Злочини муџахедина: Свирепо убиство деветогодишње Мирјане Драгичевић

Сведочење из пакла

Рада Драгичевић, сведок и жртва ратног ужаса

У рано јутро, 28. децембра 1992. муслимански војници упали су у село Биоча код Илијаша и прво јој силовали, а затим и убили деветогодишњу кћерку Мирјану. „Кад су пошли да је скидају, вриштала је и плакала, дозивала ме ’мама, мама’, али нисам јој могла помоћи, они су ме држали… Тај први кад је силовао моју Мирјану, још је била свесна и дозивала ме, али после јој више нисам чула глас. Нити је плакала, нити ме дозивала… Ништа. Само је беспомоћно лежала на поду… Кад су то урадили, пуцали су у њу, па на мене…“, присећа се Рада свог пакла.

Рат је ужас и страх, оскрнављене душе, осакаћена и беживотна тела деце, жена и људи, страдање и разарање – укратко пакао. И кад се ратни пакао слегне у временском вртлогу, опет се прикује за људску душу да заједно с њом лута и не да јој смираја. Испрва, душе плутају ношене очајем и жалом што им није задато да поред својих најмилијих нађу смирај у ратном вртлогу. А кад жал прође и очај се из душе пресели у срце, а бол се за сва времена укорени у души, остане само нада да ће се растављене душе, једном када им буде дато, поново наћи заједно у вечном смирају…

Злочин, пакао: Тринаест година требало је Ради Драгичевић да у својој души пронађе снаге да предочи људима свој ратни пакао. Ужас и страх тринаест година превладавали су у њеној души бол и наду у смирај. Рат је затекао Раду у родитељском дому у засеоку Доња Биоча код Илијаша, где се 1984. године, након развода, вратила са двоје малолетне деце, трогодишњим сином и једногодишњом Мирјаном.

“Ту сам се родила и живела, удала се из те куће и онда се вратила у њу. Имала сам кућу, радила сам, скромно, али лепо живела“, прича Рада на почетку исповести за „НР“.

Скоро да није осетила кад је дошао рат. Као и многи други, немајући куд навикла се брзо на нови начин живота, гледајући да заштити своју децу и чекајући само да се рат што пре заврши. Први ратни месеци нису јој били ни тешки, ни лаки, а ништа није слутило да ће и последњи дани прве ратне године бити много другачији од свих дотадашњих. Доња Биоча била је склоњена са прве линије сарајевског ратишта, а у селу су остали углавном цивили и понеки војник. “Двадесет седмог децембра легли смо навече спавати: деца и ја, моја мајка и тетка, мајчина сестра. Било је све нормално, онако ко и до тада. Кад је освитао двадесет осми, пред зору око пола шест, можда је било и шест сати, зачули су се пуцњеви. Мајка се пробудила и рекла да видим шта се дешава. Устала сам и видела кроз прозор да се пуца. Чула се пуцњава, падале су гранате, видела сам неке војнике, али мислила сам да су то наши војници. Убрзо сам видела, по униформама, да су то муслимански војници који су ушли у село. Галамили су и вриштали, на нашем и на неком туђем, мени неразумљивом језику. Било је страшно, пожуриле смо да изађемо из куће и да бежимо. Мајка и тетка су пошле да изађу, а ја сам остала да обучем децу па да покушамо изаћи. Кад је мајка изашла, прво сам зачула пуцњеве и мајка и тетка су зајаукале. Син ми је остао у другој соби, а ја и кћерка пошле смо ка излазу. Али, нисмо могли даље: тројица муслиманских војника већ су ушли у кућу. Кад су дошли до нас две, кћерку су ми отели из руку, а мене су гурнули у страну. Довели су мајку и нас две одгурали у другу просторију. Син ми је остао у другој соби на улазу у кућу, подвукао се испод кревета и тамо, на срећу, нису ни улазили… Мајка је врискала и довикивала: ’Радо, чувај децу’. Али, ја више нисам могла ништа…“, присећа се данас Рада.

