Сваком директору који заглави у затвор, а ријетки су они који се нађу иза решетака, у затвору им је као "бубрегу у лоју". Гледају телевизију, читају све новине, хране се као лордови, примају посјете итд... Али гдје су опљачкане паре? Е то их нико и не пита и то је највећи проблем. 

КЛИЈЕНТ: "Добар дан. Јесам, ли добио фирму за консалтинг".

"Јесте. Изволите".

КЛИЈЕНТ: "Са ким имам част да разговарам".

"Са генералним директором фирме".

КЛИЈЕНТ: "Шта кажете забога. Па зар ви нисте у затвору"?

"Јесам, у затвору сам".

КЛИЈЕНТ: "Па како се јављате на телефон".

"Једноставно. Преспојена ми је линија из фирме и директно је спојена на мој број у затвору".

КЛИЈЕНТ: "Па зар вас нико не мијења на мјесту директора док сте ви у затвору".

"Не мијења, јер сви они што су на слободи и што су остали у директорским фотељама су већи лопови од мене и нико од њих не може да ме замијени".

КЛИЈЕНТ: "Па како онда да успоставим директнији контакт са вама и да завршимо један посао".

"Врло једноставно. Одмах покрадите све што можете и стрпаће вас у затвор и овдје ћемо се наћи и све то ријешити. Боље ће вам бити овдје. Неће вас радници гањати за двогодишње неисплаћене плате. Неће вас нико тражити, а овдје ћете бити на сигурном.

ВИДИМО СЕ"!

Данашњи шаљивији, а више озбиљнији дио садржаја на порталу...Поздрав од Славуја.

"НАШ НАЈСЛУШАНИЈИ РАДИО"....само веселооооо.....

Слушалац: "Поздрављам најслушанији радио и наравно вас у

студију и у режији и на крају, и сам себе поздрављам, 

јер не вјерујем да ће било ко други да ме поздрави".

Водитељка: "Хвала вам на поздравима, 

ево и ми поздрављамо

вас и захваљујемо вам се што сте се искључили 

из програма".

Гледалац: "Добар дан. Јесам ли добио телевизију.

Водитељка: "Изволите, у програму сте.

Имате ли питање за нашег госта".

Гледалац: "Јој извините. Мени је интересантно 

само кад вас

позивам и кад су заузете линије, 

тада се забављам, а кад вас

добијем овако у програм то ми није интересантно, 

као ни ваша

емисија, а поготово ме не интересује ваш гост".

Слушалац: "Добар дан. Јесам ли у програму".

Водитељка: "Јесте, само изволите".

Слушалац: "Могу ли наручити једну пјесму од 

Јелене Карлеуше".

Водитељка: "Нажалост, немамо ниједну пјесму од Карлеуше. 

Може ли нека друга".

Слушалац: "Па забога kako немате, 

кад сте јуче пуштали њене

пјесме".

Водитељка: "Е па уважени господине, 

баш јуче смо добили налог

да морамо очистити студио од сваког смећа и мој колега из прве

смјене је све ЦД-еове Јелене Карлеуше 

однио 

и бацио у контејнер

за смеће. Ако знате гдје је сметљиште 

тамо потражите Карлеушине ЦД-еове".

Слушалац: "Добар дан. Поздрављам вас у студију 

и у режији. 

Може ли она пјесма - Вози ме на Пале".

Водитељка: "Ко болан да те вози. Ја. Па немам ја ни возачкогиспита, а немам ни аута.

Уосталом купи себи ауто и сам се вози и на Пале 

и гдје ти је воља. 

Халооо...халооо...Јеси ли још на линији.

 Изгледа да се наш

слушалац искључио и да је стварно кренуо на Пале,

само не знам што ће тамо".

Вози ме на Пале...

ЛИНК: http://vimeo.com/71259714

СНИЈЕГ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ И Федерални снијег.

"Хало. халооо...Је ли то метереолошка станица".

Метереолог: "Јесте, изволите"!

"Хтио бих да вас питам има ли снијега 

на Јахорини и колико је нападао".

