ISTOCNO
SARAJEVO, January 11 /SRNA/ - Slavko Jovicic, an SNSD member of the BiH
House of Representatives, feels that the initiative of FBiH
Vice-PresidentSvetozar Pudaric and Sarajevo Mayor Alija Behmento erect
a monument to Serbs and Croats killed in Kazani in 1993 is fraudulent
and an attempt of the Sarajevo authorities to “cleanse” their conscience
of these crimes.
“With
all due respect to all innocent Serbs monstrously killed in Kazani,
this initiative is but an attempt of the Sarajevo authorities to
‘cleanse their conscience’ of these crimes,” Jovicic told SRNA.
He
says this is fraudulent because no one will ever see this monument due
to the inaccessibility of the terrain. “One cannot arrive in Kazani even
by jeep, let alone some other vehicle. What then would such a monument
serve? This is the very goal of the Sarajevo authorities – for no one to
ever see it, particularly not foreigners and those visiting Sarajevo,”
Jovicic said.
According to him, if they are “so generous,” why
don’t they erect a monument in the centre of Sarajevo, like they erected
a monument in a park to children killed in the war?
Jovicic said
that the monument would only serve the Bosniak authorities to say that
they allegedly paid their debt to innocent Serbs killed in the war.
“This
is a well thought-out deception by the originator of the idea, Svetozar
Pudaric. I must remind him on behalf of the Republika Srpska Alliance
of Former Camp Inmates that I have been asking for 15 years that at
least a plaque be erected at one location at least where Serbs were
detained, but they never allowed it,” Jovicic said.
He
recollected the attempt to put a memorial plaque in the yard of the
Viktor Bubanj garrison in 2003, when representatives of the Alliance
barely saved their lives from so-called multiethnic Sarajevo.
Jovicic,
who himself was imprisoned at the Silos camp, says it is known that
there were 124 camps in Sarajevo where the Muslim authorities held and
killed Serbs, but now the Sarajevo authorities, he says, have much
better locations to erect a monument to Serbs killed in the war.
“When
Pudaric, who launched the idea, finally commits to erecting a monument
to Serbs heinously killed in the BiH capital, where he spent the whole
war and was a member of the so-called BiH Army, why not erect it, say,
in the yard of the present BiH Court and Prosecution Building – the
former Viktor Bubanj garrison – where a camp for Serbs was run and where
dozens of innocent Serbs were killed in most monstrous ways?” Jovicic
asks.
***********************
FBiH Vice-President Svetozar Pudaric and Sarajevo Mayor
Alija Behmen yesterday signed a cooperation agreement on erecting a
monument to Serbs and Croats killed in Kazani in 1993.
The
initiative to erect a monument in Kazani, on the slopes of Mount
Trebevic, where Serbs and Croats were killed from mid-1992 to October
1993 and their bodies thrown into a pit, was launched two years ago.
After the war, the mortal remains of 29 persons were removed from the pit in Kazani.
The number of those killed has never been officially determined, and many feel that some of the killers are still at large.
Since
1994, 14 members of the so-called BiH Army were sentenced to prison
terms ranging from ten months to six years for the crimes committed in
Kazani.
ISTOČNO SARAJEVO /SRNA/ – Poslanik SNSD-a u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH Slavko Jovičić smatra da je inicijativa potpredsjednika Federacije BiH /FBiH/ Svetozara Pudarića i gradonačelnika SarajevaAlije Behmena za izgradnju spomenika ubijenim Srbima i Hrvatima na Kazanima 1993. godine prevara i pokušaj sarajevskih vlasti da “operu savjest” zbog tih zločina.
“Uz uvažavanje svih nevinih srpskih žrtava koje su zločinački poubijane na Kazanima, pokoj njihovim dušama, ta inicijativa je samo pokušaj sarajevskih vlasti za pranjem savjesti za zločine nad nekoliko hiljada sarajevskih Srba”, rekao je Jovičić Srni.
On kaže da je to prevara, jer na taj spomenik zbog nepristupačnosti nikad niko neće doći. “Na Kazane se ne može doći ni džipom, a kamoli nekim drugim prevoznim sredstvom. Kome bi onda takav spomenik na toj lokaciji služio? To i jeste cilj sarajevskih vlasti – da ga nikad niko ne vidi, pogotovo ne stranci i oni koji posjećuju Sarajevo”, navodi Jovičić.
