четвртак, 24. октобар 2019.

Свједок са лица мјеста ... 24. октобра 1991. године - створена је Република Српска Босна и Херцеговина, која је 9. јануара 1992. године и свечано проглашена


ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј




Има једна сјајна анегдота коју као и неки учесници свечане сједнице Скупштине српског народа тог, сада већ историјског дана - 24.10.1991. године, никад нећу заборавити све док будем жив.

Наиме, иако сам водио тим безбједности и био задужен да све протекне у најбољем реду, запала ме и захвална улога у којој се нисам прославио.
Пред сам почетак сједнице неко је са касетофона требао да пусти химну "Боже правде".
У кабинету смо имали најновију линију и неко из организације доставио ми је касету на којој је била химна и мене је запала улога да поред тога што сам бринуо о безбједности и то урадим.
Али, пошто је била нова линија са даљинским управљачем никако ми није успијевало да пустим химну "Боже правде".

Шта год сам притискивао на даљинском увијек ми је ишао "Марш на Дрину", композиција са друге стране касете. Једноставно, није ишло, па није.

Звао сам многе да и они покушају, али нико као ни ја није знао како да пусти химну.
И као што се многе ствари случајно дешавају, ето десило се тако да један електричар Србин који се ту сасвим случајно затекао има исту линију и само је он знао како се са даљинским "рукује". Показао ми је како се то ради и након што сам три пута поновио радње да се не обрукам, ипак сам се некако снашао. Ни крив ни дужан и стицајем непредвиђених околности тако сам се нашао и у Радном предсједништву сједнице и први пустио химну.
Нико није могао да ми замјери што је почетак сједнице "из техничких разлога" каснио више од 15. минута, па ни тадашњи предсједник СДС др Радован Караџић који ме стално пожуривао.
И након свих перипетија заорила се ХИМНА "БОЖЕ ПРАВДЕ" и тако је почело стварање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
О атмосфери у Сарајеву, о страху за српски народ, о свим другим аспектима нећу да говорим, јер видим да о неким догађајима из тог времена говоре они који су били далеко од свих тих збивања, али и од мјеста дешавања.



------------
НАПОМЕНА:
Прва оснивачка Скупштина Републике Српске Босне и Херцеговине је одржана 24. октобра 1991. године као Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини.

На првој сједници одржаној у Плавој сали у згради Скупштине БиХ у Сарајеву донесена је Одлука о расписивању Плебисцита и усвојена је „Декларација о остајању српског народа у заједничкој држави Југославији“. Референдум /Плебисцит/ на којем су се Срби изјаснили о останку у Југославији је одржан 9. и 10. новембра 1991. године.
У складу са поштивањем људских права, успостављеним међународно-правним принципима, као и начелима и правилима уставног поретка, Народна скупштина Република Српска Босна и Херцеговина доноси Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине.
        9. јануара 1992. у Сарајеву одржана је свечана сједница у Хотелу "Холидеј ин" када је и званично проглашена Република Српска Босна и Херцеговина.
Могао бих много тога да напишем /већ сам у неким другим приликама писао - како је дошло до распада БиХ и почетку рата/. 

Овај пут само ћу додати да је на тој сједници било присутно 76 српских посланика /сви посланици из заједничке Скупштине БиХ све док је 14. октобра 1991. године није разбила муслиманско-хрватска парламентарна коалиција/.

Присутни су били и то: 70 посланика из СДС-а; 4 из Странке реформских снага /Странка Анте Марковића, тадашњег предсједника СИВ-а Југославије/ и 2 посланика из СПО /Странка Вука Драшковића/. Тој сједници су присуствовали и бројни други Срби /Срби пресједници општина у тадашњој БиХ, као и други истакнути српски представници из јавног, културног и политичког живота тадашње БиХ. Сви они су били само у својству гостију и нису имали право одлучивања..

Иако је прошло 28. година од тог дана, сјећам се скоро свих детаља, па чак и имена свих посланика. 


Многи од њих, нажалост, нису више међу живима. Покој им души.

------------------------ 

среда, 23. октобар 2019.

Не постоји заједничка беха дијаспора ... Постоје појединачно: српска, бошњачка и хрватска дијаспора из БиХ


ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј
П
Од потписивања Дејтонског споразума (1995.), па и прије тога - у многим земљама свијета због велике миграције становништва из БиХ основана су многа удружења, невладине организације, па чак и многобројни покрети у виду разних звучних назива, као рецимо конгреса и слично, која врло претенциозно сама себе називају "БиХ дијаспора" што, наравно, није и не може бити тачно.

О чему се, заправо, овдје ради?


Да одмах врло јасно и прецизно кажем да не постоји ниједна мултиетничка организација која у свој састав укључује представнике све три конститутивна народа према етничкој припадности и националној структури у БиХ која би била пресликана у дијаспори.


Чињеница је, како рекох, да у многим земљама свијета постоје разноразна удружења која окупљају, углавном, припаднике одређене националне заједнице и она никако у свом називу не могу имати било какав префикс "беха", односно одредницу БиХ.


