петак, 10. јул 2020.

Сребреница - ни након 25 године нема истине о догађајима у Сребреници и страдањима српског и муслиманског народа на подручју Бирча и Подриња!


ПИШЕ. Славко Јовичић Славуј

25 година од догађаја у Сребреници 
из јула 1995.  

Највећи интерес Срба био је и остао 
- да се утврди права истина о свим ратним дешавањима у, и око Сребренице. 

Комисија Владе Републике Српске (РС) за испитивање страдања муслимана у Сребреници чије је оснивање наметнуо бивши високи представник у БиХ, апсолутни диктатор и господар живота свих грађана и цјелокупне имовине у БиХ Педи Ешдаун, дошла је до података, али никад тачних, већ до броја оних које су муслимани пријавили као нестале и страдале у Сребреници. 

Но, сви ти нестали ни у којем случају не могу бити подведени под ’’жртве српских злочина’’. Јер, кад би се прихватила настојања Бошњака да сви ти нестали као жртве злочина буду ’’фактурисани’’ српској страни, онда би то била не само лаж, већ и ноторна глупост. 

Заправо, онда би Сребреница била једини град на планети у којем за скоро четири године рата нико није умро природном смрћу или од болести. Била би то невјероватна ствар гдје нико као војник са пушком у руци није изгубио живот или да нико није умро од посљедица рањавања у ратним сукобима исл.

Дакле, Комисија "Владе Републике Српске" /Ешдаунова комисија/ за утврђивање броја несталих у Сребреници није имала мандат да истражује и да утврди околности под којима је било који појединац страдао. 
Мандат и задатак комисији је одредио високи представник и како рекох,  бритснска вуцибатина и диктатор Педи Ешдаун. 
А кључ свега је - утврдити околности на који начин је сваки појединац изгубио живот. Међутим, то никада није урађено, па самим тиме није ни утврђено шта се заправо десило у Сребреници. 
Сребреница
Потпуно је јасно да није било могуће утврдити ко су заиста стварне жртве злочина, а ко су лица која су страдала на неки од многих других начина. 

Друго, постоје докази који су потврђени из више извора, а који указују да је више стотина муслиманских војника са пушком и оружјем, пробијајући се из Сребренице према Тузли у међусобним муслиманским обрачунима и у сукобима са Војском РС изгубило животе. Дакле, према свим међународним стандардима и конвенцијама ти и на такав начин страдали муслимански војници били су легитимни војни циљеви. 

Надаље, постоје докази да су на десетине наводно страдалих и пописаних имена на споменику у Поточарима живи и да живе широм планете као избјегла лица.
Уосталом, не може се крвави рат у БиХ који је, како рекох, трајао скоро четири године свести само на неколико дана сребреничке трагедије. 
Има ту и низ других питања која се морају до краја разјаснити због будућности и историје свих народа на просторима БиХ. 
Заправо, како је могуће да муслимани воде оружани рат из Сребренице кад је наводно Сребреница била ’’демилитаризована’’ зона (сиц!). Наравно, да ми не пада на памет да кажем да у Сребреници није било злочина почињених над муслиманима. Таман посла. Нажалост, појединци из српског народа починили су злочине над муслиманима у Сребреници, али тај број сигурно није ни приближан чак ни једној половини од броја преко 8000. како то муслимани приказују.
Но, поставља се безброј питања на која нема одговора, али истина никога не интересује. 
Па тако, нема ни одговора на питање - ко је на подручју Подриња, Братунца и Сребренице поубијао 3.267 именом и презименом евидентираних српских жртава. Дакле, прије јула 1995. године, десила се и српска "Сребреница" и српско страдање.
Никада ниједна институција није се озбиљно и свеобухватно бавила расвјетљавањем чињеница везаних за злочине почињене над муслиманима у Сребреници који никако не могу бити издвојено посматрани од злочина које су злочиначке фаланге Насера Орића починиле над Србима још 1992. и 1993. године, када је спаљено и потпуно уништено 56 српских села и насеља и када је на том подручју звјерски ликвидирано 3.267 Срба.

Због свега реченог, управо је највећи српски интерес да се потпуно демистификују сви догађаји око Сребренице и да се дође до истине, односно да се расвијетле све чињенице и да се одговори на питање -  шта се заправо догодило на том подручју. Мора се утврдити ко су заиста недужне жртве и на муслиманској, али и на српској страни: ко су појединци из реда и муслимана и Срба који су починиоци злочина над једним и над другим народом. Јер, појединци из свих зараћених народа су чинили злочине над припадницима из реда оних других народа. 