Prema njegovim riječima, kada su tako “velikodušni” zašto ne naprave spomenik u centru Sarajeva, kao što su u Parku napravili stradaloj djeci.
Jovičić kaže da bi najavljeni spomenik služio samo bošnjačkim vlastima da uvijek imaju razlog da kažu da su se, navodno, odužile nevino stradalim Srbima.
“Riječ je o smišljenoj podvali inicijatora ideje Pudarića. Moram da ga podsjetim da u ime Saveza logoraša Republike Srpske već 15 godina tražim da se u Sarajevu barem na jednoj lokaciji gdje su bili logori za Srbe postavi spomen-ploča, ali nikada nam to nisu dozvolili”, rekao je Jovičić.
On je podsjetio na pokušaj postavljanja spomen-ploče u krugu logora “Viktor Bubanj” 2003. godine, kada su predstavnici Saveza logoraša Republike Srpske jedva izvukli “žive glave” iz “multietničkog” Sarajeva.
Jovičić, koji je i sam bio zatočen u logoru “Silos”, naglašava da je poznato da je u Sarajevu bilo 124 logora u kojima su muslimanske vlasti zatvarale i ubijale Srbe, ali sada sarajevske vlasti imaju, kako je rekao, mnogo boljih lokacija da naprave spomenik stradalim Srbima.
“Kada se Pudarić koji je, kako sam kaže, pokrenuo tu ideju, zalaže da se napokon napravi spomenik zvjerski likvidiranim Srbima u glavnom gradu BiH, u kojem je i on proveo cijeli rat i bio u takozvanoj Armiji BiH, zašto se, recimo, takav spomenik ne bi napravio u krugu današnjeg Suda i Tužilaštva BiH, nekadašnjoj kasarni `Viktor Bubanj`, u kojoj je bio logor za Srbe i u kojem je na desetine nevinih Srba zvjerski likvidirano”, zapitao je Jovičić.
Potpredsjednik FBiH Svetozar Pudarić i gradonačelnik Sarajeva Alija Behmen potpisali su juče u Sarajevu ugovor o saradnji u vezi sa izgradnjom spomenika ubijenim Srbima i Hrvatima na Kazanima 1993. godine.
Inicijativa da se na lokalitetu Kazani na obroncima planine Trebević izgradi spomen-obilježje žrtvama srpske i hrvatske nacionalnosti, koji su od sredine 1992. do oktobra 1993. godine tu ubijani i nakon čega su njihova tijela bacana u jamu, pokrenuta je prije dvije godine.
Iz jame na Kazanima su nakon rata izvađeni posmrtni ostaci 29 lica. Broj ubijenih zvanično nikada nije utvrđen, a mnogi smatraju da su neke ubice sa Kazana još na slobodi.
Od 1994. godine za zločine na Kazanima osuđeno je 14 pripadnika takozvane Armije BiH na kazne zatvora od 10 mjeseci do šest godina.
Прије
неколико дана на фејзбуку основана је
група тзв. „Revolucionarni Pokret Bosne i Hercegovine“.
Још
није познато, али у овом тренутку није
ни важно ко стоји иза ове групе. Док ово
пишем, овој групи придружило се преко
10.000 чланова или боље речено авантуриста.
У
"прогласу" чланови групе позивају
своје чланове и све грађане на протесте
широм БиХ. Протести су заказани
за 12. 1. у 12.00 сати. На страници групе
поменута су и имена највиших политичара
који требају уличним протестима да се
сруше са власти. На том списку су: Милорад
Додик, Златко Лагумџија, Драган Човић,
Сулејман Тихић ...
Међу
овим именима највећи проблем је Милорад
Додик који брани интегритет и уставну
позицију институција РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ,
а остала имена су тек онако "придодата"
као колетерална штета.
Организатори
фејзбук протеста указују на врло тежак
живот у БиХ и на још неке ствари, како
су их протестанти дефинисали. Да се ради
о тешком животу многих грађана у БиХ,
па то је свима јасно, али основни смисао
протеста је рушење РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и
то су организатори увили у обланду
тешког живота народа у оба ентитета.
Сасвим
је ирелевантно ко су организатори
и одакле је потекла ова идеја, односно
у којој кухињи и у којим круговима
је све ово скухано, али намјера је опасна.
Изазивањем немира покушава се створити
унитарна држава БиХ у којој би нестала
РЕПУБЛИКА СРПСКА. Сваком иоле бољем
познаваоцу прилика у БиХ ово мора бити
јасно.
