уторак, 19. септембар 2017.

Иновације се најбрже имплементирају у свим сферама лоповлука и мафијашких достигнућа!


ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Трансформација илузија!

Да ли је могуће постићи бар једну од двије ствари које су битне за живот. 
Прва је - како у овој свјетској параноји остати нормалан, а друга је - како остати поштен. 
Не вјерујем да је обје ствари  могуће одједном постићи и тако водити нормалан живот.
Да би се остварило бар нешто за почетак била би потребна мотивисаност и инспирација и то одмах. Требало би да се човјек трансформише у оно што није, а заправо би требало да буде. Но, како то и урадити кад је врло тешко издичи се изнад летаргичног стања и друштвене охолости у којој нико не брине о човјеку.
Дакле, мотивација је само парадигма у хаосу безнађа у којем најбоље пролазе лопови „на мах“. А то значи – до чега год дођу, а знају да је туђе – то одмах треба и мазнути. Степен ризика је у великом распону и то од нуле, па до прихватљивог процента од око 5о одсто да ће у нечасним радњама неко бити и ухваћен што не значи да ће и одговарати, па самим тиме на крају бити и осуђен.
У нека стара времена то би се могло назвати лоповлуком. Данас се то зове - отуђивање. Међутим, методе су исте и јасно су дефинисане у присвајању туђег рада, труда и енергије као личне и извлачење користи преко туђе грбаче. У архаичном сленгу то би се могло свести на свима јасну дефиницију пљачкашког стања: „Ко је шта јамио – јамио је“! И тиме се затвра круг, али не затварају се и лопови и то је суштина стварности.
Давно је славни Томас Едисон рекао: „Сви краду у трговини и индустрији. И сам сам много украо. Али ја знам како да крадем“.
Новокомпоновани бизнисмени и лопови, па и политичка мафија је, изгледа, имала на уму Едисонове ријечи и то их је охрабрило да што више и више краду. Не треба очекивати да ће неке од ових ријечи код одређених група, односно повлашћених лопова изазвати било какав осјећај одговорности. 
А од одговорности нема ништа или боље речено - она не постоји, јер не постоји ни образ код оних који би осјећали нелагоду, срамоту, стид или покајање што су стални, а не дописни чланови мафијашког естаблишмента. Има ли неко коме то данас није јасно да живимо у свијету у којем се вриједности и људска достигнућа афирмишу што већим лоповлуком и банковним контом обезбијеђеним мафијашким активностима.
Додуше, и поред свега, човјек би требао остати привржен себи и својим циљевима које ће сопственом памећу, радом и упорношћу моћи и да оствари. Јер, ипак, само поштење је начин да се личном мотивацијом обезбиједе потребни предуслови и полет који би требао сваког човјека да вуче напријед и да га гура на путу просперитета.


петак, 15. септембар 2017.

„Дани Републике Српске" у Србији од 15. до 21. септембра

 
Млађен Цицовић, директор Представништва Републике Српске 
у Србијии Неле Карајлић који су на конференцији за штампу 
говорили о програму манифестације "Дани Српске" у Србији.
    У двадесет градова Србије планирана су 32 културна, спортска, као и привредна догађаја

    ПЕТА по реду манифестација „Дани Републике Српске у Србији“ одржаће се од 15. до 21. септембра у двадесет градова Србије.

    Планирана су 32 културна, спортска, као и привредна догађаја, од којих је најзначајнији „Форум за успостављање заједничког оквира за пословање у региону“.

    Форум ће 21. септембра у Вили Републике Српске отворити председнице влада Србије и Српске, Ана Брнабић и Жељка Цвијановић.

    Циљ Форума је покретање дијалога о усаглашавању услова пословања у региону кроз размјену искустава, представљања најбољих примјера у пракси и програма за креирање повољног пословног амбијента.

    Одржаће се и три сусрета привредника Србије и Српске: у Врању, Новом Саду и у Суботици, који организују и привредне коморе Српске и Србије.
    То неће бити обични сусрети, јер ће учествовати само они који су заинтересовани да међусобно успоставе сарадњу. Већ зна да једна од фирми из Бањалуке жели да дио своје производње премјести у Врање како би учинили јефтинијом и брже доступном своју понуду.
    Почетак манифестације „Дани Српске у Србији“, коју ће у петак у 18 часова у Народном позоришту отворити председник РС Милорад Додик, биће прилика да публика и крај малих екрана на телевизијама РТРС и РТС, види премијеру једночинке „Трезвено, сабрано и саборно“, чији сценарио потписују Неле Карајлић и Вуле Журић.
      - Част ми је што сам позван да „режирам“ отварање и зато што имам интимну жељу да културу РС што више представим Србији – рекао је Карајлић.
      - Најважније ми је било да направимо нешто неуобичајено, што ће дуго остати у сјјећању. Представа коју припремамо иза себе има идеју неопходности нашег заjедништва.

