Најљепше српске пјесме, као и севдалинке написао је текстописац и композитор из Крагујевца Драгиша Недовић

Најљепше пјесме у бившој Југославији 
написао је текстописац и композитор 
Драгиша Недовић

Рођен је 20. jулa 1916. године 
у Крагујевцу, гдје је живио и радио 
све до своје смрти  31. jануара 1966. године.

Драгиша Недовић

----------------------------
Дуго година се мислило да је ово 
изворна народна пјесма, али није.

Milan Babic
Negde u daljini

Negde u daljini pogled mi se gubi
nekog u daljini moje srce ljubi
prolazi mi mladost i u ceznji vene
daleko si draga, daleko od mene

Ja ceznem i zudim za dalekim krajem
i za tvojim draga toplim zagrljajem
tebe srce zeli i o tebi sanja
tuzna mi je mladost bez tvog milovanja

Daleko si draga, daleko si mila
daljina je mnoga srca rastavila
dal' je verno tvoje, osecanje pravo
dal' ne gasne ljubav tihim zaboravom

Негдје у даљини - Милан Бабић

---------------------------------------
Од мноштва пјесама Недовић је

написао и компоновао и ове:

"U lijepom starom gradu Višegradu",

"Tekla reka Lepenica",

"Krca, krca nova kola",

"Smederevo, grade od starina",

"Kome šumiš, oj Moravo",

"Negde u daljini pogled mi se gubi", 

"Na Moravi vodenica stara",

"Karanfil se na put sprema",

"Šumadijo rodni kraju",

"Kosio sam seno, dole kraj Morave",

"Grošnica", 

"Bašto moja, puna li si cveća",

"Siromah sam druže",

"Harmoniko moja, suzom nakvašena",

"Ajd' d' idemo Rado",

"Jesen prođe, ja se ne oženi'", 

"Jutros mi je ruža procvetala",

"Lepe li su nano, Gružanke devojke",

"Stani, stani Ibar vodo",

"Obraše se vinogradi", 

"Prođoh Bosnom, kroz gradove",

"Pluća su mi bolna",

"Stade se cveće rosom kititi",

"Ja posadih jednu ružu belu",

"Ja ne žalim oči svoje", 

"Ništa lepše od naše seljanke",

"Lepo ti je biti čobanica",

"Zasviraj mi, stara frulo",

"Pesma harmonici",

"Ako pitaš srce moje",

"Tanko, Tanko Tankosava",

"Vidiš majko ono gore selo",

"Dragobraćo", 

"Ima jedno selo Beloševac",

"Korićani (Sretoh Danu kraj vajata)",

"Teci teci hladna Jesenice",

"Tebi moja Šumadijo",

"Što da žalim mladost svoju"

i mnogo, mnogo drugih. 
---------------------------------------------

Ко је био Драгиша Недовић

Драгиша Недовић се родио 1916. године у Крагујевцу, од оца Андреје и мајке Гине. Детињство му  је било тешко и гладно, као многа детињства у Србији, па је он, још као шеснаестогодишњак, кренуо трбухом за крухом, са половном гитаром у рукама и лепим гласом као јединим извором прихода. 

Са старом гитаром, у својој 16. години напустио је родни град и отишао у Босну и Херцеговину да пише севдалинке ...

И тако се обрео се у Босни, где настају севдалинке за које сви мисле да су, како рекосмо, народне песме, поникле у анонимности колектива. Међу њима се нарочито истиче „У лијепом старом граду Вишеграду“, која је настала 1936. године под насловом „Јутрос рано слушам“. 

После рата, њоме се прославио Химзо Половина, који је, да би је „побошњачио“, избацио завршне стихове ове аутобиографске лирске повести (достојне наследнице Шантићеве „Емине“), о Недовићевој љубави према вишеградској муслиманској девојци, Кики. 

Стихови су гласили: „Устај, испрати ме, морам да путујем,/ у Србију идем, своме родном граду,/ за тобом ћу, Кико, вечно да тугујем,/ зашто сам те саму оставио младу“. 

После Босне, млади и материјално оскудни Недовић („Сиромах сам, друже“ је песма у којој он описује своје једино „богатство“ − „скршену гитару“) прелази у Далмацију, где настају његове „приморске“ песме, међу којима се нарочито истичу 

„Кад си била, мала Маре“ и „О, липа ти незнанко“. Ова потоња била је препев једног догађаја који се збио у предратном Сплиту – лепа Американка, на јадранском крстарењу, загледа се у Сплићанина и одведе га са собом. Недовић тада испева: „О липа ти незнанко/ из којег си града?/ А ча ћеш ти у Сплиту?/ Ча тражиш тамо врага?“ И дода, патриотски (чак локалпатриотски): „Ово је наше море,/ наши су момци из Сплита,/ а не за липу незнанку/ што белим светом лута“… 

Данас би Хрвати пре признали злочине из „Бљеска“ и „Олује“ него да то нису народне далматинске песме. Године 1962, Иван Деметар, директор хрватског Завода за заштиту малих ауторских дела, писао је београдском Заводу за заштиту ауторских права малих извођача, у циничном тону, тражећи од Недовића да докаже да су песме његове. Недовић је то урадио, и додао: „Као Србин живео сам некада тамо и компоновао много хрватских, то јест далматинских песама, и то ћу увек бити у стању да им докажем“.

