19. августа је Преображење Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа

Треће године Своје проповеди на земљи Господ Исус чешће говораше ученицима Својим о блиском страдању Своме, но уједно и о слави Својој после страдања на крсту. Да не би предстојеће страдање Његово сасвим раслабило ученике те да не би отпали од Њега, Он Премудри, хтеде им престрадања показати делимично славу Своју божанску.

Зато узевши собом Петра, Јакова и Јована изиђе с њима ноћу на гору Тавор, и ту сепреобрази пред њима. И засја се лице његово као сунце а хаљине његове посташе свијетле као снијег. И појавише се покрај Њега Мојсеји Илија, велики старозаветни пророци. И видеше ученици и удивише се. И рече Петар: Господе, добро нам је овде бити; ако хоћеш да начинимо овде три сјенице (колибе): Теби једну, а Мојсију једну, а једну Илији. 

Но док још Петар говораше, удаљише се Мојсеј и Илија, и сјајан облак окружи Господа и ученике, и дође глас из облака: ово је син мој љубазни, који је по мојој вољи; њега послушајте. Чувши овај глас ученици падоше ничице на земљу као мртви и осташе тако лежећи у страху докле им Господ не приђе и не рече им: устаните и не бојте се (Мат. 17). Зашто Господ узе само тројицу ученика на Тавор а не све? Јер Јуда не беше достојан да види божанску славу Учитеља, кога ће он издати, а њега самог Господ не хте оставити под гором, да не би тиме издајник правдао своје издајство. Зашто се преобрази на гори а не у долини. Да би нас научио двема врлинама: трудољубљу и богомислију. Јер пењање на висину захтева труд, а висина представља висину мисли наших, т.ј. богомислије. 

Зашто се преобрази ноћу? Јер је ноћ подеснија за молитву и богомислије него дан, и јер ноћ закрива тамом сву земаљску красоту а открива красоту звезданог неба. Зашто се појавише Мојсеј и Илија? Да се разбије заблуда јеврејска, као да је Христос неки од пророка, Илија, Јеремија или неки други - зато се Он јавља као Цар над пророцима, и зато се Мојсеј и Илија јављају као слуге Његове. Дотле је Господ много пута показао ученицима божанску моћ Своју, а на Тавору им је показао божанску природу Своју. То виђење Божанства Његовог и слишање небеског сведочанства о Њему као Сину Божјем требало је да послужи ученицима у дане страдања Господњег на укрепљење непоколебљиве вере у Њега и Његову крајњу победу.

Свети Јефрем Сиријски: Беседа на Преображење Господа и Бога, Спаситеља нашег, Исуса Христа
*****************************
Небу да открије блесак човечанства, Земљи и људима истину Божанства. Нека небо види Посланика свога, Нека земља позна Спаситеља Бога.

Амин

Блиц "пророчанство" баба Милосаве: "НИКО НЕМА ПАРА"!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

 

Хајд' да нешто напишем. Нисам одавно. 

Нисам тај вакат.

О чему да пишем?

Уосталом, кога уопште интересује шта ја пишем.

Шта да узмем за тему? Безброј је тема, а још више је дилема. За шта се онда одлучити.

Да пишем о свјетској економској кризи? Ма јок. Па о томе сви пишу, а јуче ме на то упозорила и баба Милосава из комшилука. 

Вели баба да је свјетска економска криза - кад цијели свијет нема пара.

Кажем баби да није тако, јер много људи на свијету има и превише пара.

Опет ће баба Милосава: “Ма кад ја немам, онда нема нико на бијелом свијету, ето то је тако”, закључи баба без било какве додатне /експертске/ анализе. Знам такође да баба није ни аналитичар опште праксе.

Без обзира на фактичко гледиште и на закључке бабе из комшилука и овим путем желим да отклоним сваку сумњу да сам на било који начин повезан са бабом Милосавом у подривању свјетских глобалних или микро економских или политичких система.

Наиме, баба Милосава ми није никакав род. Али, из извора блиских неким високо рангираним дипломатама у Бриселу, као и неким треће разредним страним чиновницима који вршљају по БиХ, односно неким службеницима у страним амбасадама, поуздано знам да баба не ради ни за једну страну обавјештајну службу, а не ради ни за било коју другу страну плаћеничку организацију.

Да пишем о временским приликама? Ма јок. О томе сви знају све. А кад сви знају све, онда је логично да о томе немам појма или да још мање oд тога знам.

