Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника.
Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака.
И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку но и Богомајку; озари их не само радошћу временом него и вечном.
Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука, – али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, Oлтар Бога Живога, трапеза хлеба небеснога, кивот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане.
Рођена у Назарету, а после 3 године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест св. архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
У индивидуалној конкуренцији освојене су четири медаље. Шампионским титулама окитили су се Надежда Петровић (до 52 кг) и Немања Мајдов (до 81 кг), а бронзана одличја освојили су Ања Обрадовић (до 63 кг) и Жарко Ћулум (преко 100 кг).
--------------------------
Немања Мајдов поново се окитио златном медаљом, савладавши у великом финалу Поругалца Анрија Егутидза.
--------------------------------------------
Да успјех српске јуниорске џудо репрезентације буде потпун, другог такмичарског дана јуниорског ЕП, побринули су се Ања Обрадовић (до 63кг) и Жарко Ћулум ( преко 100 кг) који су се окитили бронзаним одличјима.
Ања Обрадовић је у дуелу за треће мјесто била боља од Нађе Симеоли из Италије.
Српски супертешкаш Жарко Ћулум до бронзаног одличја дошао је тријумфом над Аустријанцем Штефаном Хегијем.
Надежда Петровов.
освојила је четврту медаљу за Србију. Она је у мечу са Ирем Коркмаз
(Турска) који је одлучивао о злату и шампионској титули показала да је
најбоља када је најпотребније.
Скоро већ двије године не пратим политичке емисије, па ни дневнике ниједне телевизије у Републици Српској, а поготово не гледам разно разне телевизије у Босни и Херцеговини. Јер, посебна је прича шта се емитује у тим политичким емисијама, већином обојеним само страначким интересима и борбом за власт, односно за фотељу. У овом случају, као и у многим претходним ситуацијама, народ је на маргинама те борбе. Међутим, ову емисију синоћ погледах. Један мој пријатељ је поставио на Твитеру. /На крају текста је цијела емисија и "шоу" Здравка Крсмановића/.
Нисам
више активан у политици. И онда кад сам био никад нисам изигравао адвоката Милорада
Додика, а поготово нећу сад. Зна се Додик бранити и само његова мора бити одлука да ли ће или неће реаговати на многе, од стране Крсмановића њему лично упућене увреде. Али као предсједник дужан је да штити институције Републике Српске и да осуди Крсмановићево призивање страних фактора у дестабилизацији Републике Српске. Сарајевска чаршија и сећијашка елита је одушевљена Крсмановићем, но није ово први пута. Давно је он кренуо путевима бешчашћа и то још из времена кад је први пута постао начелник Општине Фоча. Да сам
још политички активан знао бих шта ми је радити. Међутим, много је оних који су дебело плаћени и који су на разним функцијама, а који су позванији од мене и они би требали да реагују. Али неће. Знам ја њих. У најмању руку Здравко Крсмановић би требао да добије барем двије кривичне пријаве. Јер овдје се не ради о тзв. вербалном деликту и слободи говора, већ о директном позиву на рушење уставне позиције Републике Српске.
Да
будем јасан. Крсмановић може да има не
знам какво мишљење о Милораду Додику и
да се са њим политички обрачунава, али
Крсмановић је овдје напао институцију
предсједника РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и у овом
случају је сасвим ирелевантно ко се
налази на тој позицији. Политичке
функције и људи су пролазни, а Република
Српска је трајна. Републику Српску нико
нам није поклонио што нас воли.
Тако, Крсмановић у једном дијелу свог
излива нетрпељивости према Додику,
алудирајући како он и тзв. Савез за промјене
не подржавају референдум, каже да се
ради о "некаквом дану" - Дану
Републике Српске (!). Није то некакав
дан, како вели Крсмановић, већ је то један
од најважнијих датума у краткој историји
постојања Републике Српске. За тај дан
настанка Републике Српске и за њено
стварање животе је дало десетине хиљада
најбољих синова и кћери из нашег народа.
Друго,
он чак и у моје име и у име свих Срба каже
да Срби из Републике Српске сто одсто
прихватају Босну и Херцеговину што је
с аспекта истине врло проблематично и
искривљена слика стварности. Да је можда
рекао - "Срби би прихватили Босну и
Херцеговину кад она не би радила о глави
РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ", па ни по јада. Но,
не могу ја мислити главом Здравка
Крсмановића.
