уторак, 31. децембар 2013.

СРЕЋНА НОВА 2014. ГОДИНА!


ДРАГИ МОЈИ ПРИЈАТЕЉИ -
СРЕЋНА ВАМ НОВА 2014. ГОДИНА!

Желим вам само оно што сами себи
и својим најдражима,
па и драгим људима желите!

Ви најбоље знате које су ваше жеље.

Ја их не знам, 
али најискреније желим 
да вам се бар дио 
тих жеља и оствари!


 




Из Аустралије је "кренула" Нова година....Њен долазак у нашим крајевима очекује се тачно на преласку између 24,00 сата 31. децембра 2013. и 00,01 сати, првог јануара 2014. године

До Нове 2014. године, остало је сасвим мало времена...

Свим добронамјерим људима - СРЕЋНА НОВА 2014. ГОДИНА!

недеља, 29. децембар 2013.

Као и сви други имам право да бирам своје пријатеље...


ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Имам ли користи од тога што сам на интернету, што имам два блога, што имам профиле на Фејсбуку, Твитеру и на Гоогле+.

На то питање и овај текст може дати бар дјелимичан одговор. Кад сам још прије шест и нешто више година отворио први блог нисам баш о томе много знао, јер сам мислио да ту и нема потребе да се много зна. Само сам онако на брзину сконтао – отвориш блог и пишеш о оним стварима које те интересују и пратиш шта други, такође, пишу и шта објављују.

Наравно да сам очекивао да ће на моје прве текстове бити коментара и то се управо тако и догодило. Сваким даном успостављана је нова комуникација са, углавном, непознатим људима који су из знатижеље настојали да се својим коментарима укључе у расправе и полемике о разним темама из бројних области, како се то каже – друштвеног живота.

Истина, на почетку, али наравно, као и много пута у животу, преварио сам се, јер сам мислио да ће то бити слабо запажено и да ће ми писање доћи само као тренутно опуштање и “убијање” времена у комуникацијама са непознатим људима. И тако је све и почело. А онда од те слабе “примијећености” блога и мојих текстова све је постајало много видљивије, доступније и муњевитом брзином се ширило као епидемија.

Морам признати да ми је одговарала таква комуникација и размјена мишљења, али не и искустава, јер су сва та друга и другачија искуства била мање више нескрена. Са друге стране, углавном, имао сам анонимне саговорнике, који су отварали своје профиле по интернету и узимали су анонимна имена, заправо иза тих “ницкова” крили су свој стварни идентитет. Е у томе и јесте сав проблем интернета, фејсбука, блоговања итд., што та пракса никада није напуштена, јер се све више и више множило анонимних ликова, а чим су се сакривали иза анонимности то значи да су се одлучили за баражну ватру из свих врста интернет оружја, односно  за нападе, вријеђања, пљувања, па чак и за пријетње, што није непозната “интернет стратегија”!?

И тако након много времена одлучим се да забраним коментаре и да само објављујем своје текстове или све оно за шта мислим да има неку вриједност и што мислим да би и друге честите и поштене људе могло да заинтересује. Јер, сваком човјеку треба много, много информација да би могао да опстане у овом и у оваквом свијету.
Сасвим ми је јасно да разни форуми, фејсбук, твитер, блогови исл. људима много више, него иначе, дају храбрости да се представе онаквима какви они заправо и нису. Људи су на интернету храбрији него што су то у стварном животу.  Интернет и разне врсте комуникација омогућавају им да се изаразе и да се на тај начин представе у најлошијем свјетлу, па чак и у најгорем облику људскости и нечовјечности. Многи анонимни ликови настоје да за себе приграбе улогу неког војсковође или лидера, а у стварном животу  далеко су чак и од такве  примисли, јер напросто, ради се о обичном људском шљаму који се "окитио" бескрупулозним" и најнижим људским вриједностима.

Анонимност је свакоме загарантована, а из анонимности долази све, па чак се испољавају и оне најниже људске страсти и карактер, који су и највећа опасност за истинску комуникацију у коју су укључени и медији који подстичу многе особе да се потпуно разобличе пред оним другим и другачијим људима. 

