петак, 22. фебруар 2019.

ДАНИЛО КИШ - Да се не заборави!


За сјећање и памћење ...

На данашњи дан 22. 2. рођен је
славни књижевниК

ДАНИЛО КИШ


Био је један од десет највећих свјетских 
писаца друге половине XX вијека.
 
 КИШ је био вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду. 

Добитник највећих југословенских 

књижевних признања.


Иако је био прогањан, ипак још за живота
изабрао је своје трајно мјесто
у вјечном царству - у Београду.

Киша је мајка крстила у православној цркви, 
што му је спасило живот 
у Другом свјетском рату.

Пишчева жеља да буде сахрањен 
по православном обреду 
била је испоштована и савим јасна.




четвртак, 21. фебруар 2019.

Завештања Стефана Немање ... Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Чувајмо наш језик и наше писмо!

Чувајте, чедо моје мило, 
језик као земљу.

 

Уврштен у 100 најзнаменитијих
Срба у нашој историји


Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа.
А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу!


Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио.

Народ који изгуби своје речи
престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. 

Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.
Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.
И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

НАПОМЕНА: Реч Стевана Немање (Стефана Немање — оца Симеона (1166-1196)) изговорене на самртничкој постељи, које је записао његов најмлађи син Растко, Свети Сава (из књиге „Завештање Стефана Немање”, писца Милета Медића)

ЧУВАЈМО СВОЈ ЈЕЗИК И СВОЈЕ ПИСМО!

Ако изгубимо језик и писмо
и ми ћемо као народ нестати!

Чланице Организације УН за образовање, науку и културу (Унеско) обиљежавају данас Међународни дан матерњег језика, с циљем промовисања језичке културе и разноврсности, као и вишејезичности.

Генерална скупштина Унеска прокламовала је 1999. године Дан матерњег језика, као сјећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали зато што њихов матерњи језик није проглашен за званични.

Према процјенама, готово свакодневно у свијету нестане по један језик, а лингвисти прогнозирају да ће од око 6 000 језика, до краја XXI вијека одумријети више од половине, чак и до 90 одсто.
Највише су угрожени језици са малим бројем говорника од неколико стотина или десетина, као и језици који припадају малим заједницама које нису цивилизоване са становишта западних стандарда и немају институције, сматрају лингвисти.
      
 Унеско штити језичке различитости, одаје признање језицима аутохтоних народа и настоји да се њихов глас чује у пројектовању образовне политике, развоја и социјалне кохезије. Вишејезичност "живи ресурс" који треба да се користи за добробит свих.

Лингвисти упозоравају да је пред све већом навалом енглеског језика, Српски језик угрожен у мјери у којој су то и други језици и да опасност пријети чак и језицима са великом традицијом - француском, италијанском, њемачком.



среда, 20. фебруар 2019.

Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ ... Пјесма за данас ...

Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Нико неће избјећ' небеске висине ...

Нема дана кад не горе свијеће
Нема српске куће гдје су сви на броју.
Има плача, ал' има и пјесме
Живот не см'е стати на раскршћу.

Кандила се пале више него сијалице
Пламен иде високо на небо.
Да обасја душе наших драгих
У вјечноме Царству небескоме ...

Све се мање рађа српске дјеце
Старост стиже а да нисмо свјесни.
Пуста села остадоше празна
Ко ће градит' нашу отаџбину.

Анђели су раширили крила
Да пригрле уморене душе.
Сви чекамо дане који иду
Нико неће избјећ' небеске висине ...

Виталиј Чуркин - Да се не заборави! ... - Хвала за руско ’ЊЕТ‘.

У знак велике захвалности СРБИ 
су у Источном Новом Сарајеву 
поставили споменик 
Виталију Чуркину
Некадашњи стални представник Русије у Уједињеним нацијама Виталиј Чуркин дао је огроман допринос у обезбјеђивању права Републике Српске, гдје су му чак поклонили и парче земље, испричао је министар спољних послова Русије Сергеј Лавров у филму Сергеја Бриљева „Чуркин“, који је приказан на телевизији „Русија 1“.

Он је дао огроман допринос рјешавању кризе на Балкану и обезбјеђивању легитимних права Републике Српске“, рекао је Лавров.

Чак су му поклонили комад земље у Републици Српској, мислим да он тамо никад није био“, истакао је министар.

Чуркин је изненада преминуо 20. фебруара 2017, дан прије свог 65. рођендана. Од 8. априла 2006. године био је стални представник Русије у Уједињеним нацијама у Њујорку, био је представник Русије у Савјету безбједности УН. 