Само да попијем кафу... ваљда ће ми на ум пасти нешто паметно, мада ће то бити врло тешко. Јер у данашње вријеме на коњуктурном и презасићеном тржишту информација, пролазе само сензационалистичке вијести и актуелне су само оне хорор теме, које у себи садрже највише будалаштина и глупости.

E,  у томе нећу да учествујем. 

Нећу и готово.

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

За сјећање и за памћење...

Никада не смијемо заборавити 

наше славне претке 

који су прославили српски народ!

Колико мало живота,

а колико пуно заслуга за наш народ, 

културу и историју.

Разочаран у корумпирану власт 
и лопове у врху власти 

/НАПОМЕНА СЈС: ово ми је нешто познато 
из садашњег времена/ 

одавао се све више боемском  животу, много је пио, и усамљен,

 огорчен и сиромашан умро је у 35. години живота, у Београду.

ДУШКО РАДОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

16. 8. 1984. г.

умро је непоновљиви 

ДУШКО РАДОВИЋ

ТИЈАНА БОГДАНОВИЋ - бронзана медаља на Гран прију у Москви!

15.8.2015. 

НА ГРАН ПРИ ТУРНИРУ У ТЕКВОНДУ У МОСКВИ,

КОЈИ ЈЕ ЈЕДАН ОД ЧЕТИРИ ТАКМИЧЕЊА 
КОЈА СЕ БОДУЈУ ЗА ОДЛАЗАК

НА ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ У РИО ДЕ ЖАНЕИРУ

- ТИЈАНА БОГДАНОВИЋ 
ЈЕ ОСВОЈИЛА БРОНЗАНУ МЕДАЉУ.

 

ТИЈАНА ЈЕ ПОСЛИЈЕ ТРИ ПОБЈЕДЕ У ПОЛУФИНАЛУ ПОРАЖЕНА ОД КОРЕАНКЕ СО ХУИ КИМ 10:3, ДОК ЈЕ ПРИЈЕ ТОГА САВЛАДАЛА ПРЕДСТАВНИЦЕ ЕГИПТА, ФРАНЦУСКЕ И БРАЗИЛА.

БРОНЗА НА ЊЕНОМ ПРВОМ ГРАНД ПРИЈУ ЈЕ ЗЛАТА ВРИЈЕДНА. НАЖАЛОСТ, ТО НИЈЕ ДОВОЉНО ЗА ДИРЕКТАН ПЛАСМАН НА ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ. 

ОСТАЈУ ЈОШ ДВА ГРАНД ПРИЈА, КАО И ФИНАЛНИ У ДЕЦЕМБРУ, АЛИ И АКО СЕ НЕ ПЛАСИРА ДИРЕКТНО ИМАМО ЕВРОПСКЕ КВАЛИФИКАЦИЈЕ. 

ТИЈАНИ ЈЕ СВАКАКО МЈЕСТО НА ОИ, СА ТЕК НАПУЊЕНИХ 17 ГОДИНА ОСВОЈЛА ЈЕ ЗАИСТА ПУНО МЕДАЉА!

ЦЕРСКА БИТКА - СЛАВНА ПОБЈЕДА СРПСКЕ ВОЈСКЕ И СРПСКИХ ЈУНАКА НА БРАНИКУ ОТАЏБИНЕ!

15. август - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ! СРБИЈА НИКАД НИЈЕ ПАЛА, УВИЈЕК СЕ БРАНИЛА И ЈУНАЧКИ ОДБРАНИЛА, А ПОТОМ ОПСТАЈАЛА И ОСТАЛА!

Церска битка је први велики окршај у Првом свјетском рату у којем су Централне силе доживјеле први пораз, почела је 15. августа 1914. и трајала је девет дана. По објави рата 28. јула Аустроугарска је према Србији концентрисала своје три армије.

Од 30.јула отпочело је прикупљање и размјештање непријатељских снага. Пета и Шеста армија, стациониране у источној Босни добиле су задатак да изврше главни удар на Србију. Друга аустроугарска армија концентрисана је у Срему и Банату, како би тактички заварала српску Врховну команду у погледу правца наступања.

У првим данима рата јединице Друге армије бомбардовале су насеља на северу тадашње Србије, укључујући Београд и Смедерево, а 12.августа накратко окупирале Шабац.