Наиме, на интернету ријетко се показују права лица или намјере, схватања, идеје и томе слично, јер анонимност многих дозвољава им испољавање најгрубљих понашања и појављивање у каквој таквој “јавности”.

Ово се, наравно, не односи на моје пријатеље и ништа од напријед реченог не може се уочити у свакодневним комуникацијама и у дружењима са познатим и са мени драгим људима...

Наставиће се...

Данас 29. 12 су МАТЕРИЦЕ! Свако ко је рођен - МАЈКА га је родила!


У другу недељу пред Божић пада овај празник. Ово је највећи хришћански празник мајки и жена. Тога дана дјеца поране и унапријед припремљеним канапом, концем, шалом, марамом или каишем на препад завежу своју мајку, за ноге, на исти начин, као што су њих мајке везивале на Дјетинце. 
Мајка се прави да не зна зашто је везана.
 
Дјеца јој честитају празник, а мајка онда дјели дјеци поклоне, и на тај начин се "дријеши". На исти начин се вежу и све удате жене, које се дријеше поклонима дјеци: колачима, или неким другим слаткишима.

Празник Материца се у новије вријеме свечано прославља и при нашим храмовима, нарочито по градовима. Богомољне жене у договору 

са свештеником припреме пригодну академију са програмом, 
у коме учествују дјеца са прикладним рецитацијама и пјевањем, 
а онда дјеца везују присутне старије жене.

Оне им се "дријеше" поклонима и припремљеним пакетићима, 

књигама, крстићима итд. Негдје се организује посјета болници, 
нарочито дјечјим одељењима, где се дјеци носе поклони, 
што даје овом празнику пун хришћански смисао.
Жедног напоји!
Гладног нахрани!
То је љубав и брига 
за жива бића!
То најбоље знају мајке!
МАЈКЕ - СРЕЋАН ВАМ ПРАЗНИК!
Славуј

субота, 28. децембар 2013.

ЗВЕЗДА ће "презимити" на челу АБА лиге


28. 12. 2013.
ЗВЕЗДА једва савладала Широки, учврстила се на челу АБА лиге!
ЦРВЕНА ЗВЕЗДА - Широки 73:66 (16:10, 22:24, 15:12, 20:20)

Београђани у мечу у којем су били велики фаворит нису блистали, 

али успјели су некако да дођу до побједе.

ЗВЕЗДА, водећи тим АБА лиге, остварила је циљ побједом над Широким, “дужником” из прве рунде и учврстила се на првом мјесту на табели.

ЗВЕЗДА није блистала, мучила се до самог краја, срећом расположени Симоновић (20 поена, пет тројки) и Нелсон (15 поена, пет асистенција) одиграли су на високом нивоу, а временом су им се придружили Катић (11 поена, шест скокова) и Блажич који је својих седам поена постигао 

кад је било најважније, у завршници.

СТЕВО ЖИГОН - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!


За сјећање и за памћење...
На данашњи дан /28. 12./ умро је славни српски глумац 

СТЕВО ЖИГОН.

Свако сјећање на СТЕВУ ЖИГОНА у мени изазива посебан осјећај.
Жигон је у Другом свјетском рату био 

у злогласном фашистичком конц-логору Дахауу...

У прошлом грађанском рату у БиХ био сам 1.334 дана 
у муслиманским злогласним логорима смрти. 
Дакле, био сам 44 мјесеца у логориа, 
а сам рат у БиХ је трајао 42 мјесеца (!).

Сергеј Александрович Јесењин - За сјћање и за памћење

НА ДАНАШЊИ ДАН /28. 12./ УМРО ЈЕ 
СЛАВНИ РУСКИ ПЈЕСНИК ЈЕСЕЊИН! 
ЖИВИО ЈЕ САМО 30. година.
-------------------------------------------------------------------
Сергеј Александрович Јесењин (рус. Сергéй Алексáндрович Есéнин; рођен је 3. октобра 1895. године у Константинову, близу Лењинграда. УМРО је 28. децембра 1925. године. Живио је само 30. година. Био је био руски пјесник, 

припадник књижевног правца имажинизма.

