петак, 20. јануар 2017.

СВАКА ЧАСТ! БРАВО ПРИЈАТЕЉУ! ЕМИР КУСТУРИЦА ПОРУЧИО ОБАМИ: Ако је православље секта, ти ми личиш на мајмуна!


Након што је амерички предјседник Барак Обама рекао у једној емисији на америчком тржишту да Американци никад неће разумјети Русе, зато што они практикују православље, православље је секта, огласио се и Кустурица.
---------------------------------------
Славни српски режисер и умјетник Емир Кустурица је Обами (одлазећем предсједнику САД) послао малу, кратку али јасну поруку.



Поруку објављујем у цјелости:

ДРАГИ, Обама. Чуо сам да си православље назвао сектом. Да си све православце а поготово Русе упоредио са сатанистима. Рекао си да ти је тешко замислити да се дружиш са неким, само зато што је православац. Па, да ти кажем нешто, одлазећи председниче Западног света.

Православље је старије од твоје земље, православље није секта, већ унија вере која уништава секте које ти и теби сличнима стварате по читавом свету. Можда је за тебе православље секта, али за мене и милионе православних верника ти личиш на мајмуна.





Срећна крсна слава Свети ЈОВАН КРСТИТЕЉ!



Браћи СРБИМА и сестрама СРПКИЊАМА 
који као и ја
славе своју крсну славу 

Светог Јована Крститеља,

уз божији благослов,
желим сваку срећу и упућујем честитке.

Нека вам Господ Бог и Свети Јован дарују мир,
здравље, сваку утјеху, духовни напредак
и свако благостање.

АМИН


 

+++++++++++
Крсни хлеб на столу бели
на пола се с' кумом дели
славска свећа и кандило
одувек је тако било.

Реф.
Славио је отац мој
радово се слави тој
цео живот свој.
Сада славу славим ја
да остане, да се зна
да се сачува.

Под икону кум наш седа
обићаје да надгледа
јабуке се деци дају
кад "Оченаш" прочитају.

Реф.

Кад је слава тога дана
све мирише од тамјана
и ти, сине, славу слави
у весељу и љубави.

Реф.



20. јануара је: СВЕТИ ЈОВАН КРСТИТЕЉ


 
Овај, у народу познати светитељ као Претеча Христов, родио се у дому благочестивих и побожних људи, првосвештеника Захарије и његове жене Јелисавете. Стари су били њих двоје када од Бога измолише дете, а то дете касније одигра одлучујућу улогу на дан Богојављења. Црква због тога и узима баш овај датум да га празнује као Сабор Часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег, Јована зато што је доликовало да се празником укаже поштовање ономе ко послужи Светој Тајни Крштења, ставивши руку своју на главу Господњу. Овај празник се назива Сабором због тога што се тог дана људи сабирају у Цркву ради певања и узношења славе Богу у част светог Јована Крститеља.
Сећање на овог светитеља празнује се неколико пута у години, али највише свечара има баш на овај датум.
Личност Светог Јована Претече и Крститеља, јеванђелисте, заузима посебно место у тој хијерархији, јер њему је био дат дар од Бога да крштава људе и ослободи их њихових грехова, те он крсти и Господа нашег Исуса Христа. То Крштење се обави на реци Јордану. Био је такве моралне чистоте, да се слободно могао назвати Ангелом Божјим, пре него човеком, и једини је од пророка који је руком могао показати онога кога је пророковао. Прогањан је од стране цара Ирода, бачен у тамницу и погубљен одсецањем главе. Пострадао је овај мученик за веру хришћанску и за Господа нашег Исуса Христа.
Његове свете мошти хтеде свети апостол Лука да пренесе из Севастије у Храм у Антиохију, али не доби пристанак, но само могаше руку Претечину понети са собом, и то ону руку којом Проказа Спаситеља нашег. Многа чудеса су везана баш за њу, јер учини та рука много тога па чак и данас. Можда треба напоменути између осталог да сваке године на овај датум архиепископи износе ту руку пред народ, па ако се појави отворена предсказује родну и обилату годину, а ако се појави затворена биће то гладна година. Зато и ми празнујемо Сабор Светог Јована Претече и Крститеља, молећи га да се моли Богу за нас да се и ми саберемо у Цркви небеској, да нам подари излечење од свих телесних и душевних болести и патњи.
Рука је касније пренета у Цариград, али под најездом Турака губи јој се сваки траг.
----------------------------------------------
Због тога што је Јованова главна улога у животу одиграна на дан Бојогављења, Црква је од старине посветила дан по Богојављењу спомену његовом.Пошто безакони цар Ирод неправедно погуби светог Јована, Претечу и Крститеља Господња, чесно тело његово ученици његови погребоше близу гроба светог пророка Јелисеја у знаменитом самаријском граду Севастији. Јер тамо се догодила она крвава гозба Иродова и разблудно играње кћери Иродијадине.