Треће,
ништа мање важно су напади на Путина и
Русију. Крсмановић каже да су Додикови
"људи" платили пет милиона долара
или не знам чега - да предсједник Републике
Српске оде у Русију и да се само слика
са Путином. Овдје је Здравко Крсмановић
прешао сваку иоле нормалну мјеру
политичке културе и пристојности. Па
није Путин отправник возова на некој жељежничкој станици, па да се са њим тако манипулише.
Такође,
Крсмановић ето зна зашто се у свему
овако понашају Вучић и Србија, а из мржње
према Додику не види да су успостављени најбољи односи између СРБИЈЕ и РЕПУБЛИКЕ
СРПСКЕ што је сасвим природно - један
смо народ подијељен у двије државе.
Четврто
и можда најопасније је што Крсмановић
отворено позива Америку и високог
представника да реагују и да удаље, па
и ухапсе Милорада Додика и да тако
спријече одржавање референдума. Зар то
није отворени позив на ново крвопролиће.
Много
тога би се могло говорити и могла би се
анализирати свака реченица Здравка
Крсмановића, јер није овдје у питању
Милорад Додик, већ се ради о српском
народу и о Републици Српској. Милорад
Додик је легално изабрани предсједник Републике Српске и он је персонификација њеног
политичког и законодавног представљања
и уставног вођења и руковођења.
Не
знам како ће и да ли ће реаговати Милорад
Додик на многе личне увреде које је му
је упутио Здравко Крсмановић.
Ја
знам шта бих урадио, јер након овакве
емисије и наступа Здравка Крсмановића
нама не треба ни Бакир Изетбеговић, а
ни Рамиз Салкић. Довољни смо сами себи
да се свалимо у највеће блато из којег
се тешко можемо ишчупати, а сигурно се од прљавштине не
можемо опрати.
Још
једном да подвучем - нисам адвокат
Милорада Додика.
И
на крају, више пута сам наступао у
емисијама које је водио Сенад Хаџифејзовић,
којег знам три деценије, па и дуже.
Крсмановић
није и неће никад схватити да је искориштен
за спрдњу и да је и доведен да преко
Милорада Додика нанесе велику штету
Републици Српској и њеном Дану настанка.
Било
како било - ово је слика и неприлика наше
стварности и политичке сцене у Републици
Српској и о медијским манипулацијама.
Аферим
Здравко Крсмановићу.
+++++++++++++++++++++++++++++++++++
Наступ
који не доликује ниједном Србину, а
поготово не би требао бити примјерен
посланику у
Народној скупштини Републике Српске. Срећа
је што се ради о минорном политичару. Срамно
је позивати агресоре на мјесто злочина да
поново разарају
и кидишу на
српски народ и Републику Српску! Јер
Додик овдје није
битан. Он је само средство за
срамно експонирање Здравка Крсмановића.
је
постао најмлађи шампион Европе у аутомобилизму на брдским стазама!
Млади Србин је побиједио и у посљедњој трци сезоне, која се возила у
хрватском Бузету, и још једном доказао доминацију на брдским стазама.
Током
готово читаве сезоне Миљковић је био први у генералном пласману. Имао је Никола прилику
и да калкулише, и другим мјестом у Хрватској обезбиједи титулу. Али то
код њега не постоји као опција, када сједне за волан — само
концентрација и пун гас … До побједе!
Тако
је, са само двадесет једном годином, постао најмлађи европски шампион. У
Бузету код Ријеке возила се посљедња, 12. трка у сезони. Од тих 12
трка, Никола је осам пута побиједио, три пута био други и једном
трећи.
Незапамћено!
Од 12 трка, свих 12 пута на постољу! Сезона из снова за младог српског
возача, која га винула на кров Европе у ЕХЦЦ, такмичењу које је прије четири године успио да освојио и српски аутомобилски ас Душан Борковић.
освоjила jе данас бронзану медаљу на првенству свијета у њемачком Бранденбургу, пошто jе маратонску трку, дугу 26,2 километара, завршила на трећем мјесту.
Бедеч jе осваjањем бронзе поновила успјех од прошле године у Ђеру, када jе такође била трећа.
На
данашњи дан 15. септембра 1918. године почео је пробој Солунског
фронта, у Првом свјетком рату. Једна по једна окупаторска сила је падала
пред славном Српском војском!
