ГДЈЕ СУ МИЛИЈАРДЕ?

 Претпоставља се, пошто прецизних података нема, да је ријеч се о милијардама, а оперише се податком о чак 50 милијарди долара, наглашава Јовичић....98 одсто свих донација завршило у Федерацији БиХ, у Републици Српској свега 1,5 одсто, а у Брчко дистрикту 0,5 одсто...

Разговарала: Снежана САМАРЏИЈА

САРАЈЕВО, 29. МАРТА /СРНА/ - Посланик СНСД-а у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Славко Јовичић, који је поднио оставку на чланство у ад хок Комисији Представничког дома за утврђивање трошења донаторских средстава, истиче да Комисија није могла да уђе у траг свим парама које су као донације ушле у БиХ.

"Моје намјере биле су да се разјасни гдје је утрошен бар дио тог силног новца. Претпоставља се, пошто прецизних података нема, да се ради о милијардама, а оперише се податком о чак 50 милијарди долара“, наглашава Јовичић за Срну и објашњава да је оставку поднио из моралних разлога, али и зато што надлежне институције БиХ нису радиле свој посао.

Према његовим ријечима, Комисија, која је започела рад у претпрошлом мандату Парламентарне скупштине, кренула је са најбољим намјерама и у почетку је имала успјеха у раду.

"Уз помоћ комисије за испитивање ненамјенског кориштења донација, која је своједобно формирана у Парламенту Федерације БиХ /ФБиХ/, утврђено је да се не зна гдје су завршиле двије и по милијарде КМ које су ушле у Сарајево“, подсјетио је Јовичић.
Он истиче да је 98 одсто свих донација завршило у Федерацији БиХ, у Републици Српској свега 1,5 одсто, а у Брчко дистрикту 0,5 одсто.
"Донаторским средствима у Федерацији БиХ располагали су углавном тадашњи властодршци из СДА“, рекао је Јовичић и прецизирао да је, за разлику од Федерације - Република Српска у потпуности оправдала добијена средства. 

Јовичић подсјећа да је Комисија на око 4 000 адреса послала писмо како би се барем донекле напредовало у утврђивању трошења донација, али да је одговор стигао са свега неколико стотина адреса.

"Индикативно је да се губи траг за 263 такозване невладине организације из иностранства, које су дјеловале у БиХ. Неоспорно је да су оне дијелом учествовале у обнови кућа и инфраструктуре, али су на то потрошена симбилична средства. Углавном су те невладине организације у БиХ опрале огромна финансијска средства и сад их ни Интерпол не може наћи“, упозорава Јовичић.

Истичући да је инсистирао да Комисија рашчисти колико год је могуће питање трошења донаторских средстава или да буде укинута, Јовичић је рекао да нико од надлежних није показао интерес да се то уради.

"Нисам желио да се претварам ни у судију, ни у тужиоца, ни у истражне органе, него да та Комисија натјера наше надлежне институције, а то су превасходно Тужилаштво БиХ, СИПА и Обавјештајно-безбједносна агенција, да раде свој посао“, рекао је Јовичић, који за опструисање рада Комисије директно одговорнима сматра одређене политичке кругове из Сарајева.

"Више пута сам рекао: `Ко је јамио - јамио`. Не желим да будем ничије покриће за лоповлук који се мјери милијардама долара“, поручио је Јовичић.
Он посебно жали због чињенице да у 21. вијеку у БиХ постоје избјегличка насеља без струје и воде те да још нису распуштени колективни центри.

Јовичић није могао да прејудицира каква ће бити судбина Комисије и да ли ће она наставити рад. "Тражио сам да се парламент изјасни да ли ће након моје оставке Комисија наставити рад или неће. Сад је на Колегијуму да сагледа досадашње активности и рад Комисије и да оцијени њену сврсисходност“, рекао је Јовичић, напомињући да се рад у Комисији, на његову иницијативу, не наплаћује.

Без обзира на оставку, он је најавио да неће одустати од активности да се разјасни питање трошења донација.

Јовичић је био члан Комисије у прошлом и актуелном мандату Парламентарне скупштине, а његову оставку на чланство у овом ад хок парламентарном тијелу Представнички дом је усвојио на својој посљедњој сједници.

