Срцем се навија, љубављу се воли

Пише: Славко Јовичић Славуј

Увек сам волео конструктивну, па чак на моменте и полемичну расправу без обзира што то у крајњој линији и нема неких опипљивих резултата. Јер, зашто бих улагао било какав напор да "неверне Томе" убеђујем да прихвате моје ставове или нека моја гледања на одређена друштвена кретања и политичке премисе кад је ствар сваког појединца да износи своје погледе на политичка, економска, друштвена, национална и свака друга кретања у сфери животног битисања на овим или било којим просторима, ове глобално уздрмане светске цивилизације. 

Дакле, ствар је сваког појединца и његово је право да се личном перцепцијом опредељује " за или против нечега.

На самом почетку да ми неко од неупучених не би замерио што пишем екавски, желим да нагласим да потичем из сарајевског поднебља и да на овај начин не желим било коме да пркосим нити је то мој инат нити одговор на неке друге језике и писма. Наглашавам да у свакодневној комуникацији говорим ијекавски, али често пишем на екавици. Зашто? Једноставно. То ми је остало у "навици". Наиме, пре и након грађанског рата у БиХ писао сам за многе принтане медије у бившој Југославији, а данас у Србији и то сам задржао и до данас. Чак сам и књигу "СИЛОС, најзлогласнији муслимански логор у грађанском рату у БиХ од 1992 - 1996. године", написао на екавици и ћирилицом, наравно. Но, не бежим ни од ијекавице. Исто тако, од пре рата пишем ћирилицом, али ми не смета ни латиница.

Јер, управо је огромно културно и језичко богатство српског народа који има два писма, један језик са више варијанти говора и писања. То имају само ретки народи у свету.

Нема те светске ТВ куће за коју барем једном нисам дао неку изјаву или интервју. Пред изрицање пресуде Међународног суда правде у Хагу по тужби тада муслиманског, данас бошњачког народа, чија је тужба била вешто упакована у тзв. тужбу Републике БиХ против тадашње СР Југославије, а касније против, такође, бивше Заједнице држава Србије и Црне Горе, ето, дао сам у два наврата интервјууе за још једино тада преосталу арапску телевизију "Ал Џазира". Дакле, на тај начин затворен је круг мог медијског иступања.

Повод за овај текст је једна порука коју сам добио од извесног "Златана" из Сарајева. Ето, пре извесног времена он ми је писао да ћу кад буду играле утакмицу фудбалске репрезентације БиХ и Турске тек тада навијати за БиХ.

Истина је следећа. Био сам гост на Телевизији Федерације БиХ и једна од тема, између осталог, била је и "спорт у БиХ". Пристрасни новинар - водитељ је на сваки начин настојао да ме провокативним и крајње безобразним питањима избаци "из колосека" како би ме довео у инфериоран положај у односу на друга два госта у студију (један је био Бошњак, а други Хрват). 

С обзиром да су сви медији у БиХ, а неки и у Србији раније објавили да сам био у Београду на фудбалској утакмици Србије и Црне Горе против БиХ, поставио ми је између осталог, и питање за кога сам на тој утакмици навијао. 

Одговорио сам овако:

Нисам ја на утакмици био "обични навијач". Био сам вођа преко 20.000 навијача из Републике Српске, наравно Срба и сви смо навијали за Србију и Црну Гору.

Уследило је ново несувисло новинарско питање:

"Господине Јовичићу ви сте посланик државног парламента БиХ и зар сте могли навијати за другу државу.

Одговорио сам да овде није у питању БиХ и да Срби не беже од БиХ већ да су у питању бошњачки навијачи који себе сами називају "Фанатикоси" који су на утакмици истих репрезентација на Кошеву у Сарајеву стално скандирали "кољи Србина".

Зар је онда могуће очекивати да иједан једини Србин из Републике Српске навија за БиХ. Не, то није могуће.

 Новинар је наставио:

"Господине Јовичићу за кога ћете навијати кад у Сарајеву буду играле репрезентације БиХ и Турске".

Одговорио сам овако:

Ако чујете да ће један једини аутобус са Пала или Бања Луке или из Бијељине кренути са српским навијачима за Сарајево да уопште и гледа ту утакмицу, ето, ја ћу тек тада навијати за БиХ и опет ћу бити вођа навијача из Републике Српске (сиц!). Али, пошто се то никада неће догодити, јер Србе из Републике Српске уопште и не интересује та утакмица, онда и од мог навијања нема ништа. То сам рекао у тој емисији, а и сад исто мислим.

Зашто. Зато што вам нико на свету не може наметнути закон да некога или нешто волите, ако то ви не желите. Да се не увреде "Партизановци", од како знам за себе навијам за "Црвену звезду". Звезда се носи у срцу, она се воли и за њу се навија. Наравно да никоме не оспоравам његово право да навија за кога он или они желе. Ништа ми апсолутно не смета што Бошњаци навијају за сваку другу репрезентацију која игра против Србије.

Што се мене тиче могу вала навијати за кога год они желе. То је њихово право или проблем, јер те селекције углавном губе утакмице. Али, и моје је право и огромна љубав да волим све селекције Србије и да навијам за њих без обзира који је спорт у питању.

Да закључим. Уопште ме не интересује ни резултат утакмице БиХ - Турска која се игра у квалификацијама за Европско првенство. Самим тиме, не пада ми на ум да идем на утакмицу и да је гледам. То ни у сну не бих урадио. То је, дакле одговор "Златану" за кога ћу "навијати" у тој утакмици.

На крају, прво поздрав за све "Звездаше", па онда и за "Партизановце", наравно и за навијаче БиХ, али ја сигурно нисам међу њима.

Поздрав за све,

Славуј.

Стрељао сам копаче - Јасмин Шљиво

Стрељао сам копаче

Република Српска, Бијељина, 5. април 1996. године, Управа криминалистичке полиције. Чита се изјава осумњиченог за ратне злочине.

Јасмин Шљиво, син Хусеина и мајке Племе, рођене Ченгић. Рођен 20.01.1975. године у Сарајеву СО Центар, по народности муслиман, држављанин Федерације Босне и Херцеговине, по занимању КВ кувар, незапослен, војно неспособан... У тзв. Армији БиХ војно ангажован од 08.04.1992. године до почетка 1995. год. у 115. моторизованој бригади (10. брдска бригада - „Цацина“), кад је према личној изјави оболео од епилепсије и СЦХ, до заробљавања стално настањен у Сарајеву, ул. Коматин бр. 47, СО Стари град, до сада привођен у просторије ЦЗ Сарајево ради обраде од стране МУП БиХ у вези са злочинима које су починили под командом Мушана Топаловића Цаце.

ПРИЈАВА ЗА ДОБРОВОЉЦЕ

- У пролеће 1992. године ја сам завршавао други разред Средње угоститељске школе, смер кувар. Као и сви моји вршњаци, ја сам одлазио у Дом културе у насељу Широкаћа, СО Стари град, где се окупљало много грађана муслиманске националности. Ту сам слушао приче о рату у Хрватској и ту сам први пут и чуо да ће доћи до избијања рата у БиХ. Мој подстанар Каркеља Бећир ми је рекао да ће се сигурно заратити и у Сарајеву.

Дана 08.04.1992. године, мој пријатељ Љаљај Енвер, рођен је, мислим, 1976. године у Сарајеву, завршио четири разреда ОШ, и ја смо се добровољно пријавили и Фаид Авдибеговић нас је распоредио као курире у јединици која се звала „Босна 27“ и заузимала положај од Широкаћа преко Златишта до Осмица. Тада смо задужили и униформе бивше ЈНА. Средином месеца септембра је већ функционисала 10. брдска бригада. Мене је примио Самир Бејтић, стар око 27 година, пре рата регистровани криминалац. Средином новембра Мушан Топаловић је формирао јуришну чету и тражио је добровољце.

- Поечетком фебруара 1993. године у нашој чети су тражили пет добровољаца који би чували команданта бригаде. Љаљај Енвер, Јусуф Лендо, Сувад Милић, Хоџа Амир и ја задужили смо маскирне униформе, аутомате „хеклер“ и пиштоље. Баш тог дана у штаб су доведени брат и сестра Недељко и Недељка Лакић и њихов рођак Миодраг из насеља Алипашино поље. Довели су их Самир Бејтић и Хасић Сенад.

