МИЛУНКА САВИЋ - ЈУНАКИЊА ЗА СВА ВРЕМЕНА!

Историја није забиљежила

оваквог јунака - ЖЕНУ

На данашњи дан 5.10. 1973. год.

умрла је славна српска хероина

МИЛУНКА САВИЋ

ЈУНАКИЊА са највише

ратних одликовања у свијету!

**************************

Просто је невјероватно како су се срамно

односиле власти према овој ЖЕНИ ЈУНАКУ!

То се посебно односи

на комунистичку злочиначку

камарилу злочинца Јосипа Броза!

Рођена је 1890. или на Видовдан, 28. јуна 1892. године, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина, у селу Копривница  код Јошаничке Бање у Рашкој, од мајке Данице и оца Раденка, као најстарије дете.

 Имала је две млађе сестре Миону и Славку и брата Милана. Мада је израсла у лепу, стаситу девојку, удаја је није занимала. Када је по објављивању Указа о мобилизацији 30. септембра/3. октобра 1912. године, и дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду. Регистровала се под именом Милун Савић. Историја каже да се пријавила на мобилизацију да замијени и спаси свог брата који је добио позив за војску.

У Балканским ратовима 1912. и 1913. године борила се као, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол открило је болничко особље, после рањавања у Брегалничкој бици, скоро годину дана после приступања српској војсци.

У Првом светском рату, такође се пријавила као добровољац. Била је део „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У овом пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима.

 У јесен 1915. године у Македонији је тешко рањена у главу и тако повређена се повлачила преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт, где је учествовала у биткама, на лето и јесен 1916. године.Ту се истакла у бици на Кајмакчалану, у окуци Црне реке, када је „гвоздени пук“ био прикључен 122. француској колонијалној дивизији, када је заробила 23 бугарска војника.

Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу „Милош Обилић“. Једина је жена на свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.

Без школе и самоука, после рата је најпре радила у Босни и Херцеговини, као куварица, болничарка, контролор у фабрици војних униформи.

 Удала се 1922. године, за осам година млађег Вељка Глигоровића из Мостара, где су се и упознали, а 1924. добили су ћерку Милену. 

Усвојила је још три ћерке: Милку, коју је пронашла заборављену на железничкој станици у Сталаћу, Вишњу (1921—2004), своју сестру од ујака, рођену у позним годинама и Зорку, узету из сиротишта на далматинској обали, која је имала хендикеп, пошто је прележала менингитис.

Вељко је имао посао у пошти. Касније је премештен у Бањалуку. Убрзо је запоставио породицу, а брак је био угашен.

Почетком 1920-их година за заслуге у рату, од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, где је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком, западао у кризу, тако да је сама подизала четворо деце. Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла за Београд, где је месецима покушавала да нађе посао.

На иницијативу њених сабораца, од 1929. запослили су је као чистачицу канцеларије директора, у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део свог радног века. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи. Одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, изабрала је да живи у Београду, где су људи брзо заборавили њене заслуге. За све то време ишколовала је и одгајила тридесеторо деце коју је доводила из свог родног села.

Између два светска рата су је поштовали широм Европе. Позивали су је на прославе јубилеја, обиласке ратишта, полагање цвећа на гробове палих, а на сусрете с ратним друговима је одлазила у шумадијској народној ношњи, украшеној добијеним одликовањима.

За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу, у којој је лечила рањенике. Због те болнице ухапшена је од стране Специјалне полиције и шест месеци провела у логору Бањица.

Након рата, власт јој је 1945. доделила пензију.

Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 1972. године, Скупштина града Београда доделила јој је једнособан стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. Годину дана касније, након три мождана удара, умрла је у том стану 5. октобра 1973. године. Породична кућа је продата 1974. године.

Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду.

Из трагичне српске прошлости - 5. октобар 1812. године ... Заборављене српске јунакиње ... Овакве хероине није више могуће наћи у било којем другом народу у историји.

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Памтимо ли ми било шта друго? Знамо ли ми за многе несреће нашег рода из наше у многим периодима трагичне прошлости. 

За многе је важан 5. октобар 2000. године, кад је у великим демонстрацијама у Београду срушена власт Слободана Милошевића. 

Али, није се тог датума десио само преврат прије 16. година. 
На исти дан /5, октобра 1812./ прије више од два вијека десио се један од највећих подвига који су извеле српске жене, мајке, сестре и кћери српског рода и трајног поноса.

Хоће ли икада неки сценариста написати сценариј о људским вриједностима које немају цијену.

Хоће ли икада неки режисер снимити филм за који му не треба много времена, а сценариј је написао сам живот, а историја само потврдила.

