Најпознатије мјесто гдје су Срби одвођени, мучени и брутално убијани одсецањем главе је јама Казани на Требевићу изнад Сарајева.
Три најзначајније српске православне цркве у граду су Стара православна црква (црква Светих архангела Михаила и Гаврила) из 14. вијека, Саборна црква из шездесетих године 19. вијека и Црква Светог Преображења у Новом Сарајеву.
Мостар 1900. године
Срба у општини Мостар, по попису из 1991. године, је било 23.846 (18,83% становништва), а у самом граду Мостару 14.142 (18,64%). Данас, послије рата у Босни и Херцеговини, мало их је остало у граду. Већина се одселила а повратника скоро да и нема. Према процјенама федералног завода за статистику федерације Босне и Херцеговине из 2003. године, Срба у Мостару има мање од 2.000.
Током рата у Босни и Херцеговини, 1993. године, хрватски екстремисти су уништили Саборну цркву Св. Тројице и Цркву Рођења Пресвете Богородице (познате и као Нова и Стара православна црква), које датирају из средине 19. вијека.
Видовдански покољ
Много је јама у Херцеговини које су усташе напуниле закланим Србима. Један од највећих покоља десио се у Пребиловцима
На Видовдан 1941. године усташе су хапсиле и убијале мостарске Србе, међу њима и знамените личности као и свештенике. Неколико стотина звјерски ликвидираних Срба бачено је у јаму изнад Читлука, 10 km од Мостара.
Усташе су побиле и цијело братство манастира Житомислића и бациле у Видоњску јаму, на десној обали Неретве. Крајем 1941. године манастирске конаке су запалили усташе и Нијемци, пошто су претходно опљачкали ризницу, архиву и библиотеку.
У јуну 1992. године Хрвати су спалили и уништили исти манастир.
Државни ниво
Срби из Босне и Херцеговине, као и друга два конститутивна народа, имају свог представника у Предсједништву Босне и Херцеговине.
Предсједништво има три члана, једног Бошњака, једног Хрвата и једног Србина. Бошњаци и Хрвати бирају се у Федерацији Босне и Херцеговине, док се Срби бирају у Републици Српској.
Садашњи српски члан Предсједништва је Милорад Додик из СНСД-а.
Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине има два дома.
Представнички дом и Дом народа.
Дом народа има 15 чланова, пет Бошњака, пет Хрвата и пет Срба. Бошњачки и хрватски чланови Дома народа бирају се у Парламенту Федерације Босне и Херцеговине, док се пет српских чланова бира у Народној скупштини Републике Српске.
Представнички дом броји 42 посланика које на непосредним изборима директно бирају директно бирачи, двије трећине су из Федерације (28), а једна трећина (14) из Републике Српске.
Ентитетски ниво
Према њеном уставу, Република Српска има свог предсједника, народну скупштину (83-члану једнодомну народну скупштину Републике Српске), извршну власт (с премијером и одређеним бројем министарстава), властите полицијске снаге, врховни суд и ниже судове.
Царинска служба (царинска служба је на државном нивоу) и поштанска служба.
Актуелна предсједница Републике Српске је
Жељка Цвијановић.
Републикаа Српска има и своје симболе, укључујући грб, заставу (варијанту српске заставе без приказаног грба) и ентитетску химну.
Сарајево је главни град и за Републику Српску и Федерацију БиХ, два ентитета од којих је и састављена Босна и Херцеговина.
Бања Лука је сједиште већине институција власти у Републици Српској, укључујући парламент, те је стога de facto пријестоница. Након рата, Република Српска је задржала своју војску, али је у августу 2005. године под притиском тзв. међународне заједнице парламент БиХ морао да пристане на преношење контроле над Војском Републике Српске на министарство на државни ниво и укидање ентитетског министарства одбране и војске до 1. јануара 2006. године. НАТО је захтијевао ове реформе као предуслов за пријем Босне и Херцеговине у програм Партнерство за мир. Босна и Херцеговина се придружила програму у децембру 2006, али никад није постала чланица НАТО алијансе.
Политичке партије
Тренутно у Босни и Херцеговини постоји неколико српских политичких странака као и у Републици Српској. Српска демократска странка (СДС), Савез независних социјалдемократа (СНСД) и Партија демократског прогреса (ПДП) су најпопуларније странке.