Кроз тежак, потмули плач, загледана у 28 .децембар 1992. у свом дому и тројицу муслиманских војника који јој отимају кћерку из наручја.
“Двојица су били изразито црне пути, мислим да су били муџахедини, са белим тракама преко чела, а трећи је био беле пути. Сви у униформама, с пушкама… Моја кћерка била је у црвеној тренерци, ја сам је обукла. Кад су је ухватили и одводили од мене, она је вриштала, плакала. Кад су пошли да је скидају, вриштала је и плакала, дозивала ме ’мама, мама’, али нисам јој могла помоћи, они су ме држали… Тај први кад је силовао моју Мирјану, још је била свесна и дозивала ме, али после јој више нисам чула глас. Нити је плакала, нити ме дозивала… Ништа. Само је беспомоћно лежала на поду… Кад су то урадили, пуцали су у њу, па на мене…“, завршава Рада своје сведочење из пакла. Сузних очију, обореног погледа, упереног у руке које се споро спуштају у крило. Убрзо, диже главу и загледана у даљину, кажипрстом десне руке брише сузе…

Бол, трагови смираја: Истог дана када су починили злочин, муслимански војници протерани су из Доње Биоче: у контранападу, српски војници су их потиснули назад. Иза нападача остале су спаљене куће, беживотна тела деветогодишње Мирјане и старца Николе Мићића. Радина мајка Милојка затечена је тешко рањена, али је преживела. Тешко рањена Радина тетка Ленка Скочо преминула је од последица тешког рањавања. Тешко рањена у трбух и у ноге, Рада је замало избегла смрт: истог дана однели су је најпре у Дом здравља у Илијаш, где су јој пружили прву помоћ, а затим у „Жицу“ у Блажују, па у болницу на Корану, а одатле хеликоптером на ВМА у Београд. Након скоро пола године и многобројних операција, лекари су успели да „закрпе“ Радине ране и да их залече…

Бол за Мирјаном нико није могао да зацели: када се вратила родитељском дому, то више није био топли дом у коме је одрасла и провела своју младост, у који се вратила са децом двадесетак година раније. Била је то само кућа коју
су јој огадили злочинци иживљавајући се над њеним деветогодишњим дететом: то место враћало ју је у зору 28. децембра 1992. Изнова преживљава ужас. Бллесак пакла…

Зато јој је, у зиму 1996. године, било лакше него другима у избегличкој колони из Илијаша, да оде из родитељске куће и заувек напусти тај дом.
“Тад сам је закључала… Долазила сам у кућу после још само једном и више не. Нисам могла, претешко ми је кад видим то место… Ту где су ми то урадили мом детету, више се никад не могу вратити да живим…“, тим речима Рада описује свој коначни опроштај од места на које више није желела да иде.

Касније, и да је хтела не би могла да иде, јер је кућа убрзо сасвим срушена. Сада је на том месту само омања хрпа камења. Рада данас ради као конобарица у једном ресторану у Хан Пијеску, а живи као подстанар у Власеници.
“Некако се мора живети“, кратко објашњава свој положај. Помоћ не добија ни од једне званичне институције у овој земљи…
А смирај? На трагове смираја њена душа данас налази на гробљу у родној Доњој Биочи, поред великог мермерног крста над хумком, уместо споменика, на којем пише само „Мирјана Драгичевић 1984-1992“. Због удаљености долази повремено, кад узмогне. Не жели да прича како су гроб и крст скрнавили неколико пута до данас „непознати починиоци“.
“Кад дођем овде на гроб, ја се мало растеретим, буде ми мало лакше у плућима, у души. Исплачем се и осетим да сам исто са њом, ко и пре. Кад дођем, ја јој причам, и тако… А опет, тешко ми је кад долазим, јер кад дођем шта видим – само овај крст… Али кад идем, опет ми је тешко, јер је опет остављам саму ту…“, тим речима Рада описује своју бол. Неизрециву.