И управо с тога, почетком фебруара прошле године Влада Републике Српске је именовала чланове међународне комисије и то за страдање свих народа у и око Сребренице у периоду од 1992-1995. године.

Гидео Грајф, израелски историчар, именован је за предсједавајућег Комисије за Сребреницу.
Јер, ниједан народ није крив за бројне монструозне злочине, нити народ може бити крив за избијање рата, а управо све интенције Бошњака перманентно су ишле у том правцу да се оптужи цијели српски народ и да му се наметне хипотека колективне одговорности што је бесмислица.  Ево 24. године након ратних страдања у току трагичног сукоба у региону, како је и сам карактер рата у БиХ дефинисан у Дејтонском мировном споразуму - нема истине.

ПАВЛЕ ВУЈИСИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


10. јула 1926. године рођен је 
један од највећих српских глумаца...
ПАВЛЕ ВУЈИСИЋ

 


Гробница Павла Вујсића
на Новом гробљу у Београду.

НИКОЛА ТЕСЛА


10. јула 1856. године
рођен је један од највећих 
научника свјетског гласа


СРБИН

НИКОЛА ТЕСЛА


Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји








Споменик Николиног оца Милутина 
 је рјечитији од свих
 хрватских ходајућих мртваца 
који лажу и себи својатају 
 СРБИНА НИКОЛУ ТЕСЛУ


ЧЛАНОВИ ПОРОДИЦЕ

НИКОЛЕ ТЕСЛЕ

четвртак, 09. јул 2020.

Обесили би их за ноге и тукли, на мучењу би им и нацисти позавидели. Убили су стотине Срба, па однели тела: Исповест логораша који су прошли тортуру Хусеина Мујановића

С. МИШЉЕНОВИЋ | 09. јул 2020.


Јовичић: За једно вече сам избројао 123 гробна места, после су их прекопали


УПРАВНИК логора за Србе у Храсници 1992. године, Хусеин Мујановић звани Хусо, добио је премалу казну затвора за мучење Срба и силовање Српкиња у објектима попут ОШ "Алекса Шантић", зградама, подрумима, гаражама који су заједно чинили систем логора. Мала је то сатисфакција за стотине логораша који су прошли овај казамат смрти код Сарајева.

То, за "Новости", кажу логораши из Храснице, а поводом пресуде од десет година затвора, која је Мујановићу изречена у Београду. Овај случај је и затегао односе између Београда и Сарајева, јер у БиХ тврде да Србија нема право да суди њеним држављанима, уследила је и протестна нота, па и повлачење амбасадора на консултације. Узвраћено је јасно поруком - сви морају да одговарају за почињене злочине.

Славко Јовичић Славуј, који је у сарајевским логорима Силос у Тарчину и Храсници провео укупно 1.334 дана, сведочи за "Новости" да су Срби у Храсници мучени на 167 начина:
- И нацисти би позавидели Хуси и крвницима. Заробљени Срби су довођени из целог Сарајева, али и шире. На стотине их је убијено...
Јовичић се за 200 дана, колико је провео у Храсници, нагледао разних злочина и сцена мучења:

  • Једно вече, у јулу 1993, извели су нас из логора да сахранимо једног убијеног Србина. Ни име му не знам. Локација је била код школе. Избројао сам то вече 123 гробна места. Мотке су биле забијене уместо крстова. По завршетку рата, негде 1996. дошао сам у Храсницу са Унпрофором на локацију где смо сахрањивали убијене Србе. Све је било прекопано и лешеви однети.
За Мујановића каже да је био најозлоглашенији мучитељ Срба и да је због тога и награђен чином и функцијом у тзв. Армији БиХ.
Логораши из Храснице, који не желе да им се наводе имена, кажу нам да је Мујановић имао посебну методу мучења: 

У подрумима зграде мучени Срби

- Људе би обесио за ноге за конопац у сали школе, па би их брутално тукао док тако висе. Хусо је умео да узме неког од Срба и веже га преко стола и туче до бесвести. Или би стављао кугле олова у џак и тиме пребијао српске заробљенике.