Прва
и Друга српска армија биле су носиоци пробоја, што се испоставило као
одлучујуће за слом Централних сила. Мјесец и по дана потом капитулирала
је Аустро-Угарска, а убрзо и Њемачка. Српске снаге пресјекле су бугарску
војску и присилиле Бугарску да положи оружје
30.
септембра. Срби су приликом ослобађања отаџбине наступали тако брзо да
је француска команда молила српску Врховну команду да успори
напредовање, пошто француске трупе нису успијевале да држе корак са
српском пјешадијом.
Строј припадника Прве српске ескадриле
на летелишту Вертекоп код Солуна
Солунски
фронт настао је као покушај савезника да помогну Србију у јесен 1915.
године против заједничког напада Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске.
Помоћ је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије. Фронт
је утврђен годину дана касније, након опоравка српске војске и обнове
српске државе на територији Грчке. Операције
на Солунском фронту почеле су најесен 1917. године. Британска војска
поново је напала Турску, а Французи и Срби кренули су на север.
Пробој
Солунског фронта отпочео је 15. септембра 1918. године, на команду
француског маршала Франша Д'Епереа. Српска војска учинила је невероватан
подвиг, продирући чак 700 километара у правцу своје земље за само
петнаест дана. Кључни
сукоб одиграо се у бици код Доброг Поља, у којој је фронт пробијен. На
заповест краља Александра, српско напредовање настављено је несмањеном
жестином. Бугарска се убрзо предала, а немачка војска покушала да се
организује новим појачањима.
У
борбама код Ниша четрдесет седам немачких батаљона није успело да
заустави двадесет седам српских. Војвода Петар Бојовић савладао је
Једанаесту немачку армију, исту ону која је 1915. године освојила
Београд, и 12. октобра ушао у Ниш. Након победа код Параћина и Крушевца,
Срби су већ 19. октобра стигли у Београд.
Шта су о величанственом подвигу српске војске тада рекли највиши европски функционери:
Франше д’Епере, француски маршал: „То
су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то
су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива.
Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без
напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од
свих. То су те сјајне трупе, због којих сам горд што сам их ја водио,
раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове
отаџбине...”
Роберт Лесинг, министар спољних послова САД: „Кад
се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив
Србија. Српска војска је учинила чуда од јунаштва, а српски народ
претрпео је нечувене муке и такво пожртвовање и храброст не могу проћи
незапажено – они се морају наградити.”
Винстон Черчил, министар британске морнарице: „Што се тиче Србије она се заиста борила очајнички и славно, са страшним последицама по себе...”
Пол де Шанел, председник француског парламента: „После
Турске – Бугарска, после Бугарске – Аустрија, Срби су у Београду. Ми се
поносимо што смо били на страни ових хероја за време њиховог
трогодишњег изгнанства и ратовања.”
Алфред Краус, аустријски генерал: „Овом
приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље.
Ја сам их увек сматрао као војнички најјаче од свих наших непријатеља.
Задовољни са малим, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, вешти у
коришћењу земљишта, врло добро вођени, они су нашим трупама задавали
много више тешкоћа од свих осталих.”
Виљем Други, немачки цар, у телеграму бугарској Врховној команди: „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је о исходу рата. Срамота!”
Значај
који су ктитори, Свети Сава и Стефан Првовенчани наменили манастиру
Жичи као центру самосталне српске цrркве, крунидбеном месту будућих
краљева и саборном храму српског народа, данас истичемо кроз прославу
националног јубилеја 800 година постојања и непрекинуте духовне мисије
овог светог места.
На
данашњи дан, 14. септембра 1219. године, проглашена је аутокефалност Српске
православне цркве код ромејског (византијског) цара Теодора I Ласкариса и
никејског патријарха Манојла Харитопула.
Аутокефалност је
издејствовао Сава Немањић, који је изабран за првог српског архиепископа са
седиштем у манастиру Жича.
Цар Стефан Душан
Немањић је 1346. године уздигао српску цркву у ранг патријаршије. Успостављање
српске патријаршије значило је остваривање духовног јединства српског народа са
осталим народима који су живели у Душановом царству.
Оно је, међутим,
значило и сукоб са обновљеном Византијом и цариградским патријархом. После пада
српске државе под турску власт, патријаршија је престала да постоји.
Обновљена је 1557.
године, на заузимање Мехмеда Соколовића, који је за патријарха поставио свог
брата Макарија.
