ЛАЗАРУ РИСТОВСКОМ - СРЕЋАН РОЂЕНДАН!

 26. октобра 1952. године рођен је 

славни српски глумац 

ЛАЗАР РИСТОВСКИ

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ ... Да се не заборави!

 26. октобра 1893. године рођен је

славни српски књижевник

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји

Биста Милоша Црњанског на Калемегдану

 

Не постоји једна, нити постоји јединствена беха дијаспора ... Постоје: српска, бошњачка и хрватска и оне немају никаквог додира, јер свака дијаспора ради само за интересе свог народа!

  ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

 Од потписивања Дејтонског споразума (1995.) па и прије тога - у многим земљама свијета због велике миграције становништва из БиХ основана су многа удружења, невладине организације, па чак и многобројни покрети у виду разних звучних назива као рецимо конгреса и слично, која врло претенциозно сама себе називају "БиХ дијаспора" што, наравно, није и не може бити тачно.

Да одмах врло јасно и прецизно кажем да не постоји ниједна мултиетничка организација која у свој састав укључује представнике све три конститутивна народа према етничкој припадности и националној структури становништва у БиХ која би могла бити пресликана у дијаспори.

Чињеница је, како рекох, да у многим земљама свијета постоје разноразна удружења која окупљају, углавном, припаднике одређене националне заједнице и она никако у свом називу не могу имати било какав префикс "беха", односно одредницу БиХ.

Наиме, ради се скоро, па и увијек о једнонационалним организацијама које су основане из различитих разлога и интереса. Такве организације не одражавају заједничке интересе све три конститутивна народа која потичу из БиХ, а сад су у дијаспори. Напротив, такве организације још више раде на продубљивању националних подјела и потпуних националних поларизација у свим сферама живота и у дијаспори, али због начина и циљева својих дјеловања и као такве праве сличне проблеме и овдје у БиХ.

Интереси Срба из БиХ који се налазе у дијаспори никада се не могу ускладити с интересима Бошњака или Хрвата. 

Слиједом такве констатације, а она је тачна, постоје и све друге варијанте евидентне подијељености на три националне заједнице у дијаспори. Никада се интереси Бошњака у дијаспори не подударају са интересима Срба или Хрвата и обрнуто. 

О чему се, заправо, овдје ради?

Да одмах врло јасно и прецизно кажем да не постоји ниједна мултиетничка организација која у свој састав укључује представнике све три конститутивна народа према етничкој припадности и националној структури становништва у БиХ која би могла бити пресликана у дијаспори.

Чињеница је, како рекох, да у многим земљама свијета постоје разноразна удружења која окупљају, углавном, припаднике одређене националне заједнице и она никако у свом називу не могу имати било какав префикс "беха", односно одредницу БиХ.

Наиме, ради се о етнички чисто једнонационалним организацијама које су основане из различитих разлога и интереса. Такве организације не одражавају заједничке интересе све три конститутивна народа која потичу из БиХ, а сад су у дијаспори. Напротив, такве организације још више раде на продубљивању националних подјела и потпуних националних поларизација у свим сферама живота у дијаспори, али због начина и циљева својих дјеловања праве сличне проблеме и овдје у БиХ.

Свједок са лица мјеста ... 24. октобра 1991. године - створена је Република Српска Босна и Херцеговина, која је 9. јануара 1992. године и свечано проглашена

  ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Има једна сјајна анегдота коју као и неки учесници свечане сједнице Скупштине српског народа тог, сада већ историјског дана - 24.10.1991. године, никад нећу заборавити све док будем жив.

Наиме, иако сам водио тим безбједности и био задужен да све протекне у најбољем реду, запала ме и захвална улога у којој се нисам прославио.

Пред сам почетак сједнице неко је са касетофона требао да пусти химну "Боже правде".

У кабинету смо имали најновију линију и неко из организације доставио ми је касету на којој је била химна и мене је запала улога да поред тога што сам бринуо о безбједности и то урадим.

Али, пошто је била нова линија са даљинским управљачем никако ми није успијевало да пустим химну "Боже правде".

Шта год сам притискивао на даљинском увијек ми је ишао "Марш на Дрину", композиција са друге стране касете. Једноставно, није ишло, па није.

Звао сам многе да и они покушају, али нико као ни ја није знао како да пусти химну.

И као што се многе ствари случајно дешавају, ето десило се тако да један електричар Србин који се ту сасвим случајно затекао има исту линију и само је он знао како се са даљинским "рукује". Показао ми је како се то ради и након што сам три пута поновио радње да се не обрукам, ипак сам се некако снашао. Ни крив ни дужан и стицајем непредвиђених околности тако сам се нашао и у Радном предсједништву сједнице и први пустио химну.

