СВЕТИ САВА, световно име Растко, монашко име Сава ... За сва времена!

 Свети Сава

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 27. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.

Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.

Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.

Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.

Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.

Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.

Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.

Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.

При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.

Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.

После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.

Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.

Свети Сава је умро 27. јануара 1.236. године 

 

ТВИТЕРАШИ и "твитерашења" ... Ко и на који начин упропаштава Српски језик?

 Хоће ли Српски језик преживети дигитално доба?

СПАСАВАЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК!

Тви­тер је он­лајн дру­штве­на мре­жа ко­ја омо­гу­ћу­је ко­ри­сни­ци­ма да ша­љу и чи­та­ју крат­ке по­ру­ке – тви­то­ве (енг. twe­ets), са огра­ни­че­ним бро­јем ка­рак­те­ра (280). Ово је име вр­ло про­дук­тив­но у на­шем је­зи­ку, те је број­ност ре­чи по­ве­за­них са њим ре­зул­тат до­бре укло­пље­но­сти у си­стем срп­ског стан­дард­ног је­зи­ка. За до­бру укло­пље­ност за­слу­жна је ла­ко­ћа из­го­во­ра да­те по­зајм­ље­ни­це го­вор­ни­ци­ма на­шег је­зи­ка, као и њен ак­це­нат­ски и мор­фо­ло­шки лик. На­и­ме, реч је о по­зајм­ље­ни­ци ко­ја при­па­да жар­го­ну, ком­пју­тер­ском, но вр­ло бр­зо ши­ри до­мен сво­је упо­тре­бе, као уоста­лом и де­ри­ва­ти на­ста­ли од ње.

Та­ко смо до­би­ли тви­тер на­лог, за­тим ко­ри­сни­ка тви­те­ра – тви­те­ра­ша (али и тви­те­ра­ши­цу!) – осо­бу ко­ја има и ак­тив­но ко­ри­сти тви­тер на­лог, ње­го­ве пра­ти­о­це, твит као по­ру­ку тви­те­ра­ша, ре­твит – про­сле­ђе­ни твит, и та­ко да­ље. Гла­го­ли ко­ји та­ко­ђе при­па­да­ју тви­те­ра­шком жар­го­ну је­су тви­то­ва­ти и твит­ну­ти као вид­ски пар­ња­ци, пр­ви је не­свр­ше­ног (ре­ђе свр­ше­ног), а дру­ги са­мо свр­ше­ног ви­да. Про­сле­ђе­ни твит (енг. ret­we­et) адап­ти­ран је на два на­чи­на – ре­твит и ри­твит, ма­да би се ипак тре­ба­ло др­жа­ти пр­ве ва­ри­јан­те, бу­ду­ћи да је у стан­дард­ном срп­ском је­зи­ку ре- уоби­ча­је­на адап­та­ци­ја стра­ног пре­фик­са re- у зна­че­њу по­но­вље­не рад­ње (нпр.: ре­ор­га­ни­за­ци­ја, ре­кон­струк­ци­ја, ре­ак­ци­ја и др.). Из­го­вор ри- ука­зу­је на сна­жан ути­цај ен­гле­ског је­зи­ка, у ко­јем се овај пре­фикс та­ко из­го­ва­ра. Пре­ма по­ме­ну­том прин­ци­пу на­ста­ли су гла­го­ли: ре­тви­то­ва­ти/ри­тви­то­ва­ти (ко­ји мо­гу би­ти и свр­ше­ног и не­свр­ше­ног ви­да) и ре­твит­ну­ти/ри­твит­ну­ти (свр­ше­ног ви­да).