Метереолог: "Па господине, ви сте добили метереолошку

станицу на Бјелашници, а ми смо у Федерацији БиХ. 

Назовите Јахорину и питајте, они су вам други ентитет.

Они су вам одговорни за свој, 

а ми смо задужени за наш снијег".

Suđenje za zločine nad Srbima u logoru "Silos" - “Nek vam je Bog na pomoći”

30 Januar 2014

Vijest

Albina Sorguč BIRN BiH Sarajevo

U nastavku suđenja za zločin počinjen na Igmanu (općina Hadžići), svjedok Tužilaštva BiH ispričao je da je od drugih osoba čuo da je optuženi Nedžad Hodžić učestvovao u ubistvu zarobljenika Jadranka Glavaša.

Slavko Jovičić je ispričao da je dvadesetak ljudi koji su s njim tokom 1993. godine bili zatvoreni u kasarni “Krupa”, među kojima je bio Glavaš, odvedeno na Igman. Kasnije je, kako je dodao, od drugih zarobljenih ljudi, kao i stražara, čuo da je Hodžić zajedno s drugim vojnicima mučio i zlostavljao Glavaša, koji je od povreda preminuo. 

“Ja bih volio kao čovjek da optuženi Hodžić, 21 godinu nakon smrti Jadranka Glavaša, kaže gdje je grob (…) Pričalo se da je zlostavljanje trajalo dva dana i dvije noći. Sve su mu polomili (…) Ubili su ga samo zato što je nosio prezime Glavaš. U to vrijeme Tihomir Glavaš je bio načelnik policije na Ilidži pa su ga povezivali s njim”, rekao je Jovičić.     

On je ispričao da su mu stražari, “kojima je valjao” i koji su se trudili da ga sačuvaju, pokazali Hodžića, kojeg je viđao kada je džipom dolazio u “Krupu”.

“Dva-tri puta sam vidio kada je udario dva logoraša, koji su pali, da li od straha ili udarca (…) Nije me tražio nikad imenom i prezimenom. Znalo se kad on stiže. Stražari su govorili: ‘Nek vam je Bog na pomoći koga dočepa’”, kazao je Jovičić,

Nedžad Hodžić i Dževad Salčin optuženi su da su, kao pripadnici Specijalnog odreda za posebne namjene “Zulfikar” Štaba Vrhovne komande Armije BiH (ABiH), mučili, premlaćivali i seksualno zlostavljali zatvorenike, odsijecali im dijelove tijela, zastrašivali ih i učestvovali u drugim nečovječnim djelima na planini Igman. 

Također, prema optužnici, Nedžad Hodžić je s drugim pripadnicima jedinice iz zatočeničkog objekta na Igmanu izveo Jadranka Glavaša, kojeg su udarali željeznim šipkama dok nije umro, te je optuženi poslije prijetio i drugim zatočenicima da će završiti isto.

Salčina zvanog Struja optužnica tereti da je odsjekao uho jednom zatočeniku.

--------------------------------------------------------------

Mujo Spirijan je svjedočio da je čuo da je osobi pod nadimkom Vojvoda Struja odsjekao uho. Svjedok je rekao da je pomislio da je to uradio optuženi Dževad Salčin, kojeg je poznavao po imenu i prezimenu, kao i po nadimku. 

Spirijan, nekadašnji pripadnik jedinice “Zulfikar”, kazao je da su do njega doprle priče da je to uradio Salčin. Na pitanje Salčina, svjedok je precizirao da je čuo da je to uradio Struja, pa da ga je to asociralo na njega.

Svjedok je kazao da on nije poznavao još jednu osobu s nadimkom Struja. 

Nastavak suđenja zakazan je za 6. februar.
**************************************
НАПОМЕНА:

 Поред стравичног мучења покојног Јадранка Главаша, којег је на крају Неџад Хоџић заклао. Поменуо сам и убиства Петрић Миломира, Витор Ранка, Голуб Анђелка, Давидовић Драгана, Његован Бранислава...али новинарка једино овлаштене Агенције која има права да извјештава из Суда БиХ то не помиње у свом тексту.

