ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - СВЕ ЈЕ РЕЧЕНО!

ЗВЕЗДА

Послије 25. година,

Свјетски и Европски шампион

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА

на стазама успјеха!

Црвена звезда – Келн 1:0 (1:0)

Звезда против Келна остварила што нико ове сезоне није, кренула од првог кола квалификација и изборила пласман у шеснаестину финала Лиге Европе.

ЦРВЕНА ЗВЕЗДА: Борјан, Родић, Ле Талек, Савић, Стојковић, Јовичић (од 64. Пешић), Доналд, Крстичић, Канга (oд. 89 Рачић), Срнић (од 81. Гобељић), Боаћи. Тренер: Владан Милојевић.

Звезда је послије 25 година

презимила у Европи!

УРОШ ПРЕДИЋ - Да се не заборави!

На данашњи дан, 7. децембра

рођен је славни српски сликар 

УРОШ ПРЕДИЋ

-----------------------------------------------------------------------

Косовка девојка

------------------------------------------------------------------------------

Весела браћа

--------------------------------------------------------------------------------------------

Сироче на мајчином гробу

7.12. је - Света великомученица Екатерина.

Ћерка цара Консте. По смрти оца живела с мајком својом у Александрији. 

А мајка јој беше потајна хришћанка, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној.

Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте телесне.

Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову.

Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме.
Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу.

Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима.
Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу–Василису).

Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је.

После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају. 

Срећан рођендан - Петер Хандке странац, а прије свега велики ЧОВЈЕК који воли СРБЕ и Србију!

Петер Хандке

 

Петер Хандке 
је аустријски књижевник и активиста,

њемачко-словеначког поријекла.

Одрастао је у Источном Берлину и Грифену.

Рођен: 6. децембар 1942. (75 година)
Образовање: Карл-Франценс Универзитет Грац.

------------------------------

Петер Хандке: 
"Првих година мислио сам да су Срби полудели, 
због Србије су ми викали „фашисто"

Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике, сматра аустријски књижевник и велики пријатељ Србије Петер Хандке.

Хандке, који је годинама подржавао Србију и писао о њој, данас ће добити повељу почасног грађанина Београда који воли и који је, како каже, обишао пјешице, аутобусом, трамвајем.

На питање шта му значи титула почасног Београђанина, Хандке кроз смијех одговара да је то био главни разлог због којег је деведесетих био на страни Србије.

Говорећи, међутим, искрено о мотивима да подржи Србију деведесетих, каже да није било ријечи о мотиву већ о инстинкту.

„Да оно што се извјештава о Србији не може да буде сасвим тачно као што се свакодневно говори. Био је то инстинкт. Сумња. Нисам могао да вјерујем. На почетку сам наравно и ја вјеровао. Првих година сам мислио да су Срби полудјели, првих мјесеци, али постепено сам схватао да то не може бити истина. Увијек исто. Увијек исти угао гледања, граматика, ритам, ријечи. Све је било не као мантра, већ као клетва…“, рекао је он.

Писац који је својим романима, драмама и есејима унио нов језик у књижевност, Југославију је упознао на дугим путовањима осамдесетих, а његови фронтални напади на западне медије и политичаре изазвали су омраженост у званичним интелектуалним круговима. Иако његово ангажовање за „српску ствар“ није увијек наилазило на позитивну реакцију у Европи, Хандке каже да не жали.

„То се подразумијева за једног писца. Да некад буде у ‘сумраку’. То је живот писца. То се десило и Достојевском, Гетеу. Само врло просјечни писци стоје под свјетлом. Али то је јвештачко свјетло. Свјетло мора да буде природно. И сумрак може да буде лијепо свјетло“, рекао је он.

О Србији и Косову, које често посјећује, и при чему је и финансијски помагао косовске Србе, писао је у књигама „Моравска ноћ“ и „Кукавице из Велике Хоче“. „Моравска ноћ“ је преведена на више језика док су „Кукавице“ преведене само на француски и српски.

На питање како су та дјела дочекана у Европи суво одговара: „као и књижевност данас. Врло добро, али ко још чита?“

„Има све мање читалаца. И то није само мој проблем. Али се књиге преводе. Тужно је што се сваки превод данас ради уз подршку министарства културе рецимо у Берлину, Бону, Бечу и сл. То није нормална комуникација међу народима. Европа нема економске, царинске границе, али границе међу културама су и даље високе и велике“, рекао је Хандке.

Каже да пише јер му ништа друго не преостаје, а од српских писаца читао је Црњанског, Андрића, Мешу Селимовића, Милорада Павића, Александра Тишму.

„Од новијих знам рецимо Великића, али посебно ми се допада Жарко Радаковић, врло необичан, који све што види претвара у ријечи, врло интересантан, Драган Алексић који живи у Охају, а поријеклом је из Беле Цркве, велики поетски аутор“, наводи Хандке.

