КАМЕНКО КАТИЋ - Да се не заборави!

На данашњи дан, 31. марта 2018. године умро је

КАМЕНКО КАТИЋ

БОРА СТАНКОВИЋ - Да се не заборави!

31. марта 1876. године

рођен је славни српски књижевник

БОРА СТАНКОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

У позним годинама фотографисано у Врању

Споменик Бори Станковићу 

у градском парку у Врању

30. марта је Свети АЛЕКСИЈЕ Човек Божји

Различити су путеви којим Бог води оне који желе Њему угодити и закон Његов испунити. У време цара Хонорија у Риму живљаше висок царски достојанственик Јевтимијан, врло угледан и врло богат. И он и жена му Аглаида провођаху живот богоугодан. Иако беше богат, Јевтимијан је седао само једанпут дневно за трпезу, и то по смирењу сунца. Имађаху јединца сина, овога Алексија, који кад одрасте, би принуђен да се ожени.

Но он те исте ноћи остави не само жену него и дом оца свога, седе у лађу и дође у град Едесу у Месопотамији где беше чувени лик Господа Исуса, послат од самог Господа цару Авгару. Поклонивши се томе лику Алексије се обуче у одело просјака и као просјак живљаше седамнаест година у том граду, непрестано молећи се Богу у паперти цркве Пресвете Богородице.

Када се ту прочу као богоугодник, он се убоја од људске славе и оде одатле, седе у лађу да иде у Лаодикију, но промислом Божјим лађа би занесена и доплови чак до Рима. Сматрајући то као прст Божји, Алексије смисли да иде у дом оца свога и да као непознат ту продужи живот свој и подвиг. Отац га не позна, но из милосрђа дозволи му да у дворишту његовом у једној изби живи. Ту Алексије проведе још седамнаест година живећи само о хлебу и води. Злостављан од слугу на разне начине он отрпе све до краја. А када му се крај приближи, он написа једну хартију, стеже у руке, леже и издахну 17. марта 411. године.

Тада би откровење у цркви Светих Апостола у виду гласа који рече у присуству цара и патријарха: потражите човека Божја. Мало после откри се, да је тај човек Божји у кући Јевтимијановој. Цар с папом и целом пратњом дође у кућу Јевтимијанову, и после дужег распитивања дознаду да је онај просјак тај човек Божји. Кад уђу у његову избу, нађу га мртва, но у лицу светла као сунце. Из оне хартије родитељи његови сазнају, да је то њихов син Алексије, а невеста, која је тридесет четири године живела без њега, да је то њен муж, и обузе их све неизмерна туга и мука. Но после се утеше видећи како је Господ прославио Свога угодника. Јер, додиром до његовог тела лечаху се многи болесници, и из тела му потече миро благоухано. Тело му сахране у ковчег од мермера и смарагда. Глава му се налази у Светој лаври на Пелопонезу.

ДОБРИЦА ЕРИЋ - Да се не заборави!

Онако како је скромно живио,

тако је и напустио овај свијет,

без комеморације и без гробног мјеста

у Алеји заслужних грађана у Београду.

Српски књижевник, 
пјесник, прозни и драмски писац

Добрица Ерић 

умро је 29. марта 2019. године.

Сахрањен је 31. марта 2019. године
у свом завичају у мјесту Доња Црнућа

код Горњег Милановца у присуству породице,

пријатеља, поштовалаца и мјештана.

РАЈКО МИТИЋ - Прва "Звездина звезда" - ЗА СВА ВРЕМЕНА!

На данашњи дан, 29. марта 2008. године

умро је славни српски фудбалер 

РАЈКО МИТИЋ

Фудбалски клуб Црвена звезда 21. 12. 2014. год. усвојио је на сједници Скупштине приједлог навијача и ветерана клуба да стадион у Љутице Богдана понесе име легендарног Рајка Митића.

