У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ 1. март није никакав празник, осим Дана цивилне заштите!

ПИШЕ: СЛАВКО ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Дан такозване независности Босне и Херцеговине, што се тиче Срба, поготово Срба из Републике Српске - није никакав празник БиХ. 

Заправо, тај датум за српски народ не значи ама баш ништа.

Да напоменем. БиХ још нема Закон о такозваним државним празницима. Небројено пута бошњачки посланици покушавали су да на дневни ред сједница ставе  Закон о празницима БиХ, али такав Приједлог закона у Парламентарној скупштини БиХ српски посланицису су увијек обарали, а тако ће бити и убудуће. Јер српски политичари из Републике Српске никада неће прихватити да 1. март буде празник за све народе у БиХ, односно да то постане празник који ће обиљжавати и Срби у Републици Српској.

Дакле, то може бити празник само у једном дијелу БиХ, односно у Федерацији БиХ и ништа више. Српски народ у Републици Српској уопште не интересује шта и ко слави у Федерацији БиХ.

Бошњаци већ више од деценије и по настоје да наметну да се у цијелој БиХ слави 1. март, Дан такозване независности БиХ, позивајучи се на референдум када је 1. марта 1992. године задат посљедњи ударац нормалном функционисању, па и опстанку некадашње БиХ.

Што се тиче самог фамозног референдума који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године, морам да кажем да је то био нелегални чин муслиманског и хрватског политичког руководства у тадашњој БиХ. Та два народа су без сагласности Срба у БиХ противуставно и сецесионистичким актом срушили легално и једино признати Устав тадашње СФР Југославије, а самим тиме су срушили и тадашњу Југосавију чланицу УН. Тадашње муслиманско и хрватско руководство у БиХ је починило најтежа кривична дјела сепаратизма и државног удара и да је била нормална држава сви би они одговарали за најтежа кривична дјела.

Безброј је контраверзи које су везане за фамозни референдум о такозваној независности Босне и Херцеговине. Да пођемо од  процената излазности на референдум. Сви резултати су потпуно лажни и непоуздани, јер су у бирачким одборима били само Муслимани и Хрвати, а то јасно говори да су резултати референдума фалсификовани и да су прилагођени вољи Алије Изетбеговића и министрима иностраних послова Њемачке Дитриху Геншеру и аустријском министру Алојзу Моку, односно америчком амбасадору у Београду Ворену Цимерману, највећим непријатељима и србомрсцима тог времена.

Па чак и у тим условима за легалност и валидност референдума била је потребна двотрећинска већина од 66,6 одсто од броја уписаних бирача, а то се није десило, јер је излазност била нешто мања од 64 одсто. Све је дакле фалсификовано и препарирано са једним циљем – неуставним потезима политички и територијално издвојити БиХ из легално признате државе СФР Југославије.

Прије самог одржавања ререндума тадашњи предсједавајући седмочланог Предсједништва БиХ, лидер муслиманског народа и предсједник СДА Алија Изетбеговић је 14. октобра 1991. године у Скупштини БиХ рекао: “За суверену БиХ  ја сам спреман жртвовати мир”! 

Том реченицом Алија Изетбеговић је започео крвави четверогодишњи грађански рат у БиХ. Све друго су само трагичне посљедице које су настале након ратне катаклизме која је унесрећила све народе у БиХ.

И да закључим – 1. март за српски народ и за Републику Српску не значи ништа и никада неће бити државни празник! 

1. март је само Дан Цивилне заштите 

у Републици Српској и он се тако 

и обиљежава!

МИРА АЛЕЧКОВИЋ - За сва времена ... На почетку мјесеца рођена, на крају истог мјесеца и умрла.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

27.  фебруара 2008. године умрла је
славна српска пјесникиња 

МИРА АЛЕЧКОВИЋ

Овакву животну биографију мало људи је имало.

Између осталог, говорила је 10 (!) свјетских језика.

Невјероватна је чињеница да је Мира била 

прво женско дијете, које је након 482. године 

рођена у породици Алечковић.

27. фебруара почиње Велики /часни/ пост!