ТУКЛИ И СИЛОВАЛИ

- Недељко и Миодраг су одведени до мјеста Казани где су убијени и бачени у јаму. Убио их је Самир Бејтић. Иста група је у штабу јуришне чете силовала Недељку. Самир Бејтић, Јусуф Лендо и Сувад Милић тукли су немоћну Недељку опасачима и шакама. Натјерали су је да се свуче и завезали су је за кревет. Тог дана је, по мојој процени, над њом силовање извршило 20-30 припадника јуришне чете. Недељку су оставили живу, али су је вређали псовкама и када је излазила Јусуф Лендо ју је ударио ногом.

- После два или три дана од убиства Лакића у штаб је доведен Јован Савић, професор географије у ОШ „Морис - Моцо Салом“. Мени је он био разредни старешина у ОШ. Гледао сам како Савића метком из пиштоља убија Самир Бејтић. Неколико дана после овог догађаја дата је лажна узбуна на нашој линији. Српског напада није било па је Мушан Топаловић био врло љут. Много је псовао и претио свима редом. После неколико минута Топаловићу су довели једног мушкарца старог око 35 година. Топаловић га је вређао и тражио да му каже име.

Мушкарац је одговорио да се зове Сокол Драган. Топаловић му је псовао српску мајку и православног бога. Окренуо се ка Самиру и повукао прстом преко врата. Бејтић је Драгана везао за вучну куку и тако га вукао све до штаба. Када смо ми стигли, Сокол Драган је лежао покривен чаршавом. Сувад Милић га је открио и ја сам видио да истом цури мозак, те да је већ умро.

УБИЈЕНА И НАСТАВНИЦА

- Такође ми је познато да је Слободана Вујовића званог Вуја у команду довео Сенад Хасић. Био је уредник забавно-музичког центра у „Дискотону“ Сарајево. На Казанима га је заклао Самир Бејтић. Почетком марта су Бејтић и Хасић из ОШ „Морис - Моцо Салом“ довезли Зденку Бушић, наставницу историје, и Марију Трбојевић, наставницу географије. Убијене су на тај начин што је Мушан Топаловић ставио главе жена на камен, а затим се са удаљености од десетак метара затрчао и скочио на главе наставница, услед чега су оне и умрле. Тела убијених наставница смо побацали у јаму Казани.

- Јована Ристића, старог око 50 година, убио је Армин Хоџић на тај начин што му је наредио да легне, а затим га је ножем заклао. И Црњак Илија, стар око 40 година, је после неколико дана доведен до јаме, где га је Топаловић питао да ли је свестан шта ће му се догодити. Ово питање је постављао свим жртвама. Самиру Бејтићу је показао да истог закоље, што је Самир и учинио на тај начин што је наредио Црњаку да легне и само једним потезом ножа преко врата га преклао.

- Крајем марта 1993. године Мушан Топаловић Цацо је наредио свим командирима чета и водова да искупе све копаче из радних водова. Скупљено је око 150 мушкараца. Копачи су постројени у три реда. Топаловић је издао команду да пуцамо у исте. Сви смо пуцали у људе иако нисмо знали разлог. 

ЛИЧНО ЦАЦО ЈЕ ОВЕРАВАО   

Пошто су сви попадали, Топаловић је лично контролисао да ли има ико жив, па је пуцао из пиштоља у главу. Тела убијених побацали смо у јаму Казани. У априлу смо побили 30-40 копача. Сви су постројени у линију. По мојој процени пола од тих људи су поклали Бејтић и Хасић, а остале смо ја, Љаљај, Хоџа, Лендо и Милић побили из аутоматског наоружања.

- Током месеца 1993. године на копање по граду терани су сви мушкарци. Било је неких који су се бунили и Топаловић је наредио да се одмах доведу до Казана и побију. У тој групи је било 50-60 људи.

ДОГОВОР СА ПУШКОМ

- Напомињем да ми је Сувад Милић, који је тада био на Топаловићевом обезбеђењу, открио да је код Мушана Топаловића долазио Алија Изетбеговић и рекао му да заврши са етничким чишћењем Сарајева. Топаловићев задатак је била општина Стари град, а Изетбеговић је обећао да ће остатак града очистити од Срба уз помоћ Јусуфа Празине, Рамиза Делалића Ћеле, као и Мустафе Зулића.

Топаловић се са Пушкар Секибом, званим Пушка, у то време командантом 2. брдске бригаде договорио да му доставља поруке са именима и адресама Срба на општини Стари град. Топаловић је Пушкару плаћао за сваку поруку.

Објављено 2. јула 2006.

КО УГРОЖАВА СРПСКИ НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ У БИХ

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

У свеопштем хаосу и безнађу у којем се налази цијела БиХ, додатну несрећу за све народе призивају, овдје и сад, повампирене авети прошлости, које несмањеним темпом раде на стварању нове тзв. босанске нације (сиц!). Према том сулудом пројекту, најблаже речено, Срби би требало да се "босанизирају".

Али, сам термин "босански" или "Босанац", посматрано у контексту националног одређења има много другачије и важније значење. 

Дугорочно гледано, није ли термин "босански" само ембрион и иду ли бошњачке интенције у правцу стварања нове - хибридне и непостојеће "босанске нације". Међутим, то је већ виђено и то крајем 19 односно почетком двадесетог вијека, када је у тадашњој Босни и Херцеговини, која је била под Аустро-Угарском окупацијом, Бењамин Калај имао исти циљ: створити јединствену "босанску нацију". Иако окупирани Срби из Босне и Херцеговине су и тада знали да се одбране од те пошасти и сачувају свој национални идентитет и особености, па ће на основу тог историјског искуства знати то исто учинити и у овом турбулентном политичком времену.

У таквом амбијенту постала је устаљена пракса да се у бошњачким средствима информисања и у свим другим приликама Срби називају "босански Срби". Нажалост, и неки медији у Републици Српској су прихватили термин "босански" и вежу га за српску и хрватску нацију, чиме он све више неоправдано и код нас стиче право грађанства.

Можда то и не би било толико важно да се иза фразе "босански Срби" не крије нешто сасвим друго. У догледно вријеме атрибут "босански" би вјероватно остао сам, а оно Срби би се утопило у "Босанци" што је и основни циљ заговарача стварања јединствене "босанске нације", а преко тог термина и стварање ‘’грађанске државе’’ БиХ.

Али, с обзиром да не постоје тзв. амерички Срби, француски Срби, ирански Срби итд., исто тако: не могу се по било чијим жељама вјештачки стварати ни "босански" Срби. Јер, ако не постоје српски Бошњаци, онда сасвим природно - НЕ ПОСТОЈЕ, нити могу постојати тзв. босански Срби! И овдје се завршава сва сулуда конструкција и сви лудачки покушаји стварања тзв. хибридне унисионе босанске нације!

Тачно је само да постоје Срби који су рођени и који живе у Америци, односно Срби који су поријеклом из Америке, затим Срби који су рођени и који живе у Француској ... итд. Аналогно томе, идентична варијанта важи и за БиХ: ради се, у истину, о аутохтоним Србима који су рођени и који живе у Босни и Херцеговини и, с друге стране, Србима који су поријеклом из Босне и Херцеговине и који данас живе широм свијета. 

Такође, термин "босански" није могуће везати за нацију, јер шта је онда са "херцеговачким Србима": под условом да творци "босанске нације" нису предвидјели одвајање Херцеговине од Босне. У крајњој линији, атрибут "босански" има само одређено територијално значење, уосталом као и: "семберски", "крајишки" итд.

То што се категорички супростављају утапању у ‘’босанске Србе истовремено не значи да се Срби самим тиме одричу и Босне и Херцеговине. Али, нема те цијене по којој би могли прихватити да и оно "босански" обавезно иде уз Срби, јер једноставно речено:

Срби су Срби и никако не могу бити ни "они али ни ови", па на крају крајева, ни "босански".