Онда запали свећу, па чучне крај мермерног крста. Једном руком загрли камен, а на подлактицу друге руке наслони чело. И плаче, дуго и јетко…

Пре него са Мирјаниног вечног почивалишта пође, Рада остави на крсту једну кесу бомбона и једну чоколаду. На овом месту, то није само онај наш простодушни обичај. То су неке мале ствари које објашњавају једну мајчинску љубав од које су злочинци отели деветогодишње дете и пред њом га убили, љубав мајке којој злочинци нису дали да буде изречена до краја.

Неки од злочинаца из доњобиочке зоре 28. децембра 1992, давно су напустили ове просторе и отишли у неке друге земље. Можда су и тамо убијали нечију децу, а можда су и сами убијени – то више нико не жели да каже. Њихова „браћа у злочину“ која су остала у овој земљи, још по њој слободно ходају. Пред овоземаљски суд још ниједан од њих није изведен. И због тога је правда у овој земљи још увек слепа.

Одговорни за злочин у Доњој Биочи

Напад на село Доња Биоча код Илијаша, 28. децембра 1992. извели су припадници 2. батаљона 7. муслиманске бригаде, стоји у подацима које су сакупиле организације из РС које се баве документовањем ратних злочина. Реч је о јединици коју су чинили махом исламски добровољци, као и домаћи радикални исламисти. У контранападу Војске РС на припаднике 2. батаљона који су запосели Доњу Биочу, пронађена је једна видео-касета на којој се јасно види како припадници 2. батаљона пале куће и пуцају по селу, узвикујући верске поздраве „Алаху екбер“ и мноштво реченица на арапском језику. Међу њима се, међутим, примећују у домаћи муслимани, који не заостају у паљевинама за својом „браћом“. У документу о злочину у Доњој Биочи наводи се неколико имена учесника овог недела, као и имена одговорних по командној линији. Овом приликом навешћемо име једног високог официра за које се са великом сигурношћу може тврдити да је командно одговоран. Реч је о Шерифу Патковићу, команданту 7. муслиманске бригаде. Непознато је да ли је пуковник Патковић икада спровео истрагу о злочинима својих војника, или је, може бити, и сам давао наређење да у акцијама не сме бити заробљеника!? Познато је, међутим, да је пуковник Патковић у својим говорима истицао да он и његови потчињени „воде џихад“, упоређујући своју борбу „за победу ислама“ са „борбом у Чеченији и Палестини“. Ови цитати само су неке од Патковићевих синтагми изречених у говору својим војницима на другу годишњицу формирања 7. муслиманске бригаде, 17. новембра 1994, недуго пошто је предао рапорт свом „врховном команданту“ Алији Изетбеговићу…

Документарац „Мирјана“

Исповест Раде Драгичевић након 13 година ћутања, овог лета преточена је у дванаестоминутни документарни филм који носи назив по имену њене кћерке – „Мирјана“.

“Почетком ове године, Рада ми се јавила и рекла да хоће да ми исприча своју причу. Кад сам је чуо, плакао сам као мало дете.

Али, месецима сам је уверавао да све мора да исприча јавности и на крају је пристала“, каже за „НР“ Славко Јовичић, потпредседник Савеза логораша РС, у чијој је продукцији настао овај документарни филм.

Филм је потписало неколико познатих новинара и сниматеља из РС. Ауторски тим, поред осталих, чине новинар и сниматељ Асошијетед преса (АП) Радул Радовановић и Војислав Стјепановић, а режисер је Сњежан Лаловић, уредник редакције документарног филма РТРС-а.

Филм је први пут приказан на фестивалу у Милану у Италији 22. септембра ове године.

На позив организатора филмског фестивала боравио сам у четверодневној посјети фестивалу у Милану. Уједно сам био и гост на Берлусконијевој телевизији на којој сам представио филм "Мирјана" и говорио о српском страдању у грађанском рату у Босни и Херцеговини, наглашава Јовичић.