По повратку у Србију, Недовић наставља с компоновањем. Године 1941, поведу га на стрељање у Крагујевцу, али неки Немац (вероватно фолксдојчер) га препозна, и, уместо да га убију, пошаљу га да робује у немачки град Дормаген, одакле се, нарушеног здравља, враћа у родни град, и установљава да су многе његове песме уништене. Ипак, не предаје се, него решава да још више ради. 

Са друговима оснива Удружење композитора и писаца песама са народним мотивима. 

Године 1950. разболи се од туберкулозе, која је у то време била неизлечива. Пише песму „Плућа су ми болна“ (пева је потресно Нада Мамула), али песма бива забрањена због изазивања самоубилачких склоности код ТБЦ болесника. 

Ипак, кад је пеницилин пронађен, Недовић се излечи. 

Био је ожењен, и отац двоје деце – Александра и Раде, којој је посветио песму „Ајд д’ идемо, Радо“. Рада је била певачки обдарена на оца. У међувремену, Недовић постепено губи вид, а његове песме, не марећи за ауторска права, сви поткрадају.

Власти су га, као и Шумадију коју је опевао, презирале: обичан КВ радник (Недовић је, пре рата, био уписао гимназију, али није имао пара да се школује па је завршио машинску школу), а компонује, резоновали су „културњаци“. Кад би га неко од „буџована“ питао: „Како живиш, друже Недовићу?“, одговарао је: „Како живе директори, ја живим као пас. 

Како живе пси, ја живим као директор“. Своју патњу носио је отмено и достојанствено. Поверио се само хартији, на којој стоји запис једне његове песме: „О мом животу мало когод знаде,/ да ли сам сретно проводио век./ Живео сам, друже, у великој беди,/ песма ми је била утеха и лек“. Умро је 1966. у родном граду. 

Тек однедавно, захваљујући напорима различитих људи (новинар Драган Алемпијевић је 1999. објавио фељтон о њему у „Гласу јавности“ ), сазнало се о његовом раду и чињеници да је аутор низа песама за које се мисли да су народне. Чак ни његов син Александар, који је имао свега дванаест година кад му је отац умро, није знао пуно о његовом стваралаштву, па су му се, после фељтона у „Гласу“, многи јављали с новим сведочењима. 

Од 2006. у Врњачкој Бањи организује се фестивал Драгиши Недовићу у част. Зна се да је славуј мала птица, сиромашног перја, али чији се глас ни са чим не може поредити, по лепоти и по слободи и по разноликости израза. Драгиша Недовић је био србски славуј.

--------------------------

NAJTUŽNIJA PJESMA JUGOSLAVIJE: 

Ljudi su se ubijali zbog nje, Tito ju je zabranio…

Nevjerovatna priča prati numeru “Pluća su mi bolna” koju je 1950. napisao Dragiša Nedović iz Kragujevca kada je saznao da boluje od tuberkoloze… Mnogi smatraju da je ovo najtužnija pjesma ikada snimljena kod nas, a svojevremeno ju je lično Josip Broz Tito zabranio ...

Пјесма љубави ... АУТОР: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

SRAMAN ODNOS PREMA NAJVAŽNIJIM MEĐUNARODNIM UGOVORIMA - Dejtonskom sporazumu još nema tragа

  

              Sarajevo 21. 03. 2012.

Za nestanak Dejtona i Cefte niko ne odgovara  

Kapitalne dokumente tretiraju kao čarape...

Se­di­šte MIP-a

Nestanak originala Cefta sporazuma, jednog od najvažnijih 

međunarodnih ugovora BiH, nema obeležja krivičnog dela! Iza ovog skandaloznog zaključka stoji Tužilaštvo BiH, koje je ovih dana o svom nalazu obavestilo i Parlament BiH.

To znači da nadležni u Ministarstvu inostranih poslova BiH, iz čije arhive je i nestao sporazum, koji je pune dve godine bio „zaturen" pre nego što je 2011. sasvim slučajno pronađen, i ubuduće mogu da „gube" najznačajnije dokumente bez straha od posledica. Tumačenje Tužilaštva BiH znači i da niko nikada neće odgovarati za nestanak originala Dejtonskog sporazuma, daleko najvažnijeg dokumenta zemlje koja je i nastala na osnovu ugovora, overenog od najvećih svetskih sila, Srbije, Hrvatske i BiH. Bruka u svetu naneta BiH zbog gubljenja najznačajnijih međunarodnih ugovora, po Tužilaštvu BiH praktično i ne postoji, jer je iz njihovog obaveštenja Parlamentu sasvim jasno da se priča o tome završava stavom da skandalozni nemar MIP-a nije nikakvo krivično delo.

Tužilaštvo, takođe, očigledno smatra da je tim zaključkom stavilo tačku na slučaj.

U šturom odgovoru tužilaštva Parlamentu BiH ne navodi se, međutim, da li je tužilaštvo uopšte sprovelo istragu o skandalu kojim je BiH osramoćena u svetu, pogotovo što je pre ugovora o bescarinskoj trgovini sa sedam zemalja regiona nestao Dejtonski sporazum.
Podsetimo, za nestanak sporazuma o Cefti saznalo se pred kraj 2009. godine. Tada je iz MIP-a stiglo lakonsko objašnjenje da ugovor ne može da bude dostavljen Parlamentu jer ga je neko izgubio!

Na svu sreću, ostale zemlje, u kojima se vodi računa o važnim međunarodnim ugovorima, sačuvale su svoj primerak originalnog ugovora, pa njegova primena nije bila dovedena u pitanje.