Прва Комисија за за утврђивање трошења донаторских средстава пристиглих у БиХ основана је у мандату 2002-2006. године и она је утврдила да је у БиХ стигло најмање 7,5 милијарди КМ за које нема покрића гдје су утрошене, док је Комисија формирана у прошлом сазиву Представничког дома утврдила да је непознато шта се догодило са још 2,5 милијарде донаторских средстава.

http://www.srna.rs/novosti/92621/gdje-su-milijarde-.htm

ОДАВНО НАМ ЈЕ СВЕ ВЕЋ ПОЗНАТО, АЛИ НИШТА ЈОШ НЕ ЗНАМО!?

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Па шта?
Зар се изоловано од економске могла само и стално продуковати политичка криза

Они што ћуте о свему овом, мисле да су се самоизолованошћу спасили од личних траума, које су увијек као пратећа манифестација само изражене у посљедицама неке кризе. Не, ови други нису у праву. они су у још већој кризи и заблуди!

     Дакле, кризна времена већ и предуго трају и бар засад им се не назире крај. Данас, у модернистичкој ери најсавременијих техничких достигнућа, још нико није, а у ближој и даљој будућности и неће успјети да инволвира свој патент: "Како живјети без хране"?! Воде хвала богу има, међутим, вода је још увијек јефтин природни артикл, али је скупља од млијека и то баш овдје код нас у БиХ!

     Али, морамо се запитати - кад у овој напаћеној земљи није било кризних времена? А, богами, ено опасна економска криза прво je почела тамо код њих, у развијеним земљама.

     Управо су те земље највише и допринијеле оваквој ситуацији и сад цијели свијет су натјерали у акцију - спасавај се ко зна и умије. И, шта имамо данас? Имамо никад непрекинуто кризно вријеме и неизвјесност. Из свега реченог, може се закључити да се вртимо у зачараном кругу и опет с питањем - кад је то на овим просторима било извјесности? Било је само привидне уљуљканости у општу безбједност свих, али која у својој суштини никада није била дуготрајна.

     Низ је питања која се сама од себе намећу. Старије генерације и југоносталгичари би се радо вратили у она досадна стара времена, када је једина историјска промјена била снимање партизанских филмова у којима се унапријед знао вјечити побједник. Тако се унапријед знало да ће мала групица партизана и то увијек на спектакуларан, на мудар и стратегијски перфектан начин, у неравноправној борби, извојевати сигурну побједу против надмоћних Нијемаца, четника, усташа и иних издајника своје земље. Тако су у школама учене многе генерације. Је ли то била истина? Не зна се, али се зна да кроз вјекове историју пишу побједници!

     Данас је ситуација много сложенија и турбулентнија. На сву срећу, рата више нема и најважније је да влада мир! Међутим, у којем правцу ће ићи актуелне промјене и неопходне реформе даље - не зна се, јер неизвјесност је једина сигурна ствар на планети, тако да ама баш нико на то не може да утиче. 

Само још непоправљиви ентузијасти, затим разни естетичари, те умјетници у оваквој кризи траже инспирацију за своја врхунска умјетничка дјела. Криза се не црта на платну, она је пројектована и видљива у сваком празном или полупразном тањиру на столу обичног смртника. Криза се, дакле, испољава у свим облицима, чак и у свим медијима који су само пуки статистичари свакојаких друштвених стагнација.

     Људски страхови су понајприје кренули од полупразних контејнера. Било је какве - такве наде све док је у њима бар по нешто отпада било, али у овој кризи и они су празни. И гдје смо сад? Још смо на земљи, иако би многи пожељели да, ако је то икако могуће, живи узлете на небо.

     И сасвим на крају, хоћемо ли преживјети? 

Наравно да хоћемо!

Република Српска - сигурно!

Залажем се да не пропадне ни БиХ!

     Они што бар нешто говоре - кажу да је БиХ захватила опасна и најдубља економска криза! 

ПОЛИТИЧКА (НЕ)ОДГОВОРНОСТ

Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

У условима у којима је живио народ  у Републици Српској, односно оно, од прије само неколико година, врло тешко стање безнађа и безперспективности у којем се налазило скоро цјелокупно становништво - могло би се дефинисати као «оптимизам», односно као радост која је сконцентрисана у индиспонирану тугу!?

У свеопшти конгломерат тадашњих демагошких изјава, које су углавном долазиле из «информативних кухиња» из БиХ - у тај миље, извнредно су  се уклапале и лицемјерне изјаве  политичара о њиховој, наводној политичкој одговорности, која се односила на све «државничке» потезе, које су они, тобоже, повлачили у «интересу народа».

