БОРИСАВ - БОРА СТАНКОВИЋ ... ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

31. марта 1876. године рођен је славни српски књижевник
БОРА СТАНКОВИЋ

30. марта је Св. Алексије Човек Божји

Различити су путови којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина, овога Алексија, који кад одрасте, би принуђен да се ожени.

Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице.

Када се ту прочу као богоугодник, он се убоја од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи, он написа једну хартију, стеже у руке, леже и издахну 17. марта 411. године.

Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу, нађу га мртва, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу.

ВИКТОРУ НЕМЕШУ ЗЛАТО, ВЛАДИМИРУ СТАНКИЋУ СРЕБРО на Европском првенству!

Хвала Богу - има спортиста са којима 

СРБИЈА треба да се поноси

МАРКУ ЂУРИЧИЋУ бронза, МИЛИЦА МАНДИЋ без медаље!

Члан теквондо репрезентације Србије МАРКО ЂУРИЧИЋ освојио је данас бронзану медаљу на Европском првенству у олимпијским категоријама које се одржава у Налчику, у Русији.

ЂУРИЧИЋ је у категорији преко 87 килограма на старту побиједио Румуна са 21:11, а затим Руса Кузњецова, али га је повреда спријечила да се бори у полуфиналу.

Посљедњи такмичарски дан био је половично успјешан. МАРКО ЂУРИЧИЋ је у тешкој категорији освојио бронзу што је сјајан резултат. Имао је пех већ у првој рунди прве борбе. Због пада концентрације, Румун га је погодио ногом у нос и дошло је до прелома. Марко је тада показао свој највећи квалитет - храброст и снагу, и до краја борбе је и поред повреде, убједљиво побиједио Румуна.

У другом колу, у борби за медаљу МАРКО је победио искусног Руса, који је прије тога избацио првака Европе Бјелоруса Силу. Полуфиналну борбу морао је да преда, јер је официјални доктор то савјетовао због повреде.

Олимпијска шампионка из Лондона 2012. МИЛИЦА МАНДИЋ такође је учествовала на ЕП, али је изгубила у елиминацијама. МИЛИЦА је имала мноштво грешака у мечу елиминација и није никакво изненађење што је неславно прошла на Европском првенству.

РАЈКО МИТИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

29. марта 1922. године
умро је славни српски фудбалер 
РАЈКО МИТИЋ

Паљанин Милош Голић првак свијета и у WКU федерацији ... Прошле године МИЛОШ ГОЛИЋ /Miloš Golić/, постао је аматерски и професионални првак свијета у К1 у WKF федерацији, а вечерас је ту титулу потврдио и у другој свјетској дисциплини!

МИЛОШ ГОЛИЋ  је вечерас у пуном СПЦ "Пеки" у Палама у мечу са великим преокретом савладао Швајцарца Robina Wildhabera једногласно, на поене и окитио се титулом професионалног првака свијета у К1 у WКU федерацији до 90 кг.

Након прве рунде МИЛОШ је био за нијансу бољи борац, међутим, преокрет се десио у другој рунди, када је Швајцарац погодио Голића десним крошеом у једном клинчу и оборио га на под.

Трећа рунда до усијања је подигла атмосферу у великој дворани Спортског центра "Пеки". ГОЛИЋ се враћа и сјајним ударцима из свих оружја, рекло би се, враћа меч у егал.

У наставку меча Милош је био бољи и са дистанце задавао је ударце.

Снажни Wildhaber некако је успјевао остати на ногама, али је аркада страдала Швајцарцу, па је услиједила и љекарска интервенција.

У петој рунди Robin Wildhaber је покушао посљедњим атомима снаге вратити предност, али ГОЛИЋЕВА физичка спрема је дошла до изражаја. Добра покретљивост је донијела и неколико добрих удараца, да се потврди побједа на поене 50:48; 50:47; 50:47.

Босанско-херцеговачка стварност ... Цртица из свакодневице

Поглед из мог многоугла

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Босна и Херцеговина ни тамо ни овамо и нигдје - да те Бог сачува?

Босна и Херцеговина је земља апсурда, јер је склепана по вољи такозване међународне заједнице.

Овакву беха стварност тешко могу да разумију и људи који живе у Босни и Херцеговини. Само они који су добро упућени у уставну структуру власти и у саму организацију БиХ могу да разумију као функционише власт у 10 Кантона, једном Дистрикту, два Ентитета и на нивоу  заједичких органа Босне и Херцеговине.