Такође, много тога сам рекао о страшним условима у фебруару кад су на Игману биле стравичне хладноће да су се муслимански злочинци иживљавали над немоћним српским логорашима, које су тјерали да се пењу уз залеђене јелике, затим да су тјерани у живе штитове, као и двије жене, извјесну Сабину Хрњић, те њену колегицу, нажалост Српкињу Наду Томанић /злогласне припаднице тзв. Армије БиХ/...Много других детаља сам предочио судском вијећу што нема у овом тексту...

Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ - Свијетом владају сила и моћ и то је највећа опасност за опстанак цивилизације

Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Патерналистички ставови су врло опасни, јер у крајњој линији они за циљ имају амбицију за старатељством над оним другима и другачијим, а све због изражених тежњи за хегемонизмом и доминацијом!

Стварне патерналистичке амбиције показују само они који су јаки над онима који су слаби. Та брига није искрена нити је поштена, нити је са намјерама да се слабијем помогне. Заправо, ради се о бризи ради својих интереса и личне користи.

Нема владања над другима без доминације, а свака доминација се остварује силом и моћи. Таквим недемократским методама /ма коме је стало до демократије?!/ служе се они најјачи и они који своје тежње остварују силом. Сила се у почетку манифестује најблажим вербалним методама, које касније еволуирају у притисаке и уцјене и на крају се користи и оружје. То значи да се иде и до коначног слома и пораза, односно иде се и до коначног уништења оног слабијег и беспомоћнијег.

Нико своје хегемонистичке циљеве никада није остварио љубавним „методама“, већ напротив, то је могуће само гажењем свих људских права и потпуне немоћи оних који су слабији, јер да нису слабији пружили би какав такав отпор тиранима.

Но, то у вечини случајева изостаје, јер за илустрацију таквог стања најбоља је народна пословица: "Шукаст се никад не боде са рогатим“ . Значење и поруку која долази из пословице они најјачи никада нису уважавали, него су силом крчили себи пут да би стигли до својих циљева, занемарујући право и правду других, углавном слабијих.

Зато су у свјетским размјерама неравноправно распоређени моћ и сила. Право и правда остају тако само фикције и они су непостојећи инструменти за одбарну слабијих и угњетаваних народа, а њих је и највећи број на овој планети, планети земљи из које све потиче и у коју се на крају крајева све и враћа, па и сам живот.

ДРАГИ ПРИЈАТЕЉИ - ДОБРО ЈУТРО уз јутарње кафице...

БРАНКО МИЉКОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

ЗА СЈЕЋАЊЕ И ЗА ПАМЋЕЊЕ...

Бранко Миљковић

Рођен је у Нишу 29. јануара 1934. године.

Године 1953. одлази у Београд на студије.
Дипломирао је филозофију на Филозофском факултету 
у Београду 1957. године.

Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо у часопису „Дело“.

Прву збирку песама „Узалуд је будим“ објављује 1956. 
и с њом постиже велики успех; најзначајнија је збирка „Ватра и ништа“, 
након које излазе и збирке „Порекло наде“ (1960) и „Крв која светли“ (1961). 
Збирка „Смрћу против смрти“ објављена је 1959.

Београд напушта у јесен 1960. године 
и одлази за уредника културе у Радио Загребу.

У ноћи између 12. и 13. фебруара 1961. 
његово обешено тело пронађено је у парку у Загребу. 

Имао је само 27 година.

Osnivači logora “Silos“ na slobodi

M. Filipović | 27. januar 2014.
Na Savindan, pre 18 godina, raspušten poslednji zloglasni sarajevski logor.
Jovičić: U logoru su ubijena 24 logoraša, dok ih je 120 umrlo od posledica mučenjа.

SARAJEVO - Na Savindan, pre 18 godina, raspušten je poslednji koncentracioni logor u BiH - „Silos“, u kojem je kroz torturu i pakao prošlo više od 600 srpskih logoraša, a na desetine ubijeno. Za ove zločine još nije izrečena presuda nikome iz tadašnjeg bošnjačkog političko-vojnog vrha, iako je reč o organizovanom i sistemskom srpskom stratištu!