У претходе скоро двије послије ратне деценије, готово свакодневно, могле су се чути несувисле изјаве, изговорене од  најодговорнијих функционера који су долазили из владајућих олигархија да су, ето, они као месије, на себе преузимали тешко бреме «политичке одговорности» за свеукупно, катастрофално стање у друштву.

О каквом се цинизму и безкрупулозним лажима радило, најбоље показују сљедеће чињенице. У БиХ већ годинама ама баш нико не одговара за небројена кривична дјела: не одговара за бројне тзв. афере, евидентног привредног криминала и лоповлука. Мафија и криминалци су, већ сам рекао – двије деценије, на очиглед, а неријетко и у спрези  са тадашњим структурама и са потпуно инертним и стерилним властима - некажњено пустошили и пљачкали сва народна добра, која је, тај исти народ као социјалистичка авангардна «радничка класа» деценијама раније, стварао.

Криминал и лоповлук су захватили све поре друштва и као елементарна непогода и данас раздиру слабашну и неотпорну «утробу» Републике Српске. Нападнути су и сви природни ресурси са којима располаже Република, а они су итекако значајни. Краде се све, па чак и интелектуална и научна својина. Раслојавање друштва на богате и сиромашне, попримило је стравичне епидемионолошке размјере.

Новокомпоновани тзв. бизнисмени и у овом времену ничу као гљиве послије кише. Тачније речено, лопови се ''размножавају'' као калифорнијске глисте. Након оваквог суморног стања, онда се поставља и оправдано питање - шта је то, у ствари, «политичка одговорност» у коју су се заклињали многи властодршци.

Одговор није тешко пронаћи. Политичка одговорност би се, с тога могла дефинисати као обланда и налицкана фасада потпуно урушеног и девастираног унутрашњег криминализованог система власти, иза којег се скривају неодговорни и неспособни политичари. Заправо, ради се о искривљеној слици сопственог лика у конвексном политичком и имагинарном огледалу. Чак и закони физике, који немају никакву примјену на терену потпуно препариране овоживотне и политичке стварности, овдје су,  као експеримент послужили да у овом свеопштем хаосу ускраћених људских права, путем центрифугалне силе «усисају» општенародно богатство, а затим га «упумпају» у врло уски круг богаташке политичке и криминалне елите.

Паралелно с тим, никад раније каo до сад, нису биле јаче  лоповске центрипеталне силе, које опет, и оно мало народне муке, путем пореза и доприноса, држава извлачи од грађана, те их и на тај, безочан начин још више сиромаши и упропаштава. То је, дакле начин, путем којег, ван свих природних и правних закона остају крупне криминогене «рибе», које изванредно «пливају у океану» криминала и које и даље несметано настављају деценијско пљачкање сопственог народа.

Политичка одговорност, у амбијенту без одговорности – јесте ''алајбегова слама'', по којој и о којој ''млати" ко и како стигне. А богами, многи и стигну.

 Јер, ко се још од нас сјећа свих оних политичара од 1990. године, па све до нас, који смо данас у политици? Хиљаде њих је нажалост заборављено, па чак иако су требали бити упамћени по злу и пљачки сопственог народа. Дакле, хиљаде њих, далеко и заборављени  од народа – живе данас у изобиљу  од огромног, на лоповски начин стеченог капитала....

Политичка одговорност тако остаје мртво слово на папиру. Зато, овим текстом и ја на себе преузимам «политичку одговорност» за све овдје написано. Једина одговорност која је евидентна јесте - «народна одговорност», односно одговорност народа за сопствену судбину и будућност.  Све је, дакле јасно. Кривац је, напокон познат.  Народ је политички одговоран.

СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА! Рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, како то трвде они који о свему томе не знају скоро ништа...

       ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Прошле су више од две деценије од самог почетка рата у БиХ. Време неумитно пролази. Догађаји се довољно не памте. Сећања полако бледе. Шта раде сведоци тог времена?

Додуше, они су ту, али нажалост, шуте!? Још само новинари и понеки хроничар по нешто бележе. Новинари пишу, онако и како им ко каже, јер оних правих новинарских истраживача и очевидаца неких од стварних догађаја скоро  да и нема. Или не смеју да саопштавају истину, или само, опет, по задатку пишу своју историју и јавности презентују догађаје по систему: ''накнадне памети''. Хоће ли онда, ишта остати за историју?

Ово су само неке од констатација и нека од отворених питања на која се морају дати одговори: тачни, јасни и прецизни.