Нико није могао да ми замјери што је почетак сједнице "из техничких разлога" каснио више од 15. минута, па ни тадашњи предсједник СДС др Радован Караџић који ме стално пожуривао.

И након свих перипетија заорила се ХИМНА "БОЖЕ ПРАВДЕ" и тако је почело стварање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

О атмосфери у Сарајеву, о страху за српски народ, о свим другим аспектима нећу да говорим, јер видим да о неким догађајима из тог времена говоре они који су били далеко од свих тих збивања, али и од мјеста дешавања.

НАПОМЕНА:

Прва оснивачка Скупштина Републике Српске Босне и Херцеговине је одржана 24. октобра 1991. године као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.

На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву донесена је Одлука о расписивању Плебисцита и усвојена је „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум /Плебисцит/ на којем су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.

У складу са поштивањем људских права, успостављеним међународно-правним принципима, као и начелима и правилима уставног поретка, Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине. 

9. јануара 1992. у Сарајеву одржана је свечана сједница у Хотелу "Холидеј ин" када је и званично проглашена Република Српска Босна и Херцеговина.

Могао бих много тога да напишем /већ сам у неким другим приликама писао - како је дошло до распада БиХ и почетку рата/. 

Овај пут само ћу додати да је на тој сједници било присутно 76 српских посланика /сви посланици из заједничке Скупштине БиХ све док је 14. октобра 1991. године није разбила муслиманско-хрватска парламентарна коалиција/.

Присутни су били и то: 70 посланика из СДС-а; 4 из Странке реформских снага /Странка Анте Марковића, тадашњег предсједника СИВ-а Југославије/ и 2 посланика из СПО /Странка Вука Драшковића/. Тој сједници су присуствовали и бројни други Срби /Срби пресједници општина у тадашњој БиХ, као и други истакнути српски представници из јавног, културног и политичког живота тадашње БиХ. Сви они су били само у својству гостију и нису имали право одлучивања.

Иако је прошло 30. година од тог дана, сјећам се скоро свих детаља, па чак и имена свих посланика. 

Многи од њих, нажалост, нису више међу живима.

Покој њиховим душама.

Отргнуто од заборава ... ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ - Да се не заборави!

ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ

Рођен је 23. октобра 1789. године у Земуну.

Умро је 6. априла 1838. године у Смедереву, Кнежевина Србија, део Османског царства).

Био је српски новинар, публициста, политичар и дипломата.

Портрет Димитрија Давидовића из 1834 године,

 насликао је Урош Кнежевић.

Слика се налази у Народном музеју у Београду.

Рођен у Земуну, Давидовић се школовао у родном граду, Сремским Карловцима, Пешти и Кежмарку. У Беч је отишао да би студирао медицину, али убрзо је напустио студије да би заједно са Димитријем Фрушићем покренуо Новине сербске 1813. године. Лист је излазио до 1821. године и имао је велики значај у раном развоју српског новинарства. Такође, сарађујући са истакнутим српским књижевницима с почетка 19. века, Давидовић је имао истакнуту улогу у културном животу Срба у Бечу и уопште у Хабзбуршкој монархији. У Бечу је покренуо и књижевни лист Забавник. 

Притиснут финансијским проблемима и умешан у трвења око унијаћења далматинских Срба, Давидовић је 1821. године прешао у Србију. Ту је ступио у службу кнеза Милоша Обреновића где је убрзо постао кнежев секретар и са тим звањем је обављао различите функције. Најзначајнији период његове делатности био је између 1830. и 1835. године када је као дипломата у Цариграду радио на решењу питања српске аутономије. 

Године 1834. постао је попечитељ а након покретања Новина србских 1834. године и њихов уредник. Такође је обновио и периодичну књижевну публикацију Забавник. Након Милетине буне, током које је остао лојалан кнезу Милошу, 

Давидовић је израдио Сретењски устав који је настао под утицајем различитих чинилаца, и који је био веома либералан у ондашњој европској политици. 

Насловна страна Сретењског устава

Кнез Милош је под притиском Русије, Османског царства и Аустрије морао да  суспендује и укине устав. Давидовић је убрзо био смењен са свих државних положаја. Последње године живота углавном је провео у Смедереву где је и умро 1838. године.

Давидовић је био један од пионира српског новинарства а његов рад имао је знатан утицај на српску културу почетком 19. века. Убраја се у идејне зачетнике уставобранитељског покрета, односно у умерене опозиционаре владавини кнеза Милоша. Сматра се и да је имао утицаја на промену усмерења спољне политике кнеза Милоша ка западноевропским силама. Прожет идејама Француске револуције које су Наполеонови ратови ширили Европом и мотивисан искреним патриотизмом Димитрије Давидовић је читаво своје деловања посветио политичком и културном напретку младе српске државе.