Разговор завршава у свом маниру, шалом. На питање која добра вијест из Србије би га обрадовала каже: да српски шампион – Партизан или Црвена Звезда – коначно поново уђе у финале Лиге шампиона.

„Због тога је штета што се Југославија распала, јер је најљепши и најелегантнији фудбалски тим долазило из Југославије“, рекао је Хандке, аутор више од 30 књига и низа драмских текстова и сценарија, а чувена је и његова сарадња са Вимом Вендерсом, најпознатија по сценарију за „Небо над Берлином“.

Режирао је филм „Љеворука жена“, који се нашао у конкуренцији Канског фестивала. Бихнерову награду вратио је из протеста због бомбардовања СР Југославије. Члан је САНУ и Академије Републике Српске.

----------------------------------------------------------------------

НАПОМЕНА: 

Велики пријатељ српског народа Петер Нандке је са супругом обишао Србе на Косову и Метохији.

ЛИНК: Велики пријатељ српског народа ПЕТЕР НАНДКЕ 

 са СРБИМА на Косову и Метохији 

ЧИКА ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ - За сјећање и памћење ...

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан, 6. децембра 1833. године 
у Новом Саду, рођен је српски писац и љекар 

ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ

једна од најмаркантнијих личности српског друштва 
у другој половини XIX вијека. 

Борац за национално и политичко ослобођење, 
члан Српске краљевске академије 
и драматург Народног позоришта 
у Београду (1890-98), најпознатији је 
као дјечији пјесник и аутор елегичних 
личних исповести ("Ђулићи" и "Ђулићи увеоци").

 -------------------------------------------------------------

 -----------------------------------------------

04.12. је ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Српска православна црква и њени вјерници прослављају данас празник Ваведење Пресвете Богородице, који симболизује долазак трогодишње Марије у Јерусалимски храм и њено завјештање Богу.

Марија је у складу са завјетом родитеља Јоакима и Ане - да ће ако добију пород, дијете дати у храм - доведена у Јерусалим и уведена у храм.

На вратима храма дочекао их је првосвештеник Захарија, отац Јована Претече, који је Марију увео у храм и поставио је на први од дванаест степеника који су водили у најсветији дио, назван Светиња над светињама. Марија се на остале степенике попела сама, иако је то било тешко и одраслим људима.

Марија је у храму остала девет година. Пошто су јој у међувремену умрли родитељи, свештеници су одлучили да је удају за 80-годишњег удовца Јосифа, који је већ имао одраслу дјецу.

Тако су, према предању, задовољени строги прописи који не дозвољавају да дјевојка остане дјевица до краја живота, већ је свака морала да се уда.

Марија је живјела у Јосифовој кући као што је живјела у храму, тако да је она била прва монахиња - она која је живот завјештала Богу.

--------------------------------------------------------------------

 Ваведење је слава 
манастира Хиландар.

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ - За сјећање и памћење ...

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан, 3. децембра рођен је

један од најпознатијих српских правника 20. вијека.

Академик 

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ

Био је човјек са занимљивом 

и пребогатом биографијом.

СЛОБОДАН Јовановић, 
велики српски правник, историчар и политичар, коначно је нашао вјечни мир у Србији.

Његови земни остаци сахрањени су 53. године послије смрти, уз највише државне и војне почасти.

Тиме је коначно исправљена неправда дужа од пола вијека.

Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године ексхумирани,

и пренијети су у храм Светог Саве у Лондону, гдје је 5. децембра одржан парастос.

Дана 8. децембра су пренијети у Србију, гдје су 10. децембра сахрањени у Алеји зслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

ДУГ ПУТ је био у тешкој и дугој борби за рехабилитацију Слободана Јовановића.

Била је то 20-годишња борба да се овом српском великану 

одају заслужене почасти.

Требало је и формално-правно скинути идеолошку љагу с његовог имена и најзад великана сахранити у његовој Србији.

То није био ни брз ни лак процес, али је ипак успјешно завршен.

Прича која је "запалила регион" - право ниоткуда ...

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Одлучио сам да напишем причу 
која ће "запалити регион, 

а можда и шири простор".

Сви текстови који у наслову имају 
- "запалио регион"

су модерни и најчитанији!

----------------------

То је једини начин да се нађем у новинама и на порталима. Но морам бити опрезан да ме не прогласе за пиромана и да неко од те силне "регионалне паљевине" не изгори, глуво било.

Додуше, имам  довољно времена да размислим, а највјероватније ћу одустати, јер можда баш сад неко негдје, ко зна гдје, пише нешто што ће "запалити регион" и онда ћу са својом причом само извисити.

Но, боље је и да извисим него да висим на стубу срама за лажну причу коју би објавио, а нећу ни да се разни портали и новине отимају за њу.

Поготово нећу да стварам проблеме онима са лошијим здрављем и онима који имају срчаних тегоба.

Било како било, хајд' у здравље, а са причом шта буде, ако је уопште и буде?!

На данашњи дан, 1. децембра 1918. године, направљена је једна од највећих историјских грешки српског народa!