Споменик је постављен уз подршку Амбасаде Руске Федерације у БиХ и Општине Источно Ново Сарајево у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ. 

На меморијалној плочи израђеној од црног мермера уз име, године живота и смрти и портрет Виталија Чуркина стоји и натпис на руском: 

Хвала за руско ’ЊЕТ‘!


Чуркин ће у СРБИЈИ и међу Србима у РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ остати запамћен као човјек који је свесрдно бранио интересе српског народа на Ист риверу, а као стални представник Русије у УН 2015. блокирао је у Савјету безбједности нацрт резолуције о Сребреници. 

Тада је за документ гласало 10 чланица Савјета, 
а поред руског вета још четири чланице 
Савјета безбједности Уједињених нација 
Кина, Ангола, Нигерија и Венецуела 
- биле су уздржане.


Такође, треба запамтити да су 
за срамну резолуцију на иницијативу 
Велике Британије гласове  "за"  дали -
САД, Велика Британија, Француска, 
Шпанија, Литванија, Нови Зеланд, 
Чиле, Малезија, Јордан и Чад.



Виталиј Чуркин је преминуо изненада 20. фебруара прошле године, 
дан пред свој 65. рођендан, а сахрањен је у Москви 24. фебруара.


Вјечна слава и хвала 
великом пријатељу српског народа

СРБИ то не заборављају!
---------------------

уторак, 19. фебруар 2019.

СРБИ на вјетрометини у Балканској вукојебини ... ХОЋЕШ ЛИ СЕ ИКАДА ОПАМЕТИТИ СРБИНЕ? ЗЛОЧИНАЦ ЈОСИП БРОЗ ТИТО СПАСИО ТУЂМАНА ТЕШКЕ РОБИЈЕ: Детаљи тајног плана који су ЗЛОЧИНЦИ Јосип Броз и Фрањо Туђман сковали против Срба

ЗЛОЧИНЦИ Јосип Броз и Фрањо Туђман

Злочиначки антисрпски двојац 
на челу са "кормиларом" Јосипом Брозом

Туђман је према Титу осјеаћо не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свесним Хрватом и који ће ући у историју као заслужан "чимбеник" у стварању самосталне државе Хрватске.

Овај антисрпски двојац је знао да Брозова злочиначка кованица о тзв. братсву и јединству нема будућност и да је то за краткорочну употребу како би се насамарили наивни Срби!

Крајем педесетих година прошлог вијека, у дијелу службене југословенске историографије превладало је мишљење да је Краљевина Југославија у Априлском рату брзо и неславно пропала због хрватске издаје. (А шта се друго могло и очекивати од Хрвата).


Али највећу и непоправљиву историјску грешку Срби су направили 1. децембра 1918. године кад су стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца спасили ова два народа, која ће, кад им се укаже - првом приликом забити нож у леђа својим спасиоцима - Србији.

О томе је говорио славни српски војвода Живојин Мишић који је након обиласка Хрватске извијестио тадашњег за влашћу похлепнох краља - идиота Александра Карађорђевића.


Из ове ОПОМЕНЕ која је касније постала стварност СРБИ ни до дана данашњег никад ништа нису научили.
-----------------------
Наиме, један члан Војноисторијског завода написао је за Војну енциклопедију чланак у којем је стајало да је Хрватска “крива за слом Југославије”. Савјет Војне енциклопедије није прихватио ту енциклопедијску јединицу, па је за њено писање потражио новог аутора. И врло брзо га је нашао у имену Фрање Туђмана, који је био је пуковник ЈНА, Хрват и првоборац. Туђманов рад Савет је прихватио без примједби.

Тако туђман каже: "О рату је знао из прве руке, био је учесник, носилац партизанске споменице, илегалац из Загреба и историчар. Али противници су против њега почели да кују страшне завјере. 
Туђман је посредовањем Ивана Гошњака тада послао Титу своју енциклопедијску јединицу. Тражио је од њега директну арбитражу – и заштиту. Из Београда је добио одговор.Немам никаквих примедби. Тито“.

Средином шездесетих на Спомен подручју Јасеновац требало је да буде постављена спомен-плоча на којој је требало да буде уклесано да је у логору побијено 600 хиљада Срба, а како тврди научници и истраживачи историјских чињеница то је неколико пута више него што је установљено утврђивањем идентитета жртава. 