Наиме, ради се скоро, па и увијек, о једнонационалним организацијама које су основане из различитих разлога и интереса. Такве организације не одражавају заједничке интересе све три конститутивна народа која потичу из БиХ, а сад су  у дијаспори. Напротив, такве организације још више раде на продубљивању националних подјела и потпуних националних поларизација у свим сферама живота и у дијаспори, али због начина и циљева својих дјеловања праве сличне проблеме и овдје у БиХ.


Интереси Срба из БиХ који се налазе у дијаспори никада се не могу ускладити с интересима Бошњака или Хрвата. 

Слиједом такве констатације, а она је тачна, постоје и све друге варијанте евидентне подијељености на три националне заједнице у дијаспори. Никада се интереси Бошњака у дијаспори не подударају са интересима Срба или Хрвата и обрнуто.


Такође, и трећа варијанта је сасвим равноправна у потпуној подијељености дијаспоре, па се тако интереси Хрвата у дијаспори никада не могу усагласити са интересима Срба или Бошњака и све се тако врти у зачараном кругу потпуне разједињености...


Дакле, већ више од двије деценије, а да и не говорим о оним организацијама још из ере соцреализма предратне и бивше СФР Југославије, у многим земљама свијета егзистирају многобројна удружења која су основана и која у свом чланству имају стотину одстотно чланство само из реда једне, своје, нације.


Зато су потпуно лажне тврдње кад се нека од тих организација представља као "беха" дијаспора. Нема таквих организација. Да још једном нагласим - постоје организације и удружења која су потпуно поларизована и она су искључиви представници једног од три конститутивна народа у и из БиХ.


Друга је ствар како и на који начин нека од тих (једно)националних организација ради и који су њени циљеви и задаци.


Из досадашње праксе сасвим је јасно да су бошњачке организације у дијаспори врло агресивне, па чак су многе од њих и вјерски толико радикалне да је то забрињавајуће. 


Али оно што је битно - таква удружења ни сад, а ни убудуће, не могу и неће имати никакав утицај на укупно стање националних односа у БиХ.

уторак, 22. октобар 2019.

ЈОВАН ДУЧИЋ


На данашњи дан, 22. октобра прије 19. година,
међу своје Србе у трајно почивалиште,
у своје родно Требиње поново је стигао славни 
ЈОВАН ДУЧИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 
Срба у нашој историји

Пјесник и дипломата Јован Дучић преминуо је, након краће и тешке болести (шпанска грозница), 7. априла 1943. године у 1 час и 30 минута у Герију, држава Индијана. Био је у 75-ој години живота и имао је статус активног посланика Краљевине Југославије.

Сахрана је обављена 10. априла на гробљу Калвариус, у источном дијелу Герија. Тијело је балсамовано и "пренијето у православну цркву Светог Саве - у фраку, са лентом светог Саве, бијелим каранфилом на реверу, окружено многобројним одликовањима, са свиленом српском тробојком преко ногу, а на њу је био стављен дипломатски мач, двороги шешир са бијелим нојевим перјем, краљев вијенац од природног цвијећа..."

Дучић је ексхумиран 18. октобра 2000. године и преко Русије његови земни остаци пренијети су у Југославију. Наредног дана је ковчег изложен у Саборној цркви у Београду гдје је патријарх српски господин Павле држао заупокојену литургију.

У Црној Гори сандук је боравио два дана (обишавши Подгорицу, Никшић, манастир Острог). Црногорски свештеници служили су свету архијерејску литургију и опијело. Мошти је од Београда до Требиња пратио патријарх српски господин Павле.

Пјесник је по други пут сахрањен, након 57 година почивања у туђини, у недељу, 22. октобра 2000. године у родном Требињу. Обред полагања посмртних остатака обавио је, према жељи самог покојника, 95-тогодишњи прота Раде Вукомановић.
Сахрани су присуствовале бројне званице, угледни Срби из јавног, културног и политичког миљеа Републике Српске и тадашње Југославије.

Посљедња пјесникова жеља, изражена у његовом трећем тестаменту који датира из 1941. године, "да се моје тело пренесе и сахрани у красној православној цркви у Требињу у стилу оне у  косовској Грачаници", била је испуњена.
---------------

Споменик Јовану Дучићу у родном Требињу
-------------

--------------------
--------------------------

БОРИСАВ СТАНКОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан, 22. октобра 
УМРО је славни српски књижевник
БОРИСАВ СТАНКОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји


--------------------

Споменик Бори Станковићу 
у градском парку у Врању

понедељак, 21. октобар 2019.

ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ! С великим пијететом стријељаним Крагујевчанима помен-поему написао: Славко Јовичић Славуј







Невино умореним српским душама, 
које су стријељали њемачки фашисти


Нек' вјечно живе ваше сјене и нек' дјечијим погледом 
и са осмјехом бдију у Царству небеском 
и нека шире коло српске радости у вјечном животу.

