Нисмо ми ни налик на њих...они поготово нису на нас налик!

 ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Све донедавно мислио сам да ни на кога ми не личимо, а касније сам сконтао да ми ни на себе не личимо, а камоли да смо на било кога другог налик? Ма какви налик, нисмо ни слични “наликовању” на њих.

Заправо, сад долазимо до саме суштине, јер да би неко био налик на некога другог, он би морао да има много сличних особина са оним на кога би био налик.

Истина, данас је тешко личити на било кога, јер сви желе да буду оргинал. А, ако је неко оргинал, онда само у неким стварима може да буде налик на некога другог, јер у супротном био би исти са оним другим, а то није могуће, чисто из једног јединог разлога - не постоје двије исте ствари на свијету.

Оргинал је само један.

Ево и у множини, дакле све оне неке друге ствари су налик на оргинал.  Али нема ниједног народа који би био налик неком другом. То је сасвим разумљиво. Јер како би неки народ био налик на онај други, кад нико унутар једног народа није ни на кога појединачно налик.

Но да будемо прагматични. Много пута је и добро да нико ни на кога не личи, јер би у таквим ситуацијама сви били исти, а како већ рекох – нема двије исте ствари, па самим тиме не постоје ни два иста човјека, предмета, ма нема ништа исто.

У пракси се показало да је добра ствар да нико ни на кога није налик. Свако чува своје особености и специфичности. Човјек би изгубио своју оргиналност ако би на некога другог био налик.

Сви би пожељели да буду налик на свјетски познате и успјешне људе, али од самог “наликовања” нико нема користи, јер само “наликовање” на некога другог чиста је илузија.

Управо из наведених разлога, ево ја нисам ни на кога налик, а још је боља ствар што нико други није на мене налик.

Нисам ни оргинал. Заправо, тада би ми вриједност енормно скочила, барем у очима других људи. Али не иде. Знам и разлоге. Јер кад би требао да сијам у блиставим очима других, е баш у том тренутку они би затворили очи или би скренули поглед на неку другу страну.

Ја гледам свакога директно и зато нисам ни налик на њих...Ни наш народ није налик на њихов.

Можда би неки други народи и жељели да на нас буду налик, али то није могуће, ма и боље је овако, боље је и за нас и за њих. Уосталом, без обзира што би они жељели, ево ми нећемо да будемо на њих налик.

ЈОВАН ДУЧИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

17. фебруара 1871. године рођен је 

славни пјесник и дипломата 

ЈОВАН ДУЧИЋ

Распамећена Босна и Херцеговина - ПИТАМ: Ко је овдје луд?

Кад вехабија и терориста 
Мевлид Јашаревић 
пуца по америчкој амбасади 
у центру Сарајева, 
е онда је то тероризам.

А кад хулигани нападају  
зграду Предсједништва БиХ 
и кад све пред собом 
спаљују и уништавају, 
е онда је то ваљда "љубав" 
према "једној и јединој БиХ".

И у једном и у другом случају 
ради се о никаквој БиХ!

Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ - Хајде већ једном кажите шта тражите од мене, односно од нас!?

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Данима, мјесецима и годинама, наравно, само путем медија, ево, слушам исту причу, исте захтјеве, несувисла обраћања и додатно слуђивање јавности...

О чему се, заправо, ради?

Опозициони лидери, представници многих удружења, као и разних НВО, и ко зна ко све не, од нас изабраних представника у заједничким институцијама БиХ - траже да урадимо триста чуда!? Од нас се захтјева да покренемо ову или ону иницијативу, да тражимо ово или оно, да се залажемо за ово или за оно, да не дозволимо ово или оно!? Да не пренесемо ову или ону надлежност са Републике Српске на ниво БиХ...итд., итд...

Е сад, шта је ово или оно? Баш ништа, али и све. Скоро ће осам година мог мандата као посланика у Парламентарној скупштини БиХ и морам јасно да кажем да никада, ама баш никада до сад, ни од једног опозиционара, нити од било кога другог нисам добио никакав папир, односно захтјев у којем би они исказали шта то траже од нас политичара који смо на привременом раду у Сарајеву.