Српска војска у одбрани бројала је око 180 хиљада војника првог и другог позива. Начелник Штаба Врховне команде тада је био војвода Радомир Путник, а његов помоћник генерал Живојин Мишић. Насупрот српским јединицама налазиле су се трупе аустроугарске Балканске војске од око 200 хиљада војника.

Блистава српска побједа у Церској бици резултат је више фактора. С једне стране било је искуство модерног ратовања наше војске и њеног командног кадра стицано током два претходна балканска рата, с друге стране – способност брзог маневрисања наших трупа.

Војвода Путник и генерал Степа Степановић, који је после ове битке унапређен у чин војводе, успели су да вештим управљањем потчињеним јединицама и контранападима у одлучујућим тренуцима изненаде аустроугарске војсковође. И морал српске војске био је на неупоредиво вишем нивоу од морала непријатеља.
Као прва српска и прва савезничка победа у рату, Церска битка је оснажила самопоуздање Србије и подстакла веру у даље успехе. 

Зорана Аруновић "упуцала" злато на Свјетском купу!

14.8.2015. 

Зорана Аруновић је освојила златну медаљу у надметању ваздушним пиштољем на посљедњем овогодишњем Свјетском купу у стрељаштву у Габали у Азербејџану, захваљујући резултату од 199 кугова.

Ово је јубиларна десета медаља Зоране Аруновић са Свјетских купова у каријери и трећа златна, послије Марибора 2014. и Минхена 2012. 

Има и четири сребра у Чангвону, Гранади и Форт Бенингу 2013. те Минхену 2011, као и три бронзе у Форт Бенингу 2014, те двије у 2013. у Гранади и Форт Бенингу. 

Освојила је злато и сребро на сениорском шампионату свијета у Минхену 2010. 

Из финала Светског купа 2013. у Минхену има два сребра.

Изношење Часног Крста ... Макавеји (Почетак поста) 14. август

Изношење Часног Крста. Овај празник договорно су установили Грци и Руси у време грчког цара Мануила и руског кнеза Андреја, као спомен истовремене победе, Руса над Бугарима и Грка над Сараценима.

И Руска и Грчка војска пред собом носиле су крстове, из којих је засветлела небеска светлост.

Установљено је да се на данашњи дан износи крст из цркве Свете Софије, и то најпре на средину цркве, а потом на улице ради поклоњења народа и спомена на помоћ крста у ратовима.

Није изношен обични крст, него управо Часни Крст, који је чуван у храму царског двора. Дан раније, он је преношен у цркву Свете Софије, одакле је ношен улицама Цариграда, ради освештавања земље и ваздуха. Након 14 дана поново је враћан у храм царске палате.

 14. августа 2015. године, почиње Великогоспојински пост који ће трајата до празника Успенија Пресвете Богородице, у народу званим Велика Госпојина, 28. августа.

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ ... Цртица из свакодневице ... Јуче, данас и сутра

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

НЕКА СРПСТВО НАСТАВИ ДА ЖИВИ!

Нека српство настави да живи. Aли како. Због чега. У којем времену треба да се одигра историјаска утакмица сјећања и истине у борби против фалсификата. Тешко је одредити прави термин, јер вријеме је већ одавно прошло. Прошло је много тога и прије нас и поред нас и са нама, онако удружено.                                                                                                                      

Осврнуо сам сe и нигдје не видјех оно тамо, а тражио сам пут изласка из мрака . Гдје год да пођем чекају ме препреке, не од жице и камења, већ од људи. Људи стали у колоне и не покрећу се. Стоје као укопани. Изгледају као да су повезани у исту нит судбине, која им као крагана од кошуље стоји за вратом и притишће врат, стеже га.                                                                                                                                                                    

Тишина је. Она злокобна и нема гласа. Не чује се ништа. Нема ни еха из даљине. Како и да га буде кад су сви у близини. Приближили су се на смртну удаљеност. Смрт је увијек најближа, мада нико не смије да прогнозира колико је она близу или колико је далеко.                                                                                                                                                                                     

Нико не зна шта се дешава на путу живота, јер га многи још увијек пролзе.                                                                                                         

Они који су прошли тај пут не могу да нам кажу куда су ишли? Са киме су походили земаљске просторе или су били изгубљени у путешествију и трагању за животом. Не зна се јесу ли имали проблема или је све протекло у духу толеранције и разумијевања. Није ваљда наопака судбина да се и тамо - на другом свијету и у царству небеском људи, међусобно не разумију. О чему се ради, може се само претпостављати.                                                                                                                           