“Хиљаде људи су биле шокиране Радином исповешћу. Десет копија тог документарца током фестивала поделио сам разним удружењима из земаља западне Европе, које се баве заштитом права жена и жртава рата, као и разним продуцентима из света документарног филма“, каже Јовичић.

Нови Репортер, 9.11.2005.

ФИЛМ МИРЈАНА - Линк: Стравична судбина деветогодишње српске дјевојчице

Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ - први носилац тек успостављеног највишег признања - ПЛАКЕТЕ ОПШТИНЕ ПАЛЕ

СЛАВКО ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ ПРВИ ЈЕ ДОБИТНИК 

ТЕК УСТАНОВЉЕНОГ НАЈВИШЕГ ОПШТИНСКОГ 

ПРИЗНАЊА - ПЛАКЕТЕ ОПШТИНЕ ПАЛЕ!

ПЛАКЕТА, ЗАХВАЛНИЦА и НОВЧАНА НАГРАДА ... 

Са поносом могу да кажем 
да сам први носилац тек установљене 
ПЛАКЕТЕ као највећег признања 
за развој и афирмацију општине ПАЛЕ. 

ПЛАКЕТУ и ЗАХВАЛНИЦУ добио сам

за Дан и крсну славу општине ПАЛЕ

/на Велику Госпојину/ 28 августа 2005. године,

из руку предсједника Скупштине општине 

Ненада Пандуревића.

Претходно су одборници на Скупштини општине донијели једногласну овакву одлуку.

Митинг опозиције у Бања Луци против власти и неподношљивог стања у Републици Српској

У Бањалуци је 23.03.2004. године одржан протестни митинг, који су организовали странке опозиције - Савез независних социјалдемократа, Социјалистичка партија и Демократски народни савез.

Митинг, под геслом “Даље не може-хоћемо промјене”, предводио је лидер опозиције Милорад Додик (види слику). Са његове десне стране налазио се Славко Јовичић Славуј,

ЊЕГОВА СВЕТОСТ СРПСКИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ И МОЈА МАЛЕНКОСТ, НОВЕМБАР 2003. Г. ПАТРИЈАРШИЈА У БЕОГРАДУ.

-------------------------------------------

Имао сам срећу да се у више наврата сретнем

и да разговарам са Његовом светошћу.

Посебно памтим сусрет у Патријаршији у Београду.

Његова светост патријарх српски ПАВЛЕ

и моја маленкост у Патријаршији у Београду,

новембар 2003. године.

 

Nije postavljena spomen-ploca nastradalim sarajevskim Srbima

20. septembar 2003. godine

Clanovi Saveza logorasa RS okupili se pred bivsom kasarnom "Viktor Bubanj"

Nije postavljena spomen-ploca nastradalim Srbima

SARAJEVO - Savez logorasa Republike Srpske nije u petak postavio
spomen-plocu u bivsoj kasarni "Viktor Bubanj" u Sarajevu gdje je, prema njihovim tvrdnjama, tokom rata nastradalo oko 500 Srba.
Oko 300 gradana doslo je u sedam autobusa iz svih dijelova RS i okupilo se ispred sadasnjeg Suda BiH, gdje je nekada bila kasarna "Viktor Bubanj".

Predsjednik i potpredsjednik Saveza logorasa RS Branislav Dukic i Slavko Jovicic su na kapiji Suda BiH simbolicno otkrili spomen-plocu, ali ona nije postavljena, jer sarajevska Opstina Novi Grad nije dala potrebne urbanisticke dozvole. 