Да будем конкретан – све оне који било шта траже од мене (нас), ево, јавно питам јесу ли ми било кад доставили било какав захтјев да барем, ако ништа друго, знам шта то траже од мене, односно од нас? Тако би и ми знали шта то они траже, али би, такође, и они знали шта и ми без њих тражимо и шта то радимо на својим функцијама и позицијама. Двострана комуникација би много тога разјаснила, ако је опозицоним страначким функционерима уопште било шта могуће објаснити, јер они не желе никакву комуникацију са нама, јер смо ми из владајућих структура.

  У цијелој овој причи ништа то и не чуди, јер из моје барем изборне јединице од Зворника до Требиња, никада ниједан начелник, ниједна НВО, ниједана друга организација - никада ме нису позвали на било какав састанак!? О свечаностима да и не говорим. Част изузецима и мојој домицилној општини Пале и општини Источно Ново Сарајево у којој је СНСД-е на власти.

Никада нисам тражио да ме било ко воли ако то он не жели, али сви ми у органима власти, поред неоправданих, али понекад и оправданих пријекора и разних лажи, заслужујемо бар и неку дозу поштовања и уважавања. Јер, нас је изабрао народ или сатални критизери  можда  мисле да нас је требао да бира „њихов народ"?! Ако је то тако, онда је јасно да сви неспоразуми почињу одатле. Нисам ово рекао ја, али јесте Ајнштајн: „ Само су двије ствари бесконачне – свемир и људска глупост"!

Зато, све вас молим да кажете шта тражите од мене (нас)!? Само немојте да ми сад фактуришете безброј ствари, јер су близу избори и није добро да то користите за личне промоције, јер сваки глас је важан, мислим на бираче, а не на глас букаџија и оних критизера којима је за све крива постојећа власт, па онда Милорад Додик и наравно, најпопуларнија и наутицајнија СНСД странка.

У свему овоме најмање сам ја важан. 

Најважнија је РЕПУБЛИКА СРПСКА!

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Из славне српске прошлости...

За сјећање и за памћење...

16. фебруара 1877. године рођена је

ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ - ИЗ СЛАВНЕ СРПСКЕ ПРОШЛОСТИ...

За сјећање и за памћење...

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

16. фебруара 1873. године рођен је

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ

ДАНАС, /15. 2./ је Празник Сретења Господњег

Српска православна црква и верници славе Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.

Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу, данас славе Српска православна црква и верници.

Први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац, слави се увек четрдесетог дана по Божићу.

Сретење је празник од суштинске важности за хришћанство и његово значење указује на на први сусрет Спаситеља са људима.

Према канону СПЦ, сврстан је у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.

Сретење Господње је један од најсвечанијих догађа и на литургији, у једној од најлепших православних молитви, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју - "Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје. . . "

Овај догађај из живота цркве описан је у четворојеванђељима где се међу сведоцима помиње и Ана, кћи Фануилова, која је присуствовала Сретењу Господњем, и потом објавила становницима Јерусалима да је "коначно стигао онај који је одавно најављиван и очекиван".

Предање даље каже да су фарисеји обавестили цара Ирода о догађају у јерусламском храму. Уверен да је то нови цар кога су најавили пророци са Истока, Ирод је наредио да убију Исуса.

Међутим, према упутству Анђела Божјег, божанска породица је већ била на путу за Мисир.

Сретење се слави од времена цара Јустинијана, када је епидемија куге односила и до 5.000 живота дневно, а земљотрес у Антиохији оставио за собом велику пустош.

Слава Сретења веома је честа у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.

Дан Сретења 1804. године пресудан је за историју српског народа, јер је тог дана Крађорђе Петровић подигао у Орашцу Први српски устанак.

На Сретење 1835. године у Крагујевцу је проглашен и први устав кнежевине Србије, познат као Сретењски устав, а Србија на овај дан слави Дан државности.

У нашем народу постоји и веровање да се на Сретење срећу зима и лето.

Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.

СРБИЈО - СРЕЋАН ТИ ПРАЗНИК - ДАН ДРЖАВНОСТИ!

Нико не може да испуни жеље разних "ходочасника" на многим пленумима и протестима у ФБиХ!

Сутра, 14. 02. је - Свети мученик Трифун

 Свети Трифун живео је у трећем веку, а рођен је у Кампсади, у Фригији. Родитељи су му били побожни и своју побожност су и на свог сина пренели.

У свом животу бавио се домаћом економијом и чувањем гусака, али пошто је био одан Христовој вери, Бог га је обдарио даром чудотворства, те је многе болеснике од разних болести молитвама лечио.