Нај­че­шће су тер­ми­ни са Тви­те­ра ан­гли­ци­зми, ко­ји се у на­шем је­зи­ку адап­ти­ра­ју, па се та­ко оба­ве­ште­ња, пре­ма ори­ги­нал­ном no­ti­fi­ca­ti­ons, име­ну­ју као но­ти­фи­ка­ци­је, а нај­по­пу­лар­ни­је те­ме као трен­до­ви. Уме­сто гла­го­ла пре­тра­жи­ва­ти, што је бо­ље, ко­ри­сти се адап­ти­ра­но ср­чо­ва­ти (енг. se­arch), а уме­сто ци­ти­ра­ња, то јест на­во­ђе­ња ту­ђих ре­чи на свом на­ло­гу, ја­вља се гла­гол кво­то­ва­ти (енг. qu­o­te). У оба слу­ча­ја, пре­по­ру­чу­је се упо­тре­ба срп­ских екви­ва­ле­на­та, а тре­ба­ло би из­бе­га­ва­ти не­а­дап­ти­ра­не по­зајм­ље­ни­це (se­arch, qu­o­te, no­ti­fi­ca­ti­ons и др.).

Гла­го­лу лај­ко­ва­ти, ко­ји се по­ја­вљу­је у лек­си­ци Феј­сбу­ка, а озна­ча­ва рад­њу ко­јом ко­ри­сник по­ка­зу­је да му се сви­ђа не­чи­је са­оп­ште­ње, на Тви­те­ру од­го­ва­ра­ју феј­во­ва­ти од­но­сно феј­ва­ти (дво­вид­ски), те феј­вну­ти, ко­ји је свр­ше­ног ви­да; ре­зул­тат ове рад­ње је фејв. По­мо­ћу сим­бо­ла @ омо­гу­ћа­ва се ста­вља­ње не­чи­јег ко­ри­снич­ког име­на у вла­сти­ти твит. Овај сим­бол на­зи­ва се меншн (енг. men­tion), а са­ма рад­ња гла­го­лом мен­шно­ва­ти. Вер­ти­кал­ни низ тви­то­ва ко­ји се при­ка­зу­је на екра­ну на­зи­ва се лај­на (премa енг. li­ne), док се пре­гле­да­ње лај­не име­ну­је кон­струк­ци­јом – скро­ло­ва­ти лај­ну. Рад­ња ко­јом се за­бра­њу­је не­ко­ме да при­сту­пи ин­фор­ма­ци­ја­ма са про­фи­ла озна­ча­ва се гла­го­лом бло­ки­ра­ти. Оку­пља­ње тви­те­ра­ша у ствар­ном жи­во­ту на­зи­ва се тви­тап.

Не­ке од ре­чи ко­је при­па­да­ју тви­те­ра­шком жар­го­ну има­ју сво­је срп­ске екви­ва­лен­те, што је за сва­ку по­хва­лу и че­му и убу­ду­ће тре­ба стре­ми­ти. Тви­те­ра­ши, на­и­ме, има­ју сво­је фо­ло­ве­ре, али их че­шће на­зи­ва­ју пра­ти­о­ци­ма. Ту су и гла­го­ли за­пра­ти­ти са зна­че­њем ’за­по­че­ти пра­ће­ње не­чи­јег на­ло­га’, те, су­прот­но, от­пра­ти­ти – ’пре­ста­ти с пра­ће­њем не­чи­јег на­ло­га’.

Ту и та­мо ја­ве се и име­ни­це фо­лов и ан­фо­лов од­но­сно за­прат и от­прат. Тви­те­раш са ве­ли­ким бро­јем пра­ти­ла­ца на­зи­ва се ути­цај­ним.

Не­ке пак на­ше ре­чи на Тви­те­ру до­би­ја­ју пот­пу­но но­ва, до са­да не­за­бе­ле­же­на зна­че­ња. Ту је на­ро­чи­то за­ни­мљив гла­гол си­ло­ва­ти. За раз­ли­ку од уоби­ча­је­не упо­тре­бе, где зна­чи: ’на­си­љем при­мо­ра­ва­ти, при­си­ља­ва­ти, си­ли­ти’ или ’на­сил­но об­љу­би­ти, сек­су­ал­но зло­ста­вља­ти’, у је­зи­ку Тви­те­ра он има зна­че­ње ’од­јед­ном не­ко­ме ре­тви­то­ва­ти и феј­во­ва­ти мно­го тви­то­ва’.

