Вратише нам узети сат,
али нам године и деценије живота
Казаљке на часовницима у 03:00 часа послије поноћи, треба вратити један сат уназад, на 02:00 сата.
Због померања једног сата уназад, час који се 31. октобра појављује два пута, између 2:00 и 3:00 сата, први пут се означава као час 2А, а други пут као час 2Б.
Упокојио се 31. октобра 1830. године.
Свети
Петар, Митрополит цетињски рођен је
средином 18. века у Његушима од оца Марка
и мајке Марије, рођене Мартиновић. Када
је Петру било 10 година, Митрополит Сава
Петровић, стриц Петровог оца Марка,
довео га је у Цетињски манастир „да учи
књигу". У дванаестој години је примио
монашки подстриг, у петнаестој је послат
у Русију на даље школовање.
Када се
1766. године упокојио Митрополит Василије,
јеромонах Петар се вратио на Цетиње.
Владика Сава га је убрзо рукопложио за
јеромонаха, а нешто касније га је произвео
у чин архимандрита. Са благословом
Митрополита Саве 1777. године одлази у
Русију да прикупи помоћ и тражи заштиту
свог српског народа.
По упокојењу
Митрополита Саве 1781. године, за његовог
наследника изабран је Арсеније Пламенац,
његов сестрић, који је после три године
умро. Тада је за духовног и световног
владара Црне Горе изабран архимандрит
Петар Петровић. Хиротонисао га је у
епископа у Сремским Карловцима 1784.
године митрополит Мојсије Путник.
Свети
Петар Цетињски се посебно залагао да
спречи крвну освету међу српским
племенима у Црној Гори. Дао је први
писани законик 1796. године. Написао је
Историју Црне Горе до 1711. године, похвалу
покојном Карађорђу Петровићу, неколико
песама и преко 260 архипастирских
посланица. После 46 година архипастировања
преставио се у Господу, у Цетињском
манастиру, 31. октобра 1830. године у 81
години земаљског живота. Житије и Службу
Светом Петру Цетињском написао је 1893.
године београдски Митрополит Михаило
на основу историјских извора и усменог
казивања цетињског митрополита Митрофана
Бана.
Митрополит Петар, прозван
Петар Цетињски, поштован је као свет
још за живота. Многи храмови широм Српске
Патријаршије посвећени су овом светитељу.
Његове чудотворне мошти и данас почивају
у Цетињском манастиру.
Родом
је био из Антиохије Сиријске. Још у својој раној младости изучио је
грчку филозофију, медицину и живопис. У време деловања и рада Господњег
овде на земљи, лицем у лице срео се са Спаситељем, чуо је Његову
спасоносну науку и био је сведок чудесних дела Његових.
Због
тога, његово срце се испуни Божанском мудрошћу и Божанским знањем,
поверова у Истинитог Бога и би увршћен у седамдесет апостола и би послан
да проповеда Божанско Јеванђеље у свету. Заједно са Клеопом указа му се
Васкрсли Исус, Господ наш, на путу за Емаус (Лк. 24).
По силаску
Духа Светога на апостоле, Лука се врати у Антиохију и тамо постаде
сатрудник апостола Павла, путујући свуда са њим у Рим, и обраћајући у
веру Христову Јевреје и незнабошце. Написао је јеванђеље на молбу многих
хришћана око 60-те године, а по мученичкој смрти апостола Павла поче да
проповеда Јеванђеље Христово и по Далмацији, Италији, Македонији и
другим местима.
Његово дело огледа се и у томе што је живописао
иконе. И то икону: Пресвете Богородице (три иконе), и иконе светих
апостола Петра и Павла. Због тога се и сматра оснивачем хришћанског
иконописа. Ни старост га није могла спречити да путује Светом и шири
Јеванђеље.
Проповедање је наставио у Ливији, горњем Мисиру,
одакле се вратио у Грчку, где је наставио са обраћењем људи у хришћанску
веру. Написао је и многа дела Апостолска, која је посветио Теофилу,
кнезу Агаје.
Упокојио се у 84 години овоземаљског живота, када су
га злобни незнабожци ставили на муке и обесили о једну маслину у граду
Теби, Христа ради. Његове свете мошти пренете су у Цариград за време
цара Констанција, сина знаменитог и светог цара Константина.
Актуелни шампиони свијета освојили шесто злато у историји.
Српски куглаши су у финалу побиједили Њемачку.
СРБИЈА - Њемачка
5-3 (3981:3918 - оборених чуњева)
Куглаши Србије до сада су шест пута били шампиони свијета и то 2009, 2011, 2015, 2017, 2019. и ове 2021.године.
52. године од разорног земљотреса
у Бања Луци
27. октобра 1969. године, у 9 сати и 11 минута, град на Врбасу погодио је разоран земљотрес. Сеизмолози су измјерили да је потрес био јачине девет степени Меркалијеве скале. Упозорење је стигло дан раније, 26. октобра, када је тло подрхтавало у поподневним сатима.
Земљотрес је однио 15 људских живота, а 1.117 људи је теже или лакше повријеђено.
Материјална штета је причињена на 86.000 стамбених јединица, 266 школских објеката, 152 објекта јавне управе и администрације, 146 културних објеката, 133 здравствена објекта и 29 социјалних установа.
Град је остао без струје и воде. Бањалучани, који се сјећају ових тешких дана, кажу да су затекли општи хаос у граду и рушевине, а људи су били у паници.
Војска је заједно са грађанима рашчишћавала рушевине и ослобађала повријеђене. Људи су данима били на улицама,
многи су остали без својих домова.
Помоћ је стизала са свих страна.
Захваљујући великој солидарности становништва из свих крајева бивше Југославије, али и помоћи из Европе и свијета, Бања Лука је поново стала на своје ноге и почела је да се о
На Тргу Крајине и данас се налази сат који је престао да ради 27. октобра 1969. године у 9.11, као подсјетник на несрећу, која је прије 52. године задесила Бању Луку.
Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа.
Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).
Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих.
Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват.
Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу.
Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.
Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату.
Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.
Широм српских земаља налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.
Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших.
Слава
си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине
многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим
снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.
Буди
и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози
верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и
деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.