Почетак последње деценије прошлог века донео је највећу несрећу за све народе на просторима тадашње СФР Југославије. Најтрагичнија судбина и највећа катаклизма задесила је све три «конститутивна народа» у Босни и Херцеговини.

 Почео је рат! 

Алахови ратници - муслиманска војска

Неки «експерти» из разно разних области, поготово политички и војни аналитичари, при том, дакле рату, додају још и префиксе, односно атрибуте - «крвави и прљави» рат. Баш чудно? Као да постоји рат без пролевања крви!? Као да постоји чист, поштен и мирољубив рат, уопште?!

Овде се, заправо, на овим просторима није водила само «љубав», овде су се међусобно убијали људи, и то на најсвирепије и на најгнусније начине. Овде, на овим увек национално трусним подручјима и стално тектонски уздрманим, поремећеним и нерешеним међунационалним односима – сваки од народа ратовао је против оног другог или трећег...

Слободно се може рећи да је у БиХ ратовао свако против свакога. Бројне су комбинације и варијанте ратног учешћа једних, других или трећих народа. Не треба заборавити да је у дужем временском периоду у току трајања рата, изванредно функционисала хрватско - муслиманска ''братска'' коалициона машинерија, која је била усмерена, наравно, против Срба.

Чак су међусобно ратовали и припадници истог народа ("Изетбеговићевци против Абдићеваца"). О ''псима рата'' (исламским плаћеницима) и тзв. добровољцима из исламског света говорио и писао сам у многим ранијим приликама.
У свакој од тих ситуација само су Срби увек били сами и увек су остајали на једној страни – одбрани својих прадедовских огњишта.

Непријатеље, дакле своје противнике, убијао је онај ко је имао пушку или, пак, онај ко је имао злочиначке пориве. Убијали су и они који су бранили своја огњишта, породична гнезда, па напокон и државу.
Мада ни једно убијање није оправдано, ипак, није грех, ни људски, а поготово не може бити божији – бранити се, бранити свој народ, своју родну груду...

Рекох већ, почео је рат! 

Али, како, када, где и због чега?

До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник на редовној служби у формацијама ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге – нпа.). 

Недуго затим, на другом крају БиХ, припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли, из засједе, убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију, муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.

Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи инциденти. Али добро. Тзв. аналитичарима не треба замерити, јер они, заправо, увек се позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''поверљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

Ипак, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини, засигурно јесте напад  војске Републике Хрватске на тада једино регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. Опште познато је да је, управо у селу Равно, које је било претежно насељено Хрватима, још у Другом светском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' победницима, скоро сви догађаји из Другог светског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима, ''морали су бити заборављени''.

Мало тога, из тог времена, остало је у сећању комунистичким официрима. Јер, да је било супротно и да их је ''држало памћење'', онда све те страхоте о страдању српског народа биле би им довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

Проводећи војнике у «маршевском кораку» (!!!) кроз село, у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници регуларне војске Републике Хрватске су, из добро припремљене акције, на зачељу колоне убили 14 војника и старешина ЈНА. Тек, након неколико дана дошло је до консолидације у редовима ЈНА, чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби хрватске војске из Републике Хрватске и ЈНА и то на тлу БиХ!?. У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су се вратити на полазне линије и на своју територију, дакле на простор своје Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у БиХ говорили о стравичним злочинима које је наводно ЈНА починила над хрватским цивилним и домицилним становницима. Дакле, од стране највиших политичких званичника Хрвата и муслимана, најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ, којој су у задатак ставили - да утврди стварне чињенице и истину о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Председништва БиХ састављена мешовита делегација, која је 7. октобра кренула пут Херцеговине. На челу делегације био је члан Председништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић(и). Српски члан делегације био је потпредседник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали, члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и, сам Бог би знао како и због чега, члан делегације био је и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелко Вулетић је родом из тог краја и по националности је Хрват што сам тек тада сазнао (!?!) – (Н. П. А.).

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина - нису одговарали, нити су били у интересу наручилаца извештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтео - могао је, без обзира на опасност, уверити се да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, тзв. «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали белој раси.

Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити са необављеног, боље речено, са нарученог задатка. Истинит извештај о свему што се догађало у селу Равно, никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме, ни пред очима беха јавности.

БИО САМ СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, 

МНОГИХ ДОГАЂАЈА!