Јесењин важи за једног од најбољих и уједно најомиљенијих пјесника Русије. Због поријекла са села, он је себе сматрао „пјесником села“, 
и у многим својим дјелима бавио се животом на селу.

28 децембра 1925. Јесењина су пронашли мртвог у лењинградском хотелу «Англетер». Посљедња његова пјесма, била је "До виђења, друже, до виђења" "(рус. До свиданья, друг мой, до свиданья…)". По сведочењу Волфа Eрлиха, папир где је Сергеј написао ову пјесму, предао му је он лично уочи смрти. Јесењин му се жалио, да у соби нема мастила, 

и да је морао да пише својом крвљу.

четвртак, 26. децембар 2013.

Како и са чиме ћемо у Нову годину...ПИШЕ: СлАвКо ЈоВиЧиЋ СлАвУј

ПИШЕ: СлАвКо ЈоВиЧиЋ СлАвУј

Прођоше тако многе године, прођоше деценије, а многи од нас ево живимо чак и у два вијека. Започели смо живот у двадесетом и наставили га у двадесет и првом стољећу. 

Знам да није могуће у једном кратком осврту да се све оно што је прошло  "стрпа" у један текст, но била су то времена кад нашим прецима /не свим наравно/ није ваљао краљ, па им касније нису никако одговарали комунисти, па онда социјалисти и ево нас данас ту гдје смо? А како ствари стоје, изгледа да нисмо нигдје.

Теоретичари ово доба зову капитализмом, а они који су разочарани, а таквих је највише, најрадије би овакво стање умјесто капитализмом назвали - катаклизмом. Итина, прегруб је то термин и не би одговарао објективном стању у друштву, али се сасвим добро уклапа у размишљање оног човјека који нема ништа, који живи у потпуној биједи и у сиромаштву и за њега није битна дефиниција ниједног система. За њега би било важно да функционише иоле поштенији систем у којем би и ОН имао право бар на комад хљеба, ако су му неки ранији тирани отели комад родне груде и рођене земље, коју су многи својатали као отађбину, јер им је то требало због њих самих и због њихове користи. 

Многи од нас знају на хиљаде лопова који су се на крви и на патњама честитог народа обогатили без икаквог рада. Обогатили су се пљачкама и лоповлуцима. Али, каква корист ако их знамо, кад никога од њих  не смијемо да назовемо правим именом - ЛОПОВ. Јер забога, само суд и пресуда могу да кажу ко је лопов. 

Уосталом, никада се никоме није судило, па самим тиме, није му се ни изрицала "пресуда" што је поштен. Много је ситуација кад не можеш доказати ни оно што видиш сопственим очима.  Није онда чудо што и лопови имају имагинарну слику, јер и они мисле да су сви други, наравно осим њих, они прави лопови.

Треба ли народним масама само "хљеба и игара" и могу ли од тога живјети? Можда краткорочно гледано, могу преживјети, али колико времена, кад у наставку живота треба и даље живјети. Много је оних који мисле да су заслужни за неки друштвени напредак, али основни проблем је у томе што нема имена оних који су кривци за назадак.

Ордење се увијек дијели оним заслужним, мада се често додјељује и оним послушним. Тешко је одговорити на питање којих има више? Кад нисмо знали у прошлости  барем данас знамо да је много оних који су прошлост искористили у корист своје удобне и угодне садашњости. 

Све су то слике које су већ давно виђене. Да ли се баш толико разликујемо што су неки прихватили Цезаров, а они други Миланковићев календар. Сасвим је свеједно, јер вријеме не може да стоји, ма како га ми бројали и ма како га и којим датумима обиљежавали.

Приближава се Нова година, која ће постати стара, као и све претходне. Дакле, све се своди на вријеме и прелазак из "старог у ново" и опет повратак на старо, а ваљда ће неко дочекати и нешто ново?