Да закључим:

ПО НАЦИОНАЛНОСТИ - СРБИ СУ СРБИ!

ПО ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ - ОГРОМАН БРОЈ СРБА СУ ПРАВОСЛАВЦИ! 

Мада има и примјера да су се по вјероисповијести муслимани национално изјашњавали као Срби - Меша Селимовић, сјајни књижевник. 

Да поменем и садашњег славног режисера са свјетском репутацијом - Емира Кустурицу, који носи муслиманско име и презиме, али је крштен и национално се изјашњава као СРБИН, религијски као хришћанин и вјерски као православац.

ПО РЕЛИГИЈИ - СРБИ И ПРАВОСЛАВЦИ СУ ХРИШЋАНИ!

СРБИ КОЈИ ЖИВЕ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ СУ ДРЖАВЉАНИ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ И НАРАВНО ОНИ СРБИ КОЈИ СУ РОЂЕНИ У БиХ И КОЈИ ЖЕЛЕ ДА ЗАДРЖЕ ТО ДРЖАВЉАНСТВО!

Мада је Србима који данас живе у БиХ омогућено да имају двојно држављанство и да поред БиХ држављанства узму и држављанство Републике Србије, као и држављанство неке друге државе са којом је БиХ потписала билетерални споразум о двојном држављанству. 

Наравно да има и велики број Срба који су се одрекли БиХ држављанства и узели су држављанства других држава након испуњавања услова тих држава о признавању држављанства.

Што се тиче других народа - њихово је право да своју судбину узму у своје руке и да се и национално, вјерски и религијски опредјељују како они желе и то не би требало да буде никакав интерес Срба, нити би Срби требали да се око тога споре.

Скри­ва­ње уби­је­них Ср­ба

Д. СТО­ЈА­КО­ВИЋ | 30. март 2006.

Устав­ни суд БиХ у петак од­лу­чу­је о фор­ми­ра­њу ко­ми­си­је за стра­да­ње Ср­ба у Са­ра­је­ву. Не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је рас­по­ла­жу са спи­ском од 2.580 име­на стра­да­лих Ср­ба, а вла­да у Са­ра­је­ву чи­ни све да се исти­на не са­зна

Од стал­ног до­пи­сни­ка: Са­ра­је­во

УСТАВ­НИ суд Бо­сне и Хер­це­го­ви­не да­нас ће до­не­ти од­лу­ку о фор­ми­ра­њу Ко­ми­си­је за стра­да­ње Ср­ба у Са­ра­је­ву. Са ова­квом мол­бом нај­ви­шој пра­во­суд­ној ин­стан­ци у БиХ обра­ти­ле су се по­ро­ди­це не­ста­лих пра­во­слав­них хри­шћа­на, за­то што је Вла­да Фе­де­ра­ци­је БиХ од­би­ла да от­кри­је ка­ко су за­вр­ши­ли њи­хо­ви нај­ми­ли­ји.

Прав­ни за­ступ­ник 110 по­ро­ди­ца са­ра­јев­ских Ср­ба не­ста­лих за вре­ме про­те­клог ра­та Слав­ко Јо­ви­чић Сла­вуј ка­же за "Но­во­сти" да се ду­же од две го­ди­не по­ку­ша­ва са­зна­ти исти­на о стра­да­њу не­му­сли­ман­ског ста­нов­ни­штва у глав­ном гра­ду БиХ.

- Још у фе­бру­а­ру 2004. го­ди­не под­не­ли смо Устав­ном су­ду апе­ла­ци­је за утвр­ђи­ва­ње по­да­та­ка о 71 не­ста­лом Ср­би­ну - ка­же Јо­ви­чић.
- У ма­ју исте го­ди­не до­пу­ни­ли смо зах­тев са још 39 име­на. По­сле го­ди­ну да­на Устав­ни суд је 27. ма­ја 2005. го­ди­не на­ло­жио Вла­ди Фе­де­ра­ци­је БиХ да по­ро­ди­це не­ста­лих оба­ве­сти о суд­би­ни њи­хо­вих нај­ми­ли­јих.

Јо­ви­чић ка­же да је Вла­да ФБиХ до­би­ла рок од 30 да­на да оба­ве­сти по­ро­ди­це не­ста­лих, али се оглу­ши­ла о овај на­лог. За­то је 18. ја­ну­а­ра 2006. го­ди­не (се­дам ме­се­ци по­сле ис­те­ка ро­ка) од Устав­ног су­да за­тра­же­но да се фор­ми­ра Ко­ми­си­ја за утвр­ђи­ва­ње исти­не о стра­да­њу свих Ср­ба у Са­ра­је­ву.

- Оче­ку­јем да ће суд до­не­ти исту од­лу­ку, као у слу­ча­ју Ко­ми­си­је за Сре­бре­ни­цу, јер је ис­по­што­ва­на за­кон­ска про­це­ду­ра, као и за ис­пи­ти­ва­ње тра­гич­них до­га­ђа­ја у овом ис­точ­но­бо­сан­ском гра­ду - ис­ти­че наш са­го­вор­ник. 
- Осим ових 110 апе­ла­ци­ја за не­ста­ли­ма, не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је из Ре­пу­бли­ке Срп­ске рас­по­ла­жу спи­ском од 2.580 име­на стра­да­лих са­ра­јев­ских Ср­ба. На­жа­лост, овај број ни­је ко­на­чан, јер у ма­сов­ним гроб­ни­ца­ма је про­на­ђен ве­ли­ки број љу­ди ко­ји се не мо­гу иден­ти­фи­ко­ва­ти, по­што ни­ко ни­је при­ја­вио њи­хов не­ста­нак.

За­ни­мљи­во је да је Вла­да Фе­де­ра­ци­је БиХ по­след­њих да­на на­ја­ви­ла фор­ми­ра­ње ко­ми­си­је за утвр­ђи­ва­ње исти­не о стра­да­њу свих гра­ђа­на. Ти­ме же­ли пред­у­хи­три­ти Устав­ни суд да не до­не­се од­лу­ку да се утвр­ди исти­на о стра­да­њу са­мо Ср­ба.

-------------------------

212 СИ­ЛО­ВА­НИХ

ПО­ЛИ­ЦИ­ЈИ Ре­пу­бли­ке Срп­ске и не­вла­ди­ним ор­га­ни­за­ци­ја­ма из­ја­ве је да­ло 212 Срп­ки­ња ко­је су за вре­ме ра­та си­ло­ва­не у Са­ра­је­ву. Реч је са­мо о при­ја­вље­ним слу­ча­је­ви­ма, а ко­ли­ко је би­ло си­ло­ва­них, па по­том уби­је­них или же­на ко­је због сра­мо­те ни­су при­ја­ви­ле слу­чај, са­мо мо­же да се на­га­ђа, 
ка­же за "Но­во­сти" Слав­ко Јо­ви­чић.

-------------------------
НЕ­СТА­ЛЕ ХУМ­КЕ

- КАО за­тво­ре­ник кон­цен­тра­ци­о­ног ло­го­ра "Си­лос" при­сил­но сам од­ве­ден да са­хра­ним јед­ног стра­да­лог Ср­би­на у Хра­сни­ци - при­се­ћа се Слав­ко Јо­ви­чић. - На ли­ва­ди где сам га са­хра­нио у ав­гу­сту 1993. го­ди­не пре­бро­јао сам 127 хум­ки са озна­ка­ма НН: Јав­на тај­на је би­ла да је реч о хра­снич­ким Ср­би­ма. По­сле ра­та 1996. го­ди­не до­шао сам на исто ме­сто и био шо­ки­ран јер ви­ше ни­је би­ло ни јед­ног гро­ба, већ са­мо пре­о­ра­на ли­ва­да. 

---------------------------------------------

ТЕКСТ је на линку "Вечерњих новости"

ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ - ГОСПОДИНУ БОРИСУ ТАДИЋУ -

Број: 314-12/05
Дана: 25.12.2005. године

ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ - ГОСПОДИНУ БОРИСУ ТАДИЋУ -

ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ ТАДИЋУ,

Савез логораша Републике Српске поздравља Вашу одлуку да 23.12.2005. године примите породице бoшњачке националности, које у Београду присуствују суђењу групи ''Шкорпиона'' који су злочиначки ликвидирали Муслимане из Сребренице. Наш Савез је међу првима осудио злочиначке активности ратних авантуриста и тзв. патриота из формације ''Шкорпиони''. 