По Уставу Федерације БиХ са доминантним бошњачким и хрватским народом /Федерација је један од два ентитета у БиХ, други је Република Српска/ приликом формирања власти, па и владе - мора се поштовати национална припадност министара и то по бројном стању /националним квотама/:

дакле, у извршној власти /Федералној влади/, осим премијера Федерација који је обавезно Бошњак, има осам бошњачких министарских мјеста, пет хрватских и три српска.

Пошто у Федерацији БиХ нема ниједне јаке српске странке, онда се бошњачке и хрватске странке утркују да однекуд из својих редова и чланства ишчупају неког залуталог Србина и да га по декрету поставе за министра, који узгред речено никада не засупа интересе оне преостале шаћице Срба која још живи на простору Федерације БиХ.

Жељко Комшић, иначе предсједник странке Демократска фронта, овај пута насукао је и "Србе". Ништа чудно, јер није то први пута!
У претходна два мандата зајебо је Хрвате и као хрватски представник увалио се за члана Предсједништва БиХ.

Сад је однекуд извукао извјесно-неизвјесног и политички анонимног "Србина", иначе љекара Милана Мандиловића и као српског представника предложио га за министра у Влади Федерације БиХ. Али није ту крај лакрдији. Наиме, Мандиловић који се до јуче изјашњавао као "Остали" због попуњене квоте Осталих преко ноћи је пристао да "пређе у преостале", односно одрекао се своје анационалности зарад фотеље и постао је "Србин", онако по пореби странке Жељка Комшића. У нејасној комбинаторици Мандиловић ће бити национална "закрпа". А то значи да може бити и Србин или Остали што свакако зависи од потребе предлагача Хрвата Жељка Комшића, који себи узима право да кадрује са српским представницима.

Дакле, све се може. Може и овако и онако, а по некад и свакако! Све, пак, зависи од понуде и потражње на коњуктурном политичком тржишту и наравно од потребе за промјеном нације, пожељно је да се то ради преко ноћи и у мрклом мраку, јер ионако мало свјетлости допире до и из БиХ.

 

Али пошто у Федерацији има "вишка", ма какви вишка - има  и "превише" Срба, е тај Мандиловић је преко ноћи од "Осталих" /"Сејдић-Финци"/ постао Србин/?! Ово "Сејдић-Финци" илуструје сву бламажу од државе БиХ. Тај двојац који се изјашњава као "остали" је у своју корист добио Одлуку Међународног суда у Стразбуру и та одлука обавезује БиХ да и "остали" морају бити равноправни са три конститутивна народа у БиХ /Срби, Бошњаци и Хрвати/. Бих, узгред речено, већ пет година не имплементира одлуку међународног суда чији акти имају супермат над уставним уређењем БиХ.

Но, идемо даље ...Тако је Комшић, опет и поново, све зајеб'о у БиХ, јер је први "имплементирао Одлуку Сејдић-Финци".

Ако све занемаримо, мислим да ће она преостала шаћица Срба у Федерацији БиХ имати "велику корист" од овог министра, преосталог или однекуд заосталог Србина, који је, на сву срећу, преко ноћи, "трбухом за крухом" одлепршао и ухљебио се у анационалној категорији "осталих- преосталих".
                                       

Све је, изгледа, пало на "Видовиту Џемилу".

/П.С. Видовита Џемила је чувена сарајевска гатара која разбацује грах и гледа у шољу и у некакве кристале и прориче судбине људи!?/.

Видовита Џемила се још увијек није огласила, а и не зна се кад ће и да ли ће се уопште и огласити?! Јер и након пет мјесеци од како су завршени избори у БиХ још увијек нису формирани извршни органи - није формирана Федерална влада и истовремено ни Савјет министара БиХ, јер формирање Савјета министара условљавају Хрвати претходним формирањем Владе Федерације БиХ.

Наиме, хрватски лидер ХДЗ Драган Човић страхује да не буде поново изигран хрватски народ као и у претходних десетак година, па стога прво тражи успоставу Владе Федерације БиХ, па тек онда конституисањем Савјета министара на нивоу заједничких институција Босне и Херцеговине.

Иако су Срби у Федерацији БиХ једнакоправни /само по Уставу Федерације БиХ, односно на папиру/ са Бошњацима и Хрватима и иако су један од три конститутивна народа, на сваком кораку је видљиво да о Србима нико и не говори.

Срби у Федерацији БиХ су статистичка грешка и колатерална штета у сталним међусобним политичким обрачунима између Бошњака и Хрвата.