Биста Димитрија Давидовића на Земунском кеју.

Копија бисте постављена је и у Смедереву 

гдје почива Димитрије Давидовић.

Из славне српске прошлости ... Аница Бошковић, песникиња и преводилац - сестра славног Србина Руђера који је уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји.

Аница Бошковић, песникиња и преводилац, била је врло блиска са братом Руђером, који је на италијански превео њен спев "Разговор". У конзервативном времену успела да је да стекне углед у највишим друштвеним круговима.

Прво и једино дело женског аутора штампано у старој Дубровачкој републици потписала је Аница Бошковић. Песникиња која је, како је говорила, писала из доколице, у свему је корачала испред свог времена. Из миљеа доба и простора којем је припадала издвајао ју је сплет породичног васпитања, моралних вредности, образовања, марљивости и упорности. О томе сведочи њена биографија, коју је уредио Славко Петаковић, осветљавајући лик и дело знамените жене 18. века.

Рођена је 3. децембра 1714. године као најмлађе од деветоро деце Николе, трговца пореклом из херцеговачког села Орахов До, и Павле, ћерке надареног песника и преводиоца. Аница је потекла из угледне породице, у којој је знаменита била и њена тетка Марија, такође песникиња и преводилац. Тим стопама су кренула и њена браћа Баро и Петар, док је најталентованији међу њима био Руђер, један од најзначајнијих научника свог времена. Аница је тако могла да стекне солидно образовање код куће, мада га је значајно обогатила боравећи у манастиру Свете Катарине, у којем је њена сестра Марија била монахиња. Верује се да је на изграђивању њених радних навика највише утицао брат.

- Одмалена је гајила изузетну блискост са Руђером, те је несумњиво да је он својом склоношћу ка учењу и марљивошћу у овладавању основних корака науке, распламсао у сестри жељу да се и сама образује - наводи Петаковић.

Њено духовно образовање се одвијало под утицајем језуита, чији су истакнути чланови у дубровачкој комуни били породични пријатељи Бошковића, а њиховом реду су припадали Руђер и Баро. Иако је била дубоко религиозна, Аница није послушала савете најближих и није се замонашила, већ је због смрти оца одлучила да живот проведе уз мајку, коју је неговала до њене дубоке старости. Никада се није удала, али није била ни монахиња, па је тако, како каже Петаковић, остала у неком међупростору између мужа, деце и манастира. А то су била два доминантна социјална миљеа старог Дубровника, којима су жене могле да припадну. Међутим...

- Не само да је савладала искушења тешке судбине жене, која се избором неуобичајеног начина живота у малој конзервативној средини нашла на жрвњу између социјално кодификованих модела понашања, већ је стекла високи углед у највишим друштвеним круговима Дубровачке републике - наводи Петаковић.

Због образовања и моралних вредности, политичка, црквена и културна елита је Аницу изузетно поштовала и то је јавно показивала. А, она им је била значајна и као посредник између њих и већ славног брата, који је у 14. години дефинитивно напустио завичај и са којим се она све време дописивала. Та писма су говорила о њиховој блискости, поверењу, али и о томе колико је она држала до братовљевог мишљења, са којим се консултовала о свему што је радила. Први суд о њеној поезији дао је управо Руђер у писму које јој је послао 1755. године, где је записао да су јој песме прелепе и назвао је правом поетесом.

Иако је, како је говорила, писала "за одахнут мало од инијех труда", њена поезија на народном језику је врло оригинална. Била је врсна и у превођењу религизоних песама са латинског и италијанског језика. Пасторални спев "Разговор", посвећен браћи Бару и Руђеру, славни научник је превео на италијански, исказујући тако поштовање према песничком дару своје сестре.

- "Разговор" је изашао 1758. године у Венецији, а прво је и једино дело женског аутора штампано у старој дубровачкој књижевности. Овај спев, настао у духу пасторалног и религиозног песништва, које је издавна имало дубоку традицију у Дубровнику, венац је лирских медаљона - наводи Петаковић и додаје да су историчари, Аничини савременици, углавном своје прегледе књижевности посветили овој дубровачкој песникињи.

До последњег тренутка била је посвећена песмама, преводима и духовном животу, а доживела је дубоку старост. Умрла је 12. августа 1804. године и сахрањена, као и њена мајка, у фрањевачкој цркви у Дубровнику, где јој је гроб 1939. обележен спомен плочом. Почаст јој је стиховима одао угледни дубровачки песник Брне Џамањић.