Сим­бол ха­штаг (енг. has­htag) је­сте сим­бол ко­ји на срп­ском нај­че­шће име­ну­је­мо као та­ра­ба (#), чи­ји је циљ на­во­ђе­ње кључ­них ре­чи или те­ме у ве­зи с на­ве­де­ним тви­том. Ме­ђу­тим, он ни­је са­мо спе­ци­фич­ност Тви­те­ра, бу­ду­ћи да је ве­о­ма за­сту­пљен у он­лајн ко­му­ни­ка­ци­ји, и то по­нај­ви­ше на мре­жи Ин­ста­грам.

Ја­сно од­ре­ђе­на мак­си­мал­на ду­жи­на по­ру­ке на Тви­те­ру сва­ка­ко усло­вља­ва и дру­ге, раз­ли­чи­те је­зич­ке осо­бе­но­сти, но о то­ме не­ком дру­гом при­ли­ком.

Овако стоји на сајту Ин­сти­тута за срп­ски је­зик Српске академије наука и уметности Србије.

Но, будимо искрени - Коме је стало до поштовања Српског језика и САНУ?

Мало коме!

НИКОЛА КОЉЕВИЋ - Да се не заборави, а као и многи значајни СРБИ заборављен је скоро од свих, нажалост!

 25. јануара 1997. године

преминуо је професор доктор 

НИКОЛА КОЉЕВИЋ

Тог кобног 16. јануара 1997. године, 

сједио сам са друштвом у Палама. 

Радници који су радили 

на обезбјеђењу зграде Предсједништва 

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ у Палама путем радио везе 

обавијестили су ме шта се десило.

У то вријеме био сам инспектор Државне безбједности 

задужен за безбједност највиших функционера 
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.

На лице мјеста стигао сам за 15-так минута. 
Све остало је познато ...

Могу слободно да кажем да сам био пријатељ са добродушним човјеком, интелектуалцем, професором др НИКОЛОМ КОЉЕВИЋЕМ.

То пријатељство је настало много година прије него што је професор ушао у политику и прије ратних дешавања.

Био си ЧОВЈЕК.

Хвала ти професоре.

Професор др НИКОЛА КОЉЕВИЋ

 је био први потпредсједник 

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ од њеног оснивања.

Биста Николи Кољевићу откивева је у новембру 2019. године у парку испред зграде Народног позоришта Републике Српске у његовом родном граду у Бања Луци.

Кољевић је био визионар и значајна личност у стварању Српске, био је и један од најзначајних свјетских шекспиролога, српских компаративиста, театролог, те признати интелектуалац.

++++++++

 

ВАСА ПЕЛАГИЋ - Да се не заборави!

 

25. јануара 1899. године умро је

ВАСА ПЕЛАГИЋ

Васа Пелагић, рођен је 1833. године у Доњим Жабарима, Босна и Херцеговина.

Данас у Републици Српској општина носи његово име – Пелагичево.

Био је представник  утопијског социјализма код Срба у другој половини 19. вијека, просвјетни радник и народни љекар.

Због свог слободног става био је трн у оку режиму у Србији. Јавно је рашчињен, затваран у лудницу и послије осуђиван на затвор.

Преминуо је у пожаревачком казненом затвору Забела 25. јануара 1899. године.

Тајно је сахрањен ноћу на затворском гробљу.

Касније је поново сахрањен на Старом гробљу у Пожаревцу.

----------------------

Споменик Васи Пелагићу 

у Карађорђевом парку, Београд

РАДОМИР ПУТНИК - Да се не заборави!

 24. јануара. 1847. године

рођен је славни српски војвода

РАДОМИР ПУТНИК

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Радомир Путник  био је српски војвода (маршал).  

Предводио је војску у неким од најнеизвеснијих тренутака Србије - Балканским и Првом светском рату, а за његова дела чуо је и свет. Ипак, пред крај живота Србија се није одужила Радомиру Путнику. Напротив! Већ остарео и онемоћао, старац седе косе и браде, доживео је највеће понижење.