Оно
што је још нејасно, а може се претпоставити
да организатори имају подршку и изван
БиХ и од многих тзв. невладиних
организација, као и од једног броја
самозваних аналитичара, који су се више
него добро ухљеблили захваљујући великим
средствима помоћи која долазе из
иностранства. Помоћ организаторима
протеста очито је да пружају и неки тзв.
независни медији, неки портали на
интернету који су у приватном власништву,
а који такође добијају финансијску
помоћ из иностранства.
У
свему треба посебно истаћи велики
допринос бошњачке дијаспоре, као
логистике, koja je oд свог оснивања имала
исте идеје, а све са једним циљем – да
се створи унитарна БиХ у којој би нестала
РЕПУБЛИКА СРПСКА!
Све
је, дакле, јасно и може се закључити да
је добро синхронизовано. Организатори
протеста мисле да је сада право вријеме
да се у БиХ почне са тзв. босанским
прољећем и да се великим уличним немирима
дестабилизује ионако врло тешка и
сложена политичко-економска ситуација,
па и сама уставна организација БиХ.
Уосталом,
врло брзо ће се показати да је ово о чему
пишем, а то је рушење РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ,
главни циљ фејзбук групе за протесте
у БиХ. Сад за сад, постоје индиције да
се овој групи придружио врло мали број
Срба из Републике Српске, мада је тешко
утврдити наводне учеснике, јер се сви,
као и организатори крију иза анонимних
имена на фејзбуку.
Све
се ради по оној народној „да се Власи
не досјете“!?
Указујем
и на још неке чињенице. У
оваквој БиХ није могуће организовати
било какве заједничке прославе и
манифестације, а камоли нешто друго.
Најбољи примјери зато су чињенице, а
оне говоре овако. Наиме, никада нико из
бошњачког народа није присуствовао
прослави Дана РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, нити
на било којем стратишту на којем се
обиљежава страдање Срба у претходном
грађанском рату. Такође, никада нико
од српских представника у заједничким
институцијама БиХ није присуствовао
обиљежавању тзв. Дана независности /1.
март/, као ни тзв. Дана државности БиХ
/25. новембар/. Зато
су сулуде овакве активности разних
авантуриста. Било какви улични протести
у БиХ, а поготово ширих размјера, никад
се нису мирно завршавали, већ су били
иницијална каписла за почетак крвопролића
и почетак сукоба, који се више не би
могли зауставити. На крају крајева, то
би онда био и отворени позивив страном
фактору за војну интервенцију у БиХ, а
све са циљем њене уставне и територијалне
прекомпозиције у унитарну државу. Но,
такви сценарији заговорника протеста
и рушења власти у БиХ су ипак далеко од
реалности.
ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ Писмо сам написао, сада већ "далеке" 2.009. године, а као да сам га написао данас, кад славимо 21 рођендан РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ.
Текст је објављен /11.06.2009/ у тадашњим дневним новинама "Фокус".
**********************************************
Народ
каже - "све је могуће"! Али многи,
такође, кажу да није могућа дрвена пећ!
Ево, ја кажем да јесте!
Па,
могућа је дрвена пећ и то за једнократну
употребу! Или у другом случају као
сувенир! Све те варијанте, наравно,
зависе од тога ко и како и из којег угла
гледа на одређене ствари.
Свако
има право на своје мишљење и то је
индивидуално право сваког појединца.
Исто тако, није забрањено сањати, жељети,
маштати... Био бих обрадован да се чују
многа мишљења, али да их изговарају људи
који ће се притом јавно идентификовати
и који ће стајати иза својих изговорених
ријечи или још боље - који ће стајати
иза својих урађених дјела, без обзира
какав је њихов карактер или ефекат. На
тај начин, и мени би било много лакше
разумјети многе, јер бих онда знао кога
уз себе имам као поузданог саборца у
реализацији наших идеја, циљева.
Наравно,
никада нико неће моћи да донесе закон
о љубави, односно неће моћи да ултимативно
захтијева или нареди оном другом да то
прихвати и да воли ако он (тај) то не жели
или једноставно ако неће. Јер, као што
желимо да живимо у слободи и да имамо
сва људска права, исто тако морамо имати
и обавезе да поштујемо устав и законе
који спречавају насиље или било какву
доминацију једних над другима... Свака
дискриминација, без обзира на њен
карактер или њено усмјерење према било
коме или било чему, јесте врло опасна и
она је, у ствари, недопустива!