И сасвим на крају, ако има оних који су ову рашомонијаду разумјели, е свака им част и врло радо би такве почастио пићем, а ако све у детаље разумију, онда у обзир долази и меза, јер у БиХ свако свакога до изнемоглости "мези", онако својски, па ко издржи.

СЈАЈНА ТИЈАНА БОГДАНОВИЋ - СРЕБРНА МЕДАЉА!

Репрезентативка Србије у теквондоу ТИЈАНА БОГДАНОВИЋ освојила је сребрну медаљу у категорији до 49 килограма на сениорском првенству Европе у олимпијским категоријама, које се одржава у Наљчику, у Русији.

Српска олимпијска нада, са непуних 17 година, савладала је у првом колу Мађарицу Ивет са 10:2, у четвртфиналу је била боља од Украјинке Сороке (8:1), у полуфиналу јој је Луција Заниновић из Хрватске предала меч, док је у финалу изгубила од Туркиње Јилдрим са са 12:7.

Иако веома млада, ТИЈАНА схвата колико је озбиљан циљ пред њу постављен.
- Ово је моје прво велико такмичење у сениорима и прва велика медаља. За сада све што смо тренер и ја зацртали иде добро. Ово ми је био седми пут да се борим против одличне Туркиње Јилдрим, овај пут је она имала више среће и победила, али задовољна сам. 
Сада настављам да се спремам за Светско првенство које је најважније такмичење за квалификације за Олимпијске игре - изјавила је наша сјајна БОГДАНОВИЋЕВА.

Сигурно је да је друго мјесто на Европском првенству одличан резултат, тим прије када се узме у обзир да је ово ТИЈАНИНО прво велико такмичење у сениорској конкуренцији.

Година је сјајно кренула, од средине јануара ишла је на 10 турнира и освојила девет медаља. Сљедећег мјесеца ће на свјетској ранг листи бити отприлике 12, а на олимпијској 27. Сигурно ће учествовати на Европским играма, што је јако важно за њу у овом моменту када се јури позиција за одлазак на Олимпијске игре.

МИЛАН ЈЕЛИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

26. марта 1956. године рођен је 

бивши предсједник 

РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ 

МИЛАН ЈЕЛИЋ

Сијековац - 26. март 1992. године - Рат у БиХ није почео 26. марта 1992. године, како многи говоре и о томе пишу. Такође, у Сијековцу није почињен први ратни злочин над Србима у тадашњој БиХ!

Данас се обележава дан стравичног злочина регуларне Хрватске војске који је почињен у Сијековцу /Босански Брод/ 26. марта 1992. године, али није то званичан почетак рата, а нити су то први злочини почињени на простору тадашње БиХ, злочини у којима су на почетку рата углавном страдали СРБИ.

   

СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА

 ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Прошле су више од две деценије од  почетка рата у БиХ. Време неумитно пролази. Догађаји се довољно не памте. Сећања полако бледе. Шта раде сведоци тог времена.

Додуше, они су ту, али нажалост, шуте!? Још само по неки новинар и по неки хроничар по нешто бележе. Новинари пишу како им ко каже, јер оних правих новинарских истраживача и очевидаца неких од стварних догађаја скоро  да и нема. По свему судећи, не знају истину, али је за њих важно да по задатку пишу своју историју и јавности презентују догађаје по систему: ''накнадне памети''. Хоће ли онда бар нешто остати за историју.

Ово су само неке од констатација и нека од отворених питања на која се морају дати одговори: тачни, јасни и прецизни.

Почетак последње деценије прошлог века донео је највећу несрећу за све народе на просторима тадашње СФР Југославије. Најтрагичнија судбина и највећа катаклизма задесила је све три «конститутивна народа» у Босни и Херцеговини.

 Почео је рат! Алахови ратници - муслиманска војска

Неки «експерти» из разно разних области, поготово политички и војни аналитичари, при том, дакле рату додају још и префиксе, односно атрибуте - «крвави и прљави» рат. Баш чудно. Као да постоји рат без пролевања крви. Као да постоји чист, поштен и мирољубив рат, уопште.

Овде се, заправо, на овим просторима није водила само «љубав», овде су се међусобно убијали људи и то на најсвирепије и на најгнусније начине. На овим увек национално трусним подручјима и тектонски стално уздрманим, поремећеним и нерешеним међунационалним односима – сваки од народа ратовао је против оног другог или против трећег. 
Слободно се може рећи да је у БиХ ратовао свако против свакога. Бројне су комбинације и варијанте ратног учешћа једног, другог или трећег народа. Не треба заборавити да је у дужем временском периоду у току трајања рата изванредно функционисала хрватско - муслиманска ''братска'' коалициона машинерија, која је била усмерена искључиво и само против Срба.