Назива се још и Велики пост (због посебне важности, али и дужине трајања), Часни пост (зато што обухвата време страдања Христовог и Његовог разапињања на Часни крст), Велика четрдесетница (зато што је укупно трајање поста четрдесет дана). Траје од Чистог понедељка до Лазареве суботе. На крај овог поста, надовезује се пост Страсне седмице, тако да је укупно време трајања посног периода 48 дана - најдужи у току године, и завршава се празником Васкрсења. 

Прва недеља поста зове се Чиста. Друга недеља је Пачиста. Трећа недеља је Крстопоклона, јер се верницима који су ступили у подвиг поста, износи Часни крст на јутрењу на поклоњење и целивање. Четврта недеља је Средопосна, јер је то време средине поста. Пета недеља поста се назива Глувна. У току те недеље се не пева, не игра и не свира, а послови се не започињу. Шеста недеља је Цветна. Тако је названа по цвећу и зеленим гранчицама које су деца и грађани бацали пред Христа при Његовом уласку у Јерусалим. 

Седма, последња седмица пред празник Васкрсења је Страсна или Велика недеља. Најзначајнији дан у тој недељи је Велики петак, једини дан у години кад у Православним храмовима нема јутрења нити богослужења, већ се само поподне држи опело разапетом Исусу Христу. Том приликом, једини пут у години, износи се плаштаница у коју је старац Јосиф из Ариматеје умотао Христово тело после скидања са крста.

Да се не заборави! Из славне српске прошлости! Топлички устанак – једина оружана побуна у поробљеној Европи

26. фебруара се обиљежава један вијек 

од избијања Топличког устанка.

То је један од најважнијих догађаја 
у историји Србије током 
Првог свјетског рата.

То је био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата. 

Устанак је трајао од 26. фебруара до 25. марта 1917.

Бугарска је вршила бугаризацију Срба, Албанаца, Турака, Грка и Јевреја. Македонско становништво је третирано као бугарско.

Под изговором да људе шаљу у Софију, Бугари су вршили стрељања. У нишком округу убијено је око 100 свештеника. Тако је у Врању и околини убијено 3.500 људи, а у Сурдулици, такође око 3.000 Срба.

Уз забрану језика и писма, Бугари су мењали и имена породицама, а сви уџбеници на српском језику су одузети од становништва. У српске цркве су довођени бугарски попови, а српске иконе су замењиване бугарским.

Бугари су приликом гушења устанка, уз ужасна зверства, убили око 20.000 људи, махом цивила, укључујући мноштво жена и деце.

Највећи део побили су Бугари, користећи врло често само хладно оружје бајонете.

Много се пута догодило да су Бугари поливали људе и жене петролеумом и онда их претварали у живе буктиње. У више случајева српски сељаци су бацани у казане кључале воде и тако кувани. У општини Добри До сахрањивани су живи људи, а у селу Лукову сељацима и сељанкама счцене су руке, ноге, вађене очи и одсецане уши.

Избијању устанка допринело је више чинилаца, а на првом месту стање у окупираним областима. Пред успешном офанзивом армија Централних сила у јесен 1915. године, српска војска се морала повући преко Албаније. У Србији су формирани органи окупационе власти, који су сталном политиком денационализације (затварање српских школа, забрана српског језика, обичаја, спаљивање књига) и безобзирном пљачком, реквизицијом и одвођењем у интернацију, изазвали огорчење становништва. Бугарски освајачи су чак узели улогу ослободилаца, пропагирајући да су окупиране области Србије у ствари стара бугарска територија!

Улазак Румуније у рат на страни Антанте, у августу 1916. године, пробудио је наду српског становништва да ће ускоро доћи до пробоја Солунског фронта. Појединци су се тада наоружали и избегли у шуме. Потпоручник српске војске Коста Војиновић Косовац, није се могао повући са главнином војске зато што је био рањен. Он је остао у Косовској Митровици и први започео рад на стварању организованог покрета отпора. У лето 1916. формирао је у Лепосавићу чету, језгро будућег Ибарско-копаоничког одреда.