Прича се да је, између осталих, исцелио и Горду, кћер римског цара Гордијана, која је патила од неке душевне болести од које је ниједан лекар није могао излечити. За то га је цар богато наградио, али он је све дарове раздао сиромасима. За време римског цара Деција, Трифун је претрпео страшно мучење и на крају умро.

Српска православна црква, верујући у чудну моћ молитвеног заступништва светог мученика Трифуна, установила је нарочити молитвени чин, који се врши са њивама или баштама, ако се догоди штета од инсеката, мишева и других животиња. Кад се врши овај чин узима се зејтин из кандила светог Трифуна и богојављенска водица, па свештеник унакрст шкропи њиву, башту или виноград, и поред осталог чита и "заклинаније свјатаго мученика Трифуна". На тај начин свети Трифун се сматра заштитником пољских усева.

Наши виноградари због тога славе светог Трифуна као патрона, па тога дана иду у винограде, орезују по коју лозу и вином заливају по који чокот, да би тиме повратили винограду малаксалу снагу, после дугог зимског мртвила, па да почне бујати у пролеће које се већ почиње примицати. Због тога светог Трифуна у Источној Србији зову Орезач и Заризој.

Ако на Трифундан пада снег или киша, биће кишна и родна година, ако је ведро, година ће бити сушна и неродна. Народ још каже: "Триша забо угарак у земљу, па зато снег и лед почињу да се топе".
Светог Трифуна славе гостионичари.

Текст који сам написо 10. јануара 2013. године и он скоро да нема разлике са садашњом ситуацијом у БиХ, с том разликом да су немири и рушилачке демонстрације много вишег обима и то само у Федерацији БиХ

Почетак рушења Босне и Херцеговине...опасне игре неких авантуриста

10. Јануар 2013. 

 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Прије неколико дана на фејзбуку основана је група тзв. „Revolucionarni Pokret Bosne i Hercegovine“.

Још није познато, али у овом тренутку није ни важно ко стоји иза ове групе. Док ово пишем, овој групи придружило се преко 10.000 чланова или боље речено авантуриста.

У "прогласу" чланови групе  позивају своје чланове и све грађане на протесте широм БиХ. Протести су заказани за 12. 1. у 12.00 сати. На страници групе поменута су и имена највиших политичара који требају уличним протестима да се сруше са власти. На том списку су: Милорад Додик, Златко Лагумџија, Драган Човић, Сулејман Тихић ...

 Међу овим именима највећи проблем је Милорад Додик који брани интегритет и уставну позицију институција РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, а остала имена  су тек онако "придодата" као колетерална штета.

 Организатори фејзбук протеста указују на врло тежак живот у БиХ и на још неке ствари, како су их протестанти дефинисали. Да се ради о тешком животу многих грађана у БиХ, па то је свима јасно, али основни смисао протеста је рушење РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и то су организатори увили у обланду тешког живота народа у оба ентитета.

 Сасвим је ирелевантно ко су организатори  и одакле је потекла ова идеја, односно у којој  кухињи и у којим круговима је све ово скухано, али намјера је опасна. Изазивањем немира покушава се створити унитарна држава БиХ у којој би нестала РЕПУБЛИКА СРПСКА. Сваком иоле бољем познаваоцу прилика у БиХ ово мора бити јасно.

 Оно што је још нејасно, а може се претпоставити да организатори имају подршку и изван БиХ и од многих тзв. невладиних организација, као и од једног броја самозваних аналитичара, који су се више него добро ухљеблили захваљујући великим средствима помоћи која долазе из иностранства. Помоћ организаторима протеста очито је да пружају и неки тзв. независни медији, неки портали на интернету који су у приватном власништву, а који такође добијају финансијску помоћ из иностранства.

У свему треба посебно истаћи велики допринос бошњачке дијаспоре, као логистике, koja je oд свог оснивања имала исте идеје, а све са једним циљем – да се створи унитарна БиХ у којој би нестала РЕПУБЛИКА СРПСКА!

 Све је, дакле, јасно и може се закључити да је  добро синхронизовано. Организатори протеста мисле да је сада право вријеме да се у БиХ почне са тзв. босанским прољећем и да се великим уличним немирима дестабилизује ионако врло тешка и сложена политичко-економска ситуација, па и сама уставна организација БиХ.