Jovicic je kazao da sve zrtve proteklog rata u BiH moraju imati isti tretman i da se mora preuzeti odgovornost za ratne zlocine na sve tri strane.
"Nije postojala politicka volja da se danas postavi ova spomen-ploca, jer bi se tako priznali zlocini u Sarajevu. Mi, ipak, ne gradimo visespratnicu kao firma 'Bosmal' da nam treba tolika dokumentacija, vec smo zeljeli da postavimo spomen-plocu u znak sjecanja na Srbe koji su ovdje nastradali", rekao je Jovicic. 

On je dodao da predstavnici Saveza logorasa RS u subotu idu u Potocare na otvaranje memorijalnog centra za nastradale Srebrenicane, jer su, po njihovom misljenju, sve zrtve iste i zasluzuju pocast.
Medu 300 okupljenih gradana bilo je i zatvorenika koji su po nekoliko
mjeseci proveli u bivsoj kasarni "Viktor Bubanj", poput Rade Skoce, Acima Glavanovica i Dobrile Ljuboje. 

"Zarobljen sam 2. oktobra 1992. godine, a u kasarnu 'Viktor Bubanj' prebacen sam 18. oktobra i tu sam bio do 17. aprila 1993. godine. Tukli su me, slomili mi rebra, na lijevo oko od udaraca nikada nisam ni progledao. Culi smo kako tokom noci tuku zarobljenike i kada se oni sutra ne pojave zivi, kazu puklo im srce od straha, jer padaju granate s Trebevica", prica Skoco.
Slicna iskustva imao je i bivsi zarobljenik Acim Glavanovic, koji je
pocetkom rata zarobljen i cetiri mjeseca boravio u Centralnom zatvoru, a potom je prebacen u "Viktor Bubanj". 

"Pusten sam u oktobru 1993. godine, jer sam srecom imao dovoljno novca da nadem ljude koji su me poslije razmijenili", kaze Glavanovic.
Ispred kapije sadasnjeg Suda BiH vidno potresena stajala je i Dobrila
Ljuboja, koja je kroz suze rekla da je svaki zarobljenik isti.
"Provela sam 29 dana ovdje zarobljena. Neki bi rekli samo, ali veliki je to period kada vlada nasilje i strah", kaze ona. 

Savezu logorasa u petak su se pridruzili i srpski clan Predsjednistva BiH Borislav Paravac, predsjednik Narodne skupstine RS Dragan Kalinic, predsjednik Socijalisticke partije RS Petar Dokic, te predstavnici Ministarstva rada i boracko-invalidske zastite RS. Paravac i Kalinic su istakli da je ovo bila dobra prilika da se otvori proces pomirenja u BiH.
"Mislim da nema razloga da se ne postavi spomen-ploca ispred bivse kasarne 'Viktor Bubanj', jer niko nije pravio smetnje da se to isto uradi u Keratermu. Nasi logorasi traze samo da se istina o njima rasvijetli", rekao je Paravac. 

On je kazao da u subotu nece biti u Potocarima, jer im se niko od federalnih predstavnika vlasti nije u petak pridruzio u Sarajevu.
Nakon neuspjelog postavljanja spomen-ploce okupljeni logorasi otisli su ucrkvu na Veljinama gdje su zapalili svijece nastradalim u Sarajevu.

------------------ 

N. KRSMAN
Novinar


Spomen-ploca prekrivena zastavom BiH 

Celnici Saveza logorasa RS su mermernu spomen-plocu prekrili zastavom BiH i ispred bivse kasarne "Viktor Bubanj" su je simbolicno otkrili. Nа spomen-ploci je zapisano da je u ovoj kasarni od 1992. do 1995. godine bio logor kroz koji je proslo nekoliko hiljada Srba, a oko 500 ih je ubijeno.

Policajci MUP-a KS sprijecili incidente 

Policajci Federalnog i MUP-a Kantona Sarajevo obezbjedivali su autobuse sa logorasima od trenutka ulaska u Sarajevski kanton. Osim dobacivanja sa okolnih zgrada i ulice, nije bilo niti jednog incidenta ispred bivse kasarane JNA. 

