понедељак, 25. јун 2018.

Никад се нико није најео тако што је гледао у туђи тањир! "Гладна" Европа и сити Срби!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Ниједан тањир се неће напунити од туђих гладних погледа, јер ако си гладан онда имаш само једну жељу – да се наједеш. То је ваљда логика гладног човјека, а логика је пут истине. 

То није логика наших владара, истих ових што нас убрзано вуку у посрнулу Европу, што нам настоје промијенити свијест о наводним пријатељима. Тјерају нас да заволимо и оне који нам никада нису били пријатељи, а таквих има много у свијету. Ипак, у свом антисрпсту предњаче Американци, Енглези и 95 одсто Бриселске булументе.

Зар неко нормалан мисли да је могућа било каква Европа без Русије. Е па није. Еврофанатици би и Богу да промијене име и да га безименог протјерају из свијести вјерника. О томе највише говоре атеисти, које нико не дира нити их осуђује због безбожничке орјентације, али зато они настоје да уређују свијет по својим узусима, хулећи тако на вјеру, а највише на православље.

Понашају се као да свијет, па и Европа само од њих зависе. Настоје да нас натјерају да пјевамо “Оду радости” о изопаченој Европи која уништава све цивилизацијске вриједности, промовишући тако све пошасти које они зову напретком цивилизације у ери тзв. модернистичког напретка свијета.

Пјевали би ми, али како кад нам се више плаче. Јер, само сит човјек може да пјева. Сити јесмо свих ових великих и малих, "наших или њихових", сасвим је свеједно. Сви су наши, али и њихови и сви су ту, увијек близу, на дохват руке. Од свуда искачу.

Свуда влада нека чудна сила. Ја се као дрзнуо да се нешто успротивим олигархији, кад они сви против мене. Навалили на моја слабашна леђа. Или само тако ја мислим и не схватам да они све раде у моју, тј. нашу корист. Ријешили они да нам побољшају стандард. Тако кажу. А све је супротно. Тачније, они су само ту због себе и све чине да се побољша њихов, ионако луксузни стандард који превазилази просјечни стандард у којем живи народ. А народ најбоље зна како живи. И ту настају проблеми.

Одакле да нађу финансијску ињекцију за њихове од сталног сједења усукане кукове. У ту причу најлакше им је да укључе и нас. Па рецимо, подигну тако акцизе за гориво. И ту нам кажу да је то за добро свих нас. Још сам у дилеми јер не знам како то да схватим - као добротворну или више као хуманитарну акцију. Ипак сам схватио да чиним добро дјело. Јер кад дајем неком онда знам да ће свима бити боље. Као неосоцијализам. Љепота, рај на земљи. Али, народ кука, а кад народ кука, онда то није добро. Не слаже се народ ни са микро, а ни са макро економским мјерама, а ни са новим светским поретком, јер све то кошта много.

И поред свега, има ту нешто и “корисно” што нас дефинитивно приближава развијеном свијету. Свима је одавно познато да постоје лобистичке фирме, које све раде за паре да би политичари које смо ми изабрали што мање радили. Кажу да можеш да затражиш да све за тебе лобисти ураде, само платиш услуге и готово. Они ти излобирају да ријешиш многе државне проблеме. Никог од њих не занима то што ми немамо државе. Њима су важне само паре. А коме то нису важне?

Е, па сад ти види како се живи у Европи и то не само у Европској унији, већ и у свијету. Јер, нико ти ништа неће дати џабе, ако ти претходно пет и више пута не узме џабе. А они најбоље знају како се узима џабе, па ти онда од узетог дају по неку цркавицу да би ти нашао разлога да им се захвалиш што су ти бар нешто дали од оног што су ти раније узели, свеједно да ли су ти узели или отели. Они само знају за силу и моћ, а сила и моћ су све. На њима се одржава свијет.
Сад ми дође да пишем неком важном и да му кажем како се трасира пут ка Европи без заобилазница. Ипак, знам да то не вриједи. Одустајем, тако је боље. Гледаћу своја посла и у свој тањир, па био он до пола пун или до пола празан.

недеља, 24. јун 2018.

МИКА АНТИЋ - За сва времена!


24. јуна је годишњица смрти 


МИКЕ 


Почивај у миру 
и у вјечној слави небеској, 
пријатељу мој!


Имао сам част да упознам МИКУ 
и да се касније много пута нађем 
у његовом друштву.


 


24. јуна су Свети апостоли Вартоломеј и Варнава


Свети апостоли Вартоломеј и Варнава
--------------------------------------
Свети апостол Вартоломеј, један од дванаест великих апостола, проповедао је јеванђеље са светим Јованом Богословом и апостолом Филипом.

Проповедали су најпре у Азији, а потом у Индији и Јерменији. У Јеропољу су молитвом умртвили огромну змију коју су незнабожци обожавали и држали у храму.