1. децембра 1918. године 

 -- направљена је непоправљива 

   историјска грешка српског народа, 

односно похлепног краља 
Карађорђевића и његове свите.

СРПСКИ БРОДОЛОМ НА КОПНУ

                                          

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Кад су важни историјски датуми увијек напишем - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Или кад су важни неки датуми који су везани за имена славних СРБА, па и других свјетских личности, увијек напишем - за сјећање и памћење.

Знам да се не могу брисати нити прекрајати историјске чињенице, али наравно, по мени, мислим да је на данашњи дан 1. децембра 1918. године - направљена највећа грешка у историји српског народа.

Наиме, СРБИ су већ тада, дакле тог дана, проглашавањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније свима помогли да створе и да имају своје националне државе. Био је то ембрион и сан других народа да ће једног дана у погодном историјском тренутку створити своје националне државе и сви ти "збратимљени југословенски" народи касније су у томе и успјели. 

 Само нису успјели Срби!

Улазак српске војске у ослобођени Загреб 1918. године.

Срби су и даље под сталном амнезијом и још увијек како тако успјевамо да се одржавамо само због слуђености и захваљујући невјероватној агонији и вјеровању да смо једини ми - небески народ.

А други народи су знали да им је једини спас за опстанак у стварању тадашње краљевине. Тако су своју кожу спасили и Хрвати и Словенци.

Деценије су требале да прођу па да коначно остваре и своје националне циљеве, односно да створе своје самосталне скоро једнонационалне државе.. 

То су урадили Словенци и Хрвати. Касније и "браћа" Црногорци, па наравно и Македонци.

БиХ нико и не помиње, јер она је остављена на милост и немилост таворења и вјештачког одржавања и то баш онако како то одговара геостратешким интересима великих свјетских сила.

 

Улазак српске војске у ослобођени Сплит 1918. године.

Сасвим је, дакле, јасно да  једино Срби никад нису сами себи створили своју српску државу, наравно у којој равноправно требају и могу да живе и други народи.

Напротив, сви ти други народи почевши од те фамозне Краљевине, па до данас, кад год су могли, управо они су Србији забијали нож у леђа, при том увијек дозирајући убоде и ударце и то тамо гдје највише боли и од чега нема опоравка и изљечења.

Срби и Србија су и у Првом и у Другом свјетском рату спашавали друге народе, братски их прихватајући у свој загрљај не водећи бригу о свом народу који је у сваком том времену највише страдавао.

Историјски гледано овај датум постоји, али фактички гледано он је скоро један вијек стрмоглавио и уназадио једну од највећих држава на Балкану, упропастио је једино Србију и српски народ у цјелини.

Упропастио је  СРБИЈУ која се од тада никада више није опоравила нити се стабилизовала и то само због тога што је другим народима омогућила да имају своје националне државе, а ето свом српском народу је оставила да тумара од немила до недрага и у овом тешком и бременитом времену и без јасног путоказа гдје и куда требају да иду и Србија, па и цијели српски народ.

 Без било какве накнадне памети и без било каквих претензија да је ово што написах било коме важно, остаје непобитан закључак - све је морало тако да буде и да се тако деси. Међутим, никада нико неће дати одговоре зашто смо морали толико да страдамо и да због других као народ нестајемо, само да би њима створили државе.

Једноставно речено - био је то непоправљиви српски бродолом на копну.

Послије тога Срби се никада нису извукли из блата и скоро цијели двадесети вијек се може назвати раздобљем највећег српског страдања у нашем постојању и трајању на на просторима и вјетрометини балканске вукојебине.

 Никада се нисмо опаметили нити смо извукли било какве поуке и зато ћемо као народ и даље страдавати и поново васкрсавати. Тако ће бити све до судњег дана.

-------------------------------------------------------

ПРИЛОГ

ЛИНК: Крфска декларација 

------------------------------------------------------------------------------------

(Краљу Александру о Хрватима) 

– Ми се са њима нећемо усрећити

ИЗВЕШТАЈ

ВОЈВОДЕ ЖИВОЈИНА МИШИЋА

Њ.К.В. АЛЕКСАНДРУ О ХРВАТИМА

(након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака 

и других места)

Београд – „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице… Сви они једнако мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш … ствар је пропала …

Ништа се не може зајазити, ничим што би јој се понудило.

Ја сам са тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно и економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити, дати им њихову државу.

Границе ће бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину, него онде где историја и етнографија кажу; где каже језик и обичаји, традиција и најзад, где се сам народ по слободној вољи определи, па ће бити и право и Богу драго.

А Италијани? Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити …

 Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша, незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични, да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи".

"Не заборавите Височанство моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати.”

Из белешке секретара Живојина Мишића, г. Милорада Павловића

Краљ Карађорђевић није послушао 
славног војводу ЖИВОЈИНА МИШИЋА 
и српска трагедија се наставила 
и данас траје, нажалост!