Са ове временске дистанце не знам - да ли сам имао срећу или несрећу – да лично будем сведок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте - истина коју сам видео сопственим очима, а богами, и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас, у зависности од ''приповедача'', слушам разно разне приче, и друге само њихове ''истине'', од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па наравно и лажне.

 Иако је истина једна и недељива, она је, у већини случајева, скројена по мери онога ко је био победник у ратовима и конфликтима. Не сме се заборавити да је, исто тако, по устаљеној пракси и аутоматизму, ''истина'' прилагођена и дозирана за јавност - у оној мери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији догађаји у БиХ само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ...
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини – рат је висио у ваздуху!

Следећи битан догађај је убиство српског свата у центру Сарајева на Башчаршији. Убијен је Никола Гардовић. Иако су муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ, исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза тог убиства српског свата,  никада тај злочин није до краја расветљен, нити су починиоци процесуирани.
И не само тај злочин да није решен, већ скоро да није разјашњен ниједан злочин који су муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву...
                                   

САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, нити због убиства српског свата покојног Николе Гардовића.

               

НАПОМЕНА: Исто вече кад се десио тај терористички чин у тадашњем МУП-у БиХ окупили смо се: Витимир Жепинић /тадашњи заменик министра МУП-а/, Момчило Мандић /помоћник министра, био сам и ја и још неки Срби из МУП-а...Са муслиманске стране били су: Алија Делимустафић /министар МУП-а БиХ/, Јусуф Пушина /помоћник министра/, Авдо Хебиб /ДБ-е/ и било је још пар муслимана....Ту вече муслимански представници су одмах знали име извршиоца терористичког акта и кад смо - ми Срби -  захтевали да се спроведе најшира истрага све је заустављено...
Дакле, српски представници, односно ми у МУП-у сазнали смо тек након 20-так дана све околности тог злочина, али тада све је било касно!

               
Затим, 26. марта 1992. године, десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске је већ 3. марта, исте године, из Хрватске прешла на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године, хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила, углавном жене и изнемогле старце.

У Сијековцу сам био 27. марта, дакле одмах сутрадан и видео сам стравичне слике - слике српског страдања. Па, онда се ратни пожар шири и на подручје Семберије. Заправо, 31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између Муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се видети, донети несрећу свим народима у БиХ.

 У Бијељину сам стигао 01. априла, дакле сутрадан и могао сам се и лично уверити у стравичне слике страдања народа. Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. 

Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити...

Кренула је једна од највећих трагедија свих народа у БиХ...

Тако је почео рат! 

Како се завршио, нажалост – још не знамо. 

Не знамо зато што још нема праве истине 

о свим ратним догађајима из тог времена...

Још једном о сутрашњем обичном дану - 1. марту...

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Дан тзв. независности Босне и Херцеговине, што се тиче Срба, поготово Срба из Републике Српске - није никакав празник БиХ!

Заправо, тај датум за српски народ не значи ама баш ништа!

Прво, БиХ  нема Закон о "државним" празницима. А, ако се икада такав закон и изгласа у Парламентарној скупштини БиХ,  са стопостотном сигурношћу могу потврдити да српски представници у Парламентарној скупштини БиХ  никада неће гласати да 1. март буде и празник за све народе у БиХ, односно да то постане празник који ће обележавати и Срби у Републици Српској!!! 

Дакле,  то може бити празник у једном делу БиХ, односно у Федерацији БиХ и ништа више! Апсулутно, нас, српске политичаре, не интересује шта и ко слави у Федерацији БиХ! 

Што се тиче самог фамозног референдума који је одржан 29. фебруара и 1. марта 1992. године, морам да кажем да је то био нелегални чин муслиманског и хрватског политичког руководства БиХ, који су без сагласности Срба у БиХ, противуставно и сецесионистичким актом срушили тада легално и једино признати Устав тадашње СФР Југославије, а самим тим, срушили су и тадашњу Југосавију, чланицу УН!

Тадашње муслиманско и хрватско руководство у БиХ је починило најтежа кривична дела сепаратизма и државног удара и да је била нормална држава, сви они би одговарали за најтежа кривична дела! 

Сами проценти излазности на референдум су потпуно лажни и непоуздани, јер су у бирачким одборима седели само Муслимани и Хрвати, а то јасно говори да су резултати референдума фалсификовани и да су прилагођени вољи Алије Изетбеговића и министрима иностраних послова Немачке Дитриху Геншеру и аустријском министру иностраних послова  Алојзу Моку, највећим србомрсцима тог времена.