Савез логораша Републике Српске је невладина организација (НВО), која броји преко 55.000 чланова. Ови људи српске националности имали су несрећу да прођу кроз 536 логора и затвора, које су углавном оснивали и држали Бошњаци и мањи број Хрвати. Само на подручју тзв. мултиетничког Сарајева било је 124 логора и приватна затвора, кроз које је прошло неколико хиљада недужних сарајевских српских цивила и то само зато што су били Срби! У Сарајеву је зверски ликвидирано хиљаде недужних Срба. За судбину тих несрећних људи и десет година након рата још ништа се не зна. Савез логораша Републике Српске, без лажне скромности, најутицајнија је невладина организација, која може највише утицати на креирање јавног мнења у српском народу у Републици Српској. Жао нам је што Вам то није рекао председник РС Драган Чавић, који се са Вама често састаје. Но, то нас не изненађује, јер Драган Чавић нашу НВО не помиње ни у РС. А ту греши! Зна то он добро.

Такође, разочарани смо због чињенице да се медији у Републици Србији игноратски односе и према страдању српског народа у БиХ. Таквим односом, очигледно, погрешно се информише јавност у Србији.

Нама је сасвим јасно да се мора сарађивати са Хашким трибуналом, јер ''сила Бога не моли''. Али, морате знати да је Хашки трибунал потпуно антисрпски суд. А ево и зашто. Скоро цели војни и политички врх из ратног времена из Републике Српске и Републике Србије се, изузев Ратка Младића и Радована Караџића, налази у Хагу. Док су за небројене злочине почињене над Србима у БиХ, до сада, правоснажним хашким пресудама пресуђена - словом и бројем - само двојица Бошњака: Есад Ланџо и Хазим Делић. Заправо, они су били најмање карике у ланцу одговорности из реда бошњачког народа. Дакле, били су обични стражари у логору Ћелебићи (општина Коњиц). Са овим бошњачким ''двојцем'' осуђен је и један Хрват. Ради се о Паву Муцићу, такође стражару у логору Ћелебићи. Да слика буде потпуна треба рећи да је још једино у току процес ратном сребреничком команданту Насеру Орићу. И очекује се још мешовити процес команданту тзв. Армије БиХ Расиму Делићу за почињене ''мешовите'' злочине муџахедина над Србима и Хрватима на подручју Централне Босне. Ето, то су, словом и бројем, сви припадници других народа (Бошњака и Хрвата) који су од стране Хашког трбунала процесуирани пред овим судом. 

То су чињенице које јасно указују да се Хашки трибунал определио да само оптужује и кажњава Србе. Да кажемо и то - да ми не бранимо ниједног појединца из нашег народа који је починио ратне злочине над другим народима. Напротив! Ми осуђујемо све појединце из свих конститутивних народа у БиХ који су починили ратне злочине. Карли дел Понте са којом смо се састајали три пута постављали смо директно питање зашто је Хашки трибунал антисрпски суд. На ово питање никада нисмо добили одговор.

Међународна заједница своју новокованицу ''етничко чишћење'' годинама веже искључиво за српски народ, односно српски народ се оптужује да је вршио етничко чишћење других народа са својих простора, тј. Републике Српске итд. То је ноторна лаж. Заправо истина је друкчија и може се врло лако доказати на следећим примерима. Наиме, опште је познато да су рецимо муслимани из Требиња отишли и да су се иселили на позив СДА (Странке демократске акције), као што су то урадили и са других простора и из других места. За ову тврдњу постоје писани документи СДА. Наравно да је било и присилног протеривања несрпског становништва од стране српских власти и то нико не оспорава. Али, ти су људи, на тај начин, успели да сачувају своје животе и сад се безбрижно враћају на своја огњишта, односно на просторе РС.

Међутим, власти Алије Изетбеговића биле су лукавије, перфидније и много обазривије. Под плаштом наводног залагања за стварање тзв. мултиетничке БиХ, Алија Изетбеговић  Србима није дозвољавао да напусте територије које су биле под контролом његове армије. Управо, такав Изетбеговићев лукави сценарио имао је безрезервну подршку међународне заједнице. А заправо, Изетбеговић и његови војни и политички истомишљеници имали су сасвим друкчије и по Србе кобне циљеве. Једноставно, Изетбеговићева власт је присилно на својим просторима задржавала Србе и то из три разлога. 

Први је био да Изетбеговић покаже међународној заједници да се он, ето тобоже, бори за ''мултиетничку, мултикултуралну и мултирелигијску државу'' БиХ.

Други је био да Србе затварају у бројне логоре и затворе у које Алија Изетбеговић никада није дозволио да уђе ниједан једини домаћи или страни новинар. Али је зато Изетбеговић лично долазио у логоре “Силос'' у Тарчину, Ћелебићи код Коњица, као и у логор ''Рамиз Салчин'' ( бивша касарна ЈНА “Виктор Бубањ'') који се налазио у центру Сарајева. Данас је у том комплексу, нажалост. смештен Суд БиХ (!). 

Трећи разлог Изетбеговићеве ''мултиетничности'' био је и тај што су његове војне фаланге кад год су претпеле војне поразе имале већ затворене недужне Србе које су за одмазду након стравичних злостављања и мучења зверски ликвидирали. Срби су дакле, били одбрамбени живи штит и заштита од потпуног муслиманског војног пораза. Камо среће да је Алија Изетбеговић, рецимо из Сарајева, Тузле или Зенице протерао све Србе. Био би то једини начин да они преживе. 

 Данас је једини мултиетнички дио БиХ Република Српска. Данас, такође, на подручју Федерације живи свега око 3-4 одсто предратних Срба. Поготово је то изражено у Сарајеву, јер од предратних преко 160.000 Срба, данас у том граду живи једва њих десетак хиљада. У Сарајеву нема ниједног јединог Србина на било којој функцији или на неком радном месту у бројним друштвеним и још увек државним предузећима или установама. То је само још једна несрећна судбина нашег народа и аутентична слика правог стања у БиХ.

ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ ТАДИЋУ,

Годинама након рата води се права харанга против српског народа у БиХ. Срби се једини оптужују за сва ратна страдања, мада је истина да су у БиХ страдали сви народи. То је посебно изражено последних месеци и недеља, поготово након филма Наташе Кандић и видео злочина које су починили ''Шкорпиони''. Врши се стравичан притисак на Србе.  Након обележавања десетогодишњице страдања Муслимана у Сребреници ти притисци су још жешћи.
Сваки нормалан човек ће осудити стравичне злочине које су починили припадници јединице ''Шкорпиони''. То су урадиле звери у људској кожи. Наравно да смо ми - бивши логораши - први то осудили, а видели смо да сте и Ви то урадили.

Нажалост, појединци из нашег народа починили су злочине и у Сребреници и то је неспорно.  Но, ипак злочини у Сребреници се морају разјаснити и са свих других аспеката. Тако се мора утврдити како је могуће да је Сребреница једини град на овој планети у коме у току чеверогодишњег рата нико (сиц!) није умро од болести или природном смрћу. Надаље, да ли је ико од Муслимана погинуо са пушком у руци. А познато је да је велики број муслиманских фанатика управо на фронту изгубио живот, јер су колоне исламских бораца у пробоју из обруча поносно гинули до последње капи крви на ''Алаховом путу''. Ни на ум им није падало да одложе оружје и да се предају и да тако сачувају своје животе. Дати живот и постати ''шехид'' (борац који погине са оружјем у руци и који не изговори ни реч прије него што се Алаху - Богу преда за вечност) био је већи понос и вредност и од самог живота. Истина је да је било и стрелања и погублења Муслимана у Сребреници, али то није ни приближно броју који муслиманска страна настоји да фактурише Србима. Број од преко 7.800 несталих Муслимана у Сребреници, истовремено није, нити може бити број који би одговарао броју невино страдалих Муслимана у том граду. Муслимани (Бошњаци) никада нису хтели да се све ово на прави начин разјасни и чињеницама докаже. Јер, најлакше им је било да све те хиљаде несталих, наглашавам НЕСТАЛИХ, и у борбама страдалих - ставе на терет Србима и да нас онда, наравно, колективно оптуже.