Poslanik SNSD-a u Parlamentu BiH Slavko Jovičić još pre tri godine Tužilaštvu BiH podneo je krivičnu prijavu protiv N. N. izvršioca zbog krađe vrednog dokumenta.

Zgranut objašnjenjem koje je ovih dana dobio od tužilaštva, pogotovo zbog njihove tvrdnje da u nestanku ovog ugovora nema krivičnog dela, Jovičić kaže da se u odgovoru tužilaštva ne navodi ni da li je uopšte sprovedena istraga, već samo objašnjenje da u nestanku ugovora nema obeležja krivičnog dela. S druge strane, Press RS je od Tužilaštva BiH umesto odgovora o tome da li je sprovedena istraga dobio objašnjenje da „nemaju nikakav komentar na ovaj slučaj".

- Pitam se kako napamet mogu da tvrde da tu nije počinjeno krivično delo! Iz ovakvog objašnjenja stičem utisak da bi neko mogao da ukrade celu zgradu MIP-a, a da neko zaključi da ni tu nije počinjeno krivično delo. Posle ovoga niko neće odgovarati za nestanak jednog od najvažnijih ugovora, koje je BiH ikada potpisala. Ali ako znamo da je doskorašnji ministar spoljnih poslova Sven Alkalaj, u čijem mandatu je i nestao ovaj dokument, ni od koga ometan uništavao brojna dokumenta pred odlazak iz kabineta, onda nije ni čudo što uopšte može da se desi da nestane i jedan ugovor. U suštini, ovo je samo svojevrsna repriza slučaja nestanka originalnog primerka Dejtonskog mirovnog sporazuma, što pokazuje u kakvoj zemlji živimo - ističe Jovičić.

-------------------------------------

Ana Trišić Babić: Niko nije odgovarao

Zamenik ministra spoljnih poslova Ana Trišić Babić kaže da je ugovor o Cefta pronađen sasvim slučajno. Ona ističe da je originalni primerak nađen u odelu za međunarodna pravna pitanja MIP-a i potvrđuje da niko od potencijalno odgovornih za nestanak nikada nije odgovarao.
- Ugovor je pronađen početkom prošle godine, kada je odjednom „vaskrsnuo" u dokumentaciji Odeljenja za međunarodnu pravnu saradnju. Dokument je pronađen pošto je posle nestanka Hrvatska, koja je depozitar ugovora, uputila zahtev da dobije jednu kopiju kako bi nadomestila zagubljenu. S druge strane, Dejtonski sporazum i dalje se vodi kao „nestao", jer mu nema ni traga ni glasa - podseća Trišić Babić.

------------------------------------- 

Direktor Centra za međunarodne odnose Miloš Šolaja kaže da sam gubitak originalnog primerka ugovora Cefta nije mogao da omete njegovu primenu, ali da najviše govori o stanju institucija u BiH. Prema njegovim rečima, ovakvim potezima vlasti BiH dodatno ruše kredibilitet države pred svetom.

- Sama primena ugovora ne može da bude dovedena u pitanje, jer je originalni primerak ugovora kod zemlje depozitara. Međutim, nestanak ugovora je vrlo ozbiljno političko pitanje, koje ukazuje na sveopšti nemar i neozbiljnost države. Ali ako znamo da ni posle toliko godina ne znamo ni gde je originalan primerak Dejtonskog sporazuma, odnosno da ova država nema ni originalni primerak vlastitog ustava, onda ne treba toliko ni da nas čudi što su zagubili i sporazum o stupanju u Cefta - smatra Šolaja.

Dragan Risojević

СРЕЋНА ПРАВОСЛАВНА СРПСКА 2.012. НОВА ГОДИНА!

Данас, 09. 01. 2012. године, РЕПУБЛИКА СРПСКА СЛАВИ РОЂЕНДАН!

"Од своје мајке ко ће наћи бољу?!

А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова".

Алекса Шантић
----------------------------------------

РЕПУБЛИКО СРПСКА СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН /09. 01./

Oj Silose, Silose, šta se zbilo, zbilo se - RATNI ZLOČINI

Oj Silose, Silose, šta se zbilo, zbilo se
----------------------------------------------------

Zašto nova vlast u Federaciji, SDP-ova, Lagumdžijina, poreskim obveznicima trpa zločine počinjene pod SDA diktaturom?

Piše: Senad Avdić i Slobodna Bosna

Neko je, vladajuća većina u mojoj općini, Stari Grad Sarajevo, odlučio da iz budžeta za narednu godinu izdvoji sedamdeset hiljada maraka kao simboličan čin podrške advokatima koji brane uhapšene osumnjičene ratne zločince iz Hadžića. Navodno je Općina Ilidža za tu pravosudnu operaciju izdvojila čitavih sto hiljada maraka, Gradsko vijeće Sarajeva pedeset hiljada, a izdašan budžetski poklon tek se očekuje od Vlade Kantona Sarajevo. Zašto bi, zbog čega bi poreski obveznici Starog Grada plaćali sudsko-pravosudne nadnice advokatima nekih baraba iz Hadžića koji su van „svake razumne sumnje“ u logoru “Silos“- Tarčin držali zatočenike?

Kome je, čemu je služio taj zločinački provizorij, Silos u Hadžićima?