Dok je Slavko Jovicic zahvaljivao policajcima na entitetskoj liniji u naselju Dobrinja, jedan gradanin je krenuo prema njemu, ali su ga policajci na vrijeme sprijecili u tome. I predstavnici MUP-a KS su izrazili zahvalnost Savezu logorasa sto nije napravljen niti najmanji incident tokom njihovog boravka u Sarajevu.

LINK: Nije postavljena spomen ploca nastradalim sarajevskim Srbima

Написах књигу ...

 ПОСТАО САМ ПИСАЦ ...

Раније, док сам био тинејџер, ух давно је то било, речи су налазиле мене.

Речи свакакве: губаве, туђе, квргаве, убуђане, и оне које су ме распамећивале.

Додуше, бивало је ту и тамо и нежних умилних речи.

А касније, доста касније, неки други људи препарирали су ми мозак и цели ментални склоп ужеглим плусквамперфектима и јаловим футурима. Речима које су ударале, заударале, које су обећавале, лагале, које би ме вређале, у типичан низ ређеле, шапатима који би шаптаче напаљивали, а мене недовољно расањивали.

УЧИЛИ СУ МЕ НА ПОГРЕШАН НАЧИН

Претходно су фалсификовали историју и на тај монструозни идеолошки начин - избрисали су из наших сећања кроз векове огромно српско страдање, а посебно у Другом светском рату. Јаме напуњене српским костима су забетонирали и истину су дубоко у њима сахранили. Но, никада нису ни помислили да на достојанствен начин сахране српску децу, српску младост и старост, коју су и они по највише жртвовали и убијали... Били су им важни само идеали. Једино Срби нису знали да за идеале гину будале. Сви други народи су то пре нас схватили. У нама су, наметнутом историјом убијали сваку и помисао да кажемо - ко смо, да кажемо шта смо.

Данас су много "модерне" речи: имплементација, прагматизам, реформа, комформизам, лустрација, експерти итд.

Кад чујем реч експерт, баш ми онако из чиста мира буде лоше. Данас у БиХ има више тзв. експерата за све и свашта него у целом свету заједно. Чуј еxперт. За шта? Знам само да су резултати свих тих тзв. експерата “опште праксе” равни нули. Јер, шта су то они, сви заједно, доброг учинили да народу или народима буде боље. Ништа. Заправо, тзв. експерте су измислили само медији и те им етикете лепе као етикете на флаше "Јелен пива". А, углавном, сви ти тзв. експерти, као уосталом и булумента разних врста и фела тзв. аналитичара, скоро увек служе се само накнадном памећу и додатно сами себе промовишу у месије и спаситеље свега и свачега, уместо да спашавају јадни народ од својих небулозних изјава, коментара, потеза, идеја, идеологија и разних фразеологија.

Срећан сам што постадох писац. Што умем сам да налазим речи. Јер раније док нисам био ово што сад јесам, речи су налазиле мене.

Написах, ето, књигу - Најзлогласнији муслимански концентрациони логор смрти у претходном грађанском рату у БиХ од 1992 - 1996. године - "СИЛОС". Написах је 1997. године и то на властитом и стравичном искуству сопствене патње кроз коју сам пролазио 44 месеца. Наиме, био сам у три муслиманска логора смрти од 26. маја 1992. - до 19. јануара 1996. године.

Иако сам у уводу рекао да сам постао писац, сад заиста знам да нема тих речи којима бих могао описати све патње, нити начине на које су ме мучили муслимански злочинци. Једноставно и да знам све то описати, сигуран сам да ме ниједан читалац не би разумео. Тачније, нико ме не би схватио, јер људски ум још није на том степену "схватљивости", односно прихватљивости доживљеног и преживљеног страдања па да све те страхоте може да разуме.

Иако имам меморисане грађе за барем још пет књига, нажалост, мало сам и превише лењ. Али, пишем много текстова за разне новине и што би се ракло: има ме стално у новинама, у медијима.

Идемо даље. Мора се само напред