Logor je raspušten dva meseca nakon parafiranja Dejtonskog mirovnog sporazuma i predviđenog roka za gašenje svih logora u BiH.

Tog 27. januara na slobodu su izašla 44 logoraša. Bolna sećanja na mučenja u logoru ima i poslanik SNSD u parlamentu BiH Slavko Jovičić koji je u zatočeništvu proveo 44 meseca.

- Na slobodu sam pušten na Bogojavljenje, sa još četrdesetak logoraša, sedam dana pre konačnog zatvaranja. Bila su to 44 meseca stravičnog stradanja i zlostavljanja - kaže Jovičić, za „Novosti“.

- Prema mojim saznanjima, 24 srpska logoraša ubijena su torturama, prebijanjem i mučenjem glađu. U „Silosu“ su bili zatvoreni muškarci od 14 do 85 godina i 11 žena, od kojih jedna u šestom mesecu trudnoće.

Jovičić je naveo da je na izgradnji famoznog tunela ispod aerodromske piste „Butmir“, „tunela srpskog stradanja“, koji su Bošnjaci nazvali „tunel spasa“, oko 50 logoraša ubijeno, šest iz „Silosa“, a ostali su bili civili prisilno zatvoreni u logor u Hrasnici:

- Bošnjaci su formirali vod sastavljen od Srba koji je, zapravo, bio „živi štit“ u odbrani njihovih teritorija na području Hrasnice, Butmira, Ilidže.

Kroz logor je prošlo više od 600 srpskih civila, uglavnom sa područja Pazarića i Tarčina.
On je dodao da je za prva 63 dana ropstva, od 77 kilograma koliko je imao, izgubio 43, tako da je 8. avgusta 1992. imao svega 34 kilograma.

- Da nije bilo kože, kosti bi se same rastavljale i raspadale. Vagali smo se na vagama koje su služile za vaganje žita - seća se on.

Logoraši su odvođeni na prve odbramene bošnjačke linije na Igmanu. Deportacije je provodila zloglasna bošnjačka jedinica „Zulfikar“, čiji je osnivač bio Zulfikar Ališpago, rodom iz Sandžaka. Logoraši su vođeni i u Hrasnicu, gde su danonoćno kopali tranšeje, pravili utvrđenja, rovove, bunkere.

- „Silos“ je najzloglasniji logor u proteklom građanskom ratu u BiH, zato što je najduže trajao i što su, kako su utvrdili stručnjaci na osnovu iskaza svedoka, logoraši u tom logoru mučeni na 167 načina, metodama koje su savremenoj civilizaciji nepojmljive i nerazumljive - tvrdi Jovičić.

Sva dokumentacija o tome bila je predata bivšoj glavnoj tužiteljki Haškog tribunala Karli del Ponte, ali se haški istražioci nisu previše bavili ovim zločinima.

- Od završetka rata, pa do danas, zbog stravičnih mučenja preko 120 logoraša je umrlo širom sveta, od Australije, Amerike, Evrope, Srbije i naravno na području Srpske - zaključio je Jovičić.

Srpski zatočenici svedočili su da su tadašnji zvaničnici 

u Vladi RBiH dolazili u „Silos“ i da su bili 

upoznati o dešavanjima u logoru.

---------------------------------------------------

STRADALE ŽENE I DECA

Najmlađi među logorašima bio je 14-godišnji Leo Kapetanović, a najstariji Vaso Šarenac, koji je imao više od 85 godina i umro je u „Silosu“ na temperaturi koja je uvek bila niža za deset stepeni u odnosu na spoljnu. Torture nisu bile pošteđene ni žene, od kojih je jedna bila u šestom mesecu trudnoće. 

Bivši zatočenik „Silosa“ Radojka Pandurević u ranijem svedočenju ispričala je da je i Alija Izetbegović dva puta bio u blizini „Silosa“.