Čija je pamet u tom zatvoru četiri godine držala Slavka Jovičića Slavuja, recentnog državnog parlamentarca koji je odrapio tri-četiri teške godine logoraške torture u hadžićkom Silosu? Ko je iz vojnih, ili civilnih instanci osmislio taj uzaludni logor u Hadžićima? Hajdemo ovako: Slavku Jovičiću Slavuju svako jutro narede ti provincijski dušmani da zajaše konja kojeg je neko nacrtao na zidu! Kako Slavko krene, ubrzavaju ga nadležni istražitelji da se razlupa o zidne novine: zajaši na zidu nacrtanog konja; ne valja, ne valja i sto puta nije u redu.

Negdje u ratu upoznao sam ratnog načelnika Hadžića, jednog debelguzog besposličara, džamijskog fanatika, strukturiranog seoskog prevaranta Mustafu Dželilovića, šefa Ratnog predsjedništva općine Hadžići „u rasejanju“. Kad je bio u snazi, logističkoj milosti, Mustafa Muta Dželilović je u svakom od džepova imao po sto-dvjesto hiljada maraka. Jednom mu se, Dželiloviću, zalomilo da iz Zagreba do slobodnih teritorija dobaci neke zeznute prislušne uređaje - ovlastio ga šef svih hulja Hasan Čengić. Znate li ko je Hasan Čengić u globalnom poretku? Onaj što je dobio pare iz Kartuma u Sudanu od Osame bin Ladena pa ih proslijedio Osaminom nasljedniku Zavahiriju? Ima kreten, radi u Obavještajno-sigurnosnoj agenciji (OSA), Bašić se preziva, koji je nekad kad mu se ćefnulo u Varešu silovao nezaštićenu Hrvaticu. Taj Bašić, ta mrcina, kojoj tek treba dokazati gnusni zločin, cijelu svoju priču, ako je uopće ima, mora objasniti na Sudu Bosne i Hercegovine. Koja je institucija nadležna da finansijski i logistički podrži čovjeka koji je osumnjičen za najteže zločine?

Ova vlast, najnovija i najdemokratskija, tom fenomenu pristupa selektivno, kako joj se ćefne. Nedavno je moj dobar drug, uticajni advokat Fahrija Karkin pravomoćno oslobodio Samira Bejtića, optuženog za klanja srpskih civila na Kazanima. Kazani su općina Stari Grad, dakle tamo gdje sam i ja prijavljen i, čudna mi čuda, nije me niko pitao da iz svojih poreskih obaveza plaćam apanažu Fahriji Karkinu i njegovom nedokazanom zločincu Samiru Bejtiću. Ismet Dahić, predratni policijski šef a ratni vojni načelnik, veli ovih dana da advokatima koji zastupaju osobe optužene za ratne zločine treba platiti sto hiljada maraka. Vjerovatno je cijena tržišno osmišljena, ali ko to treba platiti? Iz čijeg će se džepa te pare izvući?! Bio jednom jedan čovjek, policajac i „nadzorni organ“ u Hadžićima, umro je i ne bih duljio o teškom slučaju. Bio je komandir policije u Novom Sarajevu, kontrolirao hotel Bristol i ostale popratne objekte. Penzionisao se negdje pred rat i aktivirao u nekim podbjelašničkim, policijskim maglama. Negdje usred rata kazao sam gospodinu da ga je malo „ponijela pjesma“, da se patriotski dug ne dokazuje kroz volumen uhapšenih, zarobljenih četnika. Nije gospodin policajac imao priliku da se uvjeri u moje Nostradamus operacije. I, na šta smo na kraju spali? Na to da mi, poreski obveznici općine Stari Grad odvajamo od usta kako bi platili odbranu neodgovornih huligana koji su hapsili po Hadžićima.

Onaj čovjek sa početka teksta, Slavko Jovičić Slavuj, državni parlamentarac i skupštinski partybreaker, htio on to priznati ili ne htio, ispričao mi je tešku, turobnu šaljivdžijsku priču: Molio Slavko Harisa Silajdžića, nekim svojim vezama dobacio do njega dok je bio u logoru, da ga oslobode iz Silosa. Slavko molio, Haris obećao, ništa od toga nije se desilo. Pa, negdje iza rata sretnu se Slavko i Haris na Palama, i premijer Bosne i Hercegovine Silajdžić uljudno se ispriča Jovičiću: „Burazeru, četiri puta sam za tebe molio Aliju, da te puste iz zatvora i nisam uspio.“ A, dovitljivi prigradski parlamentarac Jovičić odgovorio Silajdžiću: „Dobro je da nisi pet puta molio, odležao bih u Silosu pet godina, za svaki put kad si ti molio ja sam 'odvalio' godinu u Silosu.“

Šta koga briga je li neko u Hadžićima počinio nepravilnosti ili ih nije počinio? Postoji pravosudni poredak, tužilac 'vamo, advokat tamo, pa nek se naguravaju do mile volje. Ako meni iz džepa neko uzima pare za nepodopštine koje su se „omakle“ nasilnicima iz Hadžića, to je javna, vrlo pljačkaška operacija koju ja ne želim logisticirati. Neku su moju poznanicu neki moji poznanici držali u priručnom pritvoru - pljačkali, silovali, usred Sarajeva, stravičan, užasan, grozan zločin. Nešto se od toga provuklo i kroz pravosudne spise. Eto, ih tamo! Samo nek se zakonski od mojih usta i usta milion poštenih ljudi ne odvaja deset, petnaest maraka u ime zaštite tih poganćera koji su radili mozgu neprihvatljive operacije u ime patriotizma. Kakve ja veze imam sa zločinima u Hadžićima, odnosno na rubnim dijelovima Hadžića?! Nikakve! Postoji li ikakav način da se mene dovede u vezu sa Mustafom Dželilovićem? Ne postoji! Bi li Mustafa Dželilović pišljivu marku dao da mene od nečega odbrani?! Ne bi. A, šta sam ja kriv i što su građani općine Stari Grad krivi da im se iz novčanika sistemski i strukturalno vade pare za odbranu osam kabadahija iz Hadžića? --------------------------------------------------------------------------------------
Objavljuje portal - POSKOK na linku: http://www.bljesak.info/web/article.aspx?a=55dc74fa-147c-4471-8955-4e858d1abb4f&c=a76d03e1-6e68-46ef-9626-00aa1c12c7ae