Од 7.8оо несталих Муслимана у Сребреници, дакле броја који је утврдила комисија Владе Републике Српске никада  ни за једно то лице није утврђен начин, нити околности под којима је нестало или страдало. О каквој се онда може говорити истини и сребреничкој трагедији, ако се на прави начин нису разјасниле све чињенице, околности и докази.
Уосталом, не може се скоро четверогодишњи рат у БиХ у којем су страдали сви народи свести на само девет дана сребреничке трагедије. 

Имамо ли право да заборавимо српску Сребреницу 1992 и 1993. године када су муслиманске снаге Насера Орића зверски ликвидирале близу 2.ооо недужних српских цивила; када су сва српска села прво опљачкана, а затим сва спаљена и уништена. И ми поседујемо бројне видео записе на којима се јасно виде почињени злочини и над Србима, али шта то вреди кад их нема ко да прикаже или да их погледа. Бројни су почињени злочини и нису снимани. Зар због тога имамо право да их заборавимо и да кажемо ти злочини се нису ни десили. Немамо право на то  због пиетета према тим жртвама, а био би то истовремено поред људског и и божји грех!

Разочарани смо што Ви лично никада нисте показали интерес да примите нашу делегацију Савеза логораша, којом приликом би Вам предали бројну аутентичну документацију снимљену на ЦД- овима о  почињеним злочинима над нашим, а и Вашим народом. Сигурни смо да до сада нисте имали прилику да те доказе видите.

Није ово тражење никаквог баланса у размерама злочина. Ми једноставно тражимо баланс у количини правде! Али, како да до ње дођемо кад ни Ви не показујете никакав интерес да сазнате барем дио истине и о страдању Срба у БиХ. Јер, као што нема великог, тако нема ни малог злочина! Аналогно томе, као што нема великог, тако нема ни малог злочинца. На злочину нема компромиса! Злочин се десио или се није десио. У БиХ су се десили злочини на свим странама. Страдали су сви народи. Злочине су починили појединци из свих народа.

Дакле, ниједан народ не може бити одговоран за било који злочин. Подразумева се да сваки починилац злочина има своје име и презиме и он као такав мора да одговара за почињене злочине. Безброј је контраверзи када су у питању ратна дешавања у БиХ. Истина је једна и недељива и нико на само своју истину нема ексклузивно право. У БиХ је прва жртва била истина, јер су због потпуне пасивизације српске стране до изражаја дошле полуистине и оне су, нажалост, постале истина и стварност.

ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ ТАДИЋУ,

Ових дана, седмица, па и месеци - сведоци смо и невероватне хистерије и антисрпског
расположења па чак и у самој Србији. Ваше присуство 11. јула ове године у Сребреници је била ствар Ваше перцепције и Ваше одлуке. И ми смо Ваш гест поздравили. Својим очима сте могли да видите ко је све стигао у Сребреницу. Наравно, нама је јасно да Ви нисте одређивали списак учесника, па самим тиме ни то ко ће све тог дана доћи у Сребреницу. Сами смо били сведоци да се тамо сјатила светска антисрпска елита. Такође, знали смо да ама баш нико из дипломатског кора неће ни помислити да сутрадан буде и у Братунцу на обележавању страдања Срба. Наравно, знали смо да се, нажалост, ни Ви нећете појавити и то смо Вам нагласили у претходном ''Отвореном писму''. Такође, нажалост, били смо управу!

Зашто нам се све ово овако дешава? Највећи кривци смо ми Срби.
Јер, да су све досадашње власти, како у Србији, тако и у Републици Српској, уложиле бар неколико процената напора и у доказивању истине и о страдању Срба У БиХ, данас би то била сасвим друкчија прича. И данас, као уосталом и свих ових последњих година само се бранимо од белосветских хоштаплера и муслиманских међународних лобиста.

Савез логораша Републике Српске је у више наврата тражио пријеме код највиших представника власти у Србији, са намером да их упознамо шта се то Србији, а самим тиме и српском народу у целини, спрема. Подсетићемо Вас, а то је само шлагворт за слику о невероватним понашањима многих српских политичара. Најеклатантнији пример за такву илустрацију јесте бивши (срећа за Србе) министар правде у Влади Србије Владан Батић. Код њега смо у више наврата тражили пријем.  Дотични господин је скоро свакодневно слуђивао српски народ, па и међународну јавност, машући некаквим папирима и наводним доказима о почињеним злочинима над Србима у БиХ, Косову, Хрватској... Као да је он био хашки тужилац, односно као да је он био у улози Карле дел Понте па је славодобитно изјављивао да је питање само дана када ће се Тачи, Чеку, Изетбеговић итд. наћи у Хагу. И шта би? Ништа! Само обмане и лажи!

Међутим, осим Батића, ми смо пријем тражили и код господина Коштунице и других српских званичника. Али, од тога такођеније било ништа! 
Хтели смо да их упознамо са проблемом који може Србији и српском народу у целини да нанесе огромну штету. Наиме, скоро свакодневно наш Савез логораша РС је под страшним притисцима једног дела међународне заједнице чији је циљ да са Бошњацима и Хрватима направимо заједнички Савез логораша Босне и Херцеговине. За тако нешто нуде нам куле и градове, као и стално финансирање и низ других привилегија. 

Знате ли Ви шта би то значило? Ми би дакле, у таквом савезу трбали да подржимо Тужбу бивше Републике БиХ против Србије и Црне Горе за наводну агресију и геноцид. Кад би смо то урадили то би онда био решен случај у корист БИХ. Србија би наиме БиХ, вековима плаћала стотине милиона долара тражене ратне одштете. Просто је невероватно да нас Србе жртве из Републике Српске нико из Србије још није контактирао, а процес века почиње 27. фебруара идуће године пред Међународним судом правде у Хагу. Чије смо ми Срби били жртве? Имамо и воље и снаге и бројне доказе и желимо да активно сведочимо у том процесу, јер наш једини циљ јесте да се сазна потпуна истина о свим ратним страхотама у БиХ. Ко је над нама починио злочине и ко је извршио агресију на наша српска прадедовска огњишта. Ми то знамо, али авај... шта то вреди кад ама баш нико из наше матице се не интересује за то. То је жалосно! Зар су нам онда само неки други криви. Нису!

Погледајмо се у очи и једном схватимо да је кривица у нама.
Ни у Републици Српској властодршци се не брину што би у том случају РС била проглашена геноцидном творевином и била гумицом избрисана.
Зар није застрашујуће што се, такође, нико ни у Србији као ни у РС не интересује за случај ''суђење Слободану Милошевићу''. Српски логораши из РС ће учествовати у хашком процсу званом ''Слободан Милошевић''. Али не да бране Слободана Милошевића, већ да у том предмету бране истину и о страдању српског народа у БиХ. Нама је важно да у ''предмету Слободан Милошевић'' најтежу квалификацију оптужнице за рат у БиХ геноцид оборимо! Јер, у том случају онда Суд правде неће имати у рукама аргументе против Србије и српског народа. И што је жалосно, ама баш нико не жели да нас саслуша, нити да нам помогне. Све се ово одвија, ваљда, по устаљеној српској пракси - лако ћемо и то се нас не дотиче. Морам признати да сви који тако мисле су наивни и неодговорни према своме народу и својој држави. 

Савез логораша Републике Српске је прикупио бројну документацију која доказује да су и над нама почињени злочини, али то у Србији као да никога не интересије. То је поражавајуће. Медији у Србији не показују никакав интерес за истину о рату у БиХ и страдању и српског народа. За све Србе, па и Србију, жалосно је да једнострану и само своју  истину креирају и за све ратне страхоте оптужују само Србе - Наташа Кандић, Соња Бисерко, Борка Павичевић, Биљана Ковачевић Вучо, Соња Лихт, као и пропали политичари у лику Весне Пешић, Чеде Јовановића, Наташе Мичић, Жарка Кораћа, Ненада Чанка и булументе других, нажалост Срба. Страшно! У цијелој овој причи незаобилазна је и РТВ ''Б 92'', која нам никада није пружила прилику да се чује и друга страна ''медаље''. Наравно да њима то не одговара, а и њихови ментори би били разочарани када би се сазнала права истина.