 Уосталом, врло брзо ће се показати да је ово о чему пишем, а то је рушење РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, главни циљ фејзбук групе  за протесте у БиХ. Сад за сад, постоје индиције да се овој групи придружио врло мали број Срба из Републике Српске, мада је тешко утврдити наводне учеснике, јер се сви, као и организатори крију иза анонимних имена на фејзбуку.

 Све се ради по оној народној „да се Власи не досјете“!?

 Указујем и на још неке чињеницe.

  У оваквој БиХ није могуће организовати било какве заједничке прославе и манифестације, а камоли нешто друго.

Најбољи примјери зато су чињенице, а оне говоре овако. Наиме, никада нико из бошњачког народа није присуствовао прослави Дана РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, нити на било којем стратишту на којем се обиљежава страдање Срба у претходном грађанском рату. Такође, никада нико  од српских представника у заједничким институцијама БиХ  није присуствовао обиљежавању тзв. Дана независности /1. март/, као ни тзв.  Дана државности БиХ /25. новембар/.

 Зато су сулуде овакве активности разних авантуриста. Било какви улични протести у БиХ , а поготово ширих размјера, никад се нису мирно завршавали, већ су били иницијална каписла за почетак крвопролића и почетак  сукоба, који се више не би могли зауставити. 

На крају крајева, то би онда био и отворени позивив страном фактору за војну интервенцију у БиХ, а све са циљем њене уставне и територијалне прекомпозиције у унитарну државу. Но, такви сценарији заговорника протеста и рушења власти у БиХ су ипак далеко од реалности.  

БРАНКО МИЉКОВИЋ - За сјећање и за памћење...ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

12. фебруара 1961. године
у Загребу је нађен објешен 
славни српски
пјесник и књижевник

БРАНКО МИЉКОВИЋ

Бранко Миљковић
Рођен је у Нишу 29. јануара 1934.

Године 1953. одлази у Београд на студије.

Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету у Београду 1957. године.
Прве песме у Београду му објављује 

Оскар Давичо у часопису „Дело“.

Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. 

и с њом постиже велики успјех; 

најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, 

након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) 
и „Крв која светли“ (1961). Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.

Београд напушта у јесен 1960. године и одлази 

за уредника културе у Радио Загребу.

У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. године,

његово обешено тело 
пронађено је у парку у Загребу. 

Имао је 27 година.

ЛАЗА КОСТИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ...

12. фебруара 1910. године,
умро је славни српски
пјесник и књижевник
ЛАЗА КОСТИЋ

ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

За памћење и за сјећање...
На данашњи дан 
/11. 2. 1993. године у Београду/ 
преминула је драга ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

ОВАКО ЈЕ О НАМА, О ГРАЧАНИЦИ ПЈЕВАЛА 

- НАША ДРАГА ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ!

МАНАСТИР ГРАЧАНИЦА

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ ... 10. фебруара 1837. године - погинуо је славни руски пјесник и књижевник АЛЕКСАНДАР ПУШКИН

Непролазне вриједности

ЗА СВА ВРЕМЕНА!

БиХ је у распаду!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Сви они који мисле да су ово протести незапослених или да су ово раднички протести - наивни су људи. 

 Протестанти из многих градова у Федерацији БиХ овим насилним и рушилачким демонстрацијама чине све да се немири пренесу и у РЕПУБЛИКУ СРПСКУ, а све са циљем њеног рушења. Најбоља потврда напријед реченом су и  поруке које  демонстранти узвикују. 

 Демонстранти траже укидање кантона и ентитета. А шта је то него рушење уставног поретка и наравно рушење саме БиХ. Само наивни могу мислити да су у првим редовима они који су незапослени и који су обесправљени. Има ли логике да су ти  "незапослени" пронашли посао и да све пред собом руше, пале и уништавају. 

Уништено никад више нико  неће моћи чак ни поправити, а камоли поново изградити. Заправо, највећи шовинисти и хулигани су у првим редовима који све руше, краду и пале. Такође, демонстранти скандирају име ратног злочинца Насера Орића.

Све сами "радници' 95 и 96 годиште. Циљ ове "спонтане побуне" је јасан. То је унитарна БиХ под бошњачком контролом. 

У својој кући не треба одмагати самом себи.

Ако и треба, а треба, онда  "наше двориште", треба ми да сређујемо!

Једном срушено, никад се више не може чак ни поправити. И многи медији чији је циљ унитарна БиХ помажу у свему овоме. Али заборављају да највише управо они помажу у рушењу БиХ!