За нешто новије или најновије и нисам баш у то сигуран...
Како год било ипак стиже Нова година.

Свима вама, драги моји, желим све најбоље у Новој години и свака срећа вас стизала!

среда, 25. децембар 2013.

ДА И ТО РАЗЈАСНИМО..../Преузето из научне литературе/


Јулијански календар или стари календар је увео Јулије Цезар 45. п. н. е. године и користио се у цијелој Европи до XVI вијека, када су државе почеле да прелазе на Грегоријански календар. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански календар за свој званичан календар.

Творац календара је грчки астроном Сосиген на иницијативу Јулија Цезара, по којем календар и носи име.

Јулијански календар није био савршен и његова разлика у односу на тропску годину се повећава за један дан сваких 128 година. То је касније увиђено, па је на сабору у Никеји 325. године одлучено да се из календара избаце 3 дана која представљају акумулирану разлику. 
Пошто је Јулијански календар и даље остао непромијењен, разлика се до XVI вијека акумулирала на 10 дана. Када су ово уочили, астрономи су одлучили да израде нови календар који ће бити усаглашен са тропском годином. То је постигнуто увођењем Грегоријанског календара.

Током XX вијека, практично све православне земље, прешле су на употребу грегоријанског календара (у свјетовне сврхе). Њихове православне цркве нису жељеле да користе „католички“ календар, већ су тражиле усвајање новог календара који би био прецизнији од грегоријанског.

Тако је на Свеправославном конгресу, 30. маја 1923. године усвојен Миланковићев календар. Међутим, како су све православне цркве аутокефалне, неке су цркве задржале употребу јулијанског календара (између осталих и СПЦ, иако је за нови календар усвојен њен приједлог).

Српска православна црква, која је била предлагач новог календара који је усвојен на конгресу 1923, и даље користи јулијански календар. Послије конгреса, СПЦ је Миланковићев календар начелно прихватила за употребу, али је његову примјену била одложила. Одлуку о примјени овог календара СПЦ није касније донијела и у употреби је и даље Јулијански календар.

Православне цркве које су прешле на Миланковићев календар:
  • Цариградска патријаршија
  • Александријска православна црква
  • Румунска православна црква
  • Бугарска православна црква
  • Кипарска православна црква
  • Грчка православна црква
Православне цркве које и даље користе јулијански календар:
  • Антиохијска православна црква
  • Јерусалимска православна црква
  • Руска православна црква
  • Српска православна црква
  • Грузијска православна црква
  • Јапанска православна црквa
Неке православне цркве користе оба календара:
  • Пољска православна црква
  • Албанска православна црква
  • Православна црква чешких земаља и Словачке.

уторак, 24. децембар 2013.

BiH: Bošnjaci neće domaće, hoće strane sudije

Bošnjački političari protiv Zakona o Ustavnom sudu BiH koji radi na osnovu podzakonskih akata. Održavanjem stranih sudija produžava se protektorat u BiH, tvrde srpski poslanici

Како ми јављају....Кренуо је Дједа Мраз....



Јуче је био дан који су дјеца 
чекала цијеле године! 
Дједа Мраз је кренуо на пут 
саоницама око свијета!

Надам се да су се дјеца припремила за долазак дедице с даровима. 

Дједа Мраз је јуче кренуо са Сјеверног пола.

 Ове године је кренуо десет минута прије него прошле године, 
а у тренутку кретања је на сјеверном полу била права сњежна олуја.

Дједа Мраз је морао раније да крене јер се предвиђа да би могао 
да западне у  сњежне наносе на проласку кроз РЕПУБЛИКУ СРПСКУ 
и то око Хан Пијеска и на превоју Чемерно, 
на путу од Фоче према Гацку...


За Црногорце није ни важно да ли ће Дједа Мраз да стигне прије Нове године или ће закаснити, 
јер је њима сваки дан Нова година, 
мислим на оно - 
да је сваки дан нерадни!

Примјећујем, а и увјеравам се у оно што видим....