ПИШЕ: Славко Јовичић - Забранити вехабије

Останак муџахедина, вехабија и других исламских радикала у БиХ последица је непоштовања Дејтонског споразума, јер је два месеца по престанку рата у БиХ, који овај споразум обележава, требало да сви страни држављани напусте БиХ.

Уместо протеривања, они су добили држављанство БиХ и штитили радикалне идеје међу домаћим исламским становништвом. Ревизија и одузимање нелегално стечених држављанстава само је делимично успела.

Тај проблем покренуо сам као посланик још 2008. године и наредних година стално потенцирао, али се у томе није постигло много. Последица је резултат напад на америчку амбасаду. Као посланик у Парламентарној скупштини БиХ поднео сам кривичну пријаву против оних који су издавали нелегална држављанства, међутим, из Тужилаштва БиХ сам добио одговор да је то застарело.

Додуше, негде око 1.800 држављанстава је ипак одузето, али боравак тих људи оставио је у БиХ последице у виду такозване „беле Ал Каиде“, а то је управо случај са нападачем на амбасаду САД.

Суштина моје иницијативе, коју ћу за десетак дана да поднесем, јесте да се уз координацију Министарства за избеглице, правде и безбедности неутралишу вехабије у Маочи, месту крај Брчког. Несхватљиво је да увече после девет часова полицајац не сме да уђе у то село, као да је то нека екс-територија.

Тамо мора да се уведе ред, то легло тероризма и најцрњих идеја мора да се растури. Не знам да ли би их требало раселити или урадити нешто друго, али окупљању вехабија у Маочи мора се стати у крај, као и на осталим тачкама у БиХ где се организују. Потом ћемо кренути на џамију краља Фахда у Сарајеву, где им је матица за цели регион југоисточне Европе. У тај главни вехабијски центар не сме ући ни полиција, ни било ко из обавештајних служби БиХ. БиХ има све механизме да заведе ред.

Зашто се то онда не чини? Можда је договор у томе да у Сарајево после напада на амбасаду САД, дакле део америчке територије у БиХ, борави заменик помоћника америчке државне секретарке Хилари Клинтон. Дакле, нападнута је територија САД, а они се тиме баве са тог нивоа, и још тај човек изјављује да је тај напад изоловани случај. Какав изоловани случај, када су вехабије пре две године у Маочи одржале конгрес? Негде око 350 особа је идентификовано као потенцијална опасност за безбедност и оне су под контролом.

Нама који смо у Парламентарној комисији за надзор над радом обавештајно-безбедносне агенције позната су та имена.

Али индикативно је да адвокат терористе тврди да је он неурачунљив. Ако је то тако, па зашто није пуцао у бабу, него се из Маоче и Брчког запутио за Сарајево са две пушке и две бомбе? Неурачунљивост је једно, али овде је реч о нечем другом: он је кренуо са намером да постане шехид, да пуца и да буде убијен. То је човек задојен најрадикалнијим исламом, припадник „беле Ал каиде“.

На ванредној седници Комисије, коју смо имали у суботу, тражили смо пуну информацију о свему, да се утврди ко је с ким имао контакте и ко је подстакао тероризам у центру Сарајева. Да је ово нормална земља, као што није, најпре би Бошњацима било у интересу да се реше таквих. Очекујем да после подношења иницијативе надлежни формирају тим и да се ти проблеми реше.

Оно чему се лично надам и што сматрам достижним циљем јесте да се вехабијски покрет у БиХ забрани и да се пресеку њихови канали финансирања. Јер, када остану без пара, неће моћи остати овде. Само у једној полицијској акцији код вехабије је у џепу пронађено 47.000 евра. Откуда му те паре када нема посао и ништа не ради, а није никаква тајна да тај новац долази из исламских земаља.

Аутор је посланик у Парламентарној скупштини БиХ

----------------------------------------------------

Текст на овом линку преноси Васељенска ТВ

Збогом Сарајево...збогом граде моје младости и мојих сјећања...

 ... Опроштајна поема Сарајеву

избрисана сјећања ...  

Pred najavljenu seriju koncerata u beogradskoj Areni i o histeriji srpskih obožavalaca Dine Merlina

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

НЕДЕЉА, 16. ОКТОБАР 2011.

Samo nek’ se pjeva

Ko pjeva "zlo ne misli" 

Da li je to tako?

Beograđani se u predugim kolonama i uz obezbjedjenje policije tiskaju pred blagajnama kako bi došli do ulaznice za najavljeni koncert Dine Merlina u beogradskoj Areni. 

Ništa to ne bi bilo čudno da taj isti Dino Merlin nije do samo prije par godina govorio da njegova noga neće stati na tlo zločinačke Srbije. 