Први светски рат који ће се претворити у највеће страдање српског народа до тада, Радомир Путник дочекао је као начелник штаба Врховне команде. Већ стар и болестан, искусни војник командовао је српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију и, заједно са Степом Степановићем и Живојином Мишићем, био тај који је донео победе домовини у првим месецима рата – на Церу, Колубари, Дрини…

Када је почела четврта офанзива на Србију, Путник је већ био тешко оболео и није имао много удела у оперативним одлукама. Ипак, у тешким околностима, са ослабљеном, болесном и гладном војском, успео је да организује повлачење преко албанских и црногорских планина, на албанско приморје.

Пут је водио преко неприступачних предела Албаније, а зима и хладноћа су се побринуле да се повлачење претвори у голготу у којој је страдао незапамћен и никада коначно утврђен број људи. Цифра коју узима највећи број историчара говори о око 240.000 мртвих, како војника, тако и цивила.

Због болести војвода Путник није могао да се креће, па је за њега направљена импровизована носиљка, коју су носила четири војника. Изнемогао и стар, Путник је стигао прво у Скадар, а затим је пребачен на Крф где је упућен на лечење.

Тамо је војвода почео да се опоравља и враћала му се снага. Ипак, патио је. Из његових белешки из тог доба види се да је био јако усамљен и да га нико није обилазио нити о ичему обавештавао. Мислио је да иза тога стоје неки дубљи разлози којих није био свестан.

Све му је постало много јасније кад му је у фебруару 1916. благајник доставио две непримљене плате. Тада је приметио да није добио додатак који му је припадао као начелнику врховне команде. Питао је благајника о чему се ради и тако тек од њега сазнао да је смењен још у децембру 1915!

Не би стари војвода замерио регенту Александру што је сменио болесног човека, али Путника је заболело што му то нико није јавио и што за смену сазнаје од благајника.

• Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам, све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду. Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли, и болеће ме до гроба - рекао је Путник након овог немилог догађаја, а забележио Саво Скоко у својој двотомној књизи “Војвода Радомир Путник”.

• 
  
• Што се "цеха" тиче, стари војвода вероватно је био у праву. У насталој атмосфери међусобног оптуживања за трагичан исход повлачења преко Албаније неко је морао бити проглашен кривим, а војвода Радомир Путник био је одличан кандидат.

Након ових немилих догађаја Путник је пребачен у Ницу на даље лечење где је убзро преминуо 17. маја 1917. године.

Сахрањен је на руском гробљу у Ници уз највеће почасти, а на пренос његових посмртних остатака у ослобођену отаџбину чекало се скоро десет година.

Његови посмртни остаци су пренијети 6. децембра 1926. године у Краљевину СХС скоро десет година након смрти. 
Сахрањен је 7. децембра на Новом гробљу уз све државне и војне почасти. 

Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог свјетског рата и српске ратне историје.

Војвода Радомир Путник о Русији

Из историје знамо, господо, да смо ми када год је Русији било добро и када год се она није налазила у невољним приликама, могли рачунати свагда на њену помоћ.

Када год је она била у невољним приликама, као што је био тај јапански рат, за нас је било врло незгодно, па се можда постављало и питање нашег опстанка.

Докле год смо ми могли да рачунамо на снагу Русије, на њену слободу акције, ми нисмо имали да зебемо од непријатеља.

Чим се она заплела у један незгодан рат, сасвим је оправдано било што смо зебли о нашем опстанку и што смо се почели нагло утврђивати на турској граници, одакле је било понајвеће зебње и сумње.

Биста славног војводе РАДОМИРА ПУТНИКА у Београду

Капела Радомира Путника на Новом гробљу у Београду

Споменик славном војводи РАДОМИРУ ПУТНИКУ 

у Крагујевцу

СРБИ - знамо ли ко смо ми и коме припадамо или су нам важније свакодневне глупости и разна сплеткарења и оговарања!

ПРОШЛО ЈЕ 106. година

ОД ВЕЛИКОГ СРПСКОГ СТРАДАЊА!

23. јануара 1916. – Послије окупације Србије

у Првом свјетском рату и повлачења преко Албаније, 

у Крфском каналу је почело сахрањивање

српских војника у „Плаву гробницу“.

Послије великих напора, којима су били изложени у албанским гудурама током пјешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, српски војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености. Како није било довољно мјеста на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да их сахрањују у мору. 