Голгота Срба са ширег подручја Сарајева записана је и у књизи "Злочини у Храсници", аутора Данила Џелетовића, који је за време рата у БиХ био инспектор МУП РС за ратне злочине почињене над Србима. У књизи се помиње и "Хусов кабинет" и наводи да Мујановић није само одобравао или наређивао свирепо мучење и убијање логораша, већ је и сам у томе учествовао:
Преживели Славко Јовичић
- Скоро сваку ноћ су појединци или групице одвођени из ћелија у атомско склониште или у неку другу просторију, где су подвргавани најокрутнијем мучењу, злостављању и понижавању.

Мујановић је са својим стражарима често ноћу приређивао пијанке у канцеларији, а затим су упадали у ћелије међу логораше које су насумице и без реда немилосрдно тукли.

- Понекад су у његову канцеларију доводили поједине ухапшене жене, које су тако пијани сексуално злостављали, а неке и силовали. У Храсници се налазило и неколико станова где су одвођене заробљене Српкиње и тамо су их тукли и силовали - наводи се у књизи.

И школа и гараже били мучилишта

ИЗНЕТО ДЕСЕТОРО УБИЈЕНИХ

У ТОКУ Мујановићевог управљања храсничким логором из ћелија је изнето 10 тела логораша, који су најчешће убијани батинањем, и то између 15. јула и 5. августа 1992. У том периоду убијени су Витомир Васовић, Алекса Странпут, Радомир Драшковић, Борко Стојановић, Радован Гузина, Гојко Стјепановић, Секула Мандић, Јовица Михајловић, Радомир Милутиновић и Достимир Николић.

Више преживелих логораша је изјавило да је управник Хусо са командиром страже Сенадом Гаџом и стражарима Заимом Лаличићем учествовао и у окрутним тучама преживелих логораша проф. Бранка Ковачевића, Мирка Вуковића, Николе Ђумића и многих других.

Из славне српске историје и прошлости - НЕВЕСИЊСКА ПУШКА

Невесињска пушка, Босанско-херцеговачки устанак или Херцеговачки устанак је српски устанак подигнут у околини Невесиња 1875. године против османлијске власти и убрзо се проширио на цијелу Босну и Херцеговину.

Устанике су подржале оружјем и добровољцима Књажевина Црна Гора и Кнежевина Србија што је довело до отпочињања Српско-турског рата и настанка тзв. Велике источне кризе. 

Посљедица устанка и ратова који су вођени против Османске империје био је Берлински конгрес (1878) на коме су Црна Гора и Србија добиле независност и територијална проширења, док је Аустроугарска на 30 година окупирала Босну и Херцеговину која је де јуре остала у саставу Османске империје.


У устанку су се истакли Трипко Вукаловић, Мићо Љубибратић, Максим Баћовић, Лазар Сочица, Перо Тунгуз, Јован Гутић, Пеција Петровић, Голуб Бабић, Стојан Ковачевић и Богдан Зимоњић.

среда, 08. јул 2020.

На данашњи дан, 8. јула 2015. годинее ... Остаће као један од најважнијих дана и датума у новијој српској историји!

8. јули 2015. 
један од најважнијих датума
у новијој српској историји!
Слика
Руска федерација гласала је против британске Резолуције о Сребреници, чиме је спријечила њено усвајање у Савјету безбједности УН.

Представници 10 земаља су подржали резолуцију, четири земље су биле уздржане, а амбасадор Русије при УН Виталиј Чуркин је био против.
Братска Русија је на данашњи дан прије четири године спријечила највећу неправду према Србији и Србима.
Да није било руског вета да ли би икада у Србију дошао један једини страни инвеститор?
Па наравно да НЕ БИ НИКАД.
Једноставно речено - "геноцидну" државу сви би избјегавали и осуђивали.
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°

Виталиј Чуркин - Да се не заборави! 
- Хвала за руско ’ЊЕТ‘.
У знак велике захвалности ми СРБИ 
у Источном Новом Сарајеву 
подигли смо споменик
Виталију Чуркину

 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°

Блог:
Схватате ли браћо Срби колики је значај руског "ЊЕТ" у Савјету безбједности против срамне резолуције - вјечитих непријатеља Енглеза и Амера /На горњем линку су наведене државе и како су гласале/.
Да ли би Србија била ово што је данас?
Не схватате - БИЛА БИ непостојећа "држава"!
 Ð¡Ð»Ð¸ÐºÐ°

Арчибалд Рајс ... за сва времена ... Да се не заборави!