Не схватајући њихово дело, незнабожци су их осудили и разапели на крст. Управо тада десио се страшан земљотрес. Људи су, мислећи да их Бог кажњава због тога скинули са крста апостоле, али Филип је већ издахнуо.

Вартоломеј је отишао потом у Индију где је превео Матејево јеванђеље на индијски језик. У Албанопољу јерменском убио га је царев брат Астијаг.

Епископ Агатон га је сахранио у храму, а касније су његове мошти пренете у Бенвент па у Рим.
---------------
Свети апостол Варнава, један од седамдесеторице. Рођен на Кипру, учио је заједно са Савлом код Гамалила. Звао се прво Јосиф, а потом Варнава - Син Утехе.

У време Халкидонског сабора, сазнало се за његов гроб.

После откривања његових моштију, Кипарска црква је, као апостолска проглашена самосталном.

Зато се овај догађај јављања апостола Варнаве везује за аутокефалност Кипарске цркве.

субота, 23. јун 2018.

Живот са смислом у времену бесмисла ...

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Само живот има смисла у сваком времену трајања.

Смисао живота, поједностављено, може се дефинисати као вјечно ходање на стакленим ногама у жељи да дохватиш све што је нејасно и што нема неку прецизну форму, то јест, управо оно што ниси никада могао да нађеш ни у једном приручнику, књизи, оно што никада ниси могао да чујеш ни од једног мудраца, оно што си увијек и само ти помислио да урадиш а никад се ниси усудио, јер то никада нико није урадио прије тебе, или је урадио јако мали број људи. 

Не знам зашто сам написао овако сложену и предугачку реченицу кад је кратко трајање живота. Стварно не знам!
Смисао живота је постављање сопствених правила по којима ћеш да се водиш, али барем значеш да је то оно што си ти хтио и никада нећеш доћи у ситуацију да због тога жалиш, јер си ти, и једино ти био креатор сопственог пута, незнајучи шта ће те све чекати на том путу.

Све што је већ унапријед опробано и доживљено од стране других нам даје илузију смисла, јер и у том случају, на крају крајева, ми смо само обични конзуманти нечега што је већ негдје виђено. Да ли икада имаш осјећај да си и сам производ бесмисла, јер си од рођења па до дана данашњег свој живот препустио неком другом да га води: породици, држави, родбини, нормама и правилима, друштву, окружењу, медијима итд.

Не, смисао нећеш наћи чак иако будеш први који је нешто пробао. Због тога човек најзад није срећан ни кад купи ауто већи и бољи него што је имао, кад купи кућу већу од оне која му је потребна, кад проба све оно што му је други већ створио, када почне да гомила било шта и што је најгоре оставља у залихе све оно што му можда никада неће ни бити потребно.

Све је ово условно, уосталом као и живот и све напријед побројано је могуће, али прво се треба изборити за кору хљеба.

Смисао се налази онога тренутка када схватиш да си сам створио нешто што никада нико није до тада, кад си рекао нешто што нико није рекао до тада, када си помогао другом човеку, а да од њега ништа ниси очекивао заузврат, нити тражио било какву протууслугу.

Ствараоци, научници реформатори и сви други који су допринијели стварању напретка човјечанства су најчешће били најмањи конзументи свега што је било створено или што су они до тада створили. Они су формулу смисла живота управо пронашли у стварању нечег новог што би људима (конзументима) бар на тренутак живот могло учинити љепшим и интересантнијим. Њима је та "људска сатисфакција" управо давала највећи смисао.

Замисли, Николу Теслу као власника виле са више од 20 соба, Иву Андрића као власника Телевизије, Јована Дучића као власника сплава на Сави итд.

Смисао јесте у креирању свог сопственог живота на начин на који ће теби и твојој души највише пријати, па чак иако се коси са размишљањима и поступцима других и другачијих, јер само тако можеш остварити оно у чему си ти нашао смисао живота ...

петак, 22. јун 2018.

Страначки ботови и разни интернет скотови!

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Неке друштвене мреже и сајтови су препуни злурадих чланака и гомиле уврједљивих објава и коментара. 
Питам се да ли је ово "new age" настојање појединаца, па и цијелих група да вријеђају оне друге и то за све и свашта или је ово само посљедица напретка наше цивилизације или њеног назадовања.
Ништа више "на овом бијелом свијету" нико не може рећи, а да се при том не увриједи или овај или онај појединац, припадник ове или оне нације, вјере, расе или пола. Страначки острашћени ликови су посебна групација. Политика је незаобилазна. Она је, дакле, свугдје присутна, па чак и у политици!

Ето, за више од два миленијума непретка човјечанства стварно нисмо научили да смо различити и да то није само по себи лоше, већ би требало бити чак занимљиво и интересантно. Али у стварном животу није тако и никада неће ни бити.

