субота, 27. мај 2017.

АЛЕКСА ШАНТИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


За сјећање и памћење
На данашњи дан 27. маја, рођен је

АЛЕКСА ШАНТИЋ



Био је јако везан за Мостар, ријетко кад га је напуштао, ту су били у Јован Дучић и Светозар Ћоровић који су тамо покренули часопис „Зора”.

Дучић је писао о њему у књизи „Моји сапутници”.

Сви су били окупљени око српског друштва „Гусле”.

Од 1891. до 1901. је објавио 3 књиге пјесама (плодан пјесник).
Прво је био под утицајем Јована Јовановића Змаја и Бранка Радичевића, али и Војислава Илића – романтичари.
Он шаље Поповићу пјесме да их објави у Српском гласнику, а онда је Богдан Поповић објавио критику која је Шантићу тешко пала. Критиковао је његов стил писања, окарактерисао га је као епигона романтичара, упутио га је да се окрене модерни. Рекао је да му нису јасне мисли, али да посједује таленат. Сматрао је да нова осјећајност мора да пронађе нова изражајна средства.

Шантић се окренуо њемачкој модерни, није био заинтересован за француску модерну.

Послије 1912. и 1913. године је психички оболио и дошао је у Београд на лијечење.

Писао је: љубавну поезију, елегије, родољубиву, социјалну, дескриптивну и рефлексивну поезију.

Оставио је иза себе 6 књига пјесама, али нису све умјетнички подједнако успјеле – најбоље су послије критике Поповића (у првој деценији).




петак, 26. мај 2017.

На данашњи дан, 26. мај 1992. године ... Године пролазе, дани се не заборављају ...

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


На данашњи дан. 26. мај 1992. године ...
Као појашњење зашто ми је битан 26. мај 1992. године
говори посебно сјећање на тај црни дан у мом животу ...


Кад се након 25 година присетим тог 26. маја 1992. године, као да сам поново почео да живим. Отме ми се само по неки уздах и доста суза. У мојим годинама није лако бити имун на вријеме које је протекло у претходним годинама.
26. мај 1992. године памтим и све док будем жив памтићу као најнесрећнији дан у мом животу, поготово што се од тада годинама борим са тешким физичким здравственим проблемима који су посљедица стравичних мучења по муслиманским ратним казаматима и логорима смрти. Само уз јаку вољу и уз божију помоћ успјевам да продужим живот.
На данашњи дан, прије 25. година, тог несрећног 26. маја 1992. године одведен сам из своје куће у злогласни концентрациони логор смрти “Силос”. То је најцрњи дан у мом животу.
О тортурама и разним методама мучења које до тада свијет и цивилизација нису знали, овом приликом нећу да пишем. Прво, данас то мало кога интересује, а друго – не желим да ме било ко сажаљева. Знам да нико сем мене никада не би могао да разумије патњу и све страхоте кроз које сам прошао.. Била су то свакодневна злостављања и премлаћивања до смрти. Па ко преживи ...
Муслимански концентрациони логор смрти “Силос” је био лабораторија за испитивање људске издржљивости. Људи су били посматрани као животиње и кориштни су само за дано-ноћно извођење најтежих физичких радова за потребе муслиманске војске на првим борбеним линијама и у живим штитовима. Ту вас нико од муслиманских злочинаца није гледао као човјека, већ само као најкрволочнију животињу. Логораши су  били само статистички бројеви без људских карактеристика и особина, без имена или презимена. Довољно је било што си Србин, па да будеш лрив за све овоземаљске недаће и несреће. Поред мене, то још једино знају моји бивши сапатници - логораши, којих је сваким даном све мање и мање међу живима.
У “Силосу” су били затворени мушкарци од 14 до 90 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће. Осим 11 резервних војника, ухапшених на линији у Хадџићима, сви остали су били цивилна лица. Кроз логор “Силос” прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.
Свега се сјећам као да је било јуче. Зло се најдуже памти, заправо никад се не може ни заборавити. 
У почетку, у току 63 дана, од 77 килограма - колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа те године имао свега 34 килограма. Да није било коже, кости би се саме растављале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита, јер је “Силос” био предратни објекат робних резерви ондашње Босне и Херцеговине, па и складиште резерви жита.
Од тог кобног 26. маја у муслиманским казаматима /”Силос”, “Крупа”, “Храсница”/ провео сам 1334. дана или 44 мјесеца, а сам рат у БиХ је трајао 42 (!) мјесеца.
Затворен сам 26. маја 1992. год, а на слободу сам изашао на православни празник Богојављење 19. јануара 1996. године.
И од тада, па до данашњих дана траје стална борба са физичким проблемима који су остали као посљедица тешког времена мучења и злостављања по муслиманским логорима.