Данас
се у храмовима моли Господу да благослови "венац године" - да сачува
православље у миру, да ток године протекне добро, да градове Бог сачува
неповређене, да христољубивог владара земље заштити и дарује му победу над
противницима.
Такође
се моли за победу над кривоверством, за плодове земаљске, здрав ваздух, кишу са
небеса, за избављење од свих невоља...
Током
историје хришћанства није било јединствености о томе од када треба рачунати
почетак године. Некада је то био март месец, потом Васкрс.
Свети
Амвросије Медиолански каже да годину треба почети септембра месеца у славу
светога цара Константина, рођеног у Нишу.
У
Византији је још дуго било двоумљења. Први и шести Васељенски сабори сматрају
да је добро да се почетак године стави у септембру, налазећи за то библијско
оправдање. Јер, око празника јеврејске Нове године (Рош Хашана), која је била
пре неколико дана, Исус Христос, ушавши у синагогу, огласио је годину милости
Господње.
До
времена цара Душана, код нас је било докумената у којима година почиње марта
месеца.
Црква
сматра да је Христос рођен 5508. године по стварању света. У означавању једне
године значај имају и друге ознаке, њих помињу само врло ретки и прецизни
црквени календари.
Све
се заправо понавља у циклусу од 532 године. Почетак године је заправо почетак
једног индикта, њих има 15. Значајан је и "круг сунца", њих има 28.
"Циклус месеца" се понавља на 19 година.
Од
данашњег дана у нашем народу почиње сетва, у неким крајевима се носи семе у
цркву да се освети.
У земљи Кападокији, у селу Сисану, живели су благочестиви супружници, Сусотион и Марта, родитељи Светог Симеона, који је био васпитан у хришћанском духу. Још као дете, одлазио је у цркву, а након службе одлазио би он на неко усамљено место и своје слободно време проводио је у молитви. Напустио је родитељски дом веома рано отишавши у манастир, где се свима покоравао и служио, живећи строго, узимајући храну само једном седмично. Слава светог подвижника разнесе се свуда и почеше долазити многи, чак издалека, доносећи своје болеснике ради исцељења, истеравања демона...
И нико ко је дошао к њему, није се вратио празан, него је свако добио оно што је и тражио: неко исцељење, неко утеху, неко корисну поуку. Сви су се радосни враћали својим кућама, славећи Бога Свети Симеон Столпник, када би исцелио некога, увек је говорио: "Прослављај Бога који те исцелио и никако се не усуђуј рећи да те Симеон исцели, да те што горе не снађе".
Временом, све то блаженом Симеону постаде тешко, те он нађе начина да се избави од тога и сазида себи стуб на коме поче живети у посту и молитви. И би први Столпник. Тај први стуб био је висок 6 лаката, а временом му људи почеше дизати један по један стуб (од 12 лаката, 22 лакта, 36...), којима се он као лествицама пењао ка небеском свету, трпећи много на њима од кише. Чинио је многа чудеса и исцељења за свога живота, те тако би и после његовог упокојења. Када чесне мошти Светога Симеона беху положене на припремљену носиљку, патријарх желећи да узме на благослов неколико длака из свете његове браде, пружи руку, а она му се осуши.
Тек након усрдних молитви, рука патријархова постаде здрава. Примивши светитељево тело, мештани Антиохије га однесоше у велику цркву и догоди се много чудеса и исцељења на гробу његовом. На месту где је био његов стуб подигнута је прекрасна крстолика црква и велики манастир, те се тако испуни обећање његово, да он никада неће напустити своје место, и тако и би, јер ту, на том месту многи се излечише и многа чуда се догодише. Изнад стуба се јављала велика и сјајна звезда, која је обасјавала цео крај. То свето место било је неприступачно за жене и строго се пазило да женска нога не крочи ни на праг. Једном се једна жена усудила, преобучена у мушко, дотаћи се прага црквеног, али истог тренутка пала је мртва. Од тада ни једно женско није прилазило ни близу ограде.
Звездин
тениски клуб наставља са освајањем екипних титула. Послије освојених
екипних Првенстава државе за јуниоре и јуниорке за ову годину освојено
је и екипно Првенство државе и за пионирке.
И ово такмичење је одржано у Београду на теренима ТЦ Новак.
Овај
успјех су оствариле: Јелена Марјановић, Јулија Раденковић, Андријана
Војиновић, Анђела Крејић, Теодора Милошевић и тренери Павел Цинтула и
Марко Рељић.