Извини
"пријатељу" што ти овако пишем.
Звао бих ја тебе мобилним, али изгледа
да си у ромингу и нећу да иде на твој
трошак. А, право да ти кажем - не знам да
ли бих ти све овако јавно и транспарентно
и рекао путем телефона, јер "прислушкују
ме", па ко велим да је боље да ти неке
ствари овако напишем. Јер, оно што није
за(на)писано, није се ни десило!
Ако
си икада чуо шта ја говорим или шта
радим, онда си могао да запамтиш да
највећу захвалност дугујем најбољим
синовима из нашег народа - српским
јунацима, који су свој живот уградили
у темеље и стварање Републике Српске.
Претходних година био сам више него
разочаран (не)бригом овог друштва за
породице и дјецу чији су очеви дали свој
живот за опстанак и останак српског
народа на својим вјековним огњиштима.
У посљедње двије-три године стање се
поправља, истина не онако и оним темпом
како бих ја то желио, али поправља се и
то је видљиво у скоро сваком сегменту
нашег друштва и нашег пролазног
овоземаљског живота!
Ето,
овдје на овом вјечито трусном и тектонски
поремећеном балканском простору и
перманентној вјетрометини - народи су
се међусобно убијали и шта смо на крају
добили? Добили смо несрећу за све и зато
се само прагматичном и реалном политиком
могу рјешавати многа још увијек отворена
питања, а не ратовима који се кроз вјекове
циклично и генерацијски понављају и
догађају. Доста је више страдања српског
народа, не доста, већ и превише.
КАД СУТРА СЛАВИМО 21 РОЂЕНДАН И КРСНУ СЛАВУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ - НАЈВЕЋУ ЗАХВАЛНОСТ МОРАМО УПУТИТИ НАЈБОЉИМ СИНОВИМА СРПСКОГ НАРОДА КОЈИ СУ ДАЛИ СВОЈЕ ЖИВОТЕ ЗА СТВАРАЊЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ! Душа ме заболи и туга ухвати кад знам, а сви то знамо, да се РЕПУБЛИКА СРПСКА није на најбољи начин захвалила нити одужила породицама и дјеци СРПСКИХ ЈУНАКА ЧИЈЕ НАС ДУШЕ СА НЕБА ОПОМИЊУ НА ТО! Будимо искрени - мисле ли сви овако?
У
прву недељу пред Божић празнује се овај празник. Тога дана, исто као на
Материце, деца везују своје очеве, а ови им се "дреше" поклонима, исто
као и мајке. *********** Оци,
Материце и Детинци су чисто породични празници и за тај дан домаћице
припремају свечани ручак на којем се окупи цела породица.
Ови празници, и обичаји везани
за њих, доприносе јачању породице, слози у њој, разумевању, поштовању
између деце и родитеља, старијих и млађих, што све заједно чини породицу
јаком и здравом. А зна се да је породица темељ једнога друштва - државе
и цркве. ****** Нема народа без обичаја, без обзира у ком крају света живи. Свако село,
сваки крај, свака област, сваки народ, имају своје обичаје. Неки обичаји
припадају само ужем крају, неки захватају читаве области једне земље, а
неки обичаји су истоветни код различитих народа.
Има
једна сјајна анегдота коју као и неки
учесници свечане сједнице Скупштине
српског народа тог, сада већ историјског
дана - 24.10.1991. године, никад нећу заборавити
све док будем жив.
Наиме,
иако сам водио тим безбједности и био
задужен да све протекне у најбољем реду,
запала ме је и захвална улога у којој
се нисам прославио.
Пред
сам почетак сједнице неко је са касетофона
требао да пусти химну "Боже правде".
У
кабинету смо имали најновију линију и
неко из организације доставио ми је
касету на којој је била химна и мене је
запала улога да поред тога што сам бринуо
о безбједности и то урадим.
Али,
пошто је била нова линија са даљинским
управљачем никако ми није успијевало
да пустим химну "Боже правде".
Шта
год сам притискивао на даљинском увијек
ми је ишао "Марш на Дрину", композиција
са друге стране касете. Једноставно,
није ишло, па није.
Звао
сам многе да и они покушају, али нико
као ни ја није знао како да пусти химну.
