Муслимански дио руководства МУП-а БиХ истог дана је знао ко је и како починио злочин 1. марта 1992. године, кад је на Башчаршији у центру Сарајева убијен српски сват Никола Гардовић.
1. марта 1992. године око 18 часова након убиства Николе Гардовића у МУП-у БиХ одржан је састанак на којем су са муслиманске стране били присутни тадашњи министар унутрашњих послова БиХ Алија Делимустафић, те помоћник министра Јусуф Пушина, као и подсекретар у Државној безбједности БиХ Авдо Хебиб, а са српске стране присутни су били замјеник министра Витомир Жепинић и тадашњи помоћник министра и начелник криминалистичке полиције БиХ Момчило Мандић.
Био сам присутан и ја и још неколико припадника из ДБ-а и МУП-а БиХ.
Хрватских представника који су радили у органима безбједности БиХ није било на састанку, јер тај случај није њих ни интересовао.
На састанку су Жепинић и Мандић тражили да се блокира град и да се у најкраћем времену пронађу починиоци овог гнусног и како смо га ми Срби одмах назвали - терористичког акта.
Делимустафић је то обећао, али ништа није учињено да се дато обећање и оствари. Скоро послије мјесец дана, ми српски припадници МУП-а и ДБ-а БиХ сазнали смо да је муслиманско руководство МУП-а БиХ одмах након извршеног злочина знало ко је директни извршилац и по чијем налогу је почињен тај терористички злочин. Дакле, знали су ко је и како убио српског свата и по чијем наређењу. Но, нама српским представницима у МУП-у и ДБ-е БиХ нису хтјели да саопште ниједан податак који смо тражили.
Послије овог састанка, сјећам се, Делимустафић је рекао да уколико се не ријеши ово убиство може доћи до хаоса у БиХ. Међутим, кадрови у МУП-у које је делегирала Странка демократске акције (СДА) учинили су све да се истрага спријечи и да се открије починилац убиства. Било је очигледно да је у питању била добро испланирана муслиманска акција и потпуна блокада српских кадрова у ДБ-у и МУП-у БиХ.
Пошто ништа није учињено да се убица пронађе и ухвати Срби су подигли барикаде у Сарајеву. Сутрадан је Странка демократске акције (СДА) организовала контрадемонстрације и припремила демонстранте који су имали задатак да прођу кроз барикаде са циљем избијања већих нереда и хаоса. Створене су све претпоставке и припремљен је терен да се у цијели хаос укључе и злогласне "Зелене беретке" које су само на папиру словиле као параполицијске формације.
Управо су припадници "Зелених беретки" са значкама регуларних формација МУП-а БиХ, односно пресвучени муслимански полицајци са солитера предузећа "Унис" из снајпера су пуцали на окупљену масу на протестима испред тадашње скупштине и зграде заједничких институција БиХ. Циљ је био јасан. За све је требало оптужити само Србе.
Одмах послије пуцњаве муслимани су пласирали лажну информацију да је пуцано из хотела “Холидеј ин”. Мислили су да се у том тренутку у хотелу налазио Радован Караџић. Намјера је била да се он ухвати и линчује. Али тај план није успио.
Караџић у то вријеме није био у хотелу
У хотелу се затекло неколико људи из Караџићевог обезбјеђења који су ухапшени, злостављани и замало ликвидирани. Муслимански стампедо и велика руља демонстраната рушила је све пред собом. Почела је пљачка бутика и продавница са најлуксузнијом робом и златара, као и хотелског инвентара. Опљачкана је и гаража хотела и покрадено је више од двадесетак најлуксузнијих аутомобила.
Стручњаци су касније утврдили да старија жена која је била учесница митинга и која је у организованој пуцњави рањена - никако није могла да буде погођена из Хотела “Холидеј ин”, већ једино са крова или из "Унисових" солитера које су Сарајлије "од миља" звале “Момо и Узеир”. Због опструкције у истрази око убиства Николе Гардовића дошло је до прве значајне подјеле у МУП-у БиХ која је кулминирала потпуном подјелом, односно напуштањем српских кадрова из тадашњег Министраства унутрашњих послова и Државне безбједности БиХ.
Све је, дакле, указивало да се радило о добро осмишљеном муслиманском сценарију у режији СДА /Странка демократске акције/. Цијела та ситуација је имала трагичан епилог - само наставак крвавог грађанског рата у БиХ .
За убиство Николе Гардовића нико није одговарао, иако је предратни сарајевски криминалац Рамиз Делалић-Ћело касније јавно признао да је убио Николу Гардовића.
Кантонално тужилаштво у Сарајеву је тек почетком 2006. године покренуло судски процес против убице који никада није окончан, јер је злочинац Делалић убијен 2008. године у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Осим Делалића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, сина Емина Швракића, оснивача злогласних „Зелених беретки“ .
Четврти нападач је био Таиб Торлаковић који је као и Ћело након рата убијен, такође у мафијашком обрачуну у Сарајеву.
Предратни криминалац Делалић је одмах на почетку ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде такозване Армије БиХ. Ћело и његова јединица су у току рата починили стравичне злочине над Србима у Сарајеву. Њихов злочиначки "ручни рад" је и Јама "Казани" на обронцима Требевића препуна бачених српских измасакрираних тијела.
Од тадашњег предсједника такозваног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића, злочинац Делалић је за заслуге и муслиманску "ствар" на поклон добио пиштољ са Алијином посветом.