Митић се сматра једном од највећих легенди црвено-белих, прва је "Звездина звезда" и један је од оснивача клуба. Каријеру је почео у омладинском тиму БСК-а у предратном Београду, а капитен Звезде био је од њеног оснивања, 4. марта 1945. године. Црвено-бели дрес носио је 14 сезона, одиграо је укупно 572 утакмице и постигао 262 гола.

Са Звездом је освојио пет титула првака Југославије - 1951, 1953, 1956, 1957. и 1959. године и четири национална Купа - 1948, 1949, 1950. и 1958. годинe.

За репрезентацију Југославије одиграо је 59 утакмица и постигао 32 гола. Учествовао је на Олимпијским играма у Лондону 1948. и четири године касније у Хелсинкију, и оба пута освојио сребрну медаљу. 

---------------------------------------

Стадион Црвене звезде име Рајка Митића носи од децембра 2014. године, а у близини се налази и улица названа по њему.

Стадион „Рајко Митић“, улица Рајка Митића, а од данас и биста вјероватно највећој легенди нашег клуба. Признање великом Рајку, капитену, симболу, легенди, господину.

 Откривању споменика присуствовале су многе звездине фудбалске легенде и хиљаде ДЕЛИЈА!

Између осталих, ту су били и ЗВЕЗДИНЕ ЗВЕЗДЕ - Драгослав Шекуларац, Драган Џајић, Владимир Петровић "Пижон" .... /Из оправданих разлога изостао је само Драган Стојковић "Пикси"/.

Легендарни Владица Поповић је рекао:

„Данас се ми теби, Бата Рале, одужујемо, како се великану може одужити. Поносни смо на своје дело.“

У свом препознатљивом стилу бесједио је и Матија Бећковић, велики навијач Црвене звезде и академик.

Од 21. децембар 2014. године Звездин стадион “Маракана” 

носи име “РАЈКО МИТИЋ”

МАКСИМ ГОРКИ ... Да се не заборави!

 

28. марта 1868. године рођен је

Максим Горки 

(Алексеј Максимович Пјешков)

Славни руски писци: Максим Горки и Лав Николајевич Толстој

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ - Да се не заборави!

За сјећање и памћење ...

На данашњи дан, 28. марта 1824. године

рођен је велики српски пјесник 

БРАНКО РАДИЧЕВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Живио је само 29. година.

Српска омладина је испунила пјесникову жељу

и године 1883. пренијела је његове остатке

из Беча у Стражилово - брдо на Фрушкој Гори

на чијем врху се налази Бранков споменик.
------------------

Пјесму Бранка Радичевића посвећену Мини Караџић,

много деценија касније отпјевао је сјајни Здравко Чолић.

/Мина Караџић је била сликарка и књижевница,

кћерка Вука Стефановића Караџића .../

Кад Млидијах Умрети

Лисје жути веће по дрвећу,
Лисје жутo доле веће пада,
Зеленога више ја никада
Видет' нећу!

Глава клону, лице потамнило,
Боловање око ми попило,
Рука ломна, тело измождено,
А клеца ми слабачко колено!
Дође доба да идем у гроба.

Збогом житку, мој прелепи санче!
Збогом зоро, збогом, бели данче!
Збогом, свете, некадањи рају. —
Ја сад морам другом ићи крају!
О, да те тако ја не љубљах жарко,
Још бих гледо твоје сунце јарко, —
Слушо у грома, слушао олују,
Чудио се твојему славују,
твојој реци и твојем извиру, —
Мог живота вир је на увиру!

О, песме моје, јадна сирочади,
Децо мила мојих лета млади'!
Тедох дугу да са неба свучем,
Дугом шарном да све вас обучем,
Да накитим сјајнијем звездама,
Да обасјам сунчаним лучама ...

Дуга била, па се изгубила,
звезде сјале, па су и пресјале,
А сунашце оно огријало
И оно је са неба ми пало!
Све нестаде што вам дати справља' —
У траљама отац вас оставља.

Статуа Бранка Радичевића 

на Стражилову, на Фрушкој Гори.

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ - Да се не заборави!