Не може се побјећи од данашњег тзв. толерантизма који се пропагира и с друге стране цензуре коју намећу људи који гледају како да се што дуже одрже на власти. Не може се ни замислити како би све још горе изгледало да разне пошасти ухвате дубље коријене и да се све то "прими" у стварном животу. Посљедица тако нечег је очигледна: ради се о једноумљу. 
С тога постају смијешни ликови који цензуром и оспоравањем слободе говора покушавају да заштите "мир" и да њиме одбране своје привилегије које нису стечене радом и знањем, већ полтронством и класичном издајом сопствених принципа, а онда и свих друштвено прокламованих вриједности.

Та уврједљивост код људи је, по мени, само резултат искривљене стварности и иде од политике ратова, па све до недостатка објективних информација на глобалном свјетском нивоу, али и од личног незадовољства у приватном животу.
С друге стране, само од себе поставља се питање да ли се тај лако уврјеђени појединац икада запитао да ли је можда проблем у њему самом. Не, није сигурно. Увијек је крив неко други. И све се тако врти у круг.

У сржи проблема је, изгледа, она стара људска: "Боље ме слажи него да ми кажеш истину, јер ме лаж чини срећним, а истина боли". 
Лијепо је када вас обасипају комплиментима. То је она ситуација кад некој жени кажеш: "Ти си најљепша, имаш прелијепе очи и извајано тијело, а она се сва разњежи и заиста осјети лијепом, па ти узврати истом мјером. Треба само замислити ову сцену и како ово изгледа у стварности између двоје "мање лијепих" људи. Но, то и није толико битно, јер нема мјере којом би се могла измјерити лаж.

Питам се шта онда треба политичарима и душебрижницима (н.п.а. сленговски - ботовима) који тако лијепо брину да се "ви" не увриједите. Вјероватно ваша слобода и ваш глас на изборима. Аха, ово је изборна година у Босни и Херцеговини.

И за крај једна порука - Никад не покушавај да цијели свијет покријеш својом ногом, јер је то илузија.

четвртак, 21. јун 2018.

Почиње љето ...


Љето на сјеверној земљиној хемисфери почиње 21. јуна у 12 часова и седам минута, док на јужној земљиној хемисфери у исто вријеме почиње зима.

На дан почетка љета обданица ће бити најдужа, а ноћ најкраћа.

Сунце тога дана излази у 4 часа и 52 минута, а залази у 20 часова и 27 минута, тако  ће обданица трајати 15 часова и 35 минута, а ноћ свега 8 часова и 25 минута.
Насупрот уобичајеном мишљењу да је љети Земља најближа Сунцу, она је тада најдаља од њега и у тзв. афелу ће бити 6. јула у 18 часова и 46 минута.

среда, 20. јун 2018.

Зашто и даље стојимо на раскрсници и чекамо да нам наказна Европа покаже пут?


Пише: Славко Јовичић Славуј

Јесмо ли још увијек оно што смо некад били 
или се временом прилагођавамо наказној Европи 
и тако срљамо у провалију из које нема повратка. 


Да ли смо било шта научили из непролазних дјела владике Николаја Велимировића, гдје српски и други православни народи који живе на Балкану представљају неку врсту јединог преосталог бастиона хришћанске вјере између духовно пропалог - "трулог" и крајње секуларизованог Запада и још увијек тек полуосвјешћеног Истока.

Додуше, Исток се буди и ту, наравно, треба одати признање Владимиру Путину који је успио да пропали СССР из времена "гробара" Михајила Горбачова и ништа мање пропалу Русију из доба владавине стално пијаног и помахниталог Бориса Јелцина, подигне са кољена и да руском народу врати достојанство, а тиме и да врати православље на заслуженио религијско мјесто које припада православној Русији.

У своје вријеме овако је говорио владика Николај Велимировић: “Политеистичном Истоку је тешко веровати у човека. Материјалистичном Западу је тешко веровати у Бога. Православни Балкан иако географски стоји између Истока и Запада, управо стоји изнад Истока и Запада". 
На тај начин владика Николај утјеловљује идеју „Небеске Србије“ и њеног колективног назначења, Божијег посланства српског народа који, како каже владика Николај, има апостолски задатак, и треба да “приволи Исток крштењу а Запад покајању”.

Са оваквим размишљањем владике Велимировића у потпуности се слагао његов ученик, један од највећих теолога Српске православне цркве, Јустин Поповић, који је неријетко указивао на погубности које носе европске тзв. културне вриједности: “Коме ћемо ићи: европском човеку или православном, светосавском Богочовеку? Пођеш ли првом, претворићеш се у пролазног мољца; пођеш ли другом, претворићеш се у бесмртног творца...“

На овакав начин настављена је традиција националног и пансловенског мита о месијанском предодређењу словенских народа које се наставља до данашњих дана. Када се оваквој сложеној констелацији, вјерских и националних осјећања придода и компонента снажног завјереничког дискурса, који долази из миљеа радикалних политичких опција, онда добијамо слику савремене - пропале националне свијести једног дијела српског народа.