СДС је основан 12, јула 1990. године и главна је политичка странка међу Србима у БиХ, која је била најмоћнија током грађанског рата у Босни (1992-1995).
СНСД је заснован на проевропским, демократским, федералистичким, социјалистичким принципима, али је касније прешао на популизам, на српску националну и проруску спољну политику.
ПДП је хришћанско демократска, традиционалистичка, конзервативна и проевропска политичка странка без неког великог утицаја у српском народу.
Култура
Културно-просвјетно друштво Просвјета је основана у Сарајеву 1902. године и убрзо је постала најзначајнија организација која окупља грађане српске националности.
Године 1903. основан је Гајрет, Српско муслиманско културно друштво.
Академија наука и умјетности Републике Српске дјелује од 1996. године.
Умјетност
Босна и Херцеговина је богата српском архитектуром, поготово када су у питању бројне српске цркве и манастири, као и стећци. Модерни српско-византијски архитектонски стил који је започео у другој половини 19. вијека није присутан само у сакралној, већ иу грађанској архитектури. Цркве и манастири украшени су фрескама и иконостасима.
Музеј старе православне цркве у Сарајеву је међу пет у свијету по богатој ризници икона и других предмета из различитих стољећа.
Срби Босне и Херцеговине су дали значајан допринос савременом српском сликарству. Познати сликари су Милош Бајић, Јован Бијелић, Шпиро Боцарић, Вера Божичковић Поповић, Стојан Ћелић, Војо Димитријевић, Лазар Дрљача, Осте Ерцег, Недељко Гвозденовић, Коста Хакман, Момо Капор, Ратко Лалић, Ђоко Мазалић, Светислав Мандић Петровић, Љубомир Поповић, Перо Поповић, Бранко Радуловић, Светозар Самуровић, Бранко Шотра, Тодор Швракић, Мића Тодоровић, Милован Видак, Риста Вукановић. Године 1907. П. Поповић, Радуловић и Швракић излажу на једној од двије изложбе те године која је обиљежила почетак модерне сликарске традиције у Босни и Херцеговини. Међу скулптурама се истиче Сретен Стојановић.
,_137v.jpg)
137-ма страница Горажданског псалтира из 1521-ве, једна од најстаријих штампаних књига у српској рецензији Црквенословенског.
Срби у Босни и Херцеговини говоре источни херцеговачки дијалект српског језика за који је карактеристичан ијекавски изговор.
Трагови српског језика на овој територији су веома стари и доказују старе натписе као што је Грдешин надгробни споменик, најстарији познати стећак. Један од најзначајнијих српских рукописа Мирослављево јеванђеље, писан је за великог српског принца Мирослава од Хума. Српски језик је богат са неколико средњовјековних јеванђеља написаних у Босни и Херцеговини. Они су украшени минијатурама.
Почетком 16. вијека Божидар Горажданин основао је Горажданску штампарију. Била је једна од најстаријих штампарија међу Србима и прва на територији данашње Босне и Херцеговине. Тамо се одштампано издање Псалтир Горажда убраја међу најбоља достигнућа раних српских штампача.
Срби из БиХ су дали значајан допринос српској епској поезији. Познати пјевачи епске поезије су Филип Вишњић и Тешан Подруговић.
Радови српских писаца из Босне и Херцеговине су од великог значаја за цјелокупну српску књижевност. Значајни аутори су Иво Андрић, Бранко Ћопић, Меша Селимовић, Светозар Ћоровић, Петар Кочић, Сима Милутиновић Сарајлија, Алекса Шантић, Јован Дучић, Осман Ђикић, Јован Сундечић, Скендер Куленовић, Душко Трифуновић ...
Босанска вила из Сарајева и Зора из Мостара основане у 19. стољећу су важни књижевни часописи.
Музика
објављена у Знаменити Срби 19. вијека (1901).
Пјевачко удружење „Гусле“ основано је у Мостару 18. децембра 1888. Имало је око 50 оснивача, а за предсједника је изабран Јово Р. Шола. Часопис „Зора: Часопис за забаву, поуку и књижевност“ (познатији као Зора) излазио је од 1896. године.