 

28. марта 1811. године умро је 

велики српски просвјетитељ и реформатор

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ

Уврштен у 100 најзнаменитијих

Срба у нашој историји

Споменик Доситеју Обрадовићу

у студентском парку у Београду

Спомен плоча Доситеју Обрадовићу 
на Саборној цркви у Београду, изнад његовог гроба

МИКИ ЈЕВРЕМОВИЋ - Да се не заборави!

На данашњи дан, 27. марта 1941. године

рођен је естрадни умјетник

МИОДРАГ МИКИ ЈЕВРЕМОВИЋ

ЗЛОЧИН У СИЈЕКОВЦУ - ПИШЕ сведок са лица места Славко Јовичић Славуј

Данас се обележава дан стравичног злочина

регуларне Хрватске војске који је почињен

у Сијековцу /Босански Брод/ 26. марта 1992. године.

Међутим, није то званичан почетак рата,

а нити су то први злочини почињени

на простору тадашње БиХ.

СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Сијековац, Босански Брод

26. марта 1992. године, десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске већ 3. марта исте године из Хрватске прешла је на територију Босне и Херцеговине. 

Чланови породица Мартић и Дујанић убијени су 25. марта 1992. године у Броду, а већ сутрадан, 26. марта, догодио се покољ у Сијековцу.

Припадници регуларне Војске Хрватске, заједно са паравојним хрватско-муслиманским јединицама из БиХ и Хрватске, 26. марта 1992. године у Сијековцу су убили девет српских цивила, а наредних дана убијено је још 37 Срба из овог приградског насеља. 

Документ којим се дозвољава усташама привођење Српкиња

као робља за сексуална противприродна усташка иживљавања.

27. марта, дакле одмах сутрадан у Сијековац је стигла највиша "државна" делегација БиХ у којој су били Биљана Плавшић, српски чалан Председништва БиХ, затим Фрањо Борас, хрватски члан председништва и представник муслиманског народа члан Председништва БиХ Фикрет Абдић. 

Тада као инспектор Државне безбедности задужен за безбедноост највиших функционера БиХ,  заједно са још неколико колега, стигао сам у Сијековац. На лицу места  на сваком кораку били су видљиви још свежи трагови стравичних злочина. У двориштима испред својих кућа лежала су измасакрирана и  изрешетана тела српских мученика. Видео сам стравичне слике, слике српског страдања. 

Да и то нагласим. Доласком у Босански Брод хрватски члан Председништва БиХ Фрањо Борас је побегао са места злочина и тек након неколико дана видео сам га у Сарајеву.

ПРАВДЕ за Србе нема и она никад није ни постојала.

За злочин у Сијековцу никад нико није одговарао,

па ни Хрватска за агресију на тадашњу 
Босну и Херцеговину, односно на српски народ.

Као по ланчаној реакцији ратни пожар се ширио по БиХ, па се тако проширио и на подручје Семберије. 

31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се испоставити, донети највећу несрећу свим народима у БиХ.

Опет је као и у ранијим сличним ситуацијама врло брзо оформљена "државна" делегација у којој су били: Фикрет Абдић, члан Председништва БиХ, Миодраг Симовић, потпредседник Владе БиХ и Јерко Доко, министар одбране БиХ. У Бијељину смо стигли 01. априла 1992. године. И поново исте стравичне слике страдања народа. 

Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити...

------------------

Кренула је незаустављива и једна од највећих трагедија свих народа у БиХ.

* * * * *

САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године због убиства српског свата покојног Николе Гардовића у центру Сарајева.

Такође, рат у БиХ није почео ни почињеним стравичним злочинима у селу Сијековац и агресијом Хрватске на тадашњи Босански Брод 26. марта 1992. године.

Рат у БиХ је почео много раније ...

/НАПОМЕНА -

 О томе сам већ писао у неким ранијим текстовима/.

Рат у Бих није почео због убиства српског

свата Николе Гардовића 1. марта 1992. године, 
а није ни због злочина Хрватске војске

26. марта 1992. године у селу Сијековац /Босански Брод/

Текст о почетку рата прочитати ОВДЈЕ