 
Међусобно су ратовали чак и припадници истог народа ("Изетбеговићевци против Абдићеваца"). О ''псима рата'' (исламским плаћеницима) и такозваним  добровољцима из исламског света говорио и писао сам у многим ранијим приликама. 
У свакој од тих ситуација само су Срби увек били сами и увек су остајали на једној страни – одбрани својих прадедовских огњишта.

Непријатеље, дакле своје противнике, убијао је онај ко је имао пушку или, пак, онај ко је имао злочиначке пориве за убијањем људи. Убијали су и они који су бранили своја огњишта, породична гнезда, па напокон и отаџбину. 
Мада ни једно убијање није оправдано, ипак, није грех, ни људски, а поготово не може бити божји – бранити се, бранити свој народ исвоју родну груду.

Почео је рат! 

Али, како, где и због чега

До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник на редовној служби у формацијама ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге). 

Недуго затим, на другом крају БиХ, припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли, из заседе, убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију, муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.

 Са простора Хрватске из Славонског Брода, артиљеријским оружјем гађана су сва српска насеља у општини Босански Брод, дуж реке Саве. Отворена агресија је имала и свој данак: 16. септембра 1991. године, у јутарњим часовима, смртно је страдао инжењер Војислав Горановић, технички директор Индустрије грађевинског материјала `Грамат` у Горњем Клакару. 

Оружана агресија регуларне војске Хрватске на БиХ, боље речено агресија на српски народ у бившој општини Босански Брод, извршена је у ноћи узмеђу 15. и 16. септембра 1991. године.

Напад на општину Брод 3. марта 1991. године, био је само увод за најстрашније и најсвирепије злочине који су се тог месеца десили на подручју ове општине.

Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи "изоловани инциденти". Али добро. Такозваним аналитичарима не треба замерити, јер они се, заправо, увек позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''поверљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

Но, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини, засигурно јесте напад војске Републике Хрватске на тада регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. Познато је да је управо у селу Равно још у Другом светском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' победницима скоро сви догађаји из Другог светског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима ''морали су бити заборављени'', а огромне српске жртве су биле забетониране у јаме и бездане. Тако је са њима забетонирана и истина о српском страдању. 

Мало тога из тог времена остало је у сећању комунистичким официрима. Јер да је било супротно и да их је ''држало памћење'' онда би им све страхоте о страдању српског народа биле довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

Проводећи војнике у «маршевском кораку» (!) кроз село у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници војске Републике Хрватске су из добро припремљене акције на зачељу колоне убили 14 војника и старешина ЈНА. Тек након неколико дана дошло је до консолидације у редовима ЈНА чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби хрватске војске из Републике Хрватске и ЈНА и то на тлу БиХ!? У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су се вратити на полазне линије и на своју територију, дакле на простор Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у БиХ говорили су о стравичним злочинима које је наводно ЈНА починила над хрватским цивилним и домицилним становништвом. Дакле, од стране највиших политичких званичника Хрвата и муслимана најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ, којој су у задатак ставили - да утврди стварне чињенице и истину о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Председништва БиХ састављена мешовита делегација, која је 7. октобра кренула на пут у Херцеговину. На челу делегације био је члан Председништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић(и). Српски члан делегације био је потпредседник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и сам Бог би знао како и због чега члан делегације био је и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелко Вулетић је родом из тог краја и по националности је Хрват што сам тек тада сазнао.

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина нису одговарали, нити су били у интересу наручилаца извештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтео могао је без обзира на опасност уверити се да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, такозвани «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали белој раси. 

Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити са необављеног, боље речено са нарученог задатка. Истинит извештај о  свему што се догађало у селу Равно никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме ни пред очима беха јавности.

БИО САМ СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, 

МНОГИХ ДОГАЂАЈА!

Са ове временске дистанце не знам  да ли сам имао срећу или несрећу па да лично будем сведок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте истина коју сам видео сопственим очима, а богами и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас у зависности од  ''приповедача'' слушам разно разне приче и друге само њихове ''истине'' од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне и на крају крајева и лажне.

 Иако је истина једна и недељива она је у већини случајева скројена по мери онога ко је био победник у ратовима и конфликтима. Не сме се заборавити да је по устаљеној пракси и аутоматизму  ''истина'' прилагођена и дозирана за јавност  у оној мери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији догађаји у БиХ само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ.
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини рат је висио у ваздуху!

