субота, 22. септембар 2018.

Борис Малагурски ... У пауковој мрежи глобалног петљања у све и свашта ради личног интереса и користи!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 
НЕКА СРПСТВО НАСТАВИ ДА ЖИВИ!

Нека српство настави да живи. Aли како? Због чега? У којем времену треба да се одигра историјаска утакмица сјећања и истине.Тешко је одредити прави термин, јер вријеме је већ одавно прошло. Прошло је много тога и прије нас и поред нас и са нама, онако удружено.

Осврнуо сам сe и нигдје не видјех оно тамо, а тражио сам пут изласка из мрака. Гдје год да пођем чекају ме препреке, не од жице и камења, већ од људи. Људи стали у колоне и не покрећу се. Стоје као укопани. Изгледају као да су повезани у исту нит судбине, која им као крагана од кошуље стоји за вратом и притишће врат, стеже га...

Тренутно се води медијски рат, истина умјереног итензитета између великог медијског маниулатора Бориса Малагусрког и др Јоване Стојковић о корисности и штетности” вакцинације дјеце.

Истини за вољу, могло би се поставити питање – Зашто се Малагусрски петља у све и свашта.
Одговор је једноставан. Малагусрски пати од тзв. синдрома популарности и настојања да је стално присутан у глобалној медијској орбити.
Могло би се навести много разлога за такву констатацију. Елем, прије годину двије удомио се у водитељску и ауторску емисију на БН телевизији /Бијељинска телевизија/ и док је радио за добар хонорар ту се и задржао. Одговарало је то и власнику БН ТВ, а и Малагурском, јер је БН ТВ највећи противник актуелне власти у Републици Српској, а Малагурски је ту нашао право ухљебљење да стално долијева уље на ватру и да ауторским емисијама “пије крв” предсједнику Републике Српске Милораду Додику и наравно цијелој владајућој “номенклатури” у Бања Луци.

Не треба се превише удубљивати у личност Бориса Малагурског па схватити да се он увијек нађе тамо гдје су добре паре. Тако је, ничим изазван, а по најмање позван да се, поред разних послова бави и “кинематографијом”, па се тако ухватио и ауторства за неке “документарне” филмове што није никакво изненађење, јер како рекох – гдје су добре паре – ту је и Маласгурски.

Поставља се и оно суштинско питање – Шта је то Борис Малагурски урадио корисно за српски народ, а да то није циљано радио, унапријед калкулишући само са висином новчане користи, односно добром зарадом.

Но, није он једини са таквим “педигреом” у Србији. На хиљаде је њему сличних малипулатора који кад нањуше паре – иду “главом кроз зид” све док не напуне џепове.

Зато и Малагурски настоји да се задржи на медијској сцени. Бура је. Она злокобна и нема разумног гласа. Дијаметрално су се удаљили већ поменути Малагурски и др Стојаковић.

Међутим, треба поставити оно суштинско питање – Што се до “крви” боре за и против вакцинације и једно и друго? Одговор би био још једноставнији. Манипулације су најбоље средство за слуђување народа.

И да закључим.
Нико не зна шта се дешава на путу живота, јер га многи још увијек пролзе.

Они који су прошли тај пут не могу да нам кажу куда су ишли? Са киме су походили земаљске просторе или су били изгубљени у путешествију и трагању за животом. Не зна се јесу ли имали проблема или је све протекло у духу толеранције и разумијевања. Није ваљда наопака судбина да се и тамо - на другом свијету и у царству небеском људи, међусобно не разумију. О чему се ради, може се само претпостављати.

Мада су претпоставке велике обмане. Јер оно што човјек није видио или што није чуо или што није додиром или мирисом и осјетио - то се није ни десило. Или можда јесте, али све је сакривено у дубоком понору незнања.

Тешко је све ово схватити, поготово што сваки човјек најмање познаје себе, али зато зна све о другим људима, па чак и о онима које никад није срео у животу или за које никада није ни чуо. Али ето, из властитог интереса зна! 

Интерес се успоставља због користи, а не из нужде или разјашњења стварности у коју смо сви запетљани и упетљани. У сталном смо трагању да пронађемо прави пут - пут нашег спасења...
Малагурски и његове медијске манипулације нису тај пут!
Како год да нека српство настави да живи..