.JPG)
Српска музика је богата народним пјесмама српског народа у Босни и Херцеговини. Многе пјесме се изводе на традиционални начин пјевања зване ојкање.
Српски пјевачи и композитори, као што су Раде Јовановић, Јовица Петковић, Драгиша Недовић и други, дали су огроман допринос посебној врсти пјесама које се зову севдалинке. Пјесма Алексе Шантића "Емина" постала је једна од најпознатијих севдалинки. Значајни извођачи народне музике су Вука Шехеровић, Нада Мамула, Недељко Билкић, Нада Обрић, Маринко Роквић итд.
Срби из Босне и Херцеговине су углавном учествовали у југословенској поп-рок сцени која је била активна од краја Другог свјетског рата до распада земље. Српски музичари су чланови, а често и лидери популарних бендова као што су Амбасадори, Бијело Дугме, Индекси, Плави оркестар, ПроАрте, Регина, Ватрени Пољубац, Забрањено пушење.
Здравко Чолић је једна од највећих југословенских и српских музичких звијезда. Међу пјевачима и кантауторима значајна каријера остварили су Др Неле Карајлић, Јадранка Стојаковић, Милић Вукашиновић, Срђан Марјановић.
Међу пјевачима популарне музике су Неда Украден, Нада Обрић, Жељко Самарџић, Романа, Недељко Бајић Баја, Индира Радић, Сека Алексић, Саша и Дејан Матић ...
Душан Шестић је компоновао музичку химну Босне и Херцеговине, химну која поред шпанске јдина нема текста.
Позориште и филм
Прву позоришну представу у Босни и Херцеговини организовао је Србин Стево Петрановић у Тешњу 1865. године, док су прве изложбе у Сарајеву организоване у кући породице српских домаћина Деспића.
Први играни филм у Босни и Херцеговини, мајор Баук режирао је Никола Поповић по сценарију Бранка Ћопића.
Међу њима највећу славу је стекао Емир Кустурица, двоструки побједник Палме д'Ор на Филмском фестивалу у Кану, Здравко Шотра, Небојша Комадина, Предраг Голубовић, Боро Драшковић, Горчин Стојановић, Радивоје Андрић, Огњенка Милићевић, Мирослав Беловић, Дејан Мијач, Егон Савин.
Међу истакнутим сценаристима су Гордан Михић, Ранко Божић, Срђан Кољевић ... У акцији која је постигла успјех у југословенској и српској кинематографији су Предраг Тасовац, Бранко Плеша, Марко Тодоровић, Томо Курузовић, Тамара Милетић, Слободан Ђурић, Слободан Ћустић, Тихомир Станић, Никола Пејаковић, Небојша Глоговац, Давор Дујмовић, Наташа Нинковић, Данина Јефтић, Бранкица Себастијановић ...
Фолклор
Срби из Босне и Херцеговине дали су значајан допринос фолклору српског народа, укључујући народну ношњу, музику, традиционално пјевање и инструменте, епску поезију, занате и плесове. Босанске хаљине су подијељене у двије групе; динарске и панонске стилове. У источној Херцеговини народне ношње су уско повезане с народним ношњама у старој Херцеговини. Културно-умјетничка друштва широм земље практикују фолклорну традицију.
Образовање
Прве образовне институције Срба биле су манастири, од којих су најзначајнији били Добрун, Клисина, Крупа на Врбасу, Липље, Моштаница, Озрен, Тавна, Тврдош, Грачаница у Херцеговини, Ступље, Доња Бишња, међу многим другима широм Босне и Херцеговине.
Најзначајнији људи који су радили за основно образовање Срба у БиХ у 19. стољећу били су Јован Дучић, Петар Кочић и Алекса Шантић, који су основали и организовали основне школе широм Босне и Херцеговине.
Стака Скендерова је 19. октобра 1858. године основала прву сарајевску школу за дјевојчице. Образовни систем у доба Отоманског царства и аустроугарске окупације темељио се на строгој негацији и потискивању српског идентитета. Образовни систем Босне и Херцеговине у вријеме комунизма био је заснован на мјешавини националности и сузбијању српског идентитета.
Оснивањем Српске Републике Босне и Херцеговине, која је касније добила своје право име - Република Српска, школе Срба дјелимично су преузеле образовни систем из Србије и као основно писмо ћирилицу.