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:-Osnivaci logora Silos na slobodi

На данашњи дан /27. јануара 1996. године/, на Светог Саву, затворен је и посљедњи концентрациони логор смрти "СИЛОС" у грађанском рату у бившој БиХ.

 ПИШЕ: славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ 

27. јануара 1996. године, на Светог Саву прије 18 година распуштен је посљедњи концетрациони логор у БиХ - Силос, и то два мјесеца након парафирања Дејтонског мировног споразума и предвиђеног рока за рспуштање логора у БиХ.

Из логора Силос, у којем је било затворено више од 600 српских цивила, тог 27. јануара 1996. године изашла су 44 логораша. Само седам дана раније на Богојављење и прије коначног затварања концентрационог логора смрти, након 44 мјесеца стравичног страдања и злостављања, односно након 1.334 дана муслиманке власти заједно са још четрдесетак логораша пустиле су ме на слободу, дакле 19. јануара, те 1996. године.

Логор је отворен 11. маја 1992. године, а затворен је истог датума када и злогласни фашистички логор из Другог свјетског рата Аушвиц. Најмање ту има било какве симболике и коинциденције.

Према мојим сазнањима, 24 српска логораша убијена су тортурама, свакодневним физичким злостављањем, пребијањем и мучењем глађу.

На изградњи фамозног тунела испод аеродромске писте “Бутмир”, 'тунела српског страдања'`, који су муслимани назвали `тунел спаса`, око 50 логораша је убијено, шест из Силоса, а остали су били цивили присилно затворени у логор у Храсници или ангажовани у тзв. Радни вод састављен од Срба био је заправо 'живи штит' у одбрани муслиманских територија на подручју Храснице, Бутмира, муслиманске Илиџе итд.

У Силосу су били затворени мушкарци од 14 до 85 година и 11 жена, од којих једна у шестом мјесецу трудноће.

Осим 11 војника који су били резервни војници ухваћени на линији у Хаџићима, сви остали били су цивилна лица. Кроз логор Силос прошло је, према мојим сазнањима и евиденцији, више од 600 српских цивила, углавном са подручја Пазарића и Тарчина.

Логораши су сваки дан добијали по пет кашика неке текућине и парче хљеба /хљеб се дијелио на 12-14 шнита/.

За прва 63 дана, од 77 килограма колико сам имао, изгубио сам 43, тако да сам 8. августа 1992. године имао свега 34 килограма. Да није било коже кости би се саме растављале и распадале. Вагали смо се на вагама које су служиле за вагање жита.

1993. године почело је одвођење логораша из Силоса на прве одбрамбене линије муслиманске војске на Игману од стране злогласне муслиманске јединице “Зулфикар” /Зулфикар Алишпаго оснивач и финасијер те злочиначке формације, родом из Санџака/, затим у Храсницу, гдје смо даноноћно копали траншеје, правили утврђења, ровове, бункере.

Концентрациони логор Силос је најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ зато што је најдуже трајао и што су, како су утврдили стручњаци на основу исказа свједока, логораши у том логору мучени на 167 начина, мучени методама које савременој цивилизацији су непојмљиве и нразумљиве.

Сва документација о томе била предата бившој главној тужитељки Хашког трибунала Карли дел Понте, али то је био Сизифов посао, јер Дел Понтеова је имала само један циљ, а то је потпуна сатанизација српског народа. У међувремену од завршетка рата па до данас због стравичних мучења преко 120 логораша је умрло широм ове планете, од Аустралије, Америке, Европе, Србије и наравно на подручју Републике Српске.

С обзиром да је суђење у току ниједном реченицом нити својим потезом не желим да ометам ток суђења.

Свим сапатницима који су на најтрагичнији начин у току рата, али због стравичних посљедица и након рата завршили своје животе, уморене од стране злочиначких руку, метака, ножева итд. изражавам највећи пијетет и стално се молим Господу да њихове душе прими у Царство небеско.

ВЈЕЧНА ВАМ СЛАВА БРАЋО МОЈА, КОЈА ПОСТРАДАСТЕ САМО ЗАТО ШТО СТЕ БИЛИ СРБИ!