Па, чак и у тим условима за легалност и валидност референдума била је потребна двотрећинска већина од 66, 6 одсто од броја уписаних бирача, а то се није десило, јер је излазност била нешто већа од 64 одсто?!

Све је дакле фалсификовано и препарирано са једним циљем – неуставним потезима политички и територијално издвојити БиХ из легално признате државе СФР Југославије! 

Прије самог одржавања феререндума, тадашњи председавајући седмочланог Председништва БиХ и лидер муслиманског народа и председник СДА Алија Изетбеговић је 14. октобра 1991. године у Скупштини БиХ рекао: “За суверену БиХ  спреман сам жртвовати и мир”!

/НАПОМЕНА: био сам присутан у скупштинској сали/

Том реченицом,  Алија Изетбеговић је започео крвави четверогодишњи грађански рат у БиХ. Све друго су само трагичне последице које су настале након ратне катаклизме која је унесрећила све народе у БиХ. 

И да закључим.  1. март за српски народ и за Републику Српску не значи ништа и никада неће бити државни празник! 1. март је само Дан цивилне заштите у Републици Српској и он се тако и обележава!

Срби никада неће прихватити 1. март као Дан независности БиХ

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Српски народ никада неће прихватити 1. март као тзв. дан независности БиХ, јер је то датум који је донио несрећу, ратна дешавања, десетине хиљада жртава на свим странама у БиХ.
  

Већ годинама разне званичне бошњачке институције и њихови представници, који сами себе сматрају 'власницима' БиХ, у сарадњи са, такође, бошњачким невладним сектором, покушавају да 1. март уврсте у државне празнике, иако је тај датум симбол несреће за Србе.

Само да укратко подсјетим да је 1. марта 1992. године организован нелегалан, сепаратистички и сецесионистички референдум, чиме је БиХ издвојена из уставног и територијалног поретка тадашње СФРЈ.
 

Да будем још конкретнији. Све док буде постојао и посљедњи Србин у органима парламента БиХ, овај тзв. празник не може и неће бити  "државни"!

Јасно је нама да се  Бошњаци  сваке године ''упиру'' да 1. марта направе празничну атмосферу у парламенту БиХ, јер је то за њих, одлуком ресорног федералног министарства, нерадни дан.

 Хрвате нисам одмах поменуо, јер се  из године у годину потврђује да све мање Хрвата присуствује свечаностима поводом 1. марта.
 

Што се тиче нас Срба из Републике Српске /РС/, ми ћемо се 1. марта одазвати само обиљежвању дана Цивилне заштите РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ. 

Нико од српских представника у институцијама БиХ неће присуствовати прослави такозваног дана независности БиХ, којег у Предсједништву Бих организују хрватски и бошњчки чланови Жељко Комшић и Бакир Изетбеговић.

Заправо, инсистирање Бошњака и дијела Хрвата у БиХ на дану независности као државном празнику БиХ само призива зле духове прошлости и ствара још већи јаз међу народима у БиХ, јер је овај датум неприхватљив за српски народ и један је од најсуморнијих дана у историји БиХ.
 

 1. март 1992. године био је датум када је без српског народа и без његовог учешћа на нелегалном и противуставном референдуму одлучено о проглашењу независности и отцјепљења БиХ од тадашње СФРЈ. Посљедице тога имали смо прилику да осјетимо и видимо кроз крвави грађански  ратни сукоб који се дешавао у БиХ.
 

Српски народ никада не може да заборави да се управо на тај дан, прије 21. годину, испред Старе православне цркве на Башчаршији, у центру Сарајева, догодио  етнички мотивисани злочин, када су Муслимани убили српског свата Николу Гардовића, што је само наговијестило наставак и ратног пламена који се већ раније почео да преноси из Хрватске и да се шири и у БиХ.

Убиство Николе Гардовића извршио је окорјели сарајевски криминалац Рамиз Делалић Ћело, а против њега је тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво отворило судски процес, који никада није окончан, јер је Делалић убијен 2008. године у Сарајеву.
 

Тог Првог мартовског дана 1992. године, сватови, окићени српским знамењима, покушали су да дођу до Старе православне цркве на Башчаршији, гдје је требало да буде обављено вјерско православно вјенчање. Српска застава засметала је Муслиманима. Покушај да је отму није им успио и онда су се одлучили на убиство, што додатно распламсало незаустављиву четверогодишњу крваву ратну катаклизму.
 