четвртак, 25. мај 2017.

Знамо ми ко смо ... Кад то знамо, онда хоћемо тако и да живимо ...

ПИШЕ: Неда Гаврић


Сваке године, на неки "Титоистичан" датум, иста прича, истих људи. Шугава носталгија. Не знам да ли се баш о томе ради, али баш молим - немојте више. МОЛИМ ВАС! Немојте!

Прво се извините нашем детињству које то није било, јер је био рат, побогу био је рат! У свом том заклињању у братство и јединство, поклали сте се јединствено и “братски”, и убијали једни друге без милости.

Ви “титоисти”, извините нам се што нас стално насилно терате да све заборавимо. НЕ МОЖЕМО! Схватате ли ви да ми не живимо у вашем времену. Расули сте нас по свету, неке од њих толико далеко да више ни не знају одакле су дошли ни коме су припадали. Остало им је да ноћима сањају родни крај и да се само у кошмарним мислима њему враћају.

Извините се онима под земљом што се, ето опет, заклињете у “друга Тита", због којег сам ја, између осталих, била кришом крштена јер се то није смело знати ни чути ни у родбини, а камоли у комшилуку.
Често себи постављам питање, мада знам да то и није могуће. Питам се - што и политика није умрла заједно са њим, па да живимо живот достојан човека.

Извините се мојим дечијим сузама кад сам испраћала оца са пушком на рамену, нити сам ја знала, нити је он знао где иде и зашто толико љиди гине. Био је то рат, а у рату крв се лије и гине. Као дете нисам разликовала сузе од крви.

Извините нам се. Данас ни мој отац, а ни ја - немамо ништа ни од Брозовог измишљеног братства и јединства, а нити од рата.

Запетљали сте нас да се живи нећемо испетљати, а неће ни наши праунуци. Пустите нас да имамо каву-такву будућност. Не вуците нам поново вратове и мозгове у титоистичку прошлост,
О БОЖЕ МОЈ, ДОСТА ЈЕ ВИШЕ!

Доста је тровања и испирања наших мозгова. И превише је превртања како ветар дува. Желимо да дишемо, да сањамо и да стварамо, ако можемо. А можемо и знамо ми то. Само нас пустите да мислимо нашим главама, јер без ваших мишљења једино можемо успети.
-----------------------------------------------------------------------
НАПОМЕНА: 

Неда је моја селе. 
Аутор је три књиге поезије ...
Учествовала је на бројним Саборима српског стваралаштва 
и сав приход од продатих књига поклонила је у хуманитарне сврхе 
и добротворним организацијама, 
углавном за помоћ дјеци.

Јосип Броз - Контраверзе, лажи и истине о злочинцу који је обиљежио трагичну епоху страдања српског народа ... Зашто смо неколико деценија на данашњи дан славили једну од највећих превара двадесетог вијека

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ



ЗАШТО НИКАД НИЈЕ НИ ПОКУШАО ДА ОСЛОБОДИ УСТАШКО-ФАШИСТИЧКИ ЛОГОР СМРТИ, 
а након рата НИКАД НИЈЕ ОТИШАО 
ДА ПОСЈЕТИ ЈАСЕНОВАЦ
Нема свјетске вукојебине 
у којој није био злочинац Јосип Броз,
али му никад ни на ум није пало да оде
у усташки конц-логор Јасеновац.