Сигурни смо да су Вас ваши саветници обавестили да је у бошњачком јавном мнењу била створена јако лоша клима, поготово након Вашег боравка у Сребреници. Чак су и многа удружења била против Вашег доласка, посебно су то изјављивале чланице удружења ''Мајке Сребренице'', које су чак говориле да Вам не гарантују ни безбедност у Сребреници. Ми смо сматрали да је то било велико понижење за Вас, јер шта Ви лично имате са Сребреницом. А, ето прије два дана те исте представнике жртава из Сребренице примили сте у Београду и пружили сте им руку и дали речи утехе. Ми то поздрављамо и одобравамо. Али никада никоме нећемо опростити што се понизно понаша,јер нико нема право да на сраман начин се другим народима додворава и да говори у име српског народа, као што је то радио бивши министар иностраних послова Горан Свилановић, који је у Сарајеву само положио венац на мосту Суаде Дилберовић, а  ни на ум му није пало да то исто учини и на споменику Николе Гардовића, који је у терористичком злочину убијен од стране муслиманских фундаменталиста у центру Баршчаршије, у Сарајеву.
Било би тога још, али чему?

ПОШТОВАНИ ГОСПОДИНЕ ТАДИЋУ,

На, крају још једном поздрављамо Вашу одлуку да примите представнике жртава из Сребренице, који прате суђење у Београду. Намера нам је да Вас подсетимо да барем ту не правите селекцију према представницима жртава. Желели смо да Вам, такође, уручимо снимљени материјал који доказује и почињене злочине и над нашим народом. Али, ако ни након овог трећег писма не нађете слободног времена да примите нашу делегацију ми се нећемо љутити, јер забога ми смо обични смртници и зашто би било ко из власти показивао интерес да се састаје и са нама.!

Ми ценимо Ваше драгоцено време и знамо да имате и превише државничких обавеза, али ето мајке Сребренице стигоше и до Вас, а чак смо сигурни да то од Вас нису ни тражиле. Такође, сигурни смо да је то била Ваша иницијатива и то сте заиста добро урадили. А ми, ето имамо само ову могућност да Вам пишемо.

С поштовањем,
Славко Јовичић Славуј
потпредседник 
Савеза логораша Републике Српске

****************************

ОВО никад нећу заборавити .

25. 12. 2005. године упутио сам
ОТВОРЕНО ПИСМО ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
- ГОСПОДИНУ БОРИСУ ТАДИЋУ -

Писмо је било написано на седам страница.

Никад бржи одговор нисам добио и 5. јануара 2006. године био сам позван у Кабинет Тадића у Београд. Позовем Дукића /предсједника Савеза логораша Републике Српске/ и кажем му да требамо да идемо у Београд.

По протоколу требали смо остати 45 минута, али разговор се продужио на сат и по.

Између осталог, позовем Тадића да дође на Божић у Братунац / када обиљежавамо покољ српског народа од стране Насера Орића и његових злочинаца/ и да ода почаст и српским жртвама.  И дошао је. Нашли смо се заједно у Братунцу. Из РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ са закашњењем више од сата, дошли су тадашњи предсједник Републике Драган Чавић и предсједник Владе Младен Иванић.

Но, много важније је ово и то ћу памтити до краја живота. У једном моменту у врло опуштеној атмосфери ни сам не знам што али кажем Тадићу:

Господине предсједниче, покојни Ђинђић је рођен у БиХ /Шамац/, Вук Драшковић је рођен у БиХ, Шешељ је рођен у БиХ, Ви сте рођени у Сарајеву и све што није нама ваљало дошло је овдје у Београд... 

А јој какав је настао мук. Пет његових савјетника који иначе у току наших разговора ни ријеч нису проговорили су занијемили, занијемио је и Тадић ... Ни сад не знам што сам то рекао.

Тадић је након те "вјечности" и шутње и мојих мука се насмијао и рекао:
"Управу сте ви господине Славуј"!

Ух, како ми је одмах лакнуло.... Охрабрен устао сам са тросједа ...Тадић и ја смо сједили на истом тросједу на "довољној удаљености", онако како то протокол налаже. Одједном сви смо почели да се смијемо ... Охрабрен тадићевом изјавом скочио сам сав радостан и почео да га грлим ...

Злочини муџахедина: Свирепо убиство деветогодишње Мирјане Драгичевић

Сведочење из пакла

Рада Драгичевић, сведок и жртва ратног ужаса

У рано јутро, 28. децембра 1992. муслимански војници упали су у село Биоча код Илијаша и прво јој силовали, а затим и убили деветогодишњу кћерку Мирјану. „Кад су пошли да је скидају, вриштала је и плакала, дозивала ме ’мама, мама’, али нисам јој могла помоћи, они су ме држали… Тај први кад је силовао моју Мирјану, још је била свесна и дозивала ме, али после јој више нисам чула глас. Нити је плакала, нити ме дозивала… Ништа. Само је беспомоћно лежала на поду… Кад су то урадили, пуцали су у њу, па на мене…“, присећа се Рада свог пакла.

Рат је ужас и страх, оскрнављене душе, осакаћена и беживотна тела деце, жена и људи, страдање и разарање – укратко пакао. И кад се ратни пакао слегне у временском вртлогу, опет се прикује за људску душу да заједно с њом лута и не да јој смираја. Испрва, душе плутају ношене очајем и жалом што им није задато да поред својих најмилијих нађу смирај у ратном вртлогу. А кад жал прође и очај се из душе пресели у срце, а бол се за сва времена укорени у души, остане само нада да ће се растављене душе, једном када им буде дато, поново наћи заједно у вечном смирају…

Злочин, пакао: Тринаест година требало је Ради Драгичевић да у својој души пронађе снаге да предочи људима свој ратни пакао. Ужас и страх тринаест година превладавали су у њеној души бол и наду у смирај. Рат је затекао Раду у родитељском дому у засеоку Доња Биоча код Илијаша, где се 1984. године, након развода, вратила са двоје малолетне деце, трогодишњим сином и једногодишњом Мирјаном.

“Ту сам се родила и живела, удала се из те куће и онда се вратила у њу. Имала сам кућу, радила сам, скромно, али лепо живела“, прича Рада на почетку исповести за „НР“.

Скоро да није осетила кад је дошао рат. Као и многи други, немајући куд навикла се брзо на нови начин живота, гледајући да заштити своју децу и чекајући само да се рат што пре заврши. Први ратни месеци нису јој били ни тешки, ни лаки, а ништа није слутило да ће и последњи дани прве ратне године бити много другачији од свих дотадашњих. Доња Биоча била је склоњена са прве линије сарајевског ратишта, а у селу су остали углавном цивили и понеки војник. “Двадесет седмог децембра легли смо навече спавати: деца и ја, моја мајка и тетка, мајчина сестра. Било је све нормално, онако ко и до тада. Кад је освитао двадесет осми, пред зору око пола шест, можда је било и шест сати, зачули су се пуцњеви. Мајка се пробудила и рекла да видим шта се дешава. Устала сам и видела кроз прозор да се пуца. Чула се пуцњава, падале су гранате, видела сам неке војнике, али мислила сам да су то наши војници. Убрзо сам видела, по униформама, да су то муслимански војници који су ушли у село. Галамили су и вриштали, на нашем и на неком туђем, мени неразумљивом језику. Било је страшно, пожуриле смо да изађемо из куће и да бежимо. Мајка и тетка су пошле да изађу, а ја сам остала да обучем децу па да покушамо изаћи. Кад је мајка изашла, прво сам зачула пуцњеве и мајка и тетка су зајаукале. Син ми је остао у другој соби, а ја и кћерка пошле смо ка излазу. Али, нисмо могли даље: тројица муслиманских војника већ су ушли у кућу. Кад су дошли до нас две, кћерку су ми отели из руку, а мене су гурнули у страну. Довели су мајку и нас две одгурали у другу просторију. Син ми је остао у другој соби на улазу у кућу, подвукао се испод кревета и тамо, на срећу, нису ни улазили… Мајка је врискала и довикивала: ’Радо, чувај децу’. Али, ја више нисам могла ништа…“, присећа се данас Рада.