Да су Срби кренули странпутицом најбоље се види код злоупотреба вјерских и националних вриједности и погубних посљедица које су оставили ратни сукоби. Колико је још времена потребно да би као народ дошли до закључка да хтјели ми то или не - представљамо неизоставни дио европске посрнуле цивилизације.

Неспорно је да кроз цијелу историју српски народ проживио своју голготу, и да је у одређеном смислу још увијек доживљава и преживљава, али остаје питање - можемо ли и даље овакви какви смо опстати на балканској вјетрометини, разједињени и подијељени у свим сферама живота.

Наш вјерски и културни идентитет представља богатство за Европску културу, али може ли се ово духовно и национално благо уистину открити другим европским народима. Тешко. Јер, Европа срља у многа зла и пошасти и у фази је незаустављивог пада у понор сопствених заблуда и имагинација. Скоро, па је неподношљива европска атмосфера ксенофобије и националног елитизма.

Свака европска држава идеализује сопствену величину и преувеличава своју геополитичку улогу и тако наставља да живи у идеологији архаичног мита. Наравно да то ниједан европски народ никада неће признати и терет европског посрнућа никад нико неће прихватити на своја леђа.

Српска јединственост може да буде афирмативна једино у оквиру различитости која се налази у оквирима историјске цивилизације. Наша духовна и културна богатства могу обогатити друге народе једино ако смо спремни да и даље истрајавамо на нашем светосавском путу.

Другог исправног пута ми немамо.

понедељак, 18. јун 2018.

МАКСИМ ГОРКИ ... Да се не заборави!


Да се не заборави.

На данашњи дан /18.6/ умро је славни руски књижевник

МАКСИМ ГОРКИ


 
 

недеља, 17. јун 2018.

БРАВО АЛЕКСАНДРА КРУНИЋ ... Прва освојена титула у каријери на ВТА турнирима


АЛЕКСАНДРА КРУНИЋ ...

 Прва освојена титула у каријери
на ВТА турнирима


Српска тенисерка 
Александра Крунић 
освојила је данас турнир 
у холандском Хертогенбошу, 
пошто је у финалу побиједила 
Белгијанку Кирстен Флипкенс 
2:1 (6:7/0:7/, 7:5, 6:1).
Српска тенисерка је тријумфом над Белгијанком 
дошла до своје прве ВТА титуле у каријери.

Властимир Ђуза Стојиљковић ... Да се не заборави!


За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 17. јуна умро је 
прослављени српски глумац

ВЛАСТИМИР ЂУЗА СТОЈИЉКОВИЋ



-------------------------------------

ТУЖАН ЖИВОТНИ КРАЈ!
Живот је суров према многима. 
Увесељавао је многе, а умро је у великој биједи, 
чак толикој да није имао пара да купи ципеле! 

То није судбина. 
То је иронија живота којем се сви радују, 
али га многи на невјероватан начин и несрећно завршавају.

субота, 16. јун 2018.

ПАЈА ЈОВАНОВИЋ - Да се не заборави!


На данашњи дан 16. jуна,
рођен је славни српски сликар 

ПАЈА ЈОВАНОВИЋ


Павле Паја Јовановић 

Био је један од највећих српских сликара 
и типичан представник академског реализма. 

Уврштен је међу100 најзнаменитијих Срба.
---------------------
 
Сеоба Срба

----------------------

Карађорђе Петровић

 ----------------------

четвртак, 14. јун 2018.

Иако није Црвено слово у црквеном календару Српска православна црква 14. јуна обиљежава спомен на преподобног Јустина Ћелијског

14. јуни


Јустин Поповић (1894-1979) је био архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник.

Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, рођен је у Врању 7. априла 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак.

Благоје бива мобилисан у „ђачку чету" при војној болници у Нишу током Првог светског рата, а касније они се заједно са војском и свештенством повлаче преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, патријарх благосиља и богослов Благоје постаје монах Јустин.

Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао Српско филозофско друштво 1938. у Београду. Бавио се превођењем богословско-аскетске и светоотачке 

По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије.

У Ћелије је дошао 1948. године по благослову владике шабачко-ваљевског Симеона и мати игуманије Саре, која је дошла са неколико својих сестара из манастира Љубостиње у Ћелије, неколико година раније.

Отац Јустин је стално био прогањан, саслушаван, привођен. Мало је било оних који су стајали у његову одбрану.

Отац Јустин је умро у исто време и у исти дан када је и рођен - на празник Благовести 7. априла  1979. године.