Ali, vremena se mijenjaju, pa će, eto, Merlin - cijeli, a ne samo nogom, stići u Beograd i da ogromnu masu zabavlja pjesmom. 

No, to što je bio jedan od važnih kreatora pljuvanja na sve što je srpsko i što ide dalje od međe BiH u unutrašnjost Srbije, po svemu sudeći to više nikoga i ne interesuje. 

Jedna od najupečatljivijih izjava Edina Dervišhalidovića je ona data zagrebačkom Slobodnom tjedniku u kojoj je Beograd nazvao „leglom fašizma“, a 1994. na pitanje novinarke Globusa da li je moguć zajednički život sa Srbima, oštro je odgovorio:

- Ma, kakav suživot sa Srbima! Bog ne voli one koji siju nered i on će ih ukloniti pomoću naših pušaka.

A kad je rat uveliko završen, Dino nije prestao da zatvara usta. U sarajevskim Danima 2001. izjavio je sljedeće:

- Srbi bi trebalo da uzmu lijekove za svoje bolesti, jer je evidentno da su bolesni. Većina je bolesna i to je jedan od razloga zbog kojih bi trebalo da idem u Beograd, jer bolesnici se obilaze. (!).

Sa sigurnošću se može pretpostaviti da će zbog neviđenog interesovanja srpskih ljubitelja muzike za pjevanje islamskog teologa, beogradska muzička serija potrajati baš kao španske i turske sapunice i ići će u needogled i u nastavcima ...

Evo, samo na jednoj od slika i zvanične takve potvrde. 

Na slici jasno se vidi Dino Merlin kako zagrljen pjeva sa svojom zločinačkom bratijom. Za pretpostaviti je da je u toj zločinačkoj družini glavni vokal bio Dino Merelin, a da su zločinci iz njegovog “benda” bili prateći ili urlajući vokali, koji su feštali i opuštali se nakon zločina počinjenih nad srpskim narodom u Sarajevu. 

Leđima okrenut i sa pancir prslukom je čuveni sarajevski advokat Fahrija Karkin.

Članovi “benda”  bili su, kažem bili su, jer glavni predratni kriminalci i ratni generali muslimanske vojske su na razne načine, a najviše u međusobnim obračunima u samom toku rata, a neki i nakon rata - likvidirani.

**************************

Dino Merlin, rođen je 12. septembra 1962.  godine u Sarajevu, gdje provodi djetinjstvo i gdje se školuje. 1983. godine Dino osniva muzičku grupu "Merlin" za koju piše tekstove i muziku, i gdje pjeva, čime postaje jedan od najmarkantnijih frontmena na području bivše Jugoslavije.

Svoju solo karijeru Dervišhalidović započinje 1991. godine pod scenskim imenom "Dino Merlin". Tekstovi za masovnu publiku, proizašli iz ličnog iskustva, jedan su od glavnih razloga koji mu omogućuje da na regionalnoj muzičkoj sceni slovi za jednog od najvećih autora. Sve češće Dino upotrebljava instrumente orijentalne, etno muzike, usklađene sa novim zvucima elektronske muzike.

Po izlasku albuma "Sredinom", Dino organizuje koncert u Sarajevu na koji dolazi više od 60.000 ljubitelja njegove muzike. Na svoju dugu listu uspjeha, dodaje i dva učešća za izborima za Pjesmu Evrovizije. 1999. godine Dino Merlin odnosi i pobjedu, te predstavlja Bosnu i Hercegovinu na evrovizijskom finalu u Jerusalemu, osvojivši sedmo mjesto. Dino Merlin je na 56. takmičenju za pjesmu Evrovizije u Njemačkoj Bosnu i Hercegovinu predstavljao sa pjesmom pod nazivom "Love in Rewind". Pjesma je premijerno izvedena na BH Eurosong showu koji je emitovan uživo na BHRT-u. Prvi put Dino je jednu pjesmu otpjevao na engleskom jeziku. Osvojio je šesto mjesto te nadmašio svoj plasman iz 1999. u Jerusalemu, te postigao drugi najbolji plasman Bosne i Hercegovine na ovom prestižnom takmičenju.

.........................

Na slici je "civilni" i ratni Dervišhalidović, alijas Dino Merlin

On je i autor prve takozvane bosansko-hercegovačke himne "Jedna i jedina".  E ta “jedna i jedina BiH” o kojoj pjeva Dino Merlin i koju su svesrdno prihvatili navijači iz samo jednog – bošnjačkog naroda i jeste najveći problem za druga dva konstitutivna naroda u BiH, prevashodno za Srbe, mada se stidljivo i Hrvati odupiru težnjama stvaranja “jedne i jedine BiH”, onakve kako je vidi Dino Merlin.

"Civilni" i ratni Edin Dervišhalidović, alijas Dino Merlin

Izbijanjem gradjanskog rata u BiH, Dino Merlin stao je rame uz rame sa svojim istomišljenicima, čiji je jedini cilj bio stvoriti  BiH i to baš “jednu i jedinu”, po mjeri samo muslimanskog naroda. Istina je da nije često držao pušku u rukama, ali se pjesmom još jače borio za svoje ciljeve što je bilo ubitačnije od svakog oružja i tu mu se ne bi imalo mnogo šta zamjeriti. Ali, ima mnogo drugih stvari koje se Dinu Merlinu ne mogu zaboraviti. Učesnik je mnogih ratnih javnih muzičkih  manifestacija i to u društvu najvećih kriminalaca i ratnih zločinaca koji su počinili stravične ratne zločine nad Srbima u Sarajevu. 