22.09. је православни празник Светих праведних Јоакима и Ане

Св. Јоаким беше син Варпафира, из колена Јудина, и потомак цара Давида. Ана беше ћерка свештеника Матана, из колена Левијева, као и првосвештеник Арон. Тај Матан имаше 3 кћери: Марију, Совију и Ану. Марија се удаде у Витлејем, и роди Саломију; Совија се удаде такође у Витлејем, и роди Јелисавету, мајку св. Јована Претече; а Ана се удаде у Назарет за Јоакима, и у старим данима својим роди пресвету Богородицу Марију.

50 година живљаху у браку Јоаким и Ана, и беху бесплодни. Живљаху богоугодно и тихо, и од свих прихода својих једну трећину само употребљаваху на себе, другу раздаваху сиромасима а трећу жртвоваху храму. А беху имућни добро.

Једном када под старост одоше у Јерусалим да принесу жртву Богу, укори их првосвештеник Исахар говорећи Јоакиму: „ниси достојан, да се из твојих руку прими дар, јер си бездетан". Тако и други, који имаху деце, гураху Јоакима позади себе као недостојна. То веома ожалости ове две старе душе, те с великом тугом вратише се дому своме.

Тада обоје припадоше на молитву Богу, да и на њима учини чудо као некад на Авраму и Сари, и подари им једно чедо за утеху у старости. Бог им посла ангела свога, који им објави рођење „кћери преблагословене, којом ће се благословити сви народи на земљи, и кроз коју ће доћи спасење свету".

И одмах Ана заче и у 9. месецу роди св. Деву Марију. Св. Јоаким поживе на земљи 80 а Ана 79 година, и представише се Господу.

петак, 21. септембар 2018.

БРАВО СРБИЈО ... БРАВО СРПКИЊО ... НАТАЛИЈА САВИЋ постала свјетска шампионка у јуниорској конкуренцији у кик боксу!

Наталија Савић из Косовске Митровице 
постала је свјетска  шампионка у кик-боксу.

Надмашила је три супарнице 
и злато освојила за јуниорску репрезентацију
Србије у категорији +60 кг у дисциплини low kick.
Наталија је прво радила са Рускињом, полу-финале са Туркињом 
и у финалу је поново била боља од руске такмичарке. 

Русија је велесила у кик-боксу, тако да је побједа над чак 
двије руске супарнице велики успјех.



МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ ... Сјећање на великог музичара из састава Екатарина Велика


Сјећање на српског музичара

 На данашњи дан, 21.9. 1958. год. рођен је
.

МИЛАН МЛАДЕНОВИЋ 



Фронтмен групе ЕКВ – Милан Младеновић  добиће достојно спомен-обиљежје испред Дома омладине. Дјело чувене вајарке Олге Јеврић, наћи ће се у парку на Топличином венцу.
Ова иницијатива усвојена је на сједници Комисије за споменике и називе тргова и улица.

Милана Младеновића памте генерације љубитеља рока, а група чији је фронтмен био оставила је неизбрисив траг на нашој музичкој сцени. Пјесме „Круг”, „Ти си сав мој бол”, „Пар година за нас”…ушле су у су све анале музичке историје.

21.09. је: Рођење Пресвете Богородице - Мала Госпојина

Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. 

Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака.

И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном.

Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, Oлтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане.

Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.

четвртак, 20. септембар 2018.

ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ ... Ове жене обиљежиле су историју и културу Србије ... а које су, нажалост, у новије вријеме скоро заборављене ... То се вијековима зове: "Српска посла"!

ЗНАМЕНИТЕ СРПКИЊЕ

Ове жене обиљежиле су историју 

и културу Србије

 
01

*****

ГРАДИТЕЉКА ЧИЈЕ ГРАЂЕВИНЕ И ДАНАС КРАСЕ БЕОГРАД
Одважна дама Јелисавета Начић одабрала је за себе умногоме необичан и несвакидашњи животни пут. Рођена је у богатој и угледној трговачкој породици у Београду 1878. године, школовала се с успјехом и након гимназије одлучила да упише факултет. То је била велика ријеткост у земљи у којој је у вријеме смјене вијекова једва седам процената жена било елементарно писмено.