Оснивањем Српске Републике Босне и Херцеговине, која је касније добила своје право име - Република Српска, школе Срба дјелимично су преузеле образовни систем из Србије и као основно писмо ћирилицу.
Оснивањем Српске Републике Босне и Херцеговине, која је касније добила своје право име - Република Српска, школе Срба дјелимично су преузеле образовни систем из Србије и као основно писмо ћирилицу.
Истовремено, Универзитет у Сарајеву, подијељен је на два дијела, један муслимански у западном Сарајеву, и један српски, преименован у Универзитет у Источном Сарајеву, са званичним српским језиком, који је имао већину предратних професора и предавача.
Ту је и Универзитет у Бањој Луци, који се зове Универзитет у Бањој Луци. Након потписивања Дејтонског споразума, надлежност над образовањем у Републици Српској дата је Влади РС, док је у Федерацији надлежност над образовањем дата кантонима. Постоје и општине са српском већином или значајном мањином, школе са српским језиком као званичне.
Други образовни институти су Пољопривредни институт Републике Српске - Бања Лука, Научно-истраживачки институт Универзитета у Бањалуци, Институт за генетичке ресурсе у Бања Луци, Српски лексикографски институт Босне и Херцеговине, Институт за материјале и конструкције Републике Српске и Институт за Образовање у Бања Луци итд.
Религија
Прве образовне институције Срба у БиХ биле су манастири, од којих су најзначајнији били Добрун, Клисина, Крупа на Врбасу, Липље, Моштаница, Озрен, Тавна, Тврдош, Грачаница у Херцеговини, Ступље, Доња Бишња, међу многим другима широм Босне и Херцеговине. .
Најзначајнији људи који су радили за основно образовање Срба у БиХ у 19. стољећу били су Јован Дучић, Петар Кочић и Алекса Шантић, који су основали и организовали основне школе широм Босне и Херцеговине. Стака Скендерова је 19. октобра 1858. године основала прву сарајевску школу за дјевојчице. Образовни систем у доба Отоманског царства и аустроугарске окупације темељио се на строгој негацији и потискивању српског идентитета.
Образовни систем Босне и Херцеговине у вријеме комунизма био је заснован на мјешавини националности и сузбијању српског идентитета. Оснивањем Српске Републике Босне и Херцеговине, која је касније добила своје право име - Република Српска, школе Срба дјелимично су преузеле образовни систем из Србије.
Истовремено, Универзитет у Сарајеву, подијељен на два дијела, један муслимански у западном Сарајеву, и један српски, преименован у Универзитет у Источном Сарајеву, са званичним српским језиком, који је имао већину предратних професора и предавача.
Ту је и Универзитет у Бањој Луци, који се зове Универзитет у Бањој Луци. Након потписивања Дејтонског споразума, надлежност над образовањем у Републици Српској дата је Влади РС, док је у Федерацији надлежност над образовањем дата кантонима. Постоје и општине са српском већином или значајном мањином, школе са српским језиком као званичне.
Други образовни институти су Пољопривредни институт Републике Српске - Бања Лука, Научно-истраживачки институт Универзитета у Бањалуци, Институт за генетичке ресурсе у Бања Луци, Српски лексикографски институт Босне и Херцеговине, Институт за материјале и конструкције Републике Српске и Институт за Образовање у Бања Луци.
Фудбал је најпопуларнији спорт међу Србима. Најстарији српски клуб у Босни и Херцеговини је Славија Источно Сарајево, основана 1908. године, док је један од најпопуларнијих клубова Борац Бања Лука, побједник Митропа купа и Купа Југославије.
Српски клубови учествују у Премијер лиги Босне и Херцеговине и Првој лиги Републике Српске коју води Фудбалски савез Републике Српске.
Значајни играчи који су представљали Југославију и Србију су: Бранко Станковић, Милан Галић, Велимир Сомболац, Душан Бајевић, Бошко Антић, Илија Пантелић, Саво Милошевић, Младен Крстајић, Невен Суботић, итд. Звјездан Мисимовић је био капетан репрезентације Босне и Херцеговине од 2007. до 2012. године, док је Љупко Петровић предводио Црвену звезду са којом је постао шампион Европе и свијета 1991. године.