ПИШЕ: Славко ЈоВиЧиЋ Славуј

Како сам старији или са годинама и искуснији, све више препознајем неке ствари на које раније никад нисам обраћао пажњу. Уосталом, то ми раније и није било потребно. Но, принцип једноставности и ненаметљивости или како се то у народу каже “досаде” - препознајем као лајт-мотив, модернистички казано, а преведено на наш језик и сврстано у нашу свакодневицу то се тумачи као – ма “боли ме уво за све”.

Сигурно је  да то не мора тако да буде, али ако баш и мора, онда заиста ништа не могу ту да промијеним! Како све то, пак, изгледа у нормалним околностима, е то зависи од много других фактора и разлике су очите, почевши скоро од сваког мјеста у окружењу, па било то радном, или код куће или са друштвом, односно са пријатељима и колегама итд.

Рођаци су ту неизбјежни, јер у кризним временима увијек се онако, право ни откуд, повећава број шире фамилије. Јер, напросто, људи вапе за приближавањем и за зближавањем, а најбољи је “рођачки” пут, па и онда кад су фамилијарни корјени дијаметрално различити, јер не могу бити супротни, али различити сигурно јесу!

Овакво гледање на стварност не треба мијешати са оним поједностављеним стварима, мада једноставност значи и остварење неког циља, користећи се при том минималним средствима, па била она етичка, морална, материјална, физичка, умна и сва друга, без обзира из које  друге сфере живота долазила. 
Ипак, све је од човјека и за човјека, па како буде? Некад буде добро, а много пута буде и наопако, односно буде трагично и ненадокнадиво.

Међутим, у свему томе живот је једино важан!

Заправо, то је једини принцип који је важан, јер је компликованост разних животних ситуација обрнуто пропорционална годинама искуства и животној доби.
Никада нико није стигао, нити је достигао идеал једноставности и прилагодљивости садашњости и стварности, ма колико она, само на изглед, била једноставна или оптерећена суровом стварности, у којој је свака пасивизација истовремено и предаја стихији која разара све друштвене системе и која руши сва добра, прије свега, она људска и која убија племенитост и доброту у човјеку. Кад би се то десило, онда би то било катаклизмично стање и пут без повратака.

Резултат свега мора бити прогрес који ће спријечити сурову компликованост и који ће успоставити надмоћност истине и поштења над лажима и лоповлуцима свих врста.

Са оваквим размишљањем требали би да кренемо у Нову годину, јер много је било нових година, које су након истека 365 дана /преступне имају и дан више/ постајале старе године, само смо ми у својим животима додавали по још једну годину старости и тако смо настављали даље...

понедељак, 23. децембар 2013.

Живот је само један и нема репризе!


Може и обрнуто:

- НИКО СЕ НИЈЕ РОДИО ДА БИ ДВА ПУТА ЖИВИО
И ДА БИ ЈЕДНОМ УМРО!!!

недеља, 22. децембар 2013.

Након што је све завршено и познато, беспредметно је о томе расправљати по систему - "Шта је могло и како је требало"... ТАЧКА.

Велики је успјех бити други у свијету...
********
Али много већи успјех 
је бити први на свијету ...
------------------
Између та два резултата велика је разлика.
............................
Оваква прилика за освајање 
првог мјеста на Свјетском првенству, 
само једном или ниједном,
 указује се у каријери неког спортисте...

Шта је ту је?
Стављена је тачка на 
Свјетско првенство за рукометашице.

Свака ће пјесма надживјети свог аутора...

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Пјесници су, несумњиво, паметни људи. Највећи број и то оних славних пјесника били су боеми и највећи дио живота проводили су у кафанама уз чашицу ракије и уз по неку цигарету.

Пјесници су људи који никада нису могли да живе од свог рада, односно од стихова које су стављали на папир.

Своја осјећања су записивали и то су касније у књигама и објављивали, али гледајући биографије славних пјесника сви су, углавном, били несрећни у животу и то су испољавали у својим стиховима.