ДРАГА СРПСКА ДЈЕЦО КОЈА ИДЕТЕ У ШКОЛУ - СРЕЋНА ВАМ КРСНА СЛАВА СВЕТИ САВА!СВЕТОСАВСКА ХИМНА

Нотни запис Светосавске химне из књиге 
Корнелија Станковића,
објављене у Бечу 1859. године.

 
*******************
Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави,
Српске цркве и школе –
Светитељској глави.

Тамо венци, тамо слава,
Где наш српски пастир Сава:
Појте му, Срби,
Песму и утројте.

Благородна Србијо,
Пуна си љубави
Према свом пастиру
Светитељу Сави.

Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву:
Појте му, Срби,
Песму и утројте.

С неба шаље благослов
Свети отац Сава.
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.

К небу главе подигните,
Саву тамо угледајте:
Саву српску Славу
Пред престолом Творца.

Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави
Да нам свима сине;

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози:
Почуј глас свог рода,
Српскога народа.

Пет векова Србин је
У ропству чамио,
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли:
Појте му, Срби,
Песму и утројте.

Данас, 27. 01. 2.014. је: СВЕТИ САВА

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.

Свети Сава (световно име Растко, монашко име Сава; рођен око 1175. године у Расу, умро 14. јануара 1236. у Трнову, Бугарско царство) је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. Широко се сматра једном од најзначајнијих личности српске историје, а Српска православна црква га слави као свеца. Његова личност је остварила велики утицај на средњовековно српско књижевно стваралаштво, а његов култ се вековима негује у српском народу.

Најмлађи син Стефана Немање , великог српског жупана, звао се Растко. Родио се 1169. године и још од детињства је показивао да је обдарен изванредним даровима. Кад му је било 15 година, отац му одели један крај у својој држави, где би се учио управљању; а кад му је било 17 година, родитељи су већ помишљали и да га жене, мада је он већ почео мислити како да се одвоји од света и оде у манастир, да се посвети Богу.

Једном, кад су га родитељи позвали у двор, вероватно ради женидбе, дођу и неки калуђери из Свете Горе, а међу њима је био и један Рус. Растко се упозна с њим, распита се како се живи у Светој Гори, па кад је сазнао да је тамо управо онако како је он желео, договоре се да заједно иду у Свету Гору. Растко замоли родитеље да га пусте у лов на јелене, па док је био у лову у планини, искраде се од друштва, и са духовником Светогорцем и неколико верних слугу оде у Атон.

Изгубљеног Растка нигде нису могли наћи, те се коначно забринути родитељи досете да је могао одбећи са оним Светогорцем. Зато Немања отпреми једног војводу са неколико војника у Свету Гору да му врате сина, а у двору је за то време владала велика туга и жалост. Војвода похита што брже може и преко Солуна дође у Свету Гору. Ту се стане распитивати за Растка и дозна да је он у манастиру светог Пантелејмона. Војвода пронађе Растка и рече му да ће га вратити оцу милом или силом, макар и везаног. Растко се учини као да се покорава војводиној наредби и задржа војводу до сутра, па да се онда сви врате.

Увече Растко замоли игумана да за војводу и пратњу припреми добру вечеру, а после вечере одоше у цркву на бдење. Богослужење је било дуго, војвода и пратиоци уморни од пута и мало припити од вина, те задремаше у цркви. Растко се лагано искраде са једним духовником, оде на високу манастирску кулу, где га тај духовник постриже и обуче у калуђерско одело.

Кад се бдење заврши и Срби виде да нема Растка, опасно се наљуте на игумана и калуђере и ко зна шта би био да Растко са куле не викну на војводу да се остави кавге, јер је он ту и сутра ће се видети. Срби се смире и поставе стражу око куле.
Сутрадан зовне Растко војводу и пратњу и покаже им се са куле у калуђерском оделу. Кад га видеше закалуђерена, војвода и нејгова пратња бризну у плач. Но Растко их утеши, рекавши им да је то воља Божја и спусти им са куле своје световно одело и одстрижене власи да однесу родитељима и увере их да је он већ духовник, а уз то им преда и својеручно писмо за родитеље. Војвода се са пратњом врати у Србију.
Није дуго прошло, а по Светој Гори се рашчује да је син српског владара дошао да живи међу испосницима, а свако је желео да га види.