Пробој Солунског фронта. Вријеме кад је славна српска војска спасила Европу!


ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ!
ВЈЕЧНА СЛАВА СРПСКИМ ЈУНАЦИМА!
СРБИ СУ СПАСИЛИ ЕВРОПУ! 




Српски непријатељи су их запамтили!
Историја им је одредила заслужена мјеста
овјенчана вјечном славом.
Само ми Срби их заборављамо! 
--------------------------------------------------------------------------
На данашњи дан 15. септембра 1918. године почео је пробој Солунског фронта, у Првом свјетком рату. Једна по једна окупаторска сила је падала пред славном Српском војском!

Прва и Друга српска армија биле су носиоци пробоја, што се испоставило као одлучујуће за слом Централних сила. Мјесец и по дана потом капитулирала је Аустро-Угарска, а убрзо и Њемачка. Српске снаге пресјекле су бугарску војску и присилиле Бугарску да положи оружје 

30. септембра. Срби су приликом ослобађања отаџбине наступали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, пошто француске трупе нису успијевале да држе корак са српском пјешадијом.
Строј припадника Прве српске ескадриле
на летелишту Вертекоп код Солуна

Солунски фронт настао је као покушај савезника да помогну Србију у јесен 1915. године против заједничког напада Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске. Помоћ је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије. Фронт је утврђен годину дана касније, након опоравка српске војске и обнове српске државе на територији Грчке.

Операције на Солунском фронту почеле су најесен 1917. године. Британска војска поново је напала Турску, а Французи и Срби кренули су на север.



Пробој Солунског фронта отпочео је 15. септембра 1918. године, на команду француског маршала Франша Д'Епереа. Српска војска учинила је невероватан подвиг, продирући чак 700 километара у правцу своје земље за само петнаест дана.

Кључни сукоб одиграо се у бици код Доброг Поља, у којој је фронт пробијен. На заповест краља Александра, српско напредовање настављено је несмањеном жестином. Бугарска се убрзо предала, а немачка војска покушала да се организује новим појачањима.



У борбама код Ниша четрдесет седам немачких батаљона није успело да заустави двадесет седам српских. Војвода Петар Бојовић савладао је Једанаесту немачку армију, исту ону која је 1915. године освојила Београд, и 12. октобра ушао у Ниш. Након победа код Параћина и Крушевца, Срби су већ 19. октобра стигли у Београд.
++++++++++++

-------------------------------------------------------------
Шта су о величанственом подвигу српске војске 
тада рекли највиши европски функционери:

Франше д’Епере, француски маршал:  
„То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...”

Роберт Лесинг, министар спољних послова САД:  
„Кад се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи незапажено – они се морају наградити.”

Винстон Черчил, министар британске морнарице
„Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”

Пол де Шанел, председник француског парламента
„После Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог трогодишњег изгнанства и ратовања.”

Алфред Краус, аустријски генерал
„Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа од свих осталих.”

Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди
„Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”

четвртак, 14. септембар 2017.

На данашњи дан 14. септембра 1219. године проглашена је аутокефалност Српске православне цркве

Значај који су ктитори, Свети Сава и Стефан Првовенчани наменили манастиру Жичи као центру самосталне српске цrркве, крунидбеном месту будућих краљева и саборном храму српског народа, данас истичемо кроз прославу националног јубилеја 800 година постојања и непрекинуте духовне мисије овог светог места.

 
На данашњи дан, 14. септембра 1219. године, проглашена је аутокефалност Српске православне цркве код ромејског (византијског) цара Теодора I Ласкариса и никејског патријарха Манојла Харитопула.

Аутокефалност је издејствовао Сава Немањић, који је изабран за првог српског архиепископа са седиштем у манастиру Жича.


Цар Стефан Душан Немањић је 1346. године уздигао српску цркву у ранг патријаршије. Успостављање српске патријаршије значило је остваривање духовног јединства српског народа са осталим народима који су живели у Душановом царству.

Оно је, међутим, значило и сукоб са обновљеном Византијом и цариградским патријархом. После пада српске државе под турску власт, патријаршија је престала да постоји.
Обновљена је 1557. године, на заузимање Мехмеда Соколовића, који је за патријарха поставио свог брата Макарија.