И
као што се многе ствари случајно дешавају,
ето десило се тако да један електричар
Србин који се ту сасвим случајно затекао
има исту линију и само је он знао како
се са даљинским "рукује". Показао
ми је како се то ради и након што сам три
пута поновио радње да се не обрукам,
ипак сам се некако снашао. Ни крив ни
дужан и стицајем непредвиђених околности
тако сам се нашао и у Радном предсједништву
сједнице и први пустио химну.
Нико
није могао да ми замјери што је почетак
сједнице "из техничких разлога"
каснио више од 15. минута, па ни тадашњи
предсједник СДС Радован Караџић који
ме стално пожуривао.
И
након свих перипетија заорила се ХИМНА
"БОЖЕ ПРАВДЕ" и тако је почело
стварање РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!
О
атмосфери у Сарајеву, о страху за српски
народ, о свим другим аспектима нећу да
говорим, јер видим да о неким догађајима
из тог времена говоре они који су били
далеко од свих тих збивања, али и од
мјеста дешавања.
-----------------------------
НАПОМЕНА:
Прва
оснивачка Скупштина Републике Српске
Босне и Херцеговине је одржана 24. октобра
1991. године као Скупштина српског народа
у Босни и Херцеговини.
На
првој сједници одржаној у Плавој сали
у згради Скупштине БиХ у Сарајеву
донесена је Одлука о расписивању
Плебисцита и усвојена је „Декларација
о остајању српског народа у заједничкој
држави Југославији“. Референдум
/Плебисцит/ на којем су се Срби изјаснили
о останку у Југославији је одржан 9. и
10. новембра 1991. године.
У
складу са поштивањем људских права,
успостављеним међународно-правним
принципима, као и начелима и правилима
уставног поретка, Народна скупштина
Република Српска Босна и Херцеговина
доноси Декларацију о проглашењу Републике
српског народа Босне и Херцеговине.
9.јануара
1992. у Сарајеву одржана је свечана
сједница у Хотелу "Холидеј ин"
када је и званично проглашена Република
Српска Босна и Херцеговина.
Могао
бих много тога да напишем /већ сам у
неким другим приликама писао - како је
дошло до распада БиХ и почетка рата/.
Овај пут само ћу додати да је на тој
сједници било присутно 76 српских
посланика /сви посланици из заједничке
Скупштине БиХ све док је 14. октобра 1991. године није
разбила муслиманско-хрватска парламентарна
коалиција/.
Присутни
су били и то: 70 посланика из СДС-а; 4 из
Странке реформских снага /Странка Анте
Марковића, тадашњег предсједника СИВ-а
Југославије/ и 2 посланика из СПО /Странка
Вука Драшковића/. Тој сједници су
присуствовали и бројни други Срби /Срби
пресједници општина у тадашњој БиХ, као
и други истакнути српски представници
из јавног, културног и политичког живота
тадашње БиХ. Сви они су били само у
својству гостију и нису имали право
одлучивања..
Иако
је прошло 22 године од тог дана, сјећам
се скоро свих детаља, па чак и имена свих
посланика. Неки од њих, нажалост, нису
више међу живима.
Наравно,
ја летимично прегледам политичке стране
из многобројне дневне штампе, а он тражи
и прегледа огласе...
Каже
ми да се у огласима највише нуде разне
ствари на продају, а да се мало шта
купује. Кажем, ништа није чудно! Нема
народ пара и велика је криза, али само
за сиротињу...
Вели
он да би радо купио душу?! Заћуђен питам
га па зашто ће му, кад је он добар човјек
и са добром душом...
Наставља
мој другар даље и говори ми да су његову
душу већ поодавно нагризле разне
изопачености у овом друштву и да су му
неискрени људи, разне лопуже и лопови
скоро исисали сву доброту из срца и
душе, разумљиво разним неправдама...
И
ту се слажемо, јер нема потребе за било
каквим размимоилажењима у мишљењима.
Али, опет га питам и кад би било могуће
чију би "купио" душу? А и кад би била
душа на продају, велим да би била сасвим
мала понуда, јер су бесдушници у мањку
"репроматеријала" и сами остали
без душе...
Замислим
се због ове теме и саме вриједности
душе и кажем да је стварно запрепашћујуће
да је огроман број људи остао без властите
душе...
Не
знам разлоге, али помињем разне
ствари...лоповлук, себичност, општу
грамзљивост, похлепу, личне интересе,
ма разне облике отуђења људи, једних од
других...