Српска Врховна команда је, у вези са планираном офанзивом армија Антанте крајем септембра 1916. упутила Косту Миловановића Пећанца, резервног пешадијског поручника и ранијег четничког војводу, авионом у Топлицу. Пећанац је од пуковника Данила Калафатовића, шефа Оперативног одељења, добио задатак да створи тајну организацију отпора, која ће ступити у борбу тек када савезничка и српска војска пробију Солунски фронт и стигну до Скопља.

О Топличком устанку постоји мало извора првог реда. То су дневници истакнутих људи гериле и преписка војвода и четовођа. Дневнике су писали четничке војводе Коста Миловановић Пећанац, Коста Војиновић Косовац (лични и операцијски), Милинко и Тошко Влаховић, Димитрије Димитријевић и Јован Радовић. Коста Пећанац је наредио и четовођама да воде дневнике "о целом /.../ раду" и преписују његове наредбе у бележнице. Део ових дневника сачуван је само у преводу на бугарски и немачки, па и даље остаје задатак да се пронађу оригинали. Тако је сачуван дневник Милана Андрејића, чија је копија урађена писаћом машином у преводу на бугарски језик. За неке белешке знамо да су постојале само на основу исказа из других извора. На пример, за дневник Димитрија Димитријевића знамо само на основу немачке грађе.

"Јунаци'"ове књиге, поред четничких војвода и четовођа, су људи из народа, до тада непознати. Приказани су обични људи које је ковитлац рата убацио у масовни устанак. Са страница ове збирке открива се њихова велика, боље речено огромна љубав према домовини, жеља да се помогне онима у српским униформама на Солунском фронту. Њихова страдања и жртве су просто невероватни данашњим генерацијама Срба.

26.2..1199. године умро је Оснивач династије Немањића - Велики жупан Стефан Немања ... ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Стефан Немања

је био велики жупан Рашке,

родоначелник владарске династије Немањића

и творац моћне српске државе у средњем вијеку

Умро је 26.2.1199. године.

Из славне православне

српске прошлости

Прошла је 21. година од великог егзодуса СРБА из сарајевских општина у којима су вијековима живјели!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Ових дана навршава се 21. година од егзодуса сарајевских Срба након потписивања Дејтонског споразума, када је око 140.000 Срба трајно напустило своја прадједовска огњишта и када су оставили своје домове и све што су генерације и генерације Срба вијековима стварале. 

Фебруар и почетак марта 1996. године

Срби су напустили одбрањене општине и насеља тадашњег Српског Сарајева – Грбавицу, Неђариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац … и савлађујући сњежну олују, у избјегличким колонама напуштали куће и станове, њиве, воћњаке, очевину и дједовину… Егзодус је почео 17. фебруара 1996. године, а Сарајево не памти црње Задушнице од тадашњих. 

Моји хаџићани су у паници. Немају никога да питају шта се ово дешава, мада су сви појединачно донијели одлуке да неће остати у граду који су цијели рат херојски бранили и одбранили. У току скоро четверигодишњег рата било је дана кад је дневно  на сам град падало и преко 1000 непријатељских граната. А у септембру 1995. године услиједили су и НАТО удари и бомбардовање више локација на подрручју Хаџића, а злочиначким ударима и бомбардовањима био је изложен некадашњи предратни гигант намјенске војне индустрије Ремонтни завод ондашње Југословенске народне армије.

 Народ је био препуштен сам себи и свако се сналазио онако како је знао и умио. Сви су ишчекивали долазак обећаних аутобуса и камиона за евакуацију становништва, али они нису долазили. Паника је надилазила људски разум, јер нико није био спреман да сачека муслиманске осветнике који су потпомогнути снагама тзв. међународне заједнице кидисали на просторе који су Дејтонским споразумом отети од Срба и предати муслиманима.

Такође, у исто вријеме или дан два касније у Илијашу, двије хиљаде људи на гробљу поред илијашке православне цркве, посвећене светом пророку Илији, опраштало се од својих огњишта, која су бранили и одбранили током посљедњег рата.