-----------------------------------------------------

Pa, evo da predstavim Merlinovu 
raspjevanu bandu i zločince.

RAMIZ DELALIĆ ĆELO

Delalić Ramiz prvi put je kao počinilac ozbiljnog  kriminala evidentiran sa nepunih 20 godina, kada je nakon bjekstvaa iz njemačkog zatvora sa lažnim njemačkim pasošem uhvaćen na mađarsko-jugoslovenskoj granici. Nakon dolaska u Sarajevo bavi se sitnim kriminalom, a u proljeće 1992.  ubio je srpskog svata Nikolu Gardovića, ispred stare Pravoslavne crkve na Baščaršiji. Na svim TV stanicama prenesena je vijest o potjernici za Ramizom Delalićem Ćelom. U međuvremenu počinje rat i Delalić postaje komandant Devete motorizovane brigade. 

Zajedno sa komandantom Desete brdske Mušanom Topalovićem Cacom,  drži dugu liniju fronta u Starom Gradu. Ističe se naročito u borbama na Igmanu, koji je zahvaljujući, između ostalog, njemu i Caci, odnosno 9. i 10. brigadi,  ostao u rukama muslimanske vojske. U septembru '93. poslan je u Hercegovinu i u hrvatskom selu Grabovica, gdje su bili smješteni njegovi vojnici, u toku noći biva ubijeno 24 Hrvata i narednog dana i pet članova porodice Zadro. U oktobru 1993. uhapšen je u združenoj akciji SVB i SDB pod nazivom "Trebević" čiji je navodni cilj bio "obračun sa kriminalom" i "odmetnutim" komandantima. 

Tokom akcije je ubijen Mušan Topalović, dok je prevožen od komande Prvog korpusa do sarajevskog Centralnog zatvora, navodno, u pokušaju bjekstva. Sa Delalićem informativni razgovor obavio je  tadašnji načelnik Uprave vojne bezbjednosti Jusuf Jašarević. Razgovor se snimao. Ćelo počinje svojom klasičnom rečenicom koju je ponavljao još stotinama puta: "Juso, Kur'ana mi, sve ću ispričati..." Da se zaklinje da je ono što govori apsolutna istina, ponavljao je i u mnogim intervjuima koje je za novine dao poslije rata. U oktobru 1993. je zatvoren, ali ubrzo dobija poruku od predsjednika /Alije Izetbegovića/ da će sve biti uredu i da će biti amnestiran. 

.................

Tada se u zatvoru nalazi i njegov kasniji advokat Fahrija Karkin /član zločinačkog “benda, okrenut ledjima sa kratkom majicom i pancir-prslukom na sebi na pomenutoj fotografiji n.p.a./, optužen da je potpomagao "etničko čišćenje grada", učestvujući u organizaciji odlaska sarajevskih Srba i Hrvata preko Grbavice za novac. I Delalić i Karkin u zatvoru su imali bolje uslove nego ostali. Poslije izlaska iz zatvora, uz sebi najodanije ljude iz "jurišne grupe" Devete brigade, Ćelo se počinje baviti biznisom i povremeno, kako je rekao, odrađuje specijalne poslove za muslimansku vladu. 

Sa mnoštvom krivičnih prijava za reketiranje, iznudu, nasilničko ponašanje, lako se nosi. Uz pomoć Bakira Izetbegovića dobija ekskluzivni prostor u Štrosmajerovoj ulici u centru grada, gdje u otetom srpskom prostoru otvara kafić Kiborg. Nedaleko od njega prostor za svoj kafić dobija njegov jurišnik Musa Hota, koji ispred Ekonomskog fakulteta /zgrade koja je vlasništvo Srpske pravoslavne crkve i koja ni do dan danas nije vraćena pravim vlasnicima n.p.a./ otvara ljetnu baštu. Iako mu je formalno oduzet pasoš, jer je imao optužnicu za ubistvo, dobija pasoš od načelnika sarajevske policije Ismeta Dahića i odlazi u Tursku, gdje boravi nekoliko godina. Vraća se 2004, a juna 2007. je ubijen.

ISMET BAJRAMOVIĆ ĆELO

U “bendu” sa kojim pjeva Merlin je još jedan “ćelo”…Ismet Bajramović Ćelo (Sarajevo, 26.04.1966 - Sarajevo, 17.12.2008. bio je ratni komandant Vojne policije takozvane Armije BiH, a njegovo ime se nakon rata često povezivalo sa sarajevskim kriminalnim podzemljem. Kantonalno tužilaštvo u Sarajevu prije desetak godina protiv njega je podiglo optužnicu za ubistvo Rahmana Hajdarpašića. Ismet Bajramović svoju je kriminalnu karijeru na sarajevskim ulicama počeo kao sitni diler narkotika (kada se i navukao na drogu), neko vrijeme je bio u zatvoru zbog silovanja, a utjerivao je i dugove za prvog muslimanskog ministra policije Bakira Alispahića. Neposredno nakon rata preživio je atentat, a hvalio se i svojom sposobnošću sviranja klavijature. Naime, da bi imao pravo boravka u Njemačkoj Bajramović je jedno vrijeme posjedovao dokument u kojem je stajalo da je zaposlen kao muzičar, iako urbani muzičari kažu da je znao odsvirati samo uvod u pjesmu "Child in Time" grupe Deep Purple.