8. jула 1875. године рођен је велики човјек 
Арчибалд Рајс
који је више истине знао,
рекао и написао о Србима,
 него што многи Срби знају сами о себи!

ЧУЈТЕ СРБИ,
ЧУВАЈТЕ СЕ СЕБЕ!

Ово је данас актуелније него икада прије!
СРБИ ТИ ДУГУЈУ ВЕЛИКУ ЗАХВАЛНОСТ,
 ВЕЛИКИ ЧОВЈЕЧЕ!


Арчибалд Рајс:

"Говорио сам искрено у својој књизи. Нисам тражио да улепшавам истину, јер мислим да дугујем истину својим друговима. Неки ће се можда намрштити због моје искрености. Жалим унапред, али у једној књизи као што је ова писац се мора строго држати истине. Десет година је прошло од завршетка рата и време је да ишчезну извесне легенде корисне за време мучних часова да би се одржао морал".

 

 

уторак, 07. јул 2020.

БОРА ТОДОРОВИЋ ... Да се не заборави!


7. јула 2014. године
у Београду је умро славни српски глумац
Боривоје „Бора” Тодоровић



 
Легендарни глумци 
Велимир Бата Живојиновић, 
велики ЗВЕЗДАШ 

и његов колега велики 

Партизановац Бора Тодоровић 
сједили су тик уз терен.

Био је то 55. вјечити дерби, 

из октобра 1974. године. 
Бата је бодрио Звезду, 
Бора свој Партизан, 
а славили су,  као и много пута 
звездаши са 3:1.
   

Српска православна црква и вјерници данас, 7. јула славе Ивањдан, рођење светог Јована Претече!

Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег. На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. 

Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. 

По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. 

Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. 

Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај; 29. август и 23. септембар).

понедељак, 06. јул 2020.

ОСУЂЕН РАТНИ ЗЛОЧИНАЦ ХУСЕИН МУЈАНОВИЋ: Управник злогласног логора у Храсници /Илиџа/



Ово је првостепена пресуда на коју постоји право жалбе Апелационом суду у Београду.

Одјељење за ратне злочине Вишег суда у Београду осудило је данас на 10 година затвора Хусеина Мујановића, некадашњег управника злочиначког логора за Србе - Илиџа у Храсници, у Босни и Херцеговини.

Мујановић је осуђен због кривичног дјела ратни злочин против цивилног становништва и то због противзаконитог затварања, нечовјечног поступања, издавања наредби и учестовања у наношењу повреда тјелесног интегритета од јула 1992. до октобра 1992. године.

Мујановић је осуђен као некадашњи припадник оружаних снага БИХ и то као управник злочиначког муслиманског логора - Илиџа у Храсници, који је са својим подређенима злостављао, свирепо пребијао неосновано притворене српске цивиле, због чега је њих седам преминуло.
Мујановић се налази у притвору у Београду од 3. јула 2018, када је ухапшен по потјерници Србије на граничном прелазу Увац између БИХ и Србије.

недеља, 05. јул 2020.

У Братунцу је данас обиљежено 28 година од злочина над 3.265 убијених Срба из средњег Подриња који су у протеклом Одбрамбено-отаџбинском рату починиле муслиманске снаге

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
Обиљежавање је почело служењем парастоса код Централног спомен-крста на градском гробљу у Братунцу, након чега је услиједило полагање вијенаца и обраћање званичника.
Обиљежавањем страдања Срба у Подрињу прекида се срамни завјет ћутања свјетских моћника, који то намјерно чине, и дијела сарајевске елите, јер веома добро знају шта се овдје дешавало од 1992. до 1995. године.

То што они ћуте, не значи да се злочин није догодио, не значи да преко 3.000 Срба, укључујући жене и дјецу нису страдали на најмонструознији начин.

У име Републике Српске обиљежавању 28 година од српског страдања присуствовао је предсједник Владе Републике Српске Радован Вишковић.

Као и свих година до данас у Братунцу није било представника тзв. међународне заједнице. 

Са Србима из Републике Српске су били државни секретар Министарства рада Србије Зоран Антић и амбасадор братске Русије у БиХ Петар Иванцов. 