И око других вјерских објеката и на гробљима дуж Српског Сарајева били су идентични призори. Опроштај је приређен и на Кривоглавачком гробљу смјештеном на узвишици изнад истоименог села, западно од урбаног дијела Вогошће.Преживјели Срби су ископавали своје мртве и са собом су их носили у непознато. Не зна се ко су били мртви, а ко преживјели и тешком трагедијом сломљени и унесрећени Срби.

Срби сарајевских општина ископавају своје мртве
и носе их са собом ... и тако у истој колони,
заједно и живи и мртви крећу у неизвијесност у колони без повратка ...
Тог фебруара и почетком марта 1996. године
кренуло је 140.000 Срба у неописивом сарајевском егзодусу ...

Уз срушену ограду и неколико оскрнављених споменика. Били су то нијеми свједоци злочина које су у љето 1995. године починиле снаге за тзв. брзе интервенције с Игмана. Биле су то злочиначке снаге НАТО Алијансе. 

У два-три налета ИФОР-ови хеликоптери брујали су изнад гробља. Падао је снијег, било је хладно, а опроштај одлазећих Срба са гробовима најмилијих трајао је дуго. Туга до неба. Бол неописив.

Главни проблем представљала је чињеница да су такозване међународне институције нагло одлучиле да муслиманске власти преузму српске општине и то мјесец дана прије предвиђеног рока, што је додатно убрзало ионако велику трагедију сарајевских Срба. Вогошћани и Рајловчани нису ни слутили да ће морати да крену већ 23. фебруара, иако је првобитни рок, утврђен у Дејтону, био 19. март.

Остаће запамћено да су за промјену рока сазнали из циничних летака које су им дијелили припадници ИФОР-а.

Уз стихове Шантићеве пјесме „Остајте овдје“(!?), исписаним на тим листићима, грађанима је предочено да федерална полиција улази прво баш у те општине.

Народ бјеше затечен и збуњен. Услиједиле су дуге и бесане ноћи у кратком временском периоду фебруара у хаџићким, илиџанским, илијашким и вогошћанским насељима. Није било ништа од од обећаног конвоја камиона и аутобуса за исељавање преосталог становништва који је требао да буде на локацијама 21. и 22. фебруара /више од половине је раније напустило овај дио Сарајева/. Први аутобуси дошли су тек након два  дана. Народ је са кесама у рукама бјежао спашавајући голе животе.

И ријечи су се ледиле у требевићкој и романијској мећави кроз коју се пробијала непрегледна колона возила.

Уз пут, Срби су каменовани на поједним мјестима – бјеше то поздрав „за срећан“ пут бивших комшија и ратних противника, који за три и по године рата нису успјели да заузму ни педаљ српских општина. Сваки сарајевски Србин из избјегличке колоне и данас, 21. годину од преживљене голготе, носи своју муку, очај, сјету и завичај у очима, као сјећања и успомене.

Да су могли, у мјесто будућег живота, а већина њих тада нису знали ни куда иду и гдје ће да се скрасе, најрадије би понијели све – куће и станове, ваздух, шуму, сарајевска брда. 

Брзо, као муња прошао је мјесец и још пар дана од како сам био на слободи. Тада сам вријеме мјерио на сате, дани као да нису ни постојали. Након 1334. дана проведена у муслиманским конц-логорима /из муслиманских логора смрти изашао сам на Богојављење 19. јануара 1996. год./ опет сам морао да кренем у неизвијесност, морао сам опет тражити нови дом, морао сам опет све почињати из почетка са неколико најлон кеса у које је стала сва моја имовина и имовина мојих предака. Са породицом, троје дјеце и супругом носио сам само најлон кесе у које је стала сва наша будућност. 

Али тугу сам преживио срећан, јер сам био са својом породицом. Дјеца на трактору су нијемо све посматрала, јер су мало шта могла да разумују. Било им је страшно хладно. Тракториста ме плачљивим гласом питао гдје треба да нас вози? Нисам знао гдје идемо. Размишљао сам да ће ме негдје неко прихватити, али све су то биле илузије. Паника је била једини путоказ. Рекао сам му да вози све док има горива, па гдје се зауставимо ... биће то српска земља за нови почетак. И било је тако ... Колективни центар, један собичак без пећи, без дрва ... Неколико конзерви и тврд хљеб били су једина нада да постоји живот ...