Скоро двадесет година од завршетка рата нисмо успјели да санирамо нити да обновимо уништено и сад ево опет рушења.

Сценариј је јасан...Да ли је за вријеме Гадафија било незапослених у Либији и да ли се у тој земљи лоше живјело? Данас Либије нема. Сваки дан гину људи у уништеној држави.

Је ли се то лоше живјело и да ли је било незапослених у Ираку? Данас нема Ирака. Има сваки дан само на десетине мртвих. 

Схватам незадовоство обесправљених људи, али овакви рушилачки протести, уништавања, паљења, крађе и рушења свега, никада неће ништа изградити, па ни онакву БиХ, како су је у својим главама зацртали они који су све ово "спонтано" организовали.

НАПОМЕНА:

Иако је још 2006. године, са истрагама престало хашко тужилаштво, ипак од Хашког трибунала тражим да се огласи и да оптужи само СРБЕ, јер СРБИ "поново руше" Сарајево, Тузлу, Зеницу, Мостар, Бихаћ итд.

Ех, била су то некадашња времена!

Нема више ни репе,

ни бабе, ни ђеда, ни сина, ни унука... 

Данас и свугдје само мишева има и превише...

Ево, сви заједно не могу да је или да га

- одвоје од друштвених мрежа!

Манастир Света Жича

У срцу Охристовљене и Свете Српске земље налази се Манастир Жича чија је изградња започела пре осам векова, благодарећи трудољубљу и ревности благочестивих синова Светог Симеона Мироточивог, оснивача Светородне српске династије Немањића. Свети Сава и Свети Симон Монах, познатији као Стефан Првовенчани, започињу са изградњом Манастира Жиче и постављају темељ српске духовне и световне власти.

Овај древни храм посвећен је Вазнесењу Господњем, Христовом Спасу.

Налази се у подножју планине Столови, код Краљева.

Манастир је активан и о њему брину монахиње.

           

Овако је бесједио  Свети Владика Николај о Манастиру ЖИЧА

... Помислите да се неко од нас претвори у дух један неумрли и бесмртни и да је још пре седамсто година стајао у овој светој Жичи и посматрао шта се ради с народом српским и шта бива са овим великим и славним светињама српским. Саборе, господу српску и српски народ - то би могао да види тај који би стајао на кубету и посматрао кроз векове судбину народа српског. Први сабор: освећење чудесне цркве какве није било на Балкану, осим можда само Аја Софије у Цариграду. Свети Сава није тада штедео нити блага свога, нити зноја свога само да постави једну светињу која би сама собом ћутке прослављала Господа Бога Творца и Сведржитеља , па је сазвао мајсторе из Солуна, из Цариграда, са острва и из Азије и сам послове надзиравао, да би све било савршено. И када је Жича била готова, она је као сунце засијала.

Тај дух невидљиви видео би даље како Жича цвати и расте исто онако како цвати и расте благостање српскога народа, како Жича постаје све утицајнија на српски народ и како народ српски постаје све утицајнији на Балкану и целом овом делу еврпског континента. Онда би видео како народ зида, попут Жиче, цркве на све стране и украшава целу земљу храмовима Божијим и пева у славу Божију, где народ, причешћен, постаје следбеник Божији, јер сви ми, у том смислу, треба да постанемо следбеници Божији.

Ако гледамо како се народ српски развијао унутра и споља, видимо да Жича расте и духовно и морално и постаје административно средиште, јер одатле иде закон и управа над целом српском земљом. Одавде иде управа и над војном силом, до извесне мере и извесног времена. Јер, ово је било прво утврђење на ивици земље српске на северу.

Па онда, тај дух који би посматрао, видео би како се поквари властела српска, како се завади и поче отимати о власт, господство и богатство и видео би онда како Жича немаде утицаја више него што је имала, како се Жича испразни, како у њу више не долазе врховна господа српска, него само српски прост народ, да се клања живом Богу и моли њему за спас народа српског.

Онда би видео како долази у том времену страшном и ровитом један кнез из друге династије, а не од Немањине, како то долази Лазар са својом супругом Милицом и синовима, да се овде моли Господу Богу и Светом Сави да спасе српски народ од турске најезде. Видео би онда како пропада царство српско и како настаје пропаст Жиче. Видео би како остаје Жича пуста, не само од господе српске него и од народа. Народ заплашен није смео долазити. Путеви око Жиче су пропали. Народ побегао у гору и склонио се у планину, а Жичу је гледао са висине планинске и плакао над Жичом и својом судбином.