Многи богаташи су настојали да се друже са пјесницима само због подизања сопственог имиџа и властите репутације у друштву, мада им је ријетко на ум падало и да материјално помажу пјеснике.

Такође, истина је да су ти богати снобови били незаинтересовани за пјесничка дјела.
Ријетки су били они који су, ако ништа друго, онда  бар прочитали неку пјесму од својих наводних пријатеља пјесника.

Зато се и чинила неправда према пјесницима, јер су пјесничка и умјетничка дјела била на најнижој цијени понуде и потражње на коњуктурном тржишту вриједности.

Пјесме се не продају, јер нико и не жели да их купује!

Пјесме или настану и неко их напише или никада не угледају свјетлост дана.

За све што су урадили пјесници, ето, одржава се традиција да им се по неким забитима, мада има и истакнутих мјеста на којима су им у знак захвалности подигнути споменици.
У неким мјестима славни пјесници су добили и по неку улицу да носи њихово име!!!

ТУЖНО И ЖАЛОСНО!

Данас у свету неђељу /22. 12. 2.013./ су ДЈЕТИЊЦИ!!!

У нашем православном календару
данас је дјечији празник 
- ДЈЕТИЊЦИ! 
Увијек пада у вријеме божићног поста...


Дјеца су дужна да служе и да часте своје родитеље 

(који их ујутро симболично требају да "вјешају", 
односно везивају каишем 
или неком шпагом за ноге као неку наводну казну)....

Наравно да се ради о традицији 

и игри одраслих са дјецом...
Па било у здравље нашој дјеци!
-----------------------------------------
Недјеља трећа пред Божић: Дјетињци
----------------------------------------------
Autor: Епископ Григорије

------------------------------

У нашој Цркви, а нарочито у богатом предању нашег народа, недјеље пред Божић су и по смислу и по садржају своме у потпуности окренуте овом великом Празнику. И док нас Црква, са једне стране, кроз богослужбене пјесме и химне уводи у ову велику, небо-земну тајну Божијег очовјечења, са друге стране, дуга и богата традиција нашег народа изобиљем најразличитијих, дубоко смислених обичаја које брижно чува кроз вјекове и сама нас уводи у свечано празнично расположење, припремајући нас за свјетлост, радост и топлину којима је овај празник преиспуњен.

Ова недјеља, трећа пред Божић, у народу је позната као недјеља Дјетињаца. У тај дан, који је уистину празник све дјеце, она бивају "везана" од стране родитеља али и свих старијих са којима се сусрећу и од ових "уза" се "дријеше", тј. ослобађају - припремљеним даровима. Ово везивање и дријешење, којима започиње тај претпразнички циклус обичаја, осим што ствара једну топлу и веселу празничну атмосферу има и дубљи, озбиљнији, по свему хришћански смисао. У њему нам, се кроз игру, даје и открива велика истина о односу љубави и слободе.

Ово везивање подсјећа на нашу честу, дубоко људску и дубоко острашћену потребу да оно што волимо макар и на силу вежемо за себе, али и на нашу сопствену поробљеност и спутаност страстима и жељама чији робови својевољно постајемо. Са друге стране, давање дара који постаје "откуп" за нашу слободу показује да љубав не може бити добијена на силу, да се она не може ничим условити нити приморати већ да је увијек и једино дар. Тај дар (дар као израз слободне љубави) не само да онога који га пружа ослобађа ропства, већ укинувши старе, наметнуте свезе, успоставља међу људима нове, слободно засноване, много чвршће и неупоредиво трајније. Учимо из овог празника да се љубав не узима већ добија; свједочимо да је свака друга привезаност осим привезаности за Христа, у ствари најобичније ропство.