Данас, 14. септембра је ЦРКВЕНА НОВА ГОДИНА: Молитве Богу да нас избави из свих невоља



Данас се у храмовима моли Господу да благослови "венац године" - да сачува православље у миру, да ток године протекне добро, да градове Бог сачува неповређене, да христољубивог владара земље заштити и дарује му победу над противницима.

Такође се моли за победу над кривоверством, за плодове земаљске, здрав ваздух, кишу са небеса, за избављење од свих невоља...
Током историје хришћанства није било јединствености о томе од када треба рачунати почетак године. Некада је то био март месец, потом Васкрс.
Свети Амвросије Медиолански каже да годину треба почети септембра месеца у славу светога цара Константина, рођеног у Нишу.


У Византији је још дуго било двоумљења. Први и шести Васељенски сабори сматрају да је добро да се почетак године стави у септембру, налазећи за то библијско оправдање. Јер, око празника јеврејске Нове године (Рош Хашана), која је била пре неколико дана, Исус Христос, ушавши у синагогу, огласио је годину милости Господње.

До времена цара Душана, код нас је било докумената у којима година почиње марта месеца.

 Црква сматра да је Христос рођен 5508. године по стварању света. У означавању једне године значај имају и друге ознаке, њих помињу само врло ретки и прецизни црквени календари.

Све се заправо понавља у циклусу од 532 године. Почетак године је заправо почетак једног индикта, њих има 15. Значајан је и "круг сунца", њих има 28. "Циклус месеца" се понавља на 19 година.
Од данашњег дана у нашем народу почиње сетва, у неким крајевима се носи семе у цркву да се освети.


Поједини родови данас славе Крсну славу.

14.9. је Преподобни Симеон Столпник


У земљи Кападокији, у селу Сисану, живели су благочестиви супружници, Сусотион и Мавоје слободно време проводио је у молитви.

 Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи срта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје болеснике ради исцељења, истеравања демона...

И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе".

Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише. 


Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши.

Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише. 


Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.
.

среда, 13. септембар 2017.

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ - За сјећање!



ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ ...
На данашњи дан 13. 9. рођен је 

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ




------------------------------
Споменик Душку Трифуновићу 
у Сремским Карловцима, мјесту 
гдје је по властитој жељи и сахрањен

 

Свети новомученици јасеновачки ... Зашто новомученици јасеновачки нису црвено слово у календару СПЦ /појашњење/



13. септембра СПЦ обиљежава дан
Светих новомученика јасеновачких





Први пут 2010. године, цјелокупна Српска православна црква обиљежила је Сабор јасеновачких новомученика, који се, према одлуци из 1960. године Светог архијерејског Сабора СПЦ, обиљежава 13. септембра.

Највише црквено тијело приклонило се већ постојећој традицији која је живјела у Епархији аустралијско-новозеландској, а то је да се 13. септембра или у данима око овог датума, обиљежавају новомученици јасеновачки.

Јасеновац је постао симболичка ријеч за страдање у Другом свјетском рату.

Када се каже новомученици јасеновачки, ту су и јадовински и глински и корићки и пребиловачки новомученици.

Спомен јасеновачких новомученика се у црквеним календарима појавио осамдесетих година 20. вијека и то за вријеме трајања несрећне црквене подјеле у дијаспори. 

У календарима које је штампала тадашња Слободна митрополија из Нове Грачанице код Чикага објављиван је и празник Јасеновачких мученика. Касније, након зацјељења те велике црквене ране заслугом патријарха Павла, митрополита Иринеја и других архијереја.

Празник Светих јасеновачких новомученика обавезујући је за читаву Српску цркву. 

 


Многи су се питали, а претпотстављам да нису знали 
и зато сам се потрудио да пронађем ПОЈАШЊЕЊЕ 
– Зашто Дан новомученика јасеновачких није црвено слово 
у Малом црквеном календару Српске православне цркве.

---------------------

Имена у малом џепном календару нису ни издалека сва која се помињу на тај дан. То је мали, џепни календар, а у црквеним књигама из којих се врше богослужења има много више имена. Осим тога, разлика је у томе што се у појединим локалним црквама службе локалних светитеља прослављају и славе веħим богослужењима и празновањем од 1 до 3 дана. 