У једном ранијем тексту /поново сам га објавио 
у наставку/ поставио сам само нека питања. 
Ако ме било ко демантује и ако ми одговори, 
ево спреман сам не само да се извиним било коме, 
већ и њему мртвом.
За оне разумне све је јасно.
За неразумне увијек ће постојати само један закључак - тада смо лијепо живјели.

ТАЧНО! 
Али како и на чији рачун смо тако живјели и траје ли свијет само за нашег "вакта".

Шта је са будућношћу СРБА, СРБИЈЕ, РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и СРПСКОГ НАРОДА У ЦЈЕЛИНИ. Уосталом, шта је са будућности оних народа /мало је таквих осим Срба/ којима је злочинац Јосип Броз нанио највеће зло.

О каквој хипокризији, наивности,  и слуђивању народа се радило најбоље показује сљедећа флоскула и фраза - "ЗБРАТИМЉЕНИ ЈУГОСЛОВЕНСКИ НАРОДИ", сазнаћемо много касније у касапници на просторима бивше заједничке државе.
А, управо то такозвано братство и јединство нас је завило у црно и довело до највећег европског крвопролића на крају двадесетог вијека.

Данас злочинца Броза оплакују само они који су важни сами себи и они који су тада добро живјели и који никада нису осјетили ниједну животну патњу. У то вријеме и ја сам много боље живио него данас. Пита ли се ико шта ће у будућности бити са дјецом и унучади нашег народа.

Највише захваљујући Србима Броз и клика српских подрепаша која је Броза држала на власти стврорили су неодрживу државу и кад се народ олслободио Брозове чизме, е онда је почело стравично крвопролиће.

Ко је раскомадао некадашњу Југославију и ко је кад год је могао  најдубље забијао нож Србима. Србија и српски народ ће и у будућности крварити због своје наивниости и вјеровања у такозвано братство и јединство. Кад Срби схвате да љубави у свијету нема, већ да се цијели свијет и цивилизација одржавају само на ИНТЕРЕСУ, е тада ће и Србима бити лакше да опстану на овој свјетској вјетрометини и у балканској вукојебини.

Дошла су таква времена у којима ни рођени брат са братом не може. Са сусједима треба живјети у миру, јер је мир најважнији. Свима је познато да је Србија деценијама на својој грбачи носила друге народе и републике да би јој управо ти народи и те републике сломиле кичму.

О непреболној српској рани Косову и Метохији овом приликом нећу ништа да кажем.

О Србима који су некад вијековима живјели у Хрватској, такође овај пут нећу ништа.

Ово је само дјелић српске заблуде и ако ме било ко разувјери да нисам управу - јавно ћу се свима извинити. Али, сви они који оплакују злочинца Броза и не знају ко је био Броз.

Из архива много тога је уништено, а и злочинац Броз се још за живота побринуо да своје злочиначке доказе уништи.

Неки који и данас 37. година након смрти злочинца Броза пате и јадикују требали су од злочинца Броза барем да "науче" тадашњи заједнички Српско-хрватски језик, који он никад није савладао.

"Мајку ти Божју" /узречица злочинца Јосипа Броза/
Међутим, нема краја приче о злочинцу Јосипу Брозу.
------------------------------------------
Наставак никад довршене приче ...
 ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Нема свјетске вукојебине у којој Јосип Броз није био, али му никад ни на ум није пало да оде у највећи град мртвих Срба, Срба, у усташки конц-логор Јасеновац

 ЗАШТО НИКАД НИЈЕ ОТИШАО У ЈАСЕНОВАЦ

Некад смо славили највећу превару Јосипа Броза.
Славили смо његов рођендан, мада се он уопштеи није родио на данашњи дан и није уопште био припадник ниједног народа у Првој, Другој и Трећој Југославији.
Злочинац Броз је био Аустријанац и каплар у аустро-угарској војсци, који је ратовао против Срба у Првом свјетском рату.