Баш те, 1896. године, када је Јелисавета стасала за студије, у Београду је отворен посебан архитектонски одсјек на новооснованом Техничком факултету Велике школе у Београду. До тада су студенти ради студија архитектуре одлазили у иностранство, у велике средњоевропске универзитетске центре, па се враћали у домовину и запошљавали у Министарству грађевина.

Тако Јелисавета Начић постаје прва жена која је у Србији уписала овај типично мушки факултет, а 1900. године дио прве генерације дипломираних студената и прва жена дипломирани архитекта у Србији, и то са само 22 године.

Била је и прва жена урбаниста у Србији, а уједно и прва жена запослена у државној управи - Министарству грађевина. У Београдској општини се запошљава након Министарства, и ту остаје све до 1916. године. Те године је на Теразијама поставила славолук у част српских војника који су се враћали из Балканских ратова, на коме је писало „Нису сви Срби ослобођени“. Тада бива протјерана у логор Неџидер у Мађарској, гдје касније упознаје свог будућег мужа, Албанца Луку Лукаја, са којим добија ћерку Луцију.

Након рата живјела је с породицом у Београду и Скадру, гдје је учествовала у подизању устанка, а затим у Дубровнику. 

Умрла је 1955. у Дубровнику.

Са 25 година подигла је чувене Зелене барокне степенице на Калемегдану, преко пута Француске амбасаде. Три године након тога, подиже Основну школу Краљ Петар Први која се налази изнад Саборне цркве и која је и данас, након више од једног вијека, једна модерна грађевина. Као урбаниста је уредила Теразије, Калемегдан, пројектовала Цркву Св. Александра Невског на Дорћолу и цркву у Штимљу на Косову.

*****

ДАМА КОЈА ЈЕ СТВАРАЛА РЕМЕК-ДЈЕЛА СРПСКОГ СЛИКАРСТВА XIX ВИЈЕКА 

Катарина Ивановић је рођена 15. маја 1811. године у породици српског грађевинског предузимача у Веспрему, у Аустријском царству. Дјетињство је провела у малој српској заједници у Београду. Талентована од дјетињства, сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ђорђа Станковића у Пешти. Касније је њен дар за ликовну умјетност уочила и мађарска грофица Чаки, која јој је омогућила да сликарство учи у Бечу у Умјетничкој академији, гдје жене у то доба иначе нису имале приступ.

Даље се усавршавала на Академији у Минхену, гдје студира скоро двије године историјско сликарство. Ту је започела студију познате композиције „Ослобођење Београда 1806“. Године 1846. одлази у Београд, у ком остаје свега годину дана. Извјесно вријеме живјела је у Паризу и Загребу. Путовала је по Холандији и Италији, гдје је много научила о савременом сликарству. Пред крај живота вратила се у Београд, гдје је живјела и радила све до своје смрти. У том периоду ствара углавном историјске композиције, жанр-слике и мртву природу.

У српско сликарство је унијела нове теме: жанр сцене и мртву природу. Стилски у раскораку између бидермајера и романтизма, опробала се и у сликању историјских композиција, али је највише домете досегла у портрету, а посебну цјелину чине аутопортрети.

Међу њена најпознатија дјела спадају: „Аутопортрет“ (1836), „Портрет младог мушкарца“ (1837), „Грожђе с корпом“ (1838), „Српски Хомер“ (цртеж 1839), „Портрет Симе Милутиновића Сарајлије“ (1840), „Италијански виноградар“ (1842). Послије 1846. „Портрет кнегиње Персиде Карађорђевић“, „Портрет војводе Стевана Книћанина“, „Дјеца Павла Станишића“, „Београђанка“, „Млади Данић“, „Дјечак са соколом“ и др. Катарина Ивановић је насликала укупно 38 слика.

Она је од 1876. члан Српског ученог друштва и тако је постала прва жена академик код Срба. 

Преминула је у Столном Београду у Мађарској 22. септембра 1882. године.
Њени посмртни остаци 1967. пренијети су у Београд у Алеју народних хероја на Новом гробљу.

*****

РАТНА ХЕРОИНА - ЛЕГЕНДАРНА МИЛУНКА КОЈА ЖИВИ
О Милунки Савић, српској хероини балканских ратова и Првог свјетског рата, испредане су легенде и приче.

Рођена је 1890. или 28. јуна 1892. године, како пише у њеној чланској карти Удружења резервних војних старјешина, у селу Копривница код Јошаничке Бање у Рашкој. Имала је двије млађе сестре, Миону и Славку, и брата Милана.