Прије рата, по попису из 1991. године, у Сарајеву је живјело 157.000 Срба.
По попису становништва из 1971. године Срби су чинили већински народ у Сарајеву, као и деценијама раније. 

23.02. је Свети Свештеномученик ХАРАЛАМПИЈЕ

Овај велики светитељ био је епископ у Магнезији. Живео је у време цара Септимија Севера, који је био свирепи прогонитељ хришћана. Не плашећи се гонитеља својих он је слободно проповедао хришћанску веру, те је због тога био много гоњен и мучен, али све те муке олако је подносио, као да су се дешавале неком другом а не њему самом.

Живом су му одрали кожу, али га нису поколебали у његовој вери јер он благосиљаше мучитеље своје увек истим речима: "Хвала вам браћо моја, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Ништа га није могло уплашити, нити натерати да напусти Христа и веру Његову.

Угледајући се на њега и његову издржљивост, многи прихватише хришћанску веру, а међу њима и кћерка незнабожачког цара Севера, Галина. Због тога се разгневи цар те нареди да се овај свет човек, Харалампије, погуби. Приликом свог погубљења, он још једном узнесе молитву Богу, да опрости људима све грехе њихове и да им подари здравље и душевно спасење. Пострадао је овај мученик за Христа Бога нашег 202 године.

Његово тело сахранила је царева кћерка, Галина, по свим хришћанским обичајима, а његове свете мошти поштују хришћани широм света. Глава овог светитеља чува се и дан данас у манастиру Светог Архиђакона Стефана на Метеорима у Грчкој.

Нема сумње, да овај непобедиви и несавладиви мученик Христов посредује за цео свет пред Богом, коме стоји са десне стране престола и својим молитвама моли Бога за све нас и опроштење свих наших грехова.

ДАНИЛО КИШ - Да се не заборави!

За сјећање и памћење ...
На данашњи дан 22. 2. рођен је
славни књижевник 

ДАНИЛО КИШ

Био је један од десет највећих свјетских писаца 
друге половине XX вијека.

 
 Вишеструки „кандидат“ за Нобелову награду. 
Добитник највећих југословенских књижевних признања.

Иако је био прогањан, ипак још за живота

изабрао је своје трајно мјесто

у вјечном царству - у Београду.

Киша је мајка крстила у православној цркви, 

што му је спасило живот 
у Другом свјетском рату.

Пишчева жеља да буде сахрањен 

по православном обреду 

била је испоштована и савим јасна.

Завештања Стефана Немање ... Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.

Чувајмо наш језик и наше писмо!

Чувајте, чедо моје мило,
језик као земљу.

Ријеч се може

изгубити као град, 

као земља, као душа.

А шта је народ
изгуби ли језик,

земљу, душу!

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика.

Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потрао и својих потурио. 

Народ који изгуби своје ријечи

престаје бити народ.

****************************

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тијело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо гдје се језик једног народа таре о језик другог народа.

Два народа, мило моје, могу се бити и могу се мирити. Два језика никада се помирити не могу. Два народа могу живјети у највећем миру и љубави, али њихови језици могу само ратовати. Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.

Знај, чедо моје, да та битка између језика не траје дан-два, као битка међу војскама, нити годину-двије, као рат међу народима, него вијек или два, а то је за језик исто тако мала мјера времена као за човјека трен или два. Зато је чедо моје боље изгубити све битке и ратове него изгубити језик. Послије изгубљеног језика нема народа.

Човјек научи свој језик за годину дана. Не заборавља га док је жив. Народ га не заборавља док постоји. Туђи језик човјек научи исто за годину дана. Толико му је потребно да се одрече свога језика и прихвати туђи. Чедо моје мило, то је та зараза и погибија језика, кад један по један човјек почиње да се одриче свога језика и прихвати туђи, било што му је то воља било да то мора.