Други најпопуларнији спорт међу Србима у Републици Српској је кошарка. Александар Николић се често назива и Отац југословенске кошарке. Био је два пута изабран за Европског тренера године који је освојио три Евролиге и два пута за ФИБА Интерконтинентални Куп.
Други од четири оца југословенске кошарке је Борислав Станковић, бивши генерални секретар ФИБА-е и члан МОК-а. Неки од играча који су се успјешно такмичили на највећим свјетским такмичењима су Ратко Радовановић, Дражен Далипагић, Зоран Савић, Предраг Даниловић, Владимир Радмановић, Јелица Комненовић, Слађана Голић, Саша Чађо, Огњен Кузмић ... КК Игокеа тренутно игра у регионалној АБА лиги .
Рукометни клуб Борац Бања Лука је најуспјешнији српски рукометни клуб у Босни и Херцеговини. Освојио је ЕХФ Лигу шампиона 1976. и био је кандидат 1975. Светлана Китић проглашена је најбољом рукометашицом свијета од стране Међународног рукометног савеза. Међу осталим оствареним играчима су Милорад Каралић, Небојша Поповић, Златан Арнаутовић, Радмила Дрљача, Весна Радовић, Небојша Голић, Младен Бојиновић, Данијел Шарић ...
Најпознатија српска одбојкашка породица, породица Грбић, потиче из Требиња у Источној Херцеговини. Отац Милош је био капитен екипе која је освојила прву југословенску медаљу на Европском првенству, док су синови Вања и Никола постали олимпијски прваци са српским тимом. Остали играчи који су Србију представљали са успјехом су Ђорђе Ђурић, Бранкица Михајловић, Тијана Бошковић, Бранкица Михајловић, Јелена Благојевић, Сања и Саша Старовић.
Поред тимских спортова, Срби из БиХ су постигли успјех и у појединачним спортовима као што су Слободан и Тадија Качар у боксу, Радомир Ковачевић, Немања Мајдов и Александар Кукољ у џуду, Миленко Зорић у кануу, Велимир Стјепановић у пливању, Андреа Арсовић у стрјељаштву, Андреа Петковић у тенису, Драженко Митровић у параолимпијској атлетици, итд.
Туризам
Јахорина је туристички драгуљ Републике Српске, која се налази дијелом у општини Пале и мањим дијелом у општини Трново.
Највиши врх је Огорјелица са 1.916 метара надморске висине.
Изванредна конфигурација терена, обиље врло квалитетног снијега, погодна клима, 30 km стаза за алпске дисциплине као и благе падине (Рајска долина) уврстиле су ову планину међу најљепше и најпознатије ски-центре у Европи.
Допринос човјечанству
Међу знаменитим Србима из Босне и Херцеговине налазе се писци Јован Дучић, Петар Кочић, Алекса Шантић, Иво Андрић, Меша Селимовић, Бранко Ћопић и други, гуслар и народни пјесник Филип Вишњић, Кнез Иво од Семберије, филозоф и визионар Димитрије Митриновић, сликар Коста Хакман, историчари Владимир Ћоровић и Јован Деретић, ликовни умјетник Мирко Илић и прослављени режисер Емир Кустурица.
Мехмед-паша Соколовић, Србин из Соколовића поред Вишеграда, био је велики везир (предсједник владе) у Османском царству. Његов брат Макарије Соколовић је био први патријарх Српске православне цркве када је она обновљена као Пећка патријаршија 1557. године.
Лука Вукаловић допринио је ослобођењу Босне од османлијске власти. Убијени премијер Србије, Зоран Ђинђић, родио се у Босанском Шамцу, а бивши предсједник Србије Борис Тадић рођен је у Сарајеву, политичари Војислав Шешељ, као и Вук Драшковић су родом из Републике Српске.
И отац садашњег предсједника Србије Александра Вучића, као и фамилија Вучић су родом из БиХ.
Од музичара најпознатији су: Здравко Чолић, Неле Карајлић, Саша Лошић, Милић Вукашиновић, Горан Бреговић и други.
Из Босне и Херцеговине поријеклом су владаоци средњовјековне династије Мрњавчевића, као и владаоци из црногорске династије Петровића Његоша.