Када је по објављивању Указа о мобилизацији 1912. године дошло до масовног одзива, Милунка је одлучила да се пријави на једном од мобилизационих зборишта у Београду.
У српску војску пријавила се као добровољац, одјевена као мушкарац и тврдећи да је Милун Савић.

Била је дио Гвозденог пука, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“. У том пуку, осим ње, борила се и Шкоткиња Флора Сандс. Милунка се истакла и као бомбаш у Колубарској бици.

Док је Милунка лежала са Флором Сандс у болници, долази у њихову собу престолонаследник Александар Карађорђевић и уручује Флори златни орден Карађорђеве звезде са мачевима. Тај исти орден добила је и Милунка на Јовањдан 1917. године. Уз то, носилац је и бројних других одликовања.

Више пута је рањавана, а сматра се да су њен прави идентитет саборци открили у Првом балканском рату.

Почетком 1920-их година за заслуге у рату од државе је добила имање у Степановићеву, селу крај Новог Сада, гдје је подигла кућу и са сестром Славком обрађивала имање, док је брак са Вељком западао у кризу, тако да је сама подизала четворо дјеце.

Касније, у потрази за бољим животом, заједно са ћеркама је отишла у Београд, гдје је мјесецима покушавала да нађе посао. За све то вријеме ишколовала је и одгајила тридесеторо дјеце коју је доводила из свог родног села.

Након рата, власт јој је 1945. додијелила пензију. Старост је провела у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима. 

Умрла је штрикајући (према исповијести њеног унука) 5. октобра 1973. године. Сахрањена је у алеји великана.

*****
 СКРОМНА НАУЧНИЦА ИЗ СЈЕНКЕ СУПРУГА ГЕНИЈА
Милева Марић-Ајнштајн била је српска математичарка, прва супруга Алберта Ајнштајна, једног од најгенијалнијих људи 20. вијека. Постоје тврдње да је она допринијела раним Ајнштајновим радовима, али је степен њеног учешћа у открићима непознат и предмет је бројних полемика.

Рођена је у Тителу у Војводини, који је тада био дио Аустроугарске. Милева је 1886. године кренула у женску гимназију у Новом Саду, а 1888. је прешла у гимназију у Сремској Митровици, гдје је матурирала 1890. као најбоља у разреду из математике и физике. Од 1890. је похађала Краљевску српску школу у Шапцу. Када се преселила у Загреб, добила је специјалну дозволу да би ишла у школу у коју су ишли само дјечаци.

Студије је наставила у Цириху на медицини, а потом и на Државној политехничкој школи на студијама математике и физике. Она је била тек пета жена примљена у ову школу. Један он њених колега на предавањима из физике био је Алберт Ајнштајн, који је тада имао 17 година.

Једном приликом никако није могао да добије резултат до којег је она дошла путем експеримента. По први пут, Алберт је пришао тихој и повученој колегиници, а она му је мирно и јасно објаснила поступак рада којим је дошла до рјешења. Био је то њихов први контакт.

Љубав је убрзо планула, а Милева је родила дијете незавршивши факултет, због чега ју је породица одбацила. Њихова љубав била је и више него турбулентна, прво дијете, ћерка Лизерл, преминуло је (или дато на усвајање, о томе и даље постоје полемике), али су након тога добили два сина.

Читавог живота њих двоје су заједно истраживали, водили научне расправе, ипак она је све своје знање након рођења дјеце ставила у његову службу.

Њен живот није био нимало лак, љубав је полако испарила, а Алберт Ајнштајн је послије развода отишао да живи са својом рођаком љубавницом којом се оженио.

 Милева је умрла у болници и сахрањена је на циришком гробљу Нордхајм.

*****
ЖЕНА ЧИЈЕ СУ АКРОБАЦИЈЕ ОСТАВЉАЛЕ БЕЗ ДАХА
Даница Томић била је прва жена пилот у Србији. Било је то тридесетих година прошлог вијека, у доба када је и у свијету ваздухопловство важило за мушку професију.

Своје знање крала је од супруга, команданта 6. ваздухопловног пука, мајора Миодрага Томића, пилота са највећим бројем побједа у Првом свјетском рату.