Растко је ступањем у монашки ред добио име Сава. Протат свих светогорских монаха, сазнавши ко је и чији је Сава, премести га у највећи манастир Ватопед, где је Сава произведен у јеромонаха.
Родитељи пак Савини, дознавши шта је њихов син урадио, дуго су га жалили и у знак жалости црно одело носили, али су се на крају помирили с тиме, верујући да је то Божја воља. Немања се почне дописивати са сином и с времена на време му је слао много новаца, да не би ни у чему оскудевао. Сава је све те новце делио манастирима и пустињацима. Једном замоли свог игумана да обиђе све манастире и пустињаке по Светој Гори, и кад доби дозволу, обиђе их све, идући бос. Када се вратио у манастир Сава рече игуману да жели и он да испашта у самоћи као што испаштају испосници, али му игуман не дозволи. Ипак, Сава се хранио само сувим хлебом и водом, а врло ретко је кушао по мало вина и зејтина. Сваку ноћ, до неко доба, молио се Богу и метанисао, а уочи недеље, проводио је на молитви док не огреје сунце. Ишао је лако одевен и бос и зими и лети, а од таквог ходања кожа на табанима му је тако одебљала да је могао ићи по најоштријем камењу. Сава је постао углед свим калуђерима и испосницима светогорским.
После неколико година и Савин отац, Стефан Немања, се закалуђери у Студеници и дође своме сину у Свету Гору.

До тада у Светој Гори није било српског манастира. Стефан Немања, који је у монаштву добио име Симеон, пропутује са својим сином сву Свету Гору, делећи милостињу манастирима и испосницима, и том приликом нађе једно згодно место где је био један порушени манстир и измоли од грчког цара одобрење да може манастир основати. Цар им поклони земљу и изда хрисовуљу којом њихову задужбину оглашава као манастир првог реда - царску задужбину - у наслеђе њиховим потомцима, и још им придода и један свој манастир, Зиг. Тако Сава са својим оцем, а уз помоћ тадашњег српског жупана Стевана Првовенчаног , подиже Хиландар, огради га тврдим градом и у граду подиже кулу као царски дом и многе ћелије. Ту се Сава и Симеон настанише, живеше и Богу молише. Није прошло много времена, а Хиландару беше природато четрнаест манастира и толико земље да је две стотине калуђера могло у њему живети. Но, Симеон је у Хиландару живео само осам месеци, па умро.

У Хиландару је Сава прикупио много побожних и у богословској науци учених људи, да се брину о духовној настави, те ускоро Хиландар постаде као нека духовна академија за све оне који су желели добити више богословско образовање. Ту је Сава саставио правила по којима се имају владати калуђери и та су правила позната под именом Типик светог Саве. У Светој Гори написао је Сава и житије свога оца, преподобног Симеона.

У то време у Србији се десише озбиљни догађаји. Вукан је устао на свога брата Стевана Првовенчаног, отео му престо, а земља је због рата и пустошења опустела, те завладала велика глад. Стеван посла писмо Сави у Свету Гору, и замоли га да похита и дође у Србију, и донесе тело очево, не били над мртвим очевим телом измирио браћу. Сава пожури те крене у Србију и понесе очево тело, које је потом сахрањено у Студеници. Сави пође за руком да измири браћу, и Стеван у знак измирења, почне зидати цркву Жичу. За то време Сава је већ био постао архимандрит.
Сава је мислио да се одмах врати у Свету Гору, али га догађаји задржаше, те се прилично задржа у Србији. У то време, нападе на српске земље бугарски властелин Стрез и Сава оде нападачу да га наговори да одустане од рата. Стрез није хтео ни да чује те му Сава напослетку рече: "И ми имамо коња и јунака, а Бог ће видети ко је крив: ми или ти". Те ноћи Стрез напрасно умре, и у обе војске, и српској и бугарској, веровало се да га је Сава уклео.