Према званичним али непотпуним подацима, до 23. марта 1916. у Крфском каналу сахрањено је 4.847 српских војника и официра.

++++++++++++++

Милутин Бојић је учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године као и Првог свјетског рата. Драму „Урошева женидба“ коју је пренео преко Албаније 1915. године штампао је на Крфу, а збирку пјесама „Песме бола и поноса“ објавио је у Солуну.

Из ове збирке је и пјесма „Плава гробница“ посвећена страдању српских ратника. И сам пјесник лично је гледао како савезнички бродови одвозе гомиле лешева које уз звуке војничких труба спуштају у море.

Иако је живио само 25 година, оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу ипак је стигао да опјева патње и страдања српског народа кроз трагично повлачење преко Албаније, и на такав начин овековјечио је језиву визију плаве гробнице код острва Вида – острва смрти. Али није дочекао да опјева побједе и ослобођење у које је чврсто вјеровао. Смрт га је затекла у тренутку његовог снажног пјесничког успона.

ВЈЕЧНА СЛАВА И ЧАСТ МИЛУТИНУ БОЈИЋУ

Само могу претпоставити да је врло мали број људи, односно СРБА, икада и чуо за овог српског јунака, који је свој живот завршио на самом почетку, дакле у 25. години ...

Славуј

 

Милутин Бојић - ПЛАВА ГРОБНИЦА

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне,
Газите тихим ходом!
Опело гордо држим у доба језе ноћне
Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата
И на мртве алге тресетница пада,
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,
Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,
Да не руши вечни покој палих чета?
Из дубоког јаза мирни дремеж чили,
А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна,
Тиха као поноћ врх острвља јужна,
Мрачна као савест хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина
Да побожност расте врх вода просута
И ваздухом игра чудна пантомина?
То велика душа покојникā лута.

Стојте, галије царске! На гробљу браће моје
Зави'те црним трубе.
Стражари у свечаном опело нек отпоје
Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, кô пена
Што пролази морем и умре без знака,
И доћи ће нова и велика смена,
Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена
Огромна и страшна тајна епопеје,
Колевка ће бити бајке за времена,
Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци
И пролазна радост целог једног рода,
Зато гроб тај лежи у таласа сенци
Измеђ' недра земље и небеског свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
Веслање умре хујно,
А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина
И да мртви чују хук борбене лаве,
Како врућим кључем крв пенуша њина
У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер тамо, далеко, поприште се зари
Овом истом крвљу што овде почива:
Овде изнад оца покој господари,
Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим
Без речи, без суза и уздаха меких,
Да мирис тамјана и дах праха здружим
уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште
Клизите тихим ходом!
Опело држим, какво не виде небо јоште
Над овом светом водом!

ДРАГАН ЖИВКОВИЋ ТОЗОВАЦ - Да се не заборави!

22. јануара 1941. године рођен је 

један од најбољих пјевача народне музике

 и шоумена, једном ријечју – умјетник

ДРАГАН ЖИВКОВИЋ ТОЗОВАЦ

 

САВА ШУМАНОВИЋ - Да се не заборави!

  22. јануара 1896. године рођен је 

један од највећих српских сликара свих времена

САВА ШУМАНОВИЋ 

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Шидска црква II - 1940. година

Сушара код Шида 1933. године

Пијана лађа - Слика из 1927. године

Доручак на трави - 1927. година

У моменту хапшења jе на штафелаjу остала управо завршена слика „Берачице“, данас изложена у Мемориjалноj галериjи у Шиду.

Други свјетски рат је дошао 
и у мали Шид, који 1941. године

улази у састав  Независне усташке 

државе Хрватске.

Ћирилица тада постаје забрањено писмо.
Сава Шумановић престаје да потписујe 

своје слике.

У једној злочиначкој усташкој акцији 

на Велику Госпојину,  28. августа 1942. године,

 ухапшен је и са великом групом Шиђана 

стријељан у Сремској Митровици 

и сахрањен у заједничкој гробници.

Тако је трагично завршио живот
један од највећих српских сликара 

свих времена.