Кроз тежак, потмули плач, загледана у 28 .децембар 1992. у свом дому и тројицу муслиманских војника који јој отимају кћерку из наручја.
“Двојица су били изразито црне пути, мислим да су били муџахедини, са белим тракама преко чела, а трећи је био беле пути. Сви у униформама, с пушкама… Моја кћерка била је у црвеној тренерци, ја сам је обукла. Кад су је ухватили и одводили од мене, она је вриштала, плакала. Кад су пошли да је скидају, вриштала је и плакала, дозивала ме ’мама, мама’, али нисам јој могла помоћи, они су ме држали… Тај први кад је силовао моју Мирјану, још је била свесна и дозивала ме, али после јој више нисам чула глас. Нити је плакала, нити ме дозивала… Ништа. Само је беспомоћно лежала на поду… Кад су то урадили, пуцали су у њу, па на мене…“, завршава Рада своје сведочење из пакла. Сузних очију, обореног погледа, упереног у руке које се споро спуштају у крило. Убрзо, диже главу и загледана у даљину, кажипрстом десне руке брише сузе…

Бол, трагови смираја: Истог дана када су починили злочин, муслимански војници протерани су из Доње Биоче: у контранападу, српски војници су их потиснули назад. Иза нападача остале су спаљене куће, беживотна тела деветогодишње Мирјане и старца Николе Мићића. Радина мајка Милојка затечена је тешко рањена, али је преживела. Тешко рањена Радина тетка Ленка Скочо преминула је од последица тешког рањавања. Тешко рањена у трбух и у ноге, Рада је замало избегла смрт: истог дана однели су је најпре у Дом здравља у Илијаш, где су јој пружили прву помоћ, а затим у „Жицу“ у Блажују, па у болницу на Корану, а одатле хеликоптером на ВМА у Београд. Након скоро пола године и многобројних операција, лекари су успели да „закрпе“ Радине ране и да их залече…

Бол за Мирјаном нико није могао да зацели: када се вратила родитељском дому, то више није био топли дом у коме је одрасла и провела своју младост, у који се вратила са децом двадесетак година раније. Била је то само кућа коју
су јој огадили злочинци иживљавајући се над њеним деветогодишњим дететом: то место враћало ју је у зору 28. децембра 1992. Изнова преживљава ужас. Бллесак пакла…

Зато јој је, у зиму 1996. године, било лакше него другима у избегличкој колони из Илијаша, да оде из родитељске куће и заувек напусти тај дом.
“Тад сам је закључала… Долазила сам у кућу после још само једном и више не. Нисам могла, претешко ми је кад видим то место… Ту где су ми то урадили мом детету, више се никад не могу вратити да живим…“, тим речима Рада описује свој коначни опроштај од места на које више није желела да иде.

Касније, и да је хтела не би могла да иде, јер је кућа убрзо сасвим срушена. Сада је на том месту само омања хрпа камења. Рада данас ради као конобарица у једном ресторану у Хан Пијеску, а живи као подстанар у Власеници.
“Некако се мора живети“, кратко објашњава свој положај. Помоћ не добија ни од једне званичне институције у овој земљи…
А смирај? На трагове смираја њена душа данас налази на гробљу у родној Доњој Биочи, поред великог мермерног крста над хумком, уместо споменика, на којем пише само „Мирјана Драгичевић 1984-1992“. Због удаљености долази повремено, кад узмогне. Не жели да прича како су гроб и крст скрнавили неколико пута до данас „непознати починиоци“.
“Кад дођем овде на гроб, ја се мало растеретим, буде ми мало лакше у плућима, у души. Исплачем се и осетим да сам исто са њом, ко и пре. Кад дођем, ја јој причам, и тако… А опет, тешко ми је кад долазим, јер кад дођем шта видим – само овај крст… Али кад идем, опет ми је тешко, јер је опет остављам саму ту…“, тим речима Рада описује своју бол. Неизрециву.

Онда запали свећу, па чучне крај мермерног крста. Једном руком загрли камен, а на подлактицу друге руке наслони чело. И плаче, дуго и јетко…

Пре него са Мирјаниног вечног почивалишта пође, Рада остави на крсту једну кесу бомбона и једну чоколаду. На овом месту, то није само онај наш простодушни обичај. То су неке мале ствари које објашњавају једну мајчинску љубав од које су злочинци отели деветогодишње дете и пред њом га убили, љубав мајке којој злочинци нису дали да буде изречена до краја.

Неки од злочинаца из доњобиочке зоре 28. децембра 1992, давно су напустили ове просторе и отишли у неке друге земље. Можда су и тамо убијали нечију децу, а можда су и сами убијени – то више нико не жели да каже. Њихова „браћа у злочину“ која су остала у овој земљи, још по њој слободно ходају. Пред овоземаљски суд још ниједан од њих није изведен. И због тога је правда у овој земљи још увек слепа.

Одговорни за злочин у Доњој Биочи

Напад на село Доња Биоча код Илијаша, 28. децембра 1992. извели су припадници 2. батаљона 7. муслиманске бригаде, стоји у подацима које су сакупиле организације из РС које се баве документовањем ратних злочина. Реч је о јединици коју су чинили махом исламски добровољци, као и домаћи радикални исламисти. У контранападу Војске РС на припаднике 2. батаљона који су запосели Доњу Биочу, пронађена је једна видео-касета на којој се јасно види како припадници 2. батаљона пале куће и пуцају по селу, узвикујући верске поздраве „Алаху екбер“ и мноштво реченица на арапском језику. Међу њима се, међутим, примећују у домаћи муслимани, који не заостају у паљевинама за својом „браћом“. У документу о злочину у Доњој Биочи наводи се неколико имена учесника овог недела, као и имена одговорних по командној линији. Овом приликом навешћемо име једног високог официра за које се са великом сигурношћу може тврдити да је командно одговоран. Реч је о Шерифу Патковићу, команданту 7. муслиманске бригаде. Непознато је да ли је пуковник Патковић икада спровео истрагу о злочинима својих војника, или је, може бити, и сам давао наређење да у акцијама не сме бити заробљеника!? Познато је, међутим, да је пуковник Патковић у својим говорима истицао да он и његови потчињени „воде џихад“, упоређујући своју борбу „за победу ислама“ са „борбом у Чеченији и Палестини“. Ови цитати само су неке од Патковићевих синтагми изречених у говору својим војницима на другу годишњицу формирања 7. муслиманске бригаде, 17. новембра 1994, недуго пошто је предао рапорт свом „врховном команданту“ Алији Изетбеговићу…

Документарац „Мирјана“

Исповест Раде Драгичевић након 13 година ћутања, овог лета преточена је у дванаестоминутни документарни филм који носи назив по имену њене кћерке – „Мирјана“.

“Почетком ове године, Рада ми се јавила и рекла да хоће да ми исприча своју причу. Кад сам је чуо, плакао сам као мало дете.

Али, месецима сам је уверавао да све мора да исприча јавности и на крају је пристала“, каже за „НР“ Славко Јовичић, потпредседник Савеза логораша РС, у чијој је продукцији настао овај документарни филм.

Филм је потписало неколико познатих новинара и сниматеља из РС. Ауторски тим, поред осталих, чине новинар и сниматељ Асошијетед преса (АП) Радул Радовановић и Војислав Стјепановић, а режисер је Сњежан Лаловић, уредник редакције документарног филма РТРС-а.

Филм је први пут приказан на фестивалу у Милану у Италији 22. септембра ове године.

На позив организатора филмског фестивала боравио сам у четверодневној посјети фестивалу у Милану. Уједно сам био и гост на Берлусконијевој телевизији на којој сам представио филм "Мирјана" и говорио о српском страдању у грађанском рату у Босни и Херцеговини, наглашава Јовичић.