То су само питања на која неко мора дати одговоре или је можда много лагодније куповати турске серије и удобно из фотеље бринути о великом "љубавнику" Сулејману Величанственом.

Колико ће још проћи деценија или можда вијекова па да схватимо сву српску трагедију, наивност и неразумност, као и небригу за нашом историјом. Много тога је склоњено и заборављено. Заборавили смо и сами себе, нажалост.

На велику срамоту људске вриједности су постале лоповлук, похлепа, грамзивост и све пошасти такозваног модернистичког времена и свијета.

Хоће ли нас икада из сна пренути лелек Српкиња-хероина које нас из Царства небеског опомињу на погрешан пут којим срљамо, јер уопште и не знамо куда идемо. Тумарамо од немила до недрага.

И на крају о самом догађају. 

Зашто баш на крају?

Једноставно што се крај најдуже памти.

 

5. октобра 1812. године, прије више од два вијека у селу Скела код Обреновца, 50 српских дјевојака и жена, бјежећи пред Турцима који су жељели да их обешчасте, скочиле су у ријеку Саву држећи се за руке и све су се удавиле, али су сачувале свој образ и достојанство!

Нека њихова жртва буде наук новим генерацијама
да Србин зна и за нешто скупље од главе!
Зна, али слабо памти. 

Амнезија постаје укорјењена српска болест.

Ако нам још има лијека и ако већ није прекасно
да се почнемо будити из дубоке коме у којој деценијама као народ само вегетирамо.

Вријеме је за национално отрјежњење
и оздрављење српског народа!

Рагбисти ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ шампиони Србије!

Рагбисти БРК Црвена звезда тријумфовали су против Партизана резултатом 8:26 у 7. колу Првенства Србије у рагбију 15 и тако математички освојили шампионску титулу за ову сезону!

БРК Црвена звезда: Бућан, Сретеновић, А.Ђорђевић (3), Јоксимовић, Идризовић, Радић, А.Ђорђевић (7)(ц), Арсић, Недељковић, Јанковић, П.Васић, М.Васић, Бандука, Кајан, Белић, Бркић, Мађановић, Стефанеску, Арсенијевић.

Црвена звезда је одбранила титулу и по други пут у историји постала шампион Србије!

 

 

 

Црвено-бели освојили 17 медаља на Првенству Србије

Све што долази из велике породице 

спотова и спортиста

ЦРВЕНЕ ЗВЕЗДЕ 

- то је самим тим и добро!

На регатној стази на Савском језеру (Ада Циганлија) одржано је Првенство Србије, 

најјаче и најзначајније домаће такмичење.

За титуле државних првака борили су се веслачи и веслачице

у кадеској и сениорској конкуренцији.

Веслачи Веслачког клуба Црвена звезда освојили су екипно 2. мјесто са освојених 6 златних, 3 сребрне, и 8 бронзаних медаља!

ј

Шампиони Србије за 2016. годину су

:

Маша Безбрадица (скиф кадеткње), Александар Грбић (скиф пионири), Петар Шаврљуга, Никола Ристић, Стефан Лунгуловић, Јован Николић (четверац скул пионири), Радош Милићевић, Алекса Поповић (двојац и осмерац јуниори), Вељко Миловановић, Никола Петровић, Лук Ристић, Душан Костић, Бошко Костић, Алекса Ивковић, Борис Димитријевић (осмерац јуниори) и наш сениор Душан Славнић, који је са партнерима из ВК Смедерево (Зораном Рајићем, Марком Ристићем и Урошем Димитријевићем), тријумфовао у трци четвераца без кормилара за сениоре.

ЖЕЉКО САМАРЏИЋ - Пријатељу срећан ти рођендан!

Жељко Самарџић 

Рођен у Мостару 3. октобра 1955. године. 
Жељко је српски поп пјевач, 
популаран у бившим југословенским републикама. 
Након избјеглиштва из Мостара 
највеће успјехе остварио је у Београду.

Пјесма Камелеон

Један је од оних пјевача који је и данас популаран

на просторима некадашње Југославије.

Скроман је и живи породичан живот.

Има супругу и три кћерке.

СЕРГЕЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ ЈЕСЕЊИН - За сва времена!

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан 3. 10 рођен је славни пјесник 

СЕРГЕЈ АЛЕКСАНДРОВИЧ ЈЕСЕЊИН

Имао је кратак живот, али са великим дјелима!

СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА - Да се не заборави!

На данашњи дан 3.1о. 

рођен је славни СРБИН

СИМА МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА

Најмање знамо о нама самима, 

о нашим славним прецима, 

али зато знамо о многим 

свјетским вукојебинама.