Њемачки фашисти 
- пролили сте и превише невине српске крви 
и због таквих стравичних злочина 
никад вам се ово не може заборавити, 
али ни опростити, 
мада нас православље учи да праштамо. 

Ми падамо на црну земљу не што нас је страх, 
већ што у себи носимо понос 
што смо Срби и што нас нисте уништили.

Убајали сте нас, стријељали нас, 
али ми смо сваки пут 
васкрсавали, подизали се и опстајали. 

Фашистички злочинци,
вас у паклу нема ко ни да ожали, 
јер пламен православних свијећа 
и наших молитви за упокојене наше Србе
створиће вам и у паклу 
онакав пакао који заслужујете. 

Ми морамо даље и само напријед, 
али на том путу никад не смијемо заборавити:
 нашу дјецу, мајке, очеве , родбину и српску браћу 
коју су ваше злочиначке фашистичке 
руке поубијале.

 
 
Вјечна слава и памјат 
свим звјерски умореним 
СРБИМА

АМИН


недеља, 20. октобар 2019.

МИОДРАГ ПЕТРОВИЋ ЧКАЉА - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


На данашњи дан 20.10. 
у великој биједи и неимаштини 
умро је непоновљиви
Миодраг Петровић Чкаља
који је годинама уносио радост у наше домове 
и који нас је засмијавао до суза.





ЧИЈА ЈЕ СРАМОТА ШТО ЈЕ ЧКАЉА УМРО

У ВЕЛИКОЈ БИЈЕДИ И НЕИМАШТИНИ!


Неко је давне 1987. записао: “Ми можемо да немамо много ствари – јер имамо Чкаљу. Они који немају Чкаљу, морају да имају све остало“. 
Миодрага Петровића Чкаљу смо изгубили. Пустили смо га да умре у великој биједи.

Посљедњи великан међу звијездама југословенског глумишта, а надасве посљедњи национални јунак – човјек из народа који је својим земљацима подарио толико смијеха да ће увијек остати у њиховим сећањима као Паја Јаре, Гвозден, Мита, Благоје, Срећко напаст, Јованча Мицић… 

Умро је 20. октобра 2003. године у великој биједи, више гладан неко сит.

Жалио се како га мучи самоћа. Напуштен од колега, гледајући како му пријатељи један по један умиру, Чкаљин чувени осмјех почео је да блиједи. Он је добио награду за животно дјело „Цар Константин“, у говору је рекао оно што смо одавно заборавили. Дуго је живио као да је сахрањен.

– Да сам у Америци, и да сам примио овако велику награду захвалио бих се, прво, својој жени, па деци, па ташти, затим продуценту и редитељу. Али, пошто сам, срећом, у својој драгој земљи Србији, захваљујем се, прво, свом шефу самопослуге што ми, понекад, одвоји пензионерску коску, па комшиници у бараци која ми остави млеко испод тезге, па мом поштару који ми увек, на време са закашњењем, донесе пензију. Да није било њих, не бих био овде“, открио је тада глумац.

БРАНИСЛАВ НУШИЋ ... Да се не заборави!


Славни српски књижевник, комедиограф,
дипломата и академик

БРАНИСЛАВ НУШИЋ

рођен је у Смедереву на данашњи дан

- 20. октобра 1864. године.


Уврштен у 100 најзнаменитијих 

Срба у нашој историји





Писац цинцарког порекла, студирао је право у Грацу и Београду. Као дипломата је радио у конзулатима Србије у Солуну, Битољу, Скопљу и Приштини. Био је драматург и управник позоришта у Београду, Новом Саду, Скопљу и Сарајеву.

Због сатиричне песме "Два раба" осуђен је на две године затвора. Учествовао је као добровољац у Српско-бугарском рату 1885. године.
У Првом светском рату прешао је са српском војском преко Албаније.

Даровит портретиста и писац веома развијеног смисла за позоришну сцену и њене законе, запажао је негативне појаве и са много духа сликао свет који га је окруживао. Његова дела редовно су била на репертоару српских позоришта између два рата, а и данас се играју на нашим позоришним сценама.

Најпознатије Нушићеве комедије су: "Сумњиво лице", "Госпођа министарка", "Народни посланик", "Ожалошћена породица", "Покојник", "Пут око света", "Др", "Мистер долар".


Познате Нушићеве приповетке и романи су: "Аутобиографија", "Приповетке једног каплара", "Општинско дете", као и трагедије "Кнез Иво од Семберије" и "Хаџи- Лоја".




Споменик Браниславу Нушићу 

на Тргу републике у Београду




20.10 су Свети мученици Сергије и Вакхо - СРЂЕВДАН

Ови свети и дивни мученици и јунаци вере Христове беху најпре први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и верности. Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промени љубав своју према њима на гнев.

И једном када беше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме.

По том их посла цар у Азију, своме намеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох беше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче саветовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно ономе ко иште царства небескога."

Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цело тело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу.

Пострада св. Вакхо у граду Варвалису.
Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме венце славе бесмртне од Христа Цара к Господа свога. Пострадаше ови красни витези вере Христове око 303. г.