Вјерујем
у Бога и само не помињем да су ђаволи
својим "техничко-технолошким"
достигнућима уништили многе душе
честитих људи...Срећом, нађосмо један
текст, онако забаван из ђет-сет друштва
и бар на тренутак престах да размишљам
о "трговини душама"...
То
ме спаси, јер не желим да и сам останем
без душе....
Тада, већ давне 1.992 године, 9. јануара, на Дан Светог архиђакона Стефана, одржана је историјска сједница српских посланика у Сарајеву када је проглашена РЕПУБЛИКА СРПСКОГ НАРОДА У БИХ.... Касније ће РЕПУБЛИКА СРПСКА добити своје име, које и данас носи и које ће трајно носити. Био сам шеф тима за све безбједносне аспекте и за безбједно одржавање те скупштине. И сад се сјећам колико смо напора уложили и са чиме смо се све сусретали, али хвала Драгом Богу, ниједан инцидент се није десио, иако се и сама сједница одржавала у узаврелој сарајевској атмосфери....
ЖИВЈЕЛА ТРАЈНО РЕПУБЛИКО СРПСКА!
НАПОМЕНА: Као учесници те, сада већ историјске сједнице, данас у политици активни смо само још МИЛОРД ДОДИК, који је тада био најмлађи посланик, а данас је предсједник РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ и, ето, ја који сам тада био у једној другој улози, а данас сам посланик у Парламентарној скупштини БиХ!
--------------------------------------- Од мноштва пјесама Недовић је
написао и компоновао и ове:
"U lijepom starom gradu Višegradu",
"Tekla reka Lepenica",
"Krca, krca nova kola",
"Smederevo, grade od starina",
"Kome šumiš, oj Moravo",
"Negde u daljini pogled mi se gubi",
"Na Moravi vodenica stara",
"Karanfil se na put sprema",
"Šumadijo rodni kraju",
"Kosio sam seno, dole kraj Morave",
"Grošnica",
"Bašto moja, puna li si cveća",
"Siromah sam druže",
"Harmoniko moja, suzom nakvašena",
"Ajd' d' idemo Rado",
"Jesen prođe, ja se ne oženi'",
"Jutros mi je ruža procvetala",
"Lepe li su nano, Gružanke devojke",
"Stani, stani Ibar vodo",
"Obraše se vinogradi",
"Prođoh Bosnom, kroz gradove",
"Pluća su mi bolna",
"Stade se cveće rosom kititi",
"Ja posadih jednu ružu belu",
"Ja ne žalim oči svoje",
"Ništa lepše od naše seljanke",
"Lepo ti je biti čobanica",
"Zasviraj mi, stara frulo",
"Pesma harmonici",
"Ako pitaš srce moje",
"Tanko, Tanko Tankosava",
"Vidiš majko ono gore selo",
"Dragobraćo",
"Ima jedno selo Beloševac",
"Korićani (Sretoh Danu kraj vajata)",
"Teci teci hladna Jesenice",
"Tebi moja Šumadijo",
"Što da žalim mladost svoju"
i mnogo, mnogo drugih. --------------------------------------------- Ко је био Драгиша Недовић
Драгиша Недовић се родио 1916. године у Крагујевцу, од оца Андреје и мајке Гине. Детињство му је било тешко и гладно, као многа детињства у Србији, па је он, још као шеснаестогодишњак, кренуо трбухом за крухом, са половном гитаром у рукама и лепим гласом као јединим извором прихода. Са старом гитаром, у својој 16. години напустио је родни град и отишао у Босну и Херцеговину да пише севдалинке ...
И тако се обрео се у Босни, где настају севдалинке за које сви мисле да су, како рекосмо, народне песме, поникле у анонимности колектива. Међу њима се нарочито истиче „У лијепом старом граду Вишеграду“, која је настала 1936. године под насловом „Јутрос рано слушам“.
После рата, њоме се прославио Химзо Половина, који је, да би је „побошњачио“, избацио завршне стихове ове аутобиографске лирске повести (достојне наследнице Шантићеве „Емине“), о Недовићевој љубави према вишеградској муслиманској девојци, Кики.
Стихови су гласили: „Устај, испрати ме, морам да путујем,/ у Србију идем, своме родном граду,/ за тобом ћу, Кико, вечно да тугујем,/ зашто сам те саму оставио младу“.