Стицајем разних околности успио је да украде идентет правог кумровчанина Јосипа Броза који је погинуо у Мађарској.
/На слици Јосип Броз као војник окупаторске  
Аустро-угарске војске у рату против Србије/

Али, то је ништа у односу како нас је у многим другим стварима превеслао и слудио. Петокраком је највише слудио Србе.

Питање:
- Зашто на свом гробу нема петокраке.
ЗАШТО?

Питање:
- Зашто је у Другом свјетском рату, мјесец дана раније послао око 20. хиљада српске младости да изгину на Сремском фронту, а знао је да браћа Руси и силна армија стиже у помоћ браћи Србима.

Питање:
- Зашто је дозволио да остану покрајине само у Србији, а Уставом из 1974. који је направио Едвард Кардељ Шиптарима је оставио покрајину и тако је још тада- створио шиптарску државу на српском Косову и Метохији.

Питање:
- Зашто у Хрватској није дозволио барем да покрајина буде Лика, Кордун, Банија и велики дио Далмације. Знао је злочинац Броз да је тада на том подручју у огромном броју живјело већинско српско становништво.

Питање:
- Зашто никада није дозволио да се одбетонирају јаме са српским жртвама и да те невино убијене Србе барем неко достојанствено сахрани.

Питање:
- Зашто је Њемачкој, односно Вили Бранту, канцелару Њемачке опрстио тадашњи енормни новчани износ ратне одштете.
А касније нас до гуше задуживао највише управо код Нијемаца, који су претходно највише опљачкали Србију.


Остало је неразјашњено питање и остао је предмет спора опљачкане златне и девизне резерве и умјетничке и друге вриједности грађана, као и непроцјењива имовина  Српске православне цркве.

СФРЈ и злочинац Јосип Броз, као и Југославија послије њега, и касније државе, Србија и Црна Гора, и сада Србија, избјегавале су питање ратне одштете и потписивања међудржавног уговора о наплати ратне одштете с Немачком.

Питање:
- Зашто је, истина са српским подрепашима. којима се окружио и тако чувао власт,  такође, злочинцима - измислио Голи оток и то углавном за Србе.

Милион би се могло поставити питања злочинцу Јосипу Брозу, али каква корист кад се одговори тек сад, у овом времену знају, а њега нема, осим само још у главама оних који су били и остали слуђени злочинцем Јосипом Брозом, а да при том и не знају ко је заправо био он.

Питање:
Зашто никад није отишао да посјети гробове, наводних биолошких родитеља који почивају у Кумровцу.

И сасвим на крају, зар се нико од Срба не пита  зашто се Хрвати и званична Хрватска не боре да се посмртни остаци Јосипа Броза из Београда измјесте у Загреб или негдје у Хрватску. 

Наравно да то не желе, јер и данас има оних Хрвата који и у Хрватској знају истину и знају да Јосип Броз није био син хрватског "тисућљетног" народа и постојања.

Хрвати су с разлогом од Србије тражили и добили некаве књижурине и умјетничке слике из прошлог рата, али ни на ум им не пада да траже измјештање гробнице Јосипа Броза.

А што би га и тражили кад знају да није њихов.
Мудри "Латини" /треба им честитати/ знају, да иако је мртав злочинац Јосип Броз и данас, највише штете наноси Србији, па ко веле - "Нека Броза и даље у Беогрдау.

По интересе хрватске државе Броз је најкориснији у Београду, јер ће и мртав и даље распамећивати слуђене и подијељене Србе.


Питања и одговори ... 

БАЊАЛУЧАНИМА И БЕОГРАЂАНИМА - ЧЕСТИТАМ КРСНУ СЛАВУ ПРЕСТОНИЦА - СПАСОВДАН!


Браћи и сестрама СРБИМА у нашој Бања Луци,
 као и у нашем братском Београду, 
наискреније честитам крсну славу градова 
- Вазнесење Господње СПАСОВДАН!

Честитајући Вам Крсну Славу 

желим  да Вам Господа подари
све оно што је свето и честито!

На многаја љета!