Тзв. међународна заједница и међународни званичници наређивали су Хагу да се испита само шта се дешавало у јулу 1995. године у Поточарима и да се за сва ратна догађања оптуже само Срби.

Јер, нема пресуда /за злочине над Србима у средњем Подрињу/, па тако нема злочинаца. Прво су нас побили, онда су нас оптужили за злочин који нисмо учинили. Од нас Срба очекују да сами себе кривимо, да сами себе сатанизујемо. 

Можда ће једног дана, када се промијени интерес оних који су одлучили да су само једни жртве, а други злочинци, промијени и слика о Подрињу из овог рата.

Истине ради, не смију се умањити жртва других народа, али не могу се прихватити квази лажне чињенице.
Срби су научили кроз историју да немају слободу ако немају своју државу, а то најбоље доказује важност постојања Републике Српске.

У периоду од маја до децембра 1992. године у сребреничкој општини убијено је више од 400, а у братуначкој 560 Срба, већином цивила, међу којима већи број жена и дјеце и уништена су 43 српска села са више од стотину заселака, те више вјерских објеката, девастирана гробља и полупани скоро сви крстови у српским селима.

Обиљежавање 28 година од страдања Срба у Подрињу посвећено је свим српским жртвама из овог краја у Одбрамбено-отаџбинском рату, а организује се као знак сјећања на страдање Срба на Петровдан 1992. године у селима око Сребренице и Братунца, када је убијено 69 и заробљено 22 војника и цивила, од којих нико није преживио.
На Петровдан 1992. године муслиманске јединице из Сребренице напале су српска села Залазје, Биљачу, Сасе и Загоне убијајући све што су стигли, пљачкајући и палећи српску имовину.

Тако су наставили реализацију свог плана етничког чишћења започетог у априлу те године, уништавајући све што је српско, да би потпуно затрли трагове постојања Срба на овим просторима. Осим убијања и прогона становништва и уништавања имовине, уништавали су и српска гробља и богомоље, што говори о томе какав су план имали.
----------------------------------
На улазу у Братунац биће изграђено централно спомен-обиљежје српским жртвама средњег Подриња.

Обележавање српског страдања у Подрињу, Сребреници и Братунцу ... По свему судећи, Срби долазе памети, јер оно некадашње време без обележавања српског страдања и ово данас је неупоредиво. Данашње обележавање српског страдања има смисла, јер враћа достојанство свим невино умореним Србима и даје наду за наш опстанак!

Споменик на војничком гробљу у Братунцу


НАПОМЕНА: 

ТЕКСТ ЈЕ НАПИСАН 12. јула 2007. године 
за један српски портал у дијаспори.

                        ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Због огромне ожалошћености и гнева у себи нисам могао да издржим а да не напишем коју реч о, нажалост,  обележавању Дана страдања Срба у Братунцу, Сребреници и целом том крају, на Петровдан 12. јула, лета Господњег 2007. године.

Најблаже речено, радило се о невиђеном скандалу и неопростивим грешкама покровитеља ове манифестације - Министарства за рад и борачка питања Републике Српске.

Да кренем редом. Истина је да је путем медија био упућен Јавни позив за обележавање страдања српског народа - 12. јула ове године. Шта даље. Ништа. Зар је било за очекивати да из међународне заједнице било ко дође по "јавном позиву". Ма, заправо, они не би дошли ни на који начин, али због тога макар смо могли да им кажемо речи погрде због њиховог игнорантског односа према српским жртвама. Овако - не.

Сваке године био сам присутан и у Братунцу и у Сребреници и у свим селима у којима су затрти трагови српског постојања. 

2005. године, 07. јула отворио сам и "Петровданске дане", дане сећања на страдање Срба у Подрињу. Замислите, то сам учинио тада у функцији потпредседника Савеза логораша Републике Српске.

Зашто баш ја. Па зато што није имао нико други. Заправо, никога није било из локалних, а да не говорим о републичким представницима власти. Био сам шокиран и ојађен као никада до тад.

Ове 2007. године не знам шта да кажем. Заправо знам. На Централној манифестацији на Војничком гробљу у Братунцу сакупила се родбина страдалих, пристигли су колико сам успео да видим и Младен Иванић, затим министар за борачка питања Бошко Томић, заменици министара у Савету министара БиХ Игор Црнадак и Веселин Пољашевић, саветник председника Владе Републике Српске Миладин Драгичевић, неколико посланика из Народне Скупштине Републике Српске (са подручја Зворника и Милића), те мој колега у Парламентарној скупштини БиХ Лазар Продановић. 