Када свети јеванђелист Лука, проповедајући Христа, обилажаше многе градове и земље, дође и у град Севастију. А када одатле имаше да путује у своју постојбину Антиохију, зажеле да узме са собом и однесе тамо тело светог Претече Јована Крститеља, које беше нетљено и читаво. Али то беше немогуће, јер житељи Севастије веома поштоваху мошти Крститељеве, брижљиво их чуваху, и не даваху их. Стога свети јеванђелист Лука узе од тог светог тела десну руку, која је крстила Господа нашег Исуса Христа, и однесе у свој град Антиохију.
И њоме као неким скупоценим даром обдари град за васпитање што је у њему добио. И од то доба антиохијски хришћани са великим поштовањем чуваху свету руку Крститељеву. Јер и велика чудеса биваху од ње.
Међу личностима јеванђелским, које окружавају Спаситеља, личност Јована Крститеља заузима сасвим засебно место, како по начину свога доласка у свет, тако и по начину живота у свету, и по улози крштавања људи за покајање и крштења Месије, и тако најзад по своме трагичном изласку из овог живота. Он је био такве моралне чистоте да се, ваистину, пре могао назвати ангелом, како га Свето Писмо и назива, него ли смртним човеком.
Од свих осталих пророка свети Јован се разликује нарочито тиме што је он имао ту срећу да је могао и руком показати свету Онога кога је пророковао. За руку светог Јована прича се да ју је сваке године на дан светитељев архијереј износио пред народ. Понекад се та рука јављала раширена, а понекад и згрчена. У првом случају означавала је родну и обилну годину, а у другом неродну и гладну .

ЖИВОЈИН МИШИЋ - Да се не заборави!

За сјећање и памћење ...


На данашњи дан 20. јануара 1921. године,
у Београду умро је 
славни српски војвода и војсковођа


ЖИВОЈИН МИШИЋ




ИЗВЕШТАЈ
Војводе Живојина Мишића Њ.К.В. Александру о Хрватима
(након обиласка Загреба, Карловца, Вараждина, Сушака 
и других места)

"Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... Сви они мисле једно, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш, ствар је пропала... Ништа се неће моћи учинити. Tо нису људи на чију се реч можеш ослонити.

Ја сам начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нек ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити и дати им њихову државу."

(На питање Регента како одредити нове границе, Мишић предлаже да то буду обичаји, историја, традиција, најзад и опредељење народа. На примедбу Александра да би то Хрвате гурнуло у наручје Италијанима, Мишић одговара).

"Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... То су људи сви одреда прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи.

Не заборавите Височанство, моје речи. Ако овако не поступите, сигуран сам да ћете се љуто кајати."


Живојин Мишић 
- једна величанствена и тужна људска прича.
Својој деци и својој жени Лујзи, славни српски војвода,
ратник из шест ратова, на самрти могао је да каже само: 


“Опростите што одлазим,
а не остављам вам ништа.
Ама баш ништа сем једно часно име”.

четвртак, 19. јануар 2017.

ВОЈВОДА ПЕТАР БОЈОВИЋ - Да се не заборави!


ДА СЕ НИКАДА ВИШЕ НЕ ПОНОВИ 
ОВАКВА ЉУДСКА И СРПСКА СРАМОТА!

Пљачкаши и злочинци Јосипа Броза 

су звјерски ликвидирали времешног -
славног српског војсковођу и војводу!

*************

Петар Бојовић

начелник Генералштаба и војвода српске војске,
рођен у Мишићеву, 4. јула 1853. године
а умро је  19. јануара 1945. године у  Београду.



На данашњи дан /19. јануара 1996. године/ ДОЧЕКАО САМ СЛОБОДУ - Бог се јави! Ваистину се јави!


Најзлогласнији муслимански 
концентрациони логор смрти "СИЛОС" у Тарчину,  
основан је 11. маја 1992. године, 
а затворен на Светог Саву 
27. јануара 1996. године. 

***********************


То је био простор намијењен само за Србе.
Простор је био језив и то је била лабораторија 
за испитивање људске издржљивости 
и за свакодневна злостављања каква свијет 
и цивилизација до тада нису познавали. 
Људи су мучени и третирани горе 
од било каквих животиња. 
---------------------------------------
У мом животу најважнија ријеч је СЛОБОДА!
 Сви они који, хвала Богу, нису имали несрећу 
да западну у руке злотвора 
никада неће разумјети шта значи 
 СЛОБОДА!

***********************
Само ми је Драги Бог помогао да изађем 
на Богојављење и да стигнем на своју породичну 
крсну славу Светог ЈОВАНА


ХВАЛА ТИ
ГОСПОДЕ БОЖЕ!
А М И Н !

"СИЛОС" најзлогласнији муслимански логор, у бившој Босни и Херцеговини, у грађанском рату од 1992 - 1996. године.


Никад и никоме на свијету непоновило се такво страдање и таква мучења, која свијет и савремена цивилизација никад неће моћи да схвате, нити да разумију!


БОГ СЕ ЈАВИ!
ВАИСТИНУ СЕ ЈАВИ!