Тада би онај, који је стајао на кубету Жиче, гледао како долазе пљачкаши који односе злато и сребро, које је остало од Немање, синова његових, од Милутина до Душана и Уроша, како све пљачкају и односе, како сиромаши Жича и сав народ српски. Народ у опанцима, народ са комадом проје, са сузама у очима, са погледом у небеса упртим, ћутљив. Таква јесте и Жича. Па би онда гледао како камен по камен пада из зидина Жиче, како змија по змија улази у покварене зидове Жиче, како трње и коров ничу и како свако узима имања Жиче. Видео би да и српски народ доживљује исту такву судбину. Онда би видео шта бива доцније, како се сељак и поп, сељак неписмен, а поп полуписмен, дижу на устанак против Турака, долазе ноћу у Жичу и са сузама моле се прађеду духовном, Светом Сави, да се он моли Господу Богу да би опростио народу грехове. Видео би како сељак и поп устају, како народ добија победу за победом, како се ствара мала Србија и како у тој малој Србији већ почињу се бринути и мислити на Жичу, како долази зидар са малтером и почињу Жичу оправљати у време Кнеза Милоша и Михаила, и у време бесмртног владике Јање.

Па би онда видео и најновије догађаје, како у Жичу долазе два краља, последњи Обреновић и први Карађорђевић, да обојица буду миропомазани у овој Жичи. Многи су тада чули први пут за Жичу и згранули се када су видели Жичу, какво име има, а какву немоћ Жича скрива.

Па би онда дошао до данашњег времена и видео би ово. Земља наша сва уједињена, народ наш сав сједињен и ослобођен. Држава порасла, народ порастао. Опорављена земља од рата, излечена, обогаћена, и сада долази ред на мајку Жичу.Тако ради и мајка код куће. Када су сва њена деца од ратне крви убрисала се и опрала и обукла се у нове хаљине, када је сву своју децу видела обучену и излечену и убрисану, онда и она, као мајка, као што и бива, последња почиње да се уређује, да се пере, да се чисти и одева, да би она засијала материнским лицем на збору својих синова и деце. То вам је историја Жиче до данашњега дана ...

... Када чујете о Жичи, о крунисању првог краља српског, кога је крунисао Свети Сава, ви видите како је Свети Сава непрестано учио народ, а није га учио ништа плитко и привремено, него је учио науку Христову, учио га о ономе што је вечито.

Он је учио и догмама и истинама, јер наука о догмама и истинама јесте основ душе човечије у целом свету. Ко то не проучава и то заборавља, а све друго чита и учи, тај се може звати хришћанином, православним, Србином, али тај ће бити исто тако као непотребна хартија или материјал. Истина се мора знати, јер је истина основ живота човечијег. Када се истина зна, онда се зна и пут, онда човек зна и правду Божију, и којим путем треба да иде. Истина је огледана у Вјерују хришћанског православља. Зато видимо светог Саву да не говори о политици много, не говори ни о друштвеном животу, ни о дневним питањима онога времена, него једнако о Јеванђељу, о догмама, о великим истинама. Он свој народ спрема за нешто велико. Па ви знате, када се спрема грађевина висока од 20 до 30 спратова, тада се полаже дубок и јак темељ. И Свети Сава полаже дубок и јак темељ науке хришћанске, вере хришћанске и истине хришћанске.

Он то ради овде у Жичи. Жича је слична другим манастирима, али опет није то што су други манастири. Они су манастири више повучени, за лични подвиг, за исцељење болних. И овде су се исцељивали болесници, али то није главни задатак Жиче. Као што је апостолима свима дато да проповедају Јеванђеље, али им је дата нарочита карактеристика. Тако је и нашим манастирима дат нарочити пут. Жичи је дато да утврђује науку Христову, да утврђује и шири логику јеванђелску у народу српском, да разум народа продубљује, утврђује, проширује. Када је Жича створена и сазидана, Свети Сава је почео тај задатак вршити. Он је почео са Вјерују, са догмама, са истинама хришћанским. Све истине садрже се у вери. А како човек треба да живи, то се учи у другој науци, а то је наука о владању. Прво, наука о вери назива се догматика, а ово друго етика, вера и владање, логика и етика, наука о вери и наука о владању.