ГЕНИЈАЛНИ РУЂЕР - уврштен у 100 најзнаменитијих Срба у нашој историји

Аничин брат Руђер, филозоф, физичар, математичар, астроном, геолог, путописац, песник, преводилац, дипломата нашао се на листи 100 најзнаменитијих Срба свих времена. Важио је за универзалног ствараоца. Био је универзитетски професор, оснивач Миланске опсерваторије, директор Оптичког института Француске морнарице, творац јединственог закона силе, претпостављајући постојање не само привлачних, него и одбојних сила. Његова идеја о релативности времена и простора сматра се претечом Ајнштајнове теорије релативности.

ЈОВАН ДУЧИЋ

 22. октобра 2.000 године, прије 21. годину,

међу своје Србе у трајно почивалиште,

у своје родно Требиње, поново се "вратио" 

славни 

ЈОВАН ДУЧИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Пјесник и дипломата Јован Дучић преминуо је, након краће и тешке болести (шпанска грозница), 7. априла 1943. године у 1 час и 30 минута у Герију, држава Индијана. Био је у 75-ој години живота и имао је статус активног посланика Краљевине Југославије.

Сахрана је обављена 10. априла на гробљу Калвариус, у источном дијелу Герија. Тијело је балсамовано и "пренијето у православну цркву Светог Саве - у фраку, са лентом светог Саве, бијелим каранфилом на реверу, окружено многобројним одликовањима, са свиленом српском тробојком преко ногу, а на њу је био стављен дипломатски мач, двороги шешир са бијелим нојевим перјем, краљев вијенац од природног цвијећа..."

Дучић је ексхумиран 18. октобра 2000. године и преко Русије његови земни остаци пренијети су у Југославију. Наредног дана је ковчег изложен у Саборној цркви у Београду гдје је патријарх српски господин Павле држао заупокојену литургију.

У Црној Гори сандук је боравио два дана (обишавши Подгорицу, Никшић, манастир Острог). Црногорски свештеници служили су свету архијерејску литургију и опијело. Мошти је од Београда до Требиња пратио патријарх српски господин Павле.

Пјесник је по други пут сахрањен, након 57 година почивања у туђини, у недељу, 22. октобра 2000. године у родном Требињу. Обред полагања посмртних остатака обавио је, према жељи самог покојника, 95-тогодишњи прота Раде Вукомановић.

Сахрани су присуствовале бројне званице, угледни Срби из јавног, културног и политичког миљеа Републике Српске и тадашње Југославије.

Посљедња пјесникова жеља, изражена у његовом трећем тестаменту који датира из 1941. године, "да се моје тело пренесе и сахрани у красној православној цркви у Требињу у стилу оне у  косовској Грачаници", била је испуњена.

Споменик Јовану Дучићу у родном Требињу 

Дучићева пјесма о српском страдању

У данима великог српског страдања и мучеништва, Дучић је нашао ријечи којима је описао патње свог народа.

Извјештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа.

 Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана пјесма "Врбас", објављена у "Американском Србобрану" 28.октобра 1941.

 

 

 

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ - Да се не заборави!

22. октобра 1927. године у Београду

умро је славни српски књижевник
БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји

Споменик Бори Станковићу 

у градском парку у Врању

 

"ПУЦАЈТЕ, ЈА И САДА ДРЖИМ ЧАС" - Вјечна слава стријељаним Крагујевчанима од стране њемачких фашиста

  ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ! 

ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ! 

С великим пијететом поему

стријељаним Крагујевчанима

написао:

Славко Јовичић Славуј

Невино умореним српским душама, 

које су стријељали њемачки фашисти

Нек' вјечно живе ваше сјене и нек' дјечијим погледом 

и са осмјехом бдију у Царству небеском 

и нека шире коло српске радости у вјечном животу.

Њемачки фашисти 

- пролили сте и превише невине српске крви 

и због таквих стравичних злочина 

никад вам се ово не може заборавити, 

али ни опростити, 

мада нас православље учи да праштамо. 

Ми падамо на црну земљу не што нас је страх, 

већ што у себи носимо понос 

што смо Срби и што нас нисте уништили.

Убајали сте нас, стријељали нас, 

али ми смо сваки пут 

васкрсавали, подизали се и опстајали. 

Фашистички злочинци,

вас у паклу нема ко ни да ожали, 

јер пламен православних свијећа 

и наших молитви за упокојене наше Србе

створиће вам и у паклу 

онакав пакао који заслужујете. 

Ми морамо даље и само напријед, 

али на том путу никад не смијемо заборавити:

 нашу дјецу, мајке, очеве, родбину и српску браћу 

коју су ваше злочиначке 

фашистичке руке поубијале.

 

 

Вјечна слава и памјат 

свим звјерски умореним 

СРБИМА

АМИН