Била је ту и делегација СДС-а на челу са председником Младеном Босићем, те генерални секретар СРС Александар Вучић из Београда, књижевница Љиљана Булатовић и можда још неко, али нека ми не замере ако их нисам поменуо.

Нико није знао кад и која делегација и ко заправо чини те делегације полажу венце. А, и како би знао кад једноставно није било никога ко би представљало протокол. Тако се неко "из публике" сетио да и ја требам бити члан делегације "државних институција БиХ" и тако ме напрасно угурао са Младеном Иванићем и заменицима министара из Савета министара БиХ. Невиђени скандал.

Свечана академија у Братунцу.
 
По мојој процени на Академији у Братунцу није било више од хиљаду присутних.  Шта на ово да кажем. Ништа. Мало је рећи да се радило о великој срамоти. Говорили су председник Борачке организације РС Пантелија Ћургуз, те момак Брано Вучетић, којем су муслимани убили оца, мајку и брата и на крају председник Владе Републике Српске Милорад Додик. Приређен је и изведен пригодан уметнички програм који заслужује и сама манифестација обележавања стравичног страдања српског народа овог краја. Једино је овај део програма за похвалу. 

Mеђутим, са овог дела манифестације изостадоше и сви они који су били на полагању венаца на Војничком гробљу. Одмаглили људи. Неки из оправданог револта и понижавајућег односа према њима приликом полагања венаца, а они други или трећи, ко зна из којих разлога ухватили маглу. Боже сачувај.

У цркви у Сребреници  одржан је парастос свим страдалима. Број верника никада нисам бројао па нећу ни сад.

Враћајући се тужан и потиштен због укупног дојма катастрофалне организације и малог одзива нашег народа, по несрећи, само на тренутак свратим и у Кравице. Небројено аутомобила паркирано са обе стране цесте, па и на самој цести. Испред школе удаљене мање од стотињак метара од још недовршеног Централног споменика страдалим Србима на целом том подручју - разапети огромни шатори. 

Иако сам био болестан и једва сам стајао на ногама, али уз помоћ свог колеге некако сам успео да се прогурам кроз народ и стигнем до шатора. 

Само што нисам заплакао од муке. Огроман број народа седи унутра, столови препуни јела и пића, а са разгласа грми глас певача Миломира Миљанића. Грми од свирке и песме. Музичари закићени разним новчаницама не престају да свирају, а Миломир Миљанић, нова српска "естрадна звезда", само "шпарта" од стола до стола и наплаћује песме. "Лова капље" са свих страна. Наравно, "уметник" пева оне праве "родољубиве" песме које су иначе у његовом репертоару. 

Нисам имао снаге да све то и даље гледам и одмах сам се вратио, мада врло тешко, јер ме на сваком кораку неко заустављао и нешто запиткивао. Нажалост, нико, ама баш нико ни реч ми не рече о страдању нашег народа.

Нисам могао да поверујем да смо то ми, да смо овакви Срби.

**********************
У тексту сам говорио о менталитету и менталном склопу нашег народа и о односу тог истог народа према српским жртвама. 

Ради се о моралном посрнућу ...
о брзом забораву ...
о колективној амнезији ...
о хипокризији ...
о лажном патриотизму ...
о много чему другом ... 

Но, нисам позван да дајем и одређујем дијагнозу стања у којем се налазимо, али јесам да искажем своју огорченост и бол због свега што нам се дешава. И можда је баш добро што сам са ове позиције многе ствари могао лакше да видим и ако ништа друго, што могу и што чиним  -  да стално критикујем негативне појаве, износим истину на светлост дана, што предлажем решења, што нисам пасивни посматрач наше агоније и перманентног страха шта ће у будућности бити сa нама.          

НАЖАЛОСТ, ТО ЈЕ СУРОВА ИСТИНА. 

ТО СМО МИ! 

ТАКВИ СМО КАКВИ СМО! 

ЗАСЛУЖУЈЕМО ЛИ ДА НАС НЕКО ДРУГИ ПОШТУЈЕ И ЦЕНИ, АКО САМИ НЕ ПОШТУЈЕМО СВОЈЕ ЖРТВЕ И СВОЈ НАРОД ...