Па онда, има још једна разлика између Жиче и осталих великих и славних наших светиња, којима се људи диве, често странци много више него ми сами. Тамо, у другим местима, дан и ноћ се моле Богу. Овде вођи народни, духовни, морални и војнички долазе. Одавде је наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, учитељи учења, овде су долазили архиепископи и епископи, овде се дају велики и водећи примери који су за морал, за кохезију, за јединство друштва и цркве.

ИВАНА ЖИГОН, рођена у Београду, на данашњи дан /2. фебруара 1968/. је српска глумица. Кћерка је глумца и редитеља Стеве Жигона и глумице Јелене Жигон.

ПРКОСНА ПЕСМА

Ја,
кћи Божја,
Србија,
изјављујем драговољно
кроз ланце и жицу пред сведоцима:
Силом, Муком и Неправдом
да крива сам и да признајем кривицу! 

Крива сам што сам неко
а не нико и нетко.
Крива сам што у доба
општег Србобрста
идем у православну цркву
додуше, поретко
и што се крстим овако
с три прста!

Крива сам што јесам
а треба да нисам.
Крива сам одавно
што стојим усправно
и гледам у небо уместо у траву.
Крива сам што се дрзнух
против кривде,
крива сам што опет славим 
своју крсну славу!

Крива сам што пишем 
и читам ћирилицом.

Крива сам што певам,
смејем се и псујем,а понекад и лајем.

Крива сам, и признајем
да не знам што знам, 
и да знам што не знам.

Крива сам и да завршим
с највећом кривицом,
пре него што се заценим од смеха.
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка
и Светосавка и што не верујем
у свети злочин и опроштај греха!

Крива сам и грешна, 
дакле што постојим.
и кад већ постојим и још дрско стојим,
што бар не признам да не постојим!

Ако то признам да сачувам главу
изгубићу часни крст и крсну славу.
Ако не признам црно ми се пише,
цео свет ће на моју Земљу да кидише.
Руље бивших људи. лопова и гоља,
чопори робота и других монструма,
кидисање на моје воћњаке и поља
и на моје беле куће поред друма
око којих, као најлепше одиве
цветају трешње, јабуке и шљиве, (...)

Моја ружа слика озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра,
то је слика ваше свести и подсвести.

То нисам ја, споља то сте ви - изнутра!
Много смо важне Земљо моја мила,
Ја и моје сестре Истина и Правда
чим се на нас дигла оволика сила
чим су на нас зинуле кривда и неправда.

Шта ће овде џихадије,
крсташи, амери,
који ми черече синове и кћери.
Мора да су чуле белосветске банде
да имамо златна Срца па их ваде
да их пресаде у сопствене груди
не би ли и они били људи (...)

Ја се не плашим смрти црне дуге
већ ропског живота и болести дуге.
Смрт је честа појава међ нама Србима
као што су пролеће, лето, јесен. зима.
И није страшнија поготову дању
од суше, поплаве, земљотреса, мраза,
кад је човек сретне на своме имању
окађене душе и светла образа.

Злонамерници сити и манити,
све ми забранисте у рођеној кући,
ал' не може ми нико забранити
да певам и да се смејем, умирући.
А то се вама више не догађа
ни кад свадбујете, ни кад, вам се рађа!

Поштедите ме коца и конопца
и разапните ме на врху планина,
као ваши праоци што су мог праоца
Исуса Христа Назарећанина.

Ја ћу да гледам, а ви зажмурите.
Иначе ће вам се очи распрснути 
од сјаја мог лица.

Само пожурите.
Што пре ме разапнете, 
пре ћу васкрснути!

Добрица Ерић

МИРА АЛЕЧКОВИЋ - За сјећање и за памћење....

2. фебруара 1924. године

рођена је славна српска пјесникиња 
МИРА АЛЕЧКОВИЋ

Овакву животну биографију 

мало људи је имало.

Између осталог, говорила је 10 (!) 

свјетских језика.

Невјероватна је чињеница да је Мира била 

прво женско дијете 
које је након 482. године рођена 

у породици Аличковић.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ... За сјећање и за памћење... 2. фебруара 1924. године умро је велики српски пјесник АЛЕКСА ШАНТИЋ

2. фебруара 1924. године умро је 

велики српски пјесник 

АЛЕКСА ШАНТИЋ