Следећи битан догађај је убиство српског свата у центру Сарајева на Башчаршији. Убијен је Никола Гардовић. Иако су муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза убиства српског свата, тај злочин никада није до краја расветљен нити су починиоци процесуирани. 
И не само да није решен тај злочин, већ скоро да није разјашњен ниједан злочин који су муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву.

                    ------------------------------

НАПОМЕНА: Исто вече кад се десио тај терористички чин у тадашњем МУП-у БиХ окупили смо се: Витимир Жепинић, тадашњи заменик министра МУП-а, Момчило Мандић, помоћник министра. Присутан сам био и ја и још неки Срби из МУП-а. Са муслиманске стране били су: Алија Делимустафић, министар МУП-а БиХ, Јусуф Пушина, помоћник министра, Авдо Хебиб, помочник подсекретара Државне безбједности /ДБ/ уз присуство још пар муслимана. Ту вече муслимански представници су одмах знали име извршиоца терористичког акта и кад смо ми Срби захтевали да се спроведе најшира истрага све је заустављено.
Дакле, српски представници, односно ми у МУП-у  тек након 20-так дана сазнали смо све околности тог злочина, али све је тада било прекасно!

                         
Сијековац, Босански Брод

Затим, 26. марта 1992. године десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске већ 3. марта исте године из Хрватске прешла је на територију Босне и Херцеговине. 

Чланови породица Мартић и Дујанић убијени су 25. марта 1992. године у Броду, а већ сутрадан, 26. марта, догодио се покољ у Сијековцу.

Припадници регуларне Војске Хрватске, заједно са паравојним хрватско-муслиманским јединицама из БиХ и Хрватске, 26. марта 1992. године у Сијековцу су убили девет српских цивила, а наредних дана убијено је још 37 Срба из овог приградског насеља.

27. марта, дакле одмах сутрадан у Сијековац је стигла највиша "државна" делегација БиХ у којој су били Биљана Плавшић, српски чалан Председништва БиХ, затим Фрањо Борас, хрватски такође члан председништва и представник муслиманског народа у Председништву БиХ Фикрет Абдић. Тада као инспектор Државне безбедности задужен за безбедноост највиших функционера БиХ  заједно са још неколико колега стигли смо у Сијековац. На лицу мјеста  на сваком кораку били су видљиви још свежи трагови стравичних злочина. У двориштима испред својих кућа лежала су непомочна изрешетана тијала српских мученика. Видео сам стравичне слике, слике српског страдања. Да и то нагласим. Доласком у Босански Брод хрватски члан Председништва БиХ Фрањо Борас је побегао са места злочина и тек након неколико дана видео сам га у Сарајеву.

Као по ланчаној реакцији ратни пожар се ширио по БиХ, па се тако проширио и на подручје Семберије. 

31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се испоставити, донети највећу несрећу свим народима у БиХ.

Опет је као и у ранијим сличним ситуацијама врло брзо оформљена "државна" делегација у којој су били: Фикрет Абдић, члан Председништва БиХ, Миодраг Симовић, потпредседник Владе БиХ и Јерко Доко, министар одбране БиХ. У Бијељину смо стигли 01. априла, дакле сутрадан и опет само сам могао лично се уверити у стравичне слике страдања народа.

Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити.

Кренула је незаустављива и једна од највећих трагедија свих народа у БиХ.

                              

САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, нити због убиства српског свата покојног Николе Гардовића.

Такође, рат у БиХ није почео ни почињеним стравичним злочинима у селу Сијековац и агресијом Хрватске на тадашњи Босански Брод 26. марта 1992. године. 

              Рат у БиХ је почео много раније.

Тако је почео рат! 

Како се завршио, нажалост,  још не знамо. 

Не знамо зато што још нема праве истине 

о свим ратним догађајима из тог времена.

БРАНКО ЋОПИЋ - Да се не заборави!

26. марта 1984. године
свој живот трагично је завршио

 
БРАНКО ЋОПИЋ

ДАНИЛО ЛАЗОВИЋ. - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

25. марта 2006. године 
умро је славни српски глумац

ДАНИЛО ЛАЗОВИЋ

НИКАД СЕ НЕ МОЖЕ ЗАБОРАВИ 24. МАРТ И ЗЛОЧИНАЧКУ НАТО АГРЕСИЈУ НА СРБИЈУ!