Мада су претпоставке велике обмане. Јер оно што човјек није видио или што није чуо или што није додиром или мирисом и осјетио - то се није ни десило. Или можда јесте, али све је сакривено у дубоком понору незнања.                                                                                                                                                 

Тешко је све ово схватити, поготово што сваки човјек најмање познаје себе, али зато зна све о другим људима, па чак и о онима које никад није срео у животу или за које никада није ни чуо. Али ето, из властитог интереса зна!? Интерес се успоставља због користи, а не из нужде или разјашњења стварности у коју смо сви запетљани и упетљани. У сталном смо трагању да пронађемо прави пут - пут нашег спасења.                                                                                                                      

Нема краја оваквим опсервацијама. И баш због тога, закључићу овај текст и кратак осврт из свакодневице.   

Како год да буде 
– нека српство настави да живи.

           

МИЛАНУ ЛАНЕТУ ГУТОВИЋУ - СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

11. августа 1946. годинерођен је 

српски глумац, непоновљиви 

МИЛАН ЛАНЕ ГУТОВИЋ

ДАНИЛО БАТА СТОЈКОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

11. 8. 1934. године рођен је 

славни српски глумац 

ДАНИЛО БАТА СТОЈКОВИЋ

9.8. је: СВЕТИ ВЕЛИКОМУЧЕНИК ПАНТЕЛЕЈМОН

Свети Пантелејмон је рођен у угледној и богатој породици која је живела у Никомидији, граду у Малој Азији. Његов отац Евстрогије био је незнабожац, а мајка Евула, хришћанка. Рано је остао без мајке, па бригу о његовом васпитању преузима отац.Пантелејмон је био необично леп, добар, сјајан ученик, са посебним даром за медицинске науке, а изнад свега милостива и добра срца.

Име Пантелејмон, које значи: свемилостиви, заиста му је у
потпуности одговарало. Медицину је учио код најчувенијег лекара тог доба, Ефросина, који је био и дворски лекар. Приликом посета двору, Ефросин је са собом стално водио и најдаровитијег и најбољег ученика, Пантелејмона.

Пантелејмон је свакога дана пролазио поред куће Ермолаја,
старог хришћанског свештеника. У срцу младог лекара живело је сећање на веру његове мајке, па се зближио са свештеником, Ермолајем који га је утврдио у вери, а затим и крстио.

Поред лекарске вештине, коју је стекао учењем, Пантелејмону
је био дат и дар исцељења молитвом. Излечио је слепог човека. Сви лекари су говорили да за његове очи нема спаса. Пантелејмон је слепца излечио именом Христовим. Једном му је очајна мајка донела дете које је ујела змија отровница. Призвао је Бога у помоћ и излечио дете, спасивши га од сигурне смрти.

Кад му је умро отац, Пантелејмон је распродао имање и сиротима и убогима поделио милостињу.

Живео је скромно, а све који су му се обраћали за помоћ, лечио је потпуно бесплатно.

Ово је изазвало завист његових колега лекара, па су га
оптужили цару рекавши да је хришћанин. Позвао је Пантелејмона на двор и покушао да га одврати од хришћанства. Пантелејмон је слушао речи земаљског цара, а његов ум и срце били су "пред Царем небеским". Није се уплашио ужасних мука којима му је цар Максимијан претио.

Био је смирен, одлучан и решен да пострада за Христа. Није се одрекао своје вере, већ је именом Христовим, ту пред свима, излечио одузетог човека. Цар га је осудио на страшно мучење и смрт. У немоћном, слепом бесу, Максимијан је наредио да се погуби и стари свештеник Ермолај.

Пантелејмон је претрпео невиђене муке, али га је Бог крепио и
зацељивао му ране. Кад су га извели на губилиште, Пантелејмон је клекао на молитву. Џелат је замахивао мачем, али није могао да га погуби, јер се мач пред светитељевом главом савијао као да је од воска. Тек кад је свети Пантелејмон завршио молитву и рекао да могу да га погубе, џелат га је посекао.

Маслина, под којом је његово тело било сахрањено, се
окитила плодом, а на гробу су се дешавала чудесна исцељења.