Као супруга чувеног пилота могла је да ужива у чарима лагодног живота, али је она све више читала књиге о ваздухопловству, летењу, авијатици. Више од свечаних хаљина њу су занимале небеске висине.

Остало је записано да је 1928. године на прослави 15. годишњице аеродрома Даница привукла пажњу престоничких новинара када је летјела „над провалијом дубоком 2.500 метара“.

Лет авионом за њу је било истинско уживање, зато није више жељела да се задовољи обичним „земаљским“ животом.

Када је 1930. године објављен оглас Друштва резервних летача за пријем кандидата у цивилну пилотску школу у Београду, уз подршку супруга и она се пријавила.

Комисија је о њој причала да лети врло мирно, сигурно, сталожено и са веома ријетким самопоуздањем. Записи комисије о кандидатима који су тада учествовали показују да је она била вјештија и од многих мушких кандидата.

Према записима комисије, Даница је била најбоља у својој класи и прва је жена која је изводила лупинге, што је једна од најтежих ваздушних акробација која подразумијева обртај авионом у вертикалној равни од 360 степени.

Након добијања дозволе, Даница је пала у заборав. Њен муж, мајор Томић, пао је у заробљеништво током Другог свјетског рата. Након завршетка рата се преселио у Америку. Супруга је вјјероватно пошла с њим, али јој се од 1933. године губи сваки траг. О Даничином приватном животу нема података. Њен датум рођења и година смрти нису познати.

Није забиљежена чак ни у списима људи који прикупљају информације о авијатици у ондашњој Југославији.

недеља, 16. септембар 2018.

БРАВО СРБИ ... БРАВО СРБИЈО ... Сјајни српски баскеташи се домогли једине медаље која им је недостајала!


Репрезентација Србије у баскету 3×3 освојила је златну медаљу на Европском првенству у Букурешту.

СРБИЈА - Летонија 19:18

Басекташи Србије потврдили су 
да су најдоминантнија 
екипа на планети, 
пошто су први пут постали 
и прваци Европе!

Послије четири титуле првака свијета, 
ево освојена је и једина титула 
која им је недостајала 
- ПОСТАЛИ СУ ПРВАЦИ ЕВРОПЕ!

Они су у финалу савладали Летонију и објединили 
су титуле шампиона свијета и Старог континента!



Екипа је играла у стандардном саставу:

 Душан Домовић-Булут, Дејан Мајсторовић, 
Марко Савић и Марко Ждеро.

Најбољи баскеташ Европског првенства је 
Душан Домовић-Булут!

Ватерполисти СРБИЈЕ освојили бронзану медаљу на Свјетском купу у Берлину!


Ватерполисти 
СРБИЈЕ
 освојили су бронзану медаљу,
на Свјетском купу!

СРБИЈА – Њемачка 
15:9 (6:2, 3:2, 3:2, 3:3)

Бронзану медаљу су освојили:

Димитрије Ристичевић, Лазар Добожанов, Душан Мандић, Никола Јакшић, Виктор и Страхиња Рашовић, Радомир Драшовић, Сава Ранђеловић, Немања Вицо, Ђорђе Лазић, Огњен Стојановић, Матеја Асановић и Гаврил Суботић.
---------------------------------

МИЛОЈЕ ВАСИЋ - Да се не заборави!


На данашњи дан, 16. септембра рођен је

свјетски познати археолог Србин 

Милоје Васић
 


Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба

у нашој историји


--------------------------

У Великом Градишту, родном мјесту 
познатог професора, 20. априла 2007. 
постављена је његова спомен биста, 
испред Средње школе Велико Градиште.

субота, 15. септембар 2018.

Пробој Солунског фронта. Вријеме кад је славна српска војска спасила Европу!


ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
ВЈЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА!
СРБИ СУ СПАСИЛИ ЕВРОПУ! 


Српски непријатељи су их запамтили!
Историја им је одредила заслужена мјеста
овјенчана вјечном славом.
Само ми Срби их заборављамо! 
--------------------------------------------------------------------------
На данашњи дан 15. септембра 1918. године почео је пробој Солунског фронта, у Првом свјетком рату. Једна по једна окупаторска сила је падала пред славном Српском војском!