И ето у народу, кроз обичај сачуване, дубоке истине наше вјере: нема љубави без слободе, нити слободе без љубави. Није ли и Христос, Бог Који живи у неприступној слави, волећи нас слободно баш због те љубави дао себе у "ропство" палој људској природи, да бисмо Његовим добровољним ропством ми, гријехом поробљени, били ослобођени? Будући током вјековног турског ропства спријечен да своју вјеру исповиједа отворено, у храмовима, кроз прелијепа и дубоко смислена богослужења наше Цркве, наш народ ју је неоскврњену и чисту сачувао у овим својим благословеним хришћанским обичајима. Зато их Црква и данас, када своју вјеру живи слободно, чува и његује са неумањеном љубављу и брижношћу.

Празник Дјетињаца почетак је тронедјељног циклуса, који се наставља наредне недјеље кроз празник Материца, а завршава у недјељу посљедњу пред Божић празником Отаца. Видимо у свему овоме још једну особеност Божића, а то је да је он више од свих других – породични празник. Почиње овај циклус празником дјеце, јер Божић и јесте Празник Богомладенца Христа, тог Божанског Дјетета, малог Бога, "Богића" (одакле и потиче име Празника). Сљедећа, средишња недјеља Материца је празник мајки, јер мајка је та која је спона, мост, она која повезује, а посљедња, недјеља Отаца, подсјећа нас да Бог наш, Небески Отац, Који као дар Своје слободне љубави даје Самог Сина Свога, Христа Који се рађа и постаје онај Његов "откуп" за наше гријехе.

Уочи Божића сви очекујемо нешто за нас велико и значајно. Како је говорио један од Отаца наше Цркве - попут дјеце која са нестрпљењем посматрају трбух мајке која је у благословеном стању очекујући рођење дјетета, тако и сви ми вјерни, очију упртих у своју Мајку-Цркву са нестрпљењем очекујемо рођење Богомладенца. И можда управо због тога што се у овом Празнику Христос не јавља ни као Цар, ни као Судија, ни као велики и силни Господар васељене, већ као мало и нејако дијете, можда се баш због тога нико не радује Божићу као дјеца. Неким својим, код нас отупјелим чулом препознају земаљска дјеца у новорођеноме Христу Вјечно, Божанско Дијете, Које се попут њих игра, и кроз игру ствара од праха земаљскога свјетове. 

О Христовом дјетињству у Светом Писму није написано много. Међутим, оно што је Он Сам говорио о дјеци показује колико их је волио. Не само љубављу којом јачи воли слабијег, не само љубављу која значи наклоност. Христова љубав према дјеци прије свега је препознавање у њима онога што човјека чини сличним Богу, онога што му враћа и у њему обнавља првобитну чистоту и љепоту лика.

Заиста, нико као дијете својом безазленошћу, невиношћу и чистотом не посвједочује да смо боголика бића. A осмијех и поглед дјетета најбоља су потврда тога да смо икона Његова. Дијете не инсистира, није спутано плановима и интересима, не подозријева и не познаје лицемјерје. Цијелог себе даје у игри кроз коју пројављује и одговорност, и креативност, и све дарове своје.

Дијете вјерује лакше и дубље од одраслих, зато што вјери приступа једноставно. Не сумњајући и не престајући да посматра све оно се свим бићем диви тајни. Зато је велика тајна Христовог Рођења за дијете увијек извор радости и усхићења. У њему су безазленост пастира и мудрост Мудраца сливене у вјеру пред којом се Небо отвара.

Наш пад почиње онда када почнемо да напуштамо одлике дјетета. Онда када игру замијенимо проводом, безбрижност многобрижношћу, повјерење сумњом, машту жељама. Допустимо да бар у ове дане дјеца буду наши учитељи, кренимо смјерно за њима у сретање новорођеном Богомладенцу. Допустимо себи радост, свим срцем повјерујмо у чудо – све нас у овим данима позива да будемо. Дјеца Божија! Јер се приближава Царство Божије! Долази Онај кроз кога је све створено. Син Божији постаје и Син Човјечији. Грле се у неизрецивој радости Бог и човјек, Небо и земља! A све што је између њих пјева са анђелима:

СЛAВA БОГУ НA ВИСИНИ,
A НA ЗЕМЉИ МИР, МЕЂУ ЉУДИМA ДОБРA ВОЉA!