Свети Пантелејмон је пострадао за Христа 9. абгуста 304.
године, а његово име се призива при освећењу воде и јелоосвећењу.

Један од најлепших храмова на Светој Гори посвећен је овом светитељу.

На иконама се представља као прелепи младић који у рукама држи кутијицу са лековима, знак лекарске професије.

Празник св. великомученика Пантелејмона се слави 9. августа. Његове мошти су постале целебне, а име светог Пантелејмона призива се при водоосвећењу и јелеосвећењу заједно са светим Ермолајем и осталим бесребреницима и чудотворцима. Најлепши храм посвећен овом светитељу налази се на Светој Гори.

СРБИЈА ЈЕ ПРВАК СВИЈЕТА ... Ватерполисти СРБИЈЕ су потопили "шаховничаре"!

СРБИЈА ЈЕ ПРВАК СВИЈЕТА

СРБИЈА - Хрватска 11:4 (2:2, 3:0, 2:2, 4:0)

АРЧИБАЛД РАЈС ... Како смо могли да заборавимо оваквог човјека ... Да ли нас је стид пред Богом и пред историјом ... Изгледа да није, нажалост

8. августа умро је 

велики човјек Арчибалд Рајс

који је више истине рекао и написао о Србима 

него многи Срби сами о себи.

Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ - Поема о ПРЕБИЛОВЦИМА

Неуништивост нашег постојања

СРПСКО ВАСКРСЕЊЕ!

ПРЕБИЛОВЦИ 1991. године и данас

 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

4. август 1991. године. Сунце упекло. Пржи. Све "гори". Неколико дана прије светог догађаја правимо план дочека Његове светости патријарха Павла у мученичком мјесту страдања Срба у Пребиловцима. 

У неколико наврата се договарам са Мирославом Радовановићем, тадашњим портпаролом Српске демократске странке и министром за културу и образовање у Скупштини Града Сарајева. Разговарамо о програму и протоколу боравка Његове светости у Пребиловцима.

Разговарамо о свим детаљима доласка и посјете Његове светости патријарха Павла мученичком мјесту страдања Срба у Пребиловцима. Сјећам се да је прва варијанта била да Његова светост допутује авионом на Мостарски или на Сарајевски аеродром и да за наставак пута користи аутомобил. Али, Његова светост Павле није то прихватио и из Београда у Мостар допутовао је возом.

Са још неколико колега у Мостар сам стигао неколико сати раније. Распитивао сам се о времену доласка воза. Воз је каснио што је било уобичајено на жељезници. 

Са разгласа најављују долазак воза. Зове ме Мирослав Радовановић који је заједно са представницима Организационог одбора Срба у Пребиловцима задужен за дочек Његове светости. Мирче /тако сам га звао/ пита ме какве су моје процјене о тренутној безбједности на самој жељежничкој станици у Мостару, а поготово у Пребиловцима. 

Кажем му - ништа неуобичајено, јер се и у ваздуху осјећао распад бивше Југославије. У Хрватској се на великом подручју водио рат. Све кипти од надолазеће ратне катаклизме. Такође, му кажем да имам екипе у граду Мостару и у самим Пребиловцима и да сам у сталној вези са момцима. Све су Срби. Јављају ми путем радио-везе да нема никаквих проблема. Пребиловци су далеко и са момцима који су на лицу мјеста још немам контакта.

Стиже воз. Дочекујемо Његову светост у чијој је пратњи било неколико свештеника. Његову светост су дочекали и поздравили мјесно надлежни највиши црквени великодостојници Српске православне цркве. 

Скрушен и поносан крстим се, рукујем и љубим руку Његове светости. Крећемо према возилима која су паркирана испред ауле жељежничке станице у Мостару. Испред је и полицијско возило. Са својом екипом сједам у ауто. Иза нас је аутомобил у којем је Његова светост патријарх Павле. Колона са аутомобилима је подужа. Колега који је на зачељу колоне ме обавјештава да је све у реду.

Стижемо у Пребиловце. Видим има доста народа. Из оближње кафане треште звуци музике. Страшно. Распитам се о чему се ради? Кажу ми из полиције да ту кафану држи неки Хрват. Одмах наредим да полиција оде на лице мјеста и да се прекине са емитовањем музике Тако је и било. 

Око стотињак возила и камионета са посмртним ковчезима и светим костима преко 4.000 пребиловачких и херцеговачких великомученика креће према вјечном почивалишту у крипти Светог храма ...