За време свог боравка у Србији Сава је настојао да се подижу цркве, уређивао је службу у црквама, по угледу на службе у Светој Гори, уводио је лепе обичаје, а штетне искорењивао.
После тога Сава се врати у Свету Гору, а одатле оде у Никеју грчком цару Тодору Ласкару и патријарху Манојлу, јер су у то време Латини (крсташи) били заузели Цариград и у њему владали. Сава им објасни да је Србима тешко да долазе чак у Никеју ради постављања епископа, већ их замоли да они за Србију поставе архиепископа, а да убудуће сами српски епископи бирају архиепископа. Цар и патријарх прихвате овај Савин предлог, али с тим да њега произведу за
архиепископа. Сава се у почетку опирао, али на крају пристаде, јер је то била згодна прилика, и тако је Сава успео да српска црква постане аутокефална, тј. независна. Било је то 1219. године.
При повратку у Србију, Сава, сада као архиепископ, сврати опет у Свету Гору, још једном обиђе све манастире, у сваком служећи, и производећи достојна лица за свештенике и ђаконе. Растајући се са тугом од своје омиљене Свете Горе, он са собом поведе неколико својих најбољих ученика, да их посвети за епископе.

Дошавши у Србију, Сава, у договору са Стеваном и властелом, раздели Србију на дванаест епархија и установи епископске столице, а за архиепископију одреди Жичу. У свим овим епархијама постави епископе, за протопопијате протопопе; препише свима законске књиге и упути их како да заводе ред. У овим црквеним реформама, Сава је забранио приношење крвних жртава у цркви и светковине пред црквом, те свечаре упутио у домове, створивши тако основу за прослављање Крсног имена или Крсне славе, како је то у уводу описано. Кад је увео ред, Сава уочи Спасовдана , 1220. године, сазове сабор код Жиче, па тад троноше Жичу и свог брата, дотле великог жупана Стевана, миропомаже и венча краљевском круном. Тако Стеван поста први краљ српски.

После свега овога, крене Сава у "канонску визитацију" по целој држави и свуда је учио, упућивао и јеретике (богумиле) обраћао у православље. После неког времена, крене на Србију угарски краљ Андрија, са великом војском. Сава оде к њему да га одговори од рата, а краљ му рече: "Кад си светитељ, учини какво чудо, па ћу ти поверовати и послушати". Сава се помоли Богу, те усред најжешће летње врућине паде крупан град, од којег и угарска војска настрада; и краљ видевши то чудо, врати се натраг.

Пред смрт свога брата Стевана, Сава је и њега замонашио и дао му монашко име Симон , а пошто је Стевановог сина Радослава поставио за краља, пожеле да испуни соју давнашњу жељу. Зато се укрца на лађу и отплови у Палестину, где је походио сва света места. У повратку свратио је у Свету Гору, па се врати у Србију. После шест година подиже се буна против краља Радослава. Сава окруни краљевском круном брата му Владислава, а Радослава закалуђери у Студеници, наденувши му име Јован Монах.

Осетивши да му се час смртни приближује, он одреди које ће се ствари, мошти и дарови, које је са собом из светих места носио, однети у Студеницу, које у Жичу, а које остати у Жичи, па једне ноћи мирно и тихо у својој 67. години испусти своју светитељску душу. Сахранише га у Трнову у цркви 40 мученика.

Свети Сава је умро 12. јануара, и у црквеним књигама тога дана се бележи и спомиње, али се спомен његов чини 14. јануара по старом календару - 27. јануара по новом.

МАШАЛА! Завршне припреме за учешће беха атлетичарки на Олимпијским играма у скоку "у вис", мислим у скоку "у амбис"!?

На брдовитом Балкану - потпуно је исто и по ноћи и по дану!

Ово је врло важно, поготово кад се иде у госте!

Ипак, потребна би била потврда

о пребивалишту,

јер тада би била искључена свака евентуална

грешка и нико не би могао да залута

и да оде код неког паметног човјека!