24. марта 1999. године НАТО злочинци су почели агресију на тадашњу СР Југославију

ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ

NOVAK ĐOKOVIĆ /ЂОКОВИЋ НОВАК - шампион у Индијан Велсу

23. март 2015. године

ЂОКОВИЋ је прво морао да побиједи самог себе 
и на крају побиједио је и Роџера Федерера. 

Ово је била неравноправна борба, јер је НОВАК 

играо против "двојице".
Морао је да игра против самог себе и против Федерера.

Ипак, све се добро завршило. Побједи се не гледа "у зубе".

НОВАК ЂОКОВИЋ поново побиједио

РОЏЕРА ФЕДЕРЕРА

НОВАК ЂОКОВИЋ - Роџер Федерер 

2:1 (6:3; 6:7/5:7/; 6:2) 

ЧЕСТИТКА

ГОРАН БРЕГОВИЋ ... СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН ГОРАНЕ!

22. марта 1950. године рођен је 

један од највећих умјетника 
и музичара на простору бивше Југославије 

ГОРАН БРЕГОВИЋ

Данас, 22. марта су: Четрдесет Светих мученика - МЛАДЕНЦИ

Четрдесет Светих мученика - МАКАВЕЈИ

Римски војници у Севастији, тврдо вероваху у Господа. Кад за време Ликинија поче прогон, буду изведени пред суд, али не хтедоше да се одрекну вере. Каменовани, али камење се враћао од њих и падало на њихове мучитеље. Везани и бачени у ледено језеро, али се, осим једног, не поколебаше.

Ноћу, док су се мрзли, нека Светлости паде с неба и загреје воду и тела мученика, а са светлошћу се спустише венци на њихове главе. Кад то виде један стражар, и он се на исповеди у име Исусово, и уђе у језеро да би се удостојио цетрдесетог венца.

Сутрадан, пребисе им голени и њихова тела бацише у воду, да их хришћани не би сахранили.

Трећег дана јавише месном епископу Петру и позваше га да сабере по води мошти њихове. У мрачној ноћи епископ и клир видеше како се кости мученика у језеру сјаје и тако покупе све мошти и часно сахране 320. године.

На овај дан се прослављају Младенци, јер су страдалници били младићи, па је тај дан повезан са неким прастарим обичајем даривања младих брачних парова, оних који су се венчали од претходних Младенаца до тада.

Овај дан је посвећен њима и због венаца којима су мученици овенчани (венчани) љубављу Христовом. Јер и на венчањима (овенчањима) у цркви, на главе младих супружника (младенаца), се стављају венци, који имају троструку символику: венци царски-сваки је човек цар у свом малом царству, својој кући, венци мученички, јер у браку треба подносити жртве и венци бесмртне славе у Царству Христовом.

Овим се указује на то да супружници треба да буду један другом верни, као што су севастијски младенци били верни Христу и да ту верност и љубав никакво искушење не може и не сме да савлада.

Цртица из свакодневице ... Поглед са платформе или ципеле са платформом.

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

А јој, јој, ова слика испод текста подсјети ме на нека давна времена кад сам био момак.

Дјевојка коју сам тада волио, а волила је и она мене, била је височија од мене и то ми је стварало комплексе.

И за дивно чудо у то вријеме појаве се мушке ципеле са "дуплом петом" /данас то зову платформа/. Старије генерације се сјећају тог времена.

Обрадујем се и одмах купим два пара таквих ципела, контајући да ће наша љубав дуго трајати.

Проносам једне и кад сам се спремао да ускочим у други пар ципела, е тада пропаде љубав. У то вријеме, моја дјевојка попела на много већу професионалну платформу. Постала је много позната и полуларна звијезда и одлепршала је од мене.

Од тада никада више нисам имао никаквих комплекаса. Али шта је вриједило кад сам остао и без дјевојке и без ципела са платформом!

Љубав не зависи од висине оних који се воле.
Доказ за то су: /на слици/ некада славни кошаркаш Шекил О’Нил и његова супруга!

Размишљам, ничим изазван,  да ли би било исто да се ради о обрнутим висинама неког другог љубавног пара.

Не знам што ме уопште ово интересује? Али хоћу да сам у тренду, јер велики број људи брине туђе бриге, а једе свој хљеб. Нећу ни ја да будем изнимка и да будем сам свој, јер и овако сам ничији.

И да завршим. Ма ово у вези висина и љубавних парова уопште ме не интересује. Ово свакако написах 'нако. Ето да има нешто, јер у нешто се ударати мора.