Све остало је историја 

и српска несрећа

Морамо даље и само напријед!

Бесједа патријарха Павла 1991. године у Пребиловцима

Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

За помен и вјечну захвалност 
српским жртвама Пребиловаца 
који су страдали од усташких хрватских 
и муслиманских злочинаца

ПРЕБИЛОВЦИ - МУЧЕНИЧКО МЈЕСТО СРПСКОГ СТРАДАЊА И ВАСКРСЕЊА!

Патријарх српски Иринеј освештао је Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима, код Чапљине, који је саграђен у знак сјећања на 4.000 Срба из доње Херцеговине страдалих од усташа у Другом свјетском рату и бачених у јаме, а чије су кости миниране 1992. године у Спомен-костурници у овом мјесту.

Храм је саграђен на мјесту Спомен-костурнице. Остаци костију биће положени у крипти Храма Васкрсења Христовог, изграђеног по узору на Цркву Христовог гроба у Јерусалиму, која је симбол Васкрсења и симбол живота. 

Тамо на југу, крај Хутова, Неретве, Брегаве, на бријегу у Пребиловцима, догађа се чудо. Збива се догађај најважнији за човјека, свијет и постојање његово. Догађа се Васкрсење. Бог походи народ свој; Бог васкрсава кости људске, премудрост Божија зида дом себи и њима, мученичким костима. Прије седамдесет и пет година пребиловачки мученици су живјели исто као и ми данас: бринули се, радили, стрепили, надали се, имали, оскудијевали, радовали се и туговали, некада пјевали, некада плакали; маштали, вољели, снивали.

Међутим, неки други људи, пустивши у своја срца зло и злога, одлучише да их убију. Не да им узму имања само, њихову радост и тугу, него много више, наумили су да им одузму сами живот. И то су злодјело и починили. Убили су жене, дјецу, одрасле људе, старце и старице. Бацили су их у јаме тамнице, безданице, у таму најкрајњу, у дубину земље. Потом су дијелили плијен, њихова имања, њихов мал, овце и коње, волове, воће и поврће, жита и винограде. Али убрзо, чим се рат сврши, не би им дато да уживају у уграбљеном плијену. Ходили су земљом зли људи, убице и крвници, опијали се, лагали, траг заметали и нетрагом нестајали. Коначно, педесет година послије страдања, кости мученика угледаше свјетлост и сунце и засијаше у тами људске злобе као мир и опомена, а синови страдалника напокон достојно сахранише кости предака.

Авај, људи ипак од њиховог страдања не научише много. Синови злочинаца, синови по хтјењу и опредјељењу, бомбама и минама разорише започети храм и костурницу, и по други пут мучки убише већ убијене. Од њихових експлозија подиже се силан пепео и избише непрегледне варнице. Као и оне прве, тако и ове убице почеше да као несрећни тумарају по свијету, носећи на себи пепео невиних и спаљених костију као неизбрисив траг. А варнице те страшне експлозије падоше пак нечујно у домове синова мученика, у пригушена кандила, и почеше смирено и тихо да служе и да свијетле. Потомци њихови, многи Херцеговци расути по свијету, стојећи пред тим иконама молише се Богу и свецима и разгоријеваше у себи сјећање на претке мученике. Из њихове вјере изниче овај храм Васкрсења Христова у Пребиловцима, бијел и свијетао, саздан на праху и костима невино убијених, саздан на вјери у Христа који изведе из ада, из утробе земље, сваку душу умрлу и смрћу заробљену. Он, Христос, у Пребиловцима изведе из смрти и преведе у живот мартире пребиловачке и херцеговачке.

Данас је празник освећења и прослављења светих страдалника. Данас је празник Васкрсења. Данас се пјева побједи. чекаће вас они, мученици пребиловачки. А са њима чекаће вас и сам Христос. Умијте душу праштањем, тијело миром и кајањем, срце пустите да гори као кандило; радошћу прекријте лице. У Пребиловцима је боље  бити потомак убијеног него убице. То што смо чекали, збило се: побједа правде и живота, јер срамота је бити не убијени, већ убица. Стога нам је боље, браћо, да се огријемо на огњишту славе и страдања неголи да цијели свијет задобијемо, души својој наудивши. Имајте добру вољу и хтјење, у Пребиловцима славимо живот и Васкрсење!

Епископ ЗХиП

Г. Григорије