(Обиљажавају се црвеним словом – нерадни дан, црним „масним“, или пак обичним словима. Срби светитељи се у нашем календару обиљежавају косим словима.) 
Постоји много локалних светитеља у Русији, Грчкој, Малој Азији, Риму, Палестини и т.д. који се тамо прослављају као заштитници, а овде за њих нико није чуо. 
А Господ познаје свакога и нама је немогуħе да све њих достојно прославимо, јер је сам Бог тај који их је прославио. 

Тако је био случај и са Србима када су прешли у Аустроугарску. Добијали су књиге из Русије и у њима је било много локалних (руских и других) светитеља, који су тамо обиљежавани црвеним словом, као нерадни дани и локални празници.
Тако је око 1700 године у календар Српске цркве на територији Аустрогарске, доспјело преко 150 празника – нерадних дана. Што практично значи да је скоро пола године било „нерадно“. 

То је ријешено тако што су ти дани обиљежени умјесто црвеним – црним „масним“ словима, као радни, како се и данас може видјети у нашем малом џепном календару. А сва имена су и даље тамо где су одувек и била, и нико није „избрисан“, нити је икоме пало на памет да се неко уопште може „избрисати“ из календара.

уторак, 12. септембар 2017.

Симо Матавуљ - Да се не заборави!


На данашњи дан, 12.9. рођен је 
српски књижевник
Симо Матавуљ


Данас, 12.9. је Св. АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ ... Пренос моштију светог Александра Невског

Још од малих ногу, овај младић је био окренут Богу. Правдољубив, жалостив и истински побожан, презирао је сујету света. Од своје ране младости заволео је Христа и трудио се да му у свему угоди. Његово основно занимање је било свеноћно бдење и тајна молитва Богу.
Отац му би кнез Јарослав, а 1236 године и сам би наименован у кнеза Новогорског. У бици на реци Неви, која се одиграла 2 јула (15 јула по старом календару) 1240 године, победио је Шведе и добио надимак Невски. Уздао се овај угодник Божји, не толико у војску своју, већ у Бога. Пред полазак у сваку битку он се обраћао својим војницима речима: "Бог је не у сили него у правди". Године 1250, постао је кнез Владимирски и много се трудио да подигне и васкрсне Русију.

Сматран је за великог заштитника и чувара православља, и неустрашивог исповедника Христове вере. Одбио је да се поклони татарским идолима, те га због тога татарски кан Батија веома поштоваше и уважаваше. Пред сам крај свог овоземаљског живота, он се замонаши и у монаштву доби име Алексиј и причестивши се Светим Тајнама мирно се упокоји 1 новембра (14 новембра по старом календару) 1263 године.

- Сахрањен је у манастиру Рождество Пресвете Богородице у граду Владимиру. Интересантно је напоменути да је овај христочежњив подвижник у тренутку када му је митрополит хтео ставити захвалну грамату у руку, широм је отворио и узео, као да је жив.

Његове свете мошти су 1381 године први пут откривене, а 1547 године у време цара Јована Четвртог у његову част и славу, састављена је посебна служба и одређен је овај датум да се празнује као спомен на њега. По наређењу цара Петра Великог, 1724 године његове часне мошти пренете су у Петровград, у Александро-невску лавру, где и дан данас почивају. 
 +++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++
Историјат храма Светог Александра Невског у Београду датира још из времена избијања рата између Србије и Турске.

Изражавајући жељу да помогну својој јужнословенској браћи, руске власти доносе одлуку да у Србију пошаљу генерал-лајтнанта, члана Государственог совјета и Војног совјета Михаила Григоровича Черњајева, са задатком да преузме руководство над српском војском и руским добровољачким јединицама. Међу руским добровољцима, словенофилима, налазио се и Николај Николајевич Рајевски, Толстојев узор за јунака Вронског у роману „Ана Карењина“, који је погинуо у борби са Турцима код Алексинца 1876. године.

Руски добровољци са собом доносе у Србију  и покретну капелу, војни шатор - цркву посвећену Св. Александру Невском, која је била стационарена испред зграде Београдског универзитета. Освештао је београдски Митрополит Михаило 19. септембра 1876. године.

С обзиром на то да су се у њој вршила богослужења, војници причешћивали пред полазак на фронт, вршила опела погинулих, војна црква је у складу са потребама војске била премештана по фронтовима.

По завршетку рата 1876-77. године, премештена је у круг велике касарне у Београду. Руски добровољци су је поклонили Србији и Београду приликом њиховог повлачеља из земље. 

понедељак, 11. септембар 2017.

ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ - ЗА СВА ВРЕМЕНА!


ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

За сјећање и памћење ...