Čovjek za najprljavije poslove

Godinama kasnije Ćelo je postao šef sarajevskog, odnosno bošnjačkom podzemlja. Uvijek se trudio da izgleda što opasnije pa nikad nije skrivao da je naoružan, razmetao se svojim bogatstvom i vjerovao je da je nedodirljiv, ali zbog brojnih neprijatelja koje je stekao kroz kriminalnu karijeru uvijek ga je pratila horda tjelohranitelja. Bio je zapravo ono što su njegovi šefovi željeli: poslovođa organizacije čiji se vrh trudio izbjegavati medijsku i svaku drugu pažnju, čineći najprljavije kriminalne poslove.

Nikad osuđen zbog stravičnih zlostavljanja i ubistava srpskih civila

Po nekoj hijerahiji Ćelo je bio četvrti čovjek BiH u ratnim danima (iznad njega bili su samo Alija Izetbegović, Rasim Delić i Kerim Lučarević). Zbog ratnih zločina koje je počinio u Sarajevu za vrijeme rata Ćelu je tražio i Interpol, a bio je optužen za zlostavljanje pljačkanje i ubistva na stotine srpskih civila u Sarajevu, posebno u logorima u Centralnom “zatvoru” i u  "Viktor Bubanju". No, Ćelo kao i svi drugi muslimanski ratni zločinci i kriminalci zbog ovih zločina nikad nije osuđen. U medjusobnim obračunima sarajevske mafije ubijen je 2.008. godine.

JUSUF JUKA PRAZINA

Treći član zločinačkog "benda" je Jusuf Juka Prazina Јусуф  (7. septembar 1962. – 4. decembar 1933) је bio predratni sarajevski kriminalac, ratni komandant muslimanskih paravojnih formacija “Zelene beretke” od kojih je kasnije nastala takozvana Armija BiH, a kasnije i pripadnik hrvatskih vojnih formacija. Sarajevski kriminalac, siledžija i delikvent velikog kalibra, osudjivan i zatvaran mnogo puta, osamdesetih godina se uključuje u organizovani kriminal kao dobro poznat član podzemlja, vodeći vlastitu bandu za reketiranje. 

Još 1991. godine svoju bandu stavlja u službu muslimanskog vojnog i političkog vrha u Sarajevu i kao komandant vlastite paravojne formacije pod nazivom “Jukini vukovi”, učestvuje u masakru pripadnika tada regularne Jugoslovenske narodne armije tokom dogovorenog povlačenja u Dobrovoljačkoj ulici 2. I 3. maja 1992. godine. Na početku i tokom rata, pa sve do bjekstva iz Sarajeva Juka Prazina je sa svojom zločinačkom sabraćom počinio stravične zločine nad nedužnim Srbima kojima je bio zabranjen izlazak iz muslimanskog Sarajeva. 

Optužen za ratne zločine

Ratni zločinac i kriminalac velikog kalibra bio je optužen za mnogobrojne ratne zločine nad Srbima u Sarajevu, ali nikad nije izveden pred lice pravde, jer je pobjegao u Belgiju gdje je i ubijen.

**************

Nema tog prostora i trebalo bi na stotine hiljada stranica teksta da se opišu mnogobrojni ratni zločini članova “benda” koji, kako se vidi na slici, pjeva sa Dinom Merlinom. Ali, to beogradske ljubitelje muzike Merlina neće spriječiti da pohrle u Arenu i da slušaju pjesme onoga, koji je poslije rata u brojnim navratima, bolje rečeno, kad god je imao prilku, o Srbima i o Srbiji govorio najogavnije i najuvredljivije stvari. 

No, Srbi su takav narod koje nikakvo vrijedjanje ne uzbudjuje, pa će kako izgleda, sedmicama, pa možda i cijeli mjesec dana puniti beogradsku Arenu.

Istovremeno, Lepa Brena /Fahreta Jahić, 

po rođenju muslimanka/

ni pomisliti ne može bilo gdje da organizuje koncert 

i da nastupi u Federaciji BiH.

O Ceci, bilo bi iluzorno i u snovima razmišljati (!)

O svjetski poznatom i o proslavljenom 

srpskom režiseru Emiru Kustirici da i ne govorim.

Iako rodjeni sarajlija Kusturica ni sanjati ne može 

da bilo kad stupi na tlo svog rodnog grada Sarajeva, 

jer je Kusturica jedan od najomraženijih likova 

u očima bošnjačkog naroda.

ПАЖЊА!

Ово је само мали дио најогавнијих, најгорих

и пријетећих ријечи које је о Србима говорио

Един Дервишхалидовић, алијас Дино Мерлин:

Има ли било кога ко не разумије ове ријечи србомрсца Дервишхалидовића:

DINO MERLIN: "Ma, kakav suživot sa Srbima! Bog ne voli one koji siju nered i on će ih ukloniti pomoću naših pušaka".

DINO MERLIN: "Bog će pomoći muslimanima da pomoću muslimanskih pušaka unište Srbe" - ето, тако је говорио Дино Мерлин.

/Иако је завршио средњу исламску школу - медресу, не вјерујем да је то научио у школи!/

STRAVIČNO!

---------------------------

Pa eto, uživajte Srbi i pjevajte sa Dinom Merlinom dok će, istovremeno, na stotine srpskih majki kćeri, sestara i supruga i dalje plakati i tragati za svojim najmilijima koji su zvjerski likvidirani u Sarajevu, od strane Merlinove muzičke sabraće, i za kojima se i dan danas bezuspješno traga, nažalost.