Међутим, Туђман је био против тога јер је у томе препознао тенденцију доказивања колективне кривице Хрвата па је крајем 1965. написао резиме рада, у којему је објаснио зашто истицање таквог броја сматра погрешним и штетним.
Рад је опет доставио злочинцу Јосипу Брозу, али није добио јавни одговор. Ипак радови на постављању спомен-плоче били су заустављени а сасвим је јасно да су они могли бити заустављени на интервенцију злочинца Јосипа Броза, који је узгред речено обишао све свјетске вукојебине, али му ни на ум није пало да било кад оде у злогласни усташки концентрациони логор Јасеновац. 


Седам година касније, против Фрање Туђмана поднијета је оптужница да је “учествовао у обарању постојецћег друштвеног система”.
Мирослав Туђман оптужницу је однио Мирославу Крлежи, који је прочитао и рекао: “То је дим“.
Након тога Крлежа се обратио Јосипу Брозу. Послије те интервенције Тито је изрекао најпознатију реченицу: “Туђману не паковати“. То је значило да Удба не смије подметати доказе и да суд не смије бити преоштар.
Јосип Броз је наиме увијек пажљиво балансирао сложене односе у федерацији, па би, према односу снага и сопственим процјенама што му је корисније, стезао или либерализовао режим, подстицао социјалну компоненту у политици, или, понекад, националну. 
Јосип Броз лично се увијек декларисао као Хрват, што је Туђману било јако важно.
Милован Ђилас свједочи о Титовој сујети јер је до краја живота био огорчен пошто на такмичењу аустроугарске војске у мачевању није добио златну медаљу.


Тито је ипак, како тврди Ђилас, вјеровао да ће се југословенски народи с временом стопити у једну нацију и ту се оштро разликовао од свог генерала – који му се читавог живота до те мјере дивио да је Душан Билаџицћ Туђманов однос према Титу описао као заљубљеност.

"Туђману су дошли људи. Он је сам казао како без Тита не би било Југославије, па ни Хрватске. Некима то звучи врло тужно. Туђман је био заљубљен у Тита", рекао је Биланџић у једној телевизијској емисији.

Мирослав Крлежа је био дио злочиначког тима: 
Јосип Броз - Фрањо Туђман.

Крлежа није могао ни смислити Иву Андрића 
само зато што се декларисао као Србин 
и што је добио Нобелову награду за књижевност, 
а ето није он - Мироалав Крлежа.

Мирослав Крлежа, дио злочиначког тима: Јосип Броз - Фрањо Туђман.
Крлежа није могао ни смислити Иву Андрића што се декларисао као Србин и што је добио Нобелову награду за књижевност, а није он - Мироалав Крлежа.

Туђман је према Титу осјећао не само захвалност што га је спасио тешке затворске казне него и зато што је очувао државотворност хрватског народа, зато што га је сматрао свјесним Хрватом, и зато што се неизмерно дивио његовим политичким талентима. 
О свему је томе Фрањо Туђман отворено проговорио у интервјуу листу Полет, под насловом “Хрватска повијест је моја историја”. Ставови које је тада изрекао Туђман, данас дјелују шокантно. Туђман је у том интервјуу дао најцеловитији став у односу према Јосипу Брозу и уништењу Југославије.

"Тито је несумњиво велика историјска личност хрватскога и југословенског тла. То што се нашао на челу КПЈ у преломном периоду попут Другог свјетског рата, није случајно.

Нашао се на челу КПЈ као хрватски комуниста и као такав схватао је да комунистички покрет у Југославији може успјети само рјешавајуцћи хрватско национално питање, што опет представља традицију хрватског марксистичког покрета из двадесетих година. Такву је идеју могао преносити само припадник марксистичког покрета из хрватских редова, и припадник несрпског народа. Срби су насјели на злочиначки план Јосипа Броза.
То што је дошао из редова потлаченог народа у бившој Југославији – велика је ствар. Али тај је хрватски народ имао очувану свијест о својом идентитету. Тежња хрватског народа да има и више права него у Хабсбуршкој монархији, и хрватском комунистичком покрету, наметнула је идеју о ономе што треба остварити.

Таква тежња помогла је и националним покретима несрпских народа у старој Југославији, па тако и Другом свјетском рату, када је припомогла идеји о обликовању федералне Југославије … ”, говорио је Фрањо Туђман.

“Тито је”, наставио је Туђман, “дакле осјећао проблем народа Југославије. Несумњиво је био комуниста, и лењинистима, и стаљиниста. Али … битна разлика између њега и Стаљина јесте у два момента: Тито никада није постао предводником великосрпске политике, а Стаљнин је постао, иако није био Рус него Грузијац – припадник малога неруског народа, проводником великоруско политике.