На данашњи дан 11. 9. рођен је
Његова светост патријарх српски



ПАВЛЕ

++++++

БУДИМО

ЉУДИ




++++++++++++++++++++++++++++++++++
ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ
и моја маленкост у Патријаршији у Беграду


+++++++++++++++++++++
Претпостављам да неке ствари из живота Његове светости нисте до сад знали ...

НИЈЕ КОРИСТИО ТЕЛЕВИЗОР, НИТИ ЧИТАО НОВИНЕ, 
А СВЕ ЈЕ ЗНАО САМ ДА ПОПРАВИ

Не само по мислима његовим, већ и по самом животу какав је живио можемо научити примјер правог хришћанског живота.

Позвани смо да чинимо сагласно своме звању, онолико колико можемо и колико нам је Бог дао. Ни мање, ни више, а оно што ми не успемо да учинимо, то остаје да учини Господ и надопуни наше недостатке“.

Кад бисмо само ову од многих порука патријарха Павла упамтили, учинили бисмо живот много бољим и себи и другима. Али, и учење је процес. Ако многе једноставне, а мудре ријечи нисмо докучили за његова живота, није касно да их се подсјетимо, да их памтимо и преносимо.

На данашњи дан 11. септембра 1914. године у селу Кућанци у Славонији, под световним именом Гојко Стојчевић, рођен је патријарх српски господин Павле, 44. врховни поглавар Српске православне цркве од 1990. до 2009. године.

Рано је остао без родитеља. Када му је било свега три године умро му је отац и остао је са мајком и братом Душаном. Послије тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу трећа је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријом очевом сестром.

Тетка их је одгајила заједно са својом ћерком Агицом која је била девет година старија од Гојка — патријарха Павла. Схвативши да је дијете "врло слабачко", тетка га је поштедјела сеоских послова и омогућила му да се школује.

Иако је у тузланској гимназији из вјеронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов избор за наставак школовања била је шесторазредна богословија у Сарајеву.
У школи је био запажен као добар појац, био је други тенор. Волио је да пјева и у селу, па су га звали "пјевалица". 
У Сарајеву је био члан друштва "Трезвена омладина" које се борило против опијања и пушења.

У Београд је дошао 1936. године, гдје је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други свјетски рат.

Други свјетски рат провео је у овчарско-кабларском манастиру Свете Тројице и манастиру Вујан. Гојко је замонашен у манастиру Благовештењу 1948. године и добио име Павле, према апостолу Павлу. 1954. постаје јеромонах, протосинђел је постао исте 1954, а архимандрит 1957. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви светог Ђорђа.

Као епископ рашко-призренски свједочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Писао је извјештаје Светом синоду о тешком положају Срба и православне цркве на Косову и Метохији.

По својој епархији је углавном ишао пјешке, од Пећи до манастира Пећке патријаршије, од Приштине до манастира Грачанице. Гдје није могао пјешке ишао је аутобусом.

Имајући у виду заслуге патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, додијелио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. 

За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду. Церемонију је извршило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Избор је обављен за живота претходног патријарха Германа.

Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. 

По Београду је ишао градским превозом или пјешке. Живио је аскетским животом, сам је шио и крпио одијело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.

Није користио телевизор, ни радио, нити је читао новине, знајући да су "прилике такве да ће оно што је од важности доћи и до њега".

Знао  је све сам да поправи, било да су то ципеле, наочаре, ролетне. Сам је кувао, шио и ниједан физички посао му није био ни стран ни тежак.

Када је тек постављен на трон патријарха и када се преселио са Косова у зграду Патријаршије у Београду, још дуго су га затицали како рано ујутро пере степениште. Иако су му говорили да "има ко то ради у Патријаршији", он је узвраћао да је навикао и да му није тешко.

Често би из Патријаршије одлазио да се и не јави, како би без пратње обавио све што је требало.

Када је са епископима возом путовао за Аустрију на један од екуменских сусрета, баш у њиховом вагону није било грејања. По изласку из воза, све владике су се жалиле на хладноћу и како су се смрзли, а патријарх им је, алудирајући на вишак килограма и њихово сало рекао: "А мени није имало шта да се смрзне."

Узречица му је била: "Бог те видео…"

Патријарх српски господин Павле упокојио се у својој 95. години, у Београду на Војномедицинској академији послије дуже болести, у недељу 15. новембра 2009. Рано тог јутра причестио га је јеромонах Методије, а патријарх је касније умро у сну.

Према сопственој жељи израженој у тестаменту, сахрањен је у манастиру Раковица.