И ја сам, чедо моје, у мојим војнама употребљавао језик као најопасније оружје. Пуштао сам и ја заразе и морије на њихове језике испред мојих полкова. За вријеме опсада и дуго послије тога слао сам чобане, сељане, занатлије и скитнице да преплаве њихове градове и села као слуге, робови, трговци, разбојници, блудници и блуднице. Моји полководци и полкови долазили су на напола освојене земље и градове. Више сам крајева освојио језиком него мачем.

Чувајте се, чедо моје, инојезичника. Дођу непримјетно, не знаш кад и како. Клањају ти се и склањају ти се на сваком кораку. И зато што не знају твој језик улагују ти се и умиљавају како то раде пси. Никад им не знаш шта ти мисле, нити можеш знати, јер обично шуте. Они први који долазе да извиде како је, дојаве другима, и ето ти их, преко ноћи домиле у непрекидним редовима као мрави кад нађу храну. Једнога дана тако осванеш опкољен гомилом инојезичника са свих страна.

Тада дознајеш касно да нису мутави и да имају језик и пјесме, и своја кола и обичаје. Постају све бучнији и заглушнији. Сада више не моле нити просе, него траже и отимају. А ти остајеш на своме, али у туђој земљи. Нема ти друге него да их тјераш или да бјежиш, што ти се чини могућнијим.

На земљу коју тако освоје инојезичници не треба слати војску. Њихова војска ту долази да узме оно што је језик освојио.

Језик је чедо моје, тврђи од сваког бедема. Када ти непријатељ провали све бедеме и тврђаве, ти не очајавај, него гледај и слушај шта је са језиком. Ако је језик остао недирнут, не бој се. Пошаљи уходе и трговце нека дубоко зађу по селима и градовима и нека слушају. Тамо гдје одзвања наша ријеч, гдје се још глагоља и гдје се још, као стари златник, обрће наша ријеч, знај, чедо моје, да је то још наша држава без обзира ко у њој влада. Цареви се смјењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени дио земље и народа опет кад-тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу.

Запамти, чедо моје, да свако освајање и отцјепљење није толико опасно за народ колико је штетно за нараштај. То може штетити само једном нараштају, а не народу. Народ је, чедо моје, трајнији од нараштаја и од сваке државе. Кад-тад народ ће се спојити као вода чим пукну бране које га раздвајају. А језик, чедо моје, језик је та вода, увијек иста с обје стране бране, која ће као тиха и моћна сила која брегове рони опет спојити народ у једно отачаство и једну државу.

ЧУВАЈМО СВОЈ ЈЕЗИК И СВОЈЕ ПИСМО!

Ако изгубимо језик и писмо

и ми ћемо као народ нестати!

Ч
Чланице Организације УН за образовање, науку и културу (Унеско) обиљежавају данас Међународни дан матерњег језика, с циљем промовисања језичке културе и разноврсности, као и вишејезичности.

Генерална скупштина Унеска прокламовала је 1999. године Дан матерњег језика, као сјећање на студенте који су 21. фебруара 1952. године убијени у Даки у Источном Пакистану, данас Бангладешу, јер су протестовали зато што њихов матерњи језик није проглашен за званични.

Према процјенама, готово свакодневно у свијету нестане по један језик, а лингвисти прогнозирају да ће од око 6 000 језика, до краја XXI вијека одумријети више од половине, чак и до 90 одсто.

Највише су угрожени језици са малим бројем говорника од неколико стотина или десетина, као и језици који припадају малим заједницама које нису цивилизоване са становишта западних стандарда и немају институције, сматрају лингвисти.

      

 Унеско штити језичке различитости, одаје признање језицима аутохтоних народа и настоји да се њихов глас чује у пројектовању образовне политике, развоја и социјалне кохезије. Вишејезичност "живи ресурс" који треба да се користи за добробит свих.

Лингвисти упозоравају да је пред све већом навалом енглеског језика, Српски језик угрожен у мјери у којој су то и други језици и да опасност пријети чак и језицима са великом традицијом - француском, италијанском, њемачком.

 за обвањенауку