После Босне, млади и материјално оскудни Недовић („Сиромах сам, друже“ је песма у којој он описује своје једино „богатство“ − „скршену гитару“) прелази у Далмацију, где настају његове „приморске“ песме, међу којима се нарочито истичу
„Кад си била, мала Маре“ и „О, липа ти незнанко“. Ова потоња била је препев једног догађаја који се збио у предратном Сплиту – лепа Американка, на јадранском крстарењу, загледа се у Сплићанина и одведе га са собом. Недовић тада испева: „О липа ти незнанко/ из којег си града?/ А ча ћеш ти у Сплиту?/ Ча тражиш тамо врага?“ И дода, патриотски (чак локалпатриотски): „Ово је наше море,/ наши су момци из Сплита,/ а не за липу незнанку/ што белим светом лута“…
Данас би Хрвати пре признали злочине из „Бљеска“ и „Олује“ него да то нису народне далматинске песме. Године 1962, Иван Деметар, директор хрватског Завода за заштиту малих ауторских дела, писао је београдском Заводу за заштиту ауторских права малих извођача, у циничном тону, тражећи од Недовића да докаже да су песме његове. Недовић је то урадио, и додао: „Као Србин живео сам некада тамо и компоновао много хрватских, то јест далматинских песама, и то ћу увек бити у стању да им докажем“.
По повратку у Србију, Недовић наставља с компоновањем. Године 1941, поведу га на стрељање у Крагујевцу, али неки Немац (вероватно фолксдојчер) га препозна, и, уместо да га убију, пошаљу га да робује у немачки град Дормаген, одакле се, нарушеног здравља, враћа у родни град, и установљава да су многе његове песме уништене. Ипак, не предаје се, него решава да још више ради.
Са друговима оснива Удружење композитора и писаца песама са народним мотивима.
Године 1950. разболи се од туберкулозе, која је у то време била неизлечива. Пише песму „Плућа су ми болна“ (пева је потресно Нада Мамула), али песма бива забрањена због изазивања самоубилачких склоности код ТБЦ болесника.
Ипак, кад је пеницилин пронађен, Недовић се излечи.
Био је ожењен, и отац двоје деце – Александра и Раде, којој је посветио песму „Ајд д’ идемо, Радо“. Рада је била певачки обдарена на оца. У међувремену, Недовић постепено губи вид, а његове песме, не марећи за ауторска права, сви поткрадају.
Власти су га, као и Шумадију коју је опевао, презирале: обичан КВ радник (Недовић је, пре рата, био уписао гимназију, али није имао пара да се школује па је завршио машинску школу), а компонује, резоновали су „културњаци“. Кад би га неко од „буџована“ питао: „Како живиш, друже Недовићу?“, одговарао је: „Како живе директори, ја живим као пас.
Како живе пси, ја живим као директор“. Своју патњу носио је отмено и достојанствено. Поверио се само хартији, на којој стоји запис једне његове песме: „О мом животу мало когод знаде,/ да ли сам сретно проводио век./ Живео сам, друже, у великој беди,/ песма ми је била утеха и лек“. Умро је 1966. у родном граду.
Тек однедавно, захваљујући напорима различитих људи (новинар Драган Алемпијевић је 1999. објавио фељтон о њему у „Гласу јавности“ ), сазнало се о његовом раду и чињеници да је аутор низа песама за које се мисли да су народне. Чак ни његов син Александар, који је имао свега дванаест година кад му је отац умро, није знао пуно о његовом стваралаштву, па су му се, после фељтона у „Гласу“, многи јављали с новим сведочењима.
Од 2006. у Врњачкој Бањи организује се фестивал Драгиши Недовићу у част. Зна се да је славуј мала птица, сиромашног перја, али чији се глас ни са чим не може поредити, по лепоти и по слободи и по разноликости израза. Драгиша Недовић је био србски славуј.
--------------------------
NAJTUŽNIJA PJESMA JUGOSLAVIJE:
Ljudi su se ubijali zbog nje, Tito ju je zabranio…
Nevjerovatna priča prati numeru “Pluća su mi bolna” koju je 1950. napisao Dragiša Nedović iz Kragujevca kada je saznao da boluje od tuberkoloze… Mnogi smatraju da je ovo najtužnija pjesma ikada snimljena kod nas, a svojevremeno ju je lično Josip Broz Tito zabranio ...
“With
all due respect to all innocent Serbs monstrously killed in Kazani,
this initiative is but an attempt of the Sarajevo authorities to
‘cleanse their conscience’ of these crimes,” Jovicic told SRNA. 
.gif)