“Хиљаде људи су биле шокиране Радином исповешћу. Десет копија тог документарца током фестивала поделио сам разним удружењима из земаља западне Европе, које се баве заштитом права жена и жртава рата, као и разним продуцентима из света документарног филма“, каже Јовичић.

Нови Репортер, 9.11.2005.

ФИЛМ МИРЈАНА - Линк: Стравична судбина деветогодишње српске дјевојчице

Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ - први носилац тек успостављеног највишег признања - ПЛАКЕТЕ ОПШТИНЕ ПАЛЕ

СЛАВКО ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ ПРВИ ЈЕ ДОБИТНИК 

ТЕК УСТАНОВЉЕНОГ НАЈВИШЕГ ОПШТИНСКОГ 

ПРИЗНАЊА - ПЛАКЕТЕ ОПШТИНЕ ПАЛЕ!

ПЛАКЕТА, ЗАХВАЛНИЦА и НОВЧАНА НАГРАДА ... 

Са поносом могу да кажем 
да сам први носилац тек установљене 
ПЛАКЕТЕ као највећег признања 
за развој и афирмацију општине ПАЛЕ. 

ПЛАКЕТУ и ЗАХВАЛНИЦУ добио сам

за Дан и крсну славу општине ПАЛЕ

/на Велику Госпојину/ 28 августа 2005. године,

из руку предсједника Скупштине општине 

Ненада Пандуревића.

Претходно су одборници на Скупштини општине донијели једногласну овакву одлуку.

Митинг опозиције у Бања Луци против власти и неподношљивог стања у Републици Српској

У Бањалуци је 23.03.2004. године одржан протестни митинг, који су организовали странке опозиције - Савез независних социјалдемократа, Социјалистичка партија и Демократски народни савез.

Митинг, под геслом “Даље не може-хоћемо промјене”, предводио је лидер опозиције Милорад Додик (види слику). Са његове десне стране налазио се Славко Јовичић Славуј,

ЊЕГОВА СВЕТОСТ СРПСКИ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ И МОЈА МАЛЕНКОСТ, НОВЕМБАР 2003. Г. ПАТРИЈАРШИЈА У БЕОГРАДУ.

-------------------------------------------

Имао сам срећу да се у више наврата сретнем

и да разговарам са Његовом светошћу.

Посебно памтим сусрет у Патријаршији у Београду.

Његова светост патријарх српски ПАВЛЕ

и моја маленкост у Патријаршији у Београду,

новембар 2003. године.

 

Nije postavljena spomen-ploca nastradalim sarajevskim Srbima

20. septembar 2003. godine

Clanovi Saveza logorasa RS okupili se pred bivsom kasarnom "Viktor Bubanj"

Nije postavljena spomen-ploca nastradalim Srbima

SARAJEVO - Savez logorasa Republike Srpske nije u petak postavio
spomen-plocu u bivsoj kasarni "Viktor Bubanj" u Sarajevu gdje je, prema njihovim tvrdnjama, tokom rata nastradalo oko 500 Srba.
Oko 300 gradana doslo je u sedam autobusa iz svih dijelova RS i okupilo se ispred sadasnjeg Suda BiH, gdje je nekada bila kasarna "Viktor Bubanj".

Predsjednik i potpredsjednik Saveza logorasa RS Branislav Dukic i Slavko Jovicic su na kapiji Suda BiH simbolicno otkrili spomen-plocu, ali ona nije postavljena, jer sarajevska Opstina Novi Grad nije dala potrebne urbanisticke dozvole. 

Jovicic je kazao da sve zrtve proteklog rata u BiH moraju imati isti tretman i da se mora preuzeti odgovornost za ratne zlocine na sve tri strane.
"Nije postojala politicka volja da se danas postavi ova spomen-ploca, jer bi se tako priznali zlocini u Sarajevu. Mi, ipak, ne gradimo visespratnicu kao firma 'Bosmal' da nam treba tolika dokumentacija, vec smo zeljeli da postavimo spomen-plocu u znak sjecanja na Srbe koji su ovdje nastradali", rekao je Jovicic. 

On je dodao da predstavnici Saveza logorasa RS u subotu idu u Potocare na otvaranje memorijalnog centra za nastradale Srebrenicane, jer su, po njihovom misljenju, sve zrtve iste i zasluzuju pocast.
Medu 300 okupljenih gradana bilo je i zatvorenika koji su po nekoliko
mjeseci proveli u bivsoj kasarni "Viktor Bubanj", poput Rade Skoce, Acima Glavanovica i Dobrile Ljuboje. 

"Zarobljen sam 2. oktobra 1992. godine, a u kasarnu 'Viktor Bubanj' prebacen sam 18. oktobra i tu sam bio do 17. aprila 1993. godine. Tukli su me, slomili mi rebra, na lijevo oko od udaraca nikada nisam ni progledao. Culi smo kako tokom noci tuku zarobljenike i kada se oni sutra ne pojave zivi, kazu puklo im srce od straha, jer padaju granate s Trebevica", prica Skoco.
Slicna iskustva imao je i bivsi zarobljenik Acim Glavanovic, koji je
pocetkom rata zarobljen i cetiri mjeseca boravio u Centralnom zatvoru, a potom je prebacen u "Viktor Bubanj". 

"Pusten sam u oktobru 1993. godine, jer sam srecom imao dovoljno novca da nadem ljude koji su me poslije razmijenili", kaze Glavanovic.
Ispred kapije sadasnjeg Suda BiH vidno potresena stajala je i Dobrila
Ljuboja, koja je kroz suze rekla da je svaki zarobljenik isti.
"Provela sam 29 dana ovdje zarobljena. Neki bi rekli samo, ali veliki je to period kada vlada nasilje i strah", kaze ona. 

Savezu logorasa u petak su se pridruzili i srpski clan Predsjednistva BiH Borislav Paravac, predsjednik Narodne skupstine RS Dragan Kalinic, predsjednik Socijalisticke partije RS Petar Dokic, te predstavnici Ministarstva rada i boracko-invalidske zastite RS. Paravac i Kalinic su istakli da je ovo bila dobra prilika da se otvori proces pomirenja u BiH.
"Mislim da nema razloga da se ne postavi spomen-ploca ispred bivse kasarne 'Viktor Bubanj', jer niko nije pravio smetnje da se to isto uradi u Keratermu. Nasi logorasi traze samo da se istina o njima rasvijetli", rekao je Paravac. 

On je kazao da u subotu nece biti u Potocarima, jer im se niko od federalnih predstavnika vlasti nije u petak pridruzio u Sarajevu.
Nakon neuspjelog postavljanja spomen-ploce okupljeni logorasi otisli su ucrkvu na Veljinama gdje su zapalili svijece nastradalim u Sarajevu.

------------------ 

N. KRSMAN
Novinar


Spomen-ploca prekrivena zastavom BiH 

Celnici Saveza logorasa RS su mermernu spomen-plocu prekrili zastavom BiH i ispred bivse kasarne "Viktor Bubanj" su je simbolicno otkrili. Nа spomen-ploci je zapisano da je u ovoj kasarni od 1992. do 1995. godine bio logor kroz koji je proslo nekoliko hiljada Srba, a oko 500 ih je ubijeno.

Policajci MUP-a KS sprijecili incidente 

Policajci Federalnog i MUP-a Kantona Sarajevo obezbjedivali su autobuse sa logorasima od trenutka ulaska u Sarajevski kanton. Osim dobacivanja sa okolnih zgrada i ulice, nije bilo niti jednog incidenta ispred bivse kasarane JNA. 

Dok je Slavko Jovicic zahvaljivao policajcima na entitetskoj liniji u naselju Dobrinja, jedan gradanin je krenuo prema njemu, ali su ga policajci na vrijeme sprijecili u tome. I predstavnici MUP-a KS su izrazili zahvalnost Savezu logorasa sto nije napravljen niti najmanji incident tokom njihovog boravka u Sarajevu.

LINK: Nije postavljena spomen ploca nastradalim sarajevskim Srbima