У својм почецима, Стаљин је заступао марксистичка гледишта, али нашавши се на челу СКП постао је проводником великоруске политике. С друге стране Тито није постао проводником великосрпске политике, остао је хрватски комунист и чврсто је заступао интерес хрватског народа.
Он је осјећао национални проблем у Југославији, проблем идентитета српског, хрватског, словеначког … народа. 
Друга велика разлика између Тита, као и између осталих комунистичких првака у социјалистичким земљама, јесте у томе што је он био политичар великог формата, па и државник великог формата – није случајно он изиграо и Стаљина и Черчила и на крају крајева и Србе и Србе.

Дакле, Јосип Броз је преко Комунистичке партије Југославије (КПЈ) употребио револуционарни терор у смислу осигурања своје побједе за вријеме рата и непосредно послије рата.”, каже Туђман.

 
Но, историја каже да је један од примјера како се Броз одржавао на власти и оснивање Голог отока, углавном за Србе и Црногорце за које је сматрао да су му највећи противници у очувању власти.

Тито је био до детаља упућен у тортуре на Голом отоку, па ипак, Туђману то није пресудно, јер у Титу види углавном великог политичара: “Имао је”, наставља даље, “храбрости, одважности и државничке далековидости да се супротстави Стаљину у доба кад је пред Стаљином клечала цијела Источна Европа и кад су и Исток и Запад очекивали, и били би захвални, да ће више слушати Стаљина.
Крлежу, штавише, сматра људима који су му спасили живот. Титов утицај, заштита од Удбе, по Туђману је била пресудна … “Иако су и други интервенисали за мене” рецћи ће Туђман у истом интервјуу, “вјероватно је Крлежин утицај на Тита био пресудан, и вјероватно ми је то што нисам био осуђен за шпијунажу, спасило живот.

И самим тим, то је дјеловало и на чињеницу да су и ови други кажњени мање, иако је према Удбиним агентима тада доведена она бугојанска група од 20 усташких терориста, да би се извршила пресија и да се озбиљније казнимо … ”

Туђман о Титу говори још у следећим формулацијама: “он је у комунистички покрет унио нешто ново”; “Титоизам је значио рјешавање националног питања у оквиру социјалистичке револуције, задржавање државности и социјалистичке земље …”

Надаље, “Тито је био велики политичар и у оквиру комунистичког покрета, један од оних који је марксистичку доктрину знао употријебити на стваралачки начин у југословенским приликама …”

“У оквирима свог времена Тито је био велик политичар … одговор на изазове свог времена, а данас, послије његове смрти, многи показују да нису чак ни на његовом нивоу …” 

понедељак, 18. фебруар 2019.

СТОЈАН НОВАКОВИЋ - Да се не заборави!


На данашњи дан, 18. фебруара
умро је историчар, филолог,
политичар и државник,
академик
СТОЈАН НОВАКОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих Срба
у нашој историји

Припадао је младоконзервативцима који ће прерасти 1880. у Напредну странку, коју је Новаковић основао заједно са Милутином Гарашанином, Миланом Пироћанцем, Чедомиљем Мијатовићем и Миланом Ђ. Милићевићем. Вишеструки министар и посланик, Новаковић се залагао за ред, рад и поредак, и просвећене реформе, спроведене радом елите, а уз ослонац на Круну.

Дипломатску каријеру започео је првом мисијом у Цариграду, која је трајала седам година (од 1885. до 1892). По повратку је постао председник Државног савета да би, након три године, 1895 - 1896. постао председник једне од дуговечнијих дванаест влада за време владавине краља Александра Обреновића. Пад Владе поново одводи Новаковића у дипломатију, посланик је у Цариграду до 1900, затим краткотрајно у Паризу, па до 1905. у Петрограду, где је и пензионисан. То је, ипак, био крај само дипломатске каријере Новаковићеве.
Споменик у дворишту школе у Шапцу која носи његово име
По повратку у земљу, Новаковић је један од обновитеља Напредне странке која је добила име Српска напредна странка.  1909. Новаковић је изабран, упрокс малом утицају своје странке, за председника концентрационе владе. Концентрациона влада трајала је до окончања Анексионе кризе, али је Новаковић остао један од најугледнијих политичара све до своје смрти 17. фебруара 1915. у јеку Првог светског рата.