Прва и Друга српска армија биле су носиоци пробоја, што се испоставило као одлучујуће за слом Централних сила. Мјесец и по дана потом капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Њемачка. Српске снаге пресјекле су бугарску војску и присилиле Бугарску да положи оружје 
30. септембра. 

Срби су приликом ослобађања отаџбине наступали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, пошто француске трупе нису успијевале да држе корак са српском пјешадијом.
Строј припадника Прве српске ескадриле
на летелишту Вертекоп код Солуна

Солунски фронт настао је као покушај савезника да помогну Србију у јесен 1915. године против заједничког напада Њемачке, Аустро-Угарске и Бугарске. Помоћ је дошла прекасно и у недовољном броју да спријечи пад Србије. Фронт је утврђен годину дана касније, након опоравка српске војске и обнове српске државе на територији Грчке.

Операције на Солунском фронту почеле су најесен 1917. године. Британска војска поново је напала Турску, а Французи и Срби кренули су на сјевер.
Пробој Солунског фронта отпочео је 15. септембра 1918. године, на команду француског маршала Франша Д'Епереа. Српска војска учинила је невјероватан подвиг, продирући чак 700 километара у правцу своје земље за само петнаест дана.

Кључни сукоб одиграо се у бици код Доброг Поља, у којој је фронт пробијен. На заповест краља Александра, српско напредовање настављено је несмањеном жестином. Бугарска се убрзо предала, а њемачка војска покушала да се организује новим појачањима.
У борбама код Ниша четрдесет седам њемачких батаљона није успјело да заустави двадесет седам српских. Војвода Петар Бојовић савладао је Једанаесту њемачку армију, исту ону која је 1915. године освојила Београд, и 12. октобра ушао у Ниш. Након побједа код Параћина и Крушевца, Срби су већ 19. октобра стигли у Београд.

Пробој Солунског фронта био је одлучијући 
за слом централних сила у Првом свјетском рату.

На данашњи дан, 15. септембра, године 1918. у 5:30 минута дивизије првог ешалона Друге армије, под командом војводе Степе Степановића, почеле су пробој фронта. Српска војска је пребачена на Солунски фронт прољећа 1916. године. Крајем септембра, послије борби и много жртава, заузели су Кајмакчалан и ушли на територију своје државе.

Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су са друге линије, добро укопани у ровове били аустроугарске њемачке и бугарске дивизије.

Између 26. и 30. септембра 1916. врх Кајмакчалан је више пута био заузиман док га српска војска није заузела 30. септембра. Српске снаге су укупно имале 4.643 погинулих, рањених и несталих војника, од којих је Дринска дивизија имала 3.320 односно 3.804 избачених из строја или три четвртине укупног броја војника. Међу погинулима био је и командант добровољачког одреда Војвода Вук.

Упркос том првом успјеху српске војске након катастрофе 1915, Солунски фронт је остао споредно ратиште, па је од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на којем се налазила српска војска коју је укупно чинило шест дивизија са 140.0000 војника, међу којима је било и око 25.000 добровољаца. Српска војска била је подијељена у двије армије – Прву, којом је командовао Петар Бојовић и Другу, на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић.

Борбе су почеле 14. септембра цјелодневном артиљеријском паљбом и свих савезничких топова по бугарским, њемачким и аустроугарским положајима, да би у зору 15. септембра (у 5.30 часова) послије снажне артиљеријске припреме, кренуле у напад дивизије првог ешалона Друге армије, под командом војводе Степе Степановића на фронту: Сушица – Соко.

Водила се борба прса у прса, бајонетима на бајонете.

Већ првог дана пробијено је 11 км фронта, други дан је ширина проширена на 40 км и тиме отпочиње слом централних сила на Солунском фронту чија линија се распала.

Прва армија је силовито напредовала и већ 1. новембра је стигла до Београда и ослободила га. Пробојом Солунског фронта начињен је први продор у окупирану територију коју су држале централне силе, чиме је започео војни расплет рата не само на Балкану, већ и на осталим фронтовима.
++++++++++++
Вјечна слава свим српским јунацима који су изгинули у ратовима за слободу српског народа!

-------------------------------------------------------------
Шта су о величанственом подвигу српске војске 
тада рекли највиши европски функционери:

Франше д’Епере, француски маршал:
То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  
Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице
Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”

Пол де Шанел, председник француског парламента
После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал
Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди
Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”