АМИН!
 

--------------------------------------------------------------------------------------
ХРАМ СВЕТОГ САВЕ БЕОГРАД

СПАСОВДАН - ЉЕТА ГОСПОДЊЕГ 25. маја 2017. године

Вазнесење Господње слави црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима но да чекају обећање Св. Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).

Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.

Празник Вазнесења зове се ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν Ίησου̃ Χριστου̃ (и аналипсис ту кириу имон Иису Христу), или само α̉νάληψις (аналипсис), затим η̉μέρα α̉νάληψεως (имера аналипсеос) (према ап. Луки 9, 51). Григорије Ниски (395) каже да се овај празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (и еписозомеми) (ваљда η̉μέρα), српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице. Латински се означава овај празник Ascensio, Ascensio Domini.

Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.

Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.

Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. У Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.

Место са кога се Господ узнео на небо, било је одмах веома поштовано. Већ царица Јелена је дала саградити на Елеонској Гори велелепну базилику, коју су Сарацени на жалост разорили, и више није подигнута. Данас само једна мала црквица означава место, које се већ у IV –ом веку означавало као место вазнесења, и где се још и данас назире траг од стопе Спаситеља-

- Свети Владика Николај - 
Јеванђеље о вазнесењу Господа

среда, 24. мај 2017.

Изабран нови Синод и именоване нове владике Српске православне цркве!


Сабор Српске православне цркве (СПЦ)

данас је завршио засиједање избором новог
Синода и именовањем владика
на упражњена епархијска мјеста.


У нови Синод – "црквену владу", изабране су
владике Милутин из Ваљева, Јустин жички,
Фотије и митрополит загребачко-љубљански Порфирије.


Сабор је донио одлуку да зворничко-тузлански епископ Хризостом од данас буде митрополит дабробосански.

Епископ Фотије ће из Далматинске епископије прећи у Тузланску, умјесто Хризостома.

Владика Атанасије Ракита ће прећи из Бихаћко-петровачке и преузети Милешевску епархију која је била упражњена, као и Нишка епархија послије избора патријарха, коју ће сада преузети викарни епископ Арсеније.

Епископ Антоније са досадашње дужности старјешине Подворја СПЦ у Москви преузеће и дужност патријаршког викарног епископа.

До промјена је дошло и у европским епархијама па ће Сергије из Њемачке прећи у Бихаћко-петровачку епархију, а владика Андреј ће поред Аустријске епархије бити и администратор своје досадашње епархије.

Многи из СПЦ тврде да у посљедњих десет година није било мирнијег сабора од данас завршеног. Они наводе и да је то био најкраћи сабор јер је завршен послије девет дана засиједања.

Српска православна црква и вјерници прославиће данас Свету браћу Ћирила и Методија, који су ширили хришћанску вјеру и писменост међу Словенима

Ова два брата рођена су у Солуну, у кући знаменитих и богатих родитеља. Старији брат Методије провео је као официр десет година међу Словенима /македонским/ и тако научио словенски језик.

По повратку у Грчку замонашио се, а мало послије тога придружио му се и млађи брат Ћирило /Константин/.

Када је хазарски цар Каган тражио од цара Михаила проповједнике хришћанства, цар му је послао браћу Ћирила и Методија.
Они су убиједили прво Кагана, а затим и много народа превели у хришћанство.
По повратку у Цариград саставили су словенску азбуку од 38 слова и почели да преводе црквене књиге са грчког на словенски.

На позив кнеза Растислава отишли су у Моравију да шире вјеру Христову, а умножене црквене књиге подијелили су свештеницима да уче омладину.
На папин позив стигли су у Рим, гдје се Ћирило разболио и умро 14. фебруара 869. године.

Методије се потом вратио у Моравију и наставио са ширењем вјере међу Словенима све до упокојења 6. априла 885. године.
Његово дјело наставили су његови ученици са светим Климентом, као епископом на челу. Прешли су Дунав и стигли на југ, у Македонију /Охрид/ и ту продужили започети посао браће Ћирила и Методија.