 

Данас, 3.10. је: Свети великомученик Евстатије /ЈЕВАСТИЈЕ/

 

Велики војсковођ римски у време цара Тита и Трајана. Иако незнабожац, Плакида (тако му беше име незнабожачко) беше човек праведан и милостив, сличан капетану Корнилију, кога крсти апостол Петар (Дап 10). Ходећи једном у лов, он погна једног јелена. Божјим Промислом јави се крст светао међу роговима јелена, и дође глас Господњи Плакиди, који овога упућиваше, да иде свештенику хришћанском и крсти се. На крштењу он доби име Евстатије, његова жена – Теопистија (Боговерна), а њихови синови – Агапије и Теопист. 

По крштењу Евстатије оде на оно исто место, где се преко јелена јавило откровење, и клекнувши заблагодари Богу што га је привео истини. У том му се опет јави глас Господњи и предрече му страдање за име Његово, и укрепи га. Тада Евстатије тајно напусти Рим са својом породицом с намером, да се повуче међу прост народ, и да у непознатој и скромној средини послужи Богу. 

Чим приспе у Египат, одмах навалише на њега искушења. Неки зли варварин оте му жену, а оба сина ухватише му зверови и однеше. Но убрзо тај варварин погибе, а децу му од зверова спасоше чобани. Евстатије се настани у неком селу египатском, Вадисис, и ту као најамник сеоски проживи петнаест година. После тога нападоше варвари на Римско царство, и цар Трајан жаљаше, што му нема храброг војводе Плакиде, који је, где год је ратовао, победу односио. И посла цар два своја официра да по целом царству траже великог војводу. 

По Божјем Промислу ти официри, негдашњи другови Евстатијеви, дођу у оно село Вадисис, нађу Евстатија и доведу га цару. Евстатије скупи војску и победи варваре. На путу натраг за Рим Евстатије пронађе и своју жену и оба сина. Када стиже у Рим, цар Трајан беше умро, и цар Адријан беше на престолу. Кад Адријан позва војводу Евстатија да принесу жртве боговима, Евстатије му рече, да је он хришћанин. 

Цар га баци на муке заједно са женом и синовима. Но како им зверови не нашкодише ништа, бацише их у усијаног металног вола. Трећег дана извадише њихова тела мртва, али од огња неповређена. Тако овај славни војвода даде и „Ћесару ћесарево и Богу Божје”, и пресели се у вечно Царство Христа Бога нашега. 

ЗАШТО се Срби љубе три пута и ШТА то значи! За оне који до сада нису знали да и то разјаснимо!

ЗАШТО се Срби љубе три пута и ШТА то значи!

Три пољупца су дио наше културе и традиције.

Љубљење три пута у знак поздрава 
у српском народу заживјело је 
тек током посљедњих деценија 
двадесетог вијека. 

Основно разумијевање значења овога поздрава у хришћанском свијету представља међусобно поздрављање Светог Тројства, посвећујући сваки пољубац: Оцу, Сину и Светому Духу.

Поред овога постоји и друго мање познато објашњење, које у себи носи поруку и завјете националне части, а оно гласи:

- Кад се дуже вријеме нису видјели Срби се љубе три пута.

Онај трећи пољубац у образ је најзначајнији.

Срби се љубе три пута:

у име живота,

у име смрти,

и у име части -

Код већине народа образ се сматра средиштем части, за Србе је то посебно карактеристично тако да има посебно значење и смисао.

Први пољубац: У име живота, прославља вриједности живота, да се живи животом достојног часног човека.

Други пољубац: У име смрти, посвећује се с дужним поштовањем нашим најближим покојницима, као и нашим славим предцима.

Трећи пољубац: У име части, у хришћанском духу поручује да се живи у части хришћанских врлина.

-----------------------------------------------------

Три прста ка небу

Други наш карактеристичан поздрав јесте три прста десне руке подигнута ка небу. Овај начин поздрава јавља се за вријеме Првог и Другог српског устанка, готово је сигурно да се јавио и пар вијекова раније, тј. овај поздрав се користи у свечаним ситуацијама и приликама.

Три прста симболично представљају крст, што је уједно и поздрав Светом Тројству. Када се крстимо користимо управо та три прста, палац, кажипрст и средњи прст, и када се споје представљају Јединство Тројства.

Раније су се Срби приликом сусрета љубили двапут као и већина других народа. На таласу повратка религији и православљу Срби су веома брзо прихватили три пољупца као традиционалан начин поздрављања и дио свог идентитета. 

У тој мјери да и приликом доласка страних политичара, глумаца или пјевача медији помно прате колико се пута гост пољубио са домаћинима и шта је на тај начин желио да поручи.

ПАВЛЕ ВУЈИСИЋ - Да се не заборави!

На данашњи дан 1. октобра умро је 

један од највећих српских глумаца 

ПАВЛЕ ВУЈИСИЋ