Пребогата је вјековна историја Срба из Босне и Херцеговине. Конкретније, 1875. године, у Босанском Вилајету избио је устанак у Херцеговини. Дана 2. јула 1876. године Голуб Бабић и његови 71 команданата потписали су "Проглашење уједињења Босне са Србијом". Овај догађај је међу српским историчарима често познат као "Трећи Српски устанак". Ова побуна је директно довела до независности српских кнежевина у Црној Гори и Србији. Трајао је од 1875. до аустроугарске окупације 1878. године. Током 1876. године, током овог „Трећег српског устанка“ у Босни и Херцеговини (1875—1878), Босна и Херцеговина и њено српско народно руководство прогласили су јединство и припајање Србији (" Проглашење уједињења Босне са Србијом ”), под Књазом Миланом IV Обреновићем.
Невесињска пушка, Босанско-херцеговачки устанак или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину. Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе.
Посљедица устанка и ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Османске империје.
У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Јован Гутић, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.
Први значајан успјех је дошао 29. августа при нападу на Невесиње. Град брани 370 низама, одред башибозука и у Оџаку још 300 коњаника. Напад изводи 700 Црногораца и 2.700 устаника послије заузимања утврде Корита од стране устаника. За један дан борби заузет је читав град осим утврђеног дијела, и заплијењена је велика количина намирница и оружја. Овај успјех је помогао преговорима са Портом, а у јужнославенским градовима се организује помоћ устаницима. Београд, Нови Сад, Загреб, Трст, Дубровник и Цетиње добијају комитете за помоћ устаницима. Залагањем Ђузепе Гарибалдија и других се оснивају комитети и у Риму, Венецији, Лондону, Бечу и другдје. Прољеће 1876. доноси наставак акција устаника нарочито на Козари, Грмечу, Вучјаку и Мотајици.
Голуб Бабић је зими набавио 200 пушака острагуша, и барут и олово за њих. Главна управа уз Бабића има и Илију Билбију и Тодора Сучевића. Бабић не напада добро утврђене и брањене градове, већ врши успјешне нападе на мање турске снаге.
30. јуна Србија улази у рат против Турске што помаже устаницима. Устаничко руководство.
2. јула 1876. издаје проглас о уједињењу Босне са кнежевином Србијом. Голуб Бабић са устаницима 9. јула осваја Саницу и Бравско а 2-7. јула Босанско Грахово. Турци су изгубили рат 1878. године. Након што је исте године одржан Берлински Конгрес, Босна и Херцеговина је окупирана од стране Аустро-Угарске. Током разних балканских ослободилачких ратова (српска револуција 1804-1830, балкански ратови 1875-1878, или балкански ратови 1912-1913 итд.)
Муслиманско становништво са свих страна Балкана поступно је насељавало посљедње џепове османске власти на Балкану, од којих је један Босна.
Аустро-Угарска окупација Босне и Херцеговине
Године 1878. Босна и Херцеговина је постала протекторат Аустро-Угарске, чему су се Срби снажно противили, чак и покретањем герилских операција против аустроугарских снага. Чак и након пада османске власти, становништво Босне и Херцеговине било је подијељено.
Српски политичари у Краљевини Србији и Кнежевини Црној Гори тежили су да БиХ припоје јединственој српској држави и та тежња је често изазивала политичке тензије са Аустро-Угарском. Још једна амбиција српских политичара била је да инкорпорирају Кондоминијум Босне и Херцеговине у Краљевину Србију.
Хабсбуршки гувернер Бењамин Каллај је прибјегао кооптацији вјерских институција. Он је спроводио политику десрбизације, и уопште анти-српску политику. Покушао је асимизирати Србе и створити вјештачку "Босанску нацију". Ускоро је аустријски цар добио подршку именовања православних метрополита и католичких бискупа и избора муслиманске хијерархије.
И поред тешког и трагичног историјског раздобља кроз које је вијековима пролазио српски народ у Босни и Херцеговини, ипак је успио да опстане и да остане на својим вјековним просторима постојања и да се тако биолошки и одржи.
Данас Срби имају и своју РЕПУБЛИКУ СРПСКУ која је једини гарант опстанка СРБА на вјековно турбулентним и ратовима уништаваним српским просторима и уништеним српским државама.
Али Срби су се као Феникс поново рађали и из пепела уздизали, усправљали и опстајали и тако ће и остати.