Данас, 19. јануара / БОГОЈАВЉЕЊЕ/
ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈВАЖНИЈИХ ДАНА
У МОМ ЖИВОТУ. 


На БОГОЈАВЉЕЊЕ је тачно 21. година
од како сам након 1.334 дана или 44 мјесеца
злостављања и стравичних мучења
по муслиманским конц-логорима дочекао 



СЛОБОДУ
---------------------------------------
У логор сам затворен 26. маја 1992. године.


СЛОБОДУ
 
сам дочекао 19. јануара 1996. године!

                         **********************************                            
1997. године, написао сам књигу: 


"СИЛОС"

 најзлогласнији муслимански логор  
у бившој Босни и Херцеговини.
у грађанском рату
од 1992 - 1996. године.


***********************

БРАНИСЛАВ НУШИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


За сјећање и за памћење....

Славни српски књижевник, комедиограф,
дипломата и академик 
Бранислав Нушић
умро је на данашњи дан
19. јануара 1938. године.




19. 01. је: Богојављење



Када Господ Исус Христос бјеше навршио 30 година од Свог тјелесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Св. Кирило Јерусалимски вели: "Почетак свијета вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свијету она тајна, која се у Старом Завјету наговјештвала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, т.ј. Тајна Божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје свједочанство о Сину, Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдио је над водом.

А када Јован Крститељ засвједочи и рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, на грчком) назива се још и Просвећењем. Јер нас догађај на Јордану просвећује показујући нам Бога као Тројицу једносуштну и нераздјељиву. To је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Свјетлости, заслугом Сина, и силом Духа Светога.

Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за вјеровање у љековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, прије сунца окупа у ријеци.

среда, 18. јануар 2017.

18. 01. је КРСТОВДАН

 
Празником Воздвижења (уздизања, узношења) Часног Крста прославља се успомена на два веома важна догађаја у историји Хришћанства. Први догађај догодио се када је, по Предању, царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму, а други је везан за победу цара Ираклија над Персијанцима 628. године, када је враћен Часни Крст кога су Персијанци отели 614. године. Такође, тог дана су на богослужењима епископи подизали Часни Крст и њиме благосиљали читав свет.

Крст је од давнина био познат народима антике и био је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.
Према сведочанству писаца антике, свет је пред Христов долазак био на ивици духовне и моралне пропасти, и било му је потребно спасење у сваком погледу. Било је потребно нешто сасвим ново, „ново под сунцем“, што ће човеку дати нову снагу и наду. То ново је био Христос. Он је у себи сјединио Бога и човека и преко страдања на Крсту кроз Васкрсење је победио „последњег непријатеља“ смрт, дарујући човеку снагу и наду да може да пробије ограничења своје природе и постојања. Све ово је постало могуће захваљујући Крсту.

Порука Крста је веома једноставна, као и сам изглед Крста, једна вертикала и једна хоризонтала. Крст показује шта је човеку у животу најпретежније и најпотребније. Потребан му је однос са Богом који спаја небо са земљом, што представља вертикала Крста, и однос са ближњима, што представља хоризонтала Крста. Овај однос се заснива на вери и поверењу, вери у Бога и поверењу у ближњега. Од тада човек човеку престаје бити вук и постаје ближњи где љубав постаје главно мерило свега.

Христос је рекао да ће Крст бити суд свету и главно питање на том Суду свакоме од нас ће бити да ли смо имали љубави према Богу и ближњем, и по томе ће нам се мерити.
Ко се роди носи свој крст (страдање) и често човек хули на Бога због терета који носи. Међутим, Бог је сваком човеку, сходно његовим моћима, дао крст који може да понесе, и тај крст му је на спасење а не на погибао. Због тога нема места очајању и безнађу „јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега“(Јн. 3,17).

уторак, 17. јануар 2017.

ПРВЕ НОВИНЕ СЕРБСКЕ .... ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


17. јануара 1834. године, 
док други народи нису ни знали шта су новине, 
у Србији, у Крагујевцу штампане су прве НОВИНЕ СЕРБСКЕ! 
Изашао је први информативни лист штампан у земљи!
 
НАПОМЕНА: 
Те новине су тада биле вриједне 
и нису биле ни налик неким данашњим 
смеће таблоидима и неким контејнер новинама.


Колико нам је ако Србљима, мило, да о српском књижеству говорити можемо, о књижеству, које се на народном нашем језику наоди, тј. на језик, којим сваки Србљин, и учен и прост са Србљином говори! … Но нек родољубиви српски списатељи њега ревносно негују народног свог језика држаћи се, нек се с једноплеменицима својима више у језику слажу; … а неки исти народни језик (кога неки простонародним из самог призренија, и велехваленија, што стари црковни језик знају, именовати обичествују) од иностране речи чисте и онако га пригрљавају, као што је он у народу обичан, пак ћемо видети, да ће народносрпски језик за кратко време тамо доћи, куд су прочи са великом натјегом за више вјекова дошли.
Давидовићев текст о српском језику из Новина сербских.