Нема потребе да износим и многе друге разлоге, али да закључим -  1. март, што се тиче Срба из РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ , никад неће бити никакав празник у БиХ!

ОПОЗИЦИЈА У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ У СЛУЖБИ МЕТЕРЕОЛОГИЈЕ

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Прошао је јануар. Прође,  ево, и пола  фебруара. Увијек је на почетку године тешка ситуација. У БиХ је проблем што су овдје претешке и предуге године.

 Не смије се  заборавити да је БиХ земља у транзицији!? Но, не би то, уопште,  био никакав проблем да се многи политичари, поготово у Сарајеву, нису одавно умјесто на колосјеку транзиције, нашли у својеврсном политичком трансу. У огромној су некој журби, а у журби се, по правилу, никада ништа добро не дешава. Знам  добро да многе обавезе не могу да чекају, а богами и многе се више не могу ни одлагати у недоглед. 

Али, такође,  знам да су, ови који су  цијели јануар као нешто и радили, па ако и јесу, онда су смишљено и оркестрирано радили или су покушавали да раде о глави Републици Српској. Међутим,  они су радили против интереса БиХ и против интереса све три конститутивна народа, наравно, и против осталих - "Сејдића и Финција". 

 Ако ћемо поштено, а рекли смо да хоћемо, а и требали би, па вријеме је и да почнемо.

Дакле, све у свему, сви онако скупа, не радећи ништа у јануару мјесецу (неки не раде ништа годинама, а има и таквих који никад ништа у свом животу нису радили!?) су највише одморили конститутивне народе и наравно све грађане у БиХ од својих лакрдијашких политичких и авантуристичких потеза и антидејтонских активности.

У преводу то би значило да су се у претходном мјесецу, у најмању руку, многи покушавали  бавити противуставним активностима и подривањем и самих темеља на којима једино може и мора да функционише оваква Босна и Херцеговина, а то је Дејтонски споразум!

Преполовљен је и најкраћи мјесец у години и у наставку, а поготово у марту дешаваће се врло важне ствари. 

Појединци, народи, мислим на  колективитете, па онда и на националне мањине, поново ће пунити новинске насловне стране. Телевизије ће имати обезбијеђен цјелодневни програм, под условом да се, ако је то уопште и могуће, заврше турске сапунице и да ове просторе бар некада напусти "Сулејман Величанствени"!?  

Са пуним радним еланом, напуњених батерија,  пуни оптимизма и енергије за рад и политичари ће засукати рукаве. А  шта нас све чека? Много недовршених послова, огроман број задатака, много нерјешених проблема и питања. Јер, ваља нама у Европу. Ваља нам у Европску  унију. Сви то  хоћемо и желимо?! Но, основно је питање како? Кад? Или можда никад! 

Ипак, нећу да баксузирам, и да се ја питам, ја бих одмах сутра затражио пријем БиХ у Европску унију, али ко ће да нас прими? Нико нас тамо неће!  Лијепо богами!  О том по том. Уосталом, гдје нам се и жури?!

 И сасвим на крају, није вишка мало и метереологије. Наиме, сви смо се увјерили на сопственој кожи да је ова зима промјенљива, сад снијег, сад нема снијега.  Са сигурношћу се може тврдити да ће прољеће бити много врелије, бар кад су у питању политика и политичке теме и дилеме. 

Али неће бити онако како то прижељкује опозиција у Републици Српској, већ напросто у прољеће све се буди. Буди се природа. И нека ми сад неко каже да се и ми политичари не разумијемо у климу?! Но, друга је ствар што је ова временска клима одговарала вечини грађана, док ће у наредним мјесецима политичка клима бити за многе нездрава и тешко сварљива.

АЗБУКА ЖИВОТА!!!

ОНИ МИСЛЕ ДА МИ НЕ МИСЛИМО!

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

У данашњој општој глобализацији и у свијету препуном контроверзи, лицемјерства, лажи и обмана - правда и право, као универзалне категорије равнотеже између кршилаца основних људских права и оних других чија су сва права погажена - губе потпуни смисао општеприхваћених норми и каквог - таквог правног баланса између злочинаца и злостављаних и угњетаваних људских бића.

Такође, и истина је постала општа фикција, мада би истина требало да буде основни предуслов за све друго... Треће... Иако је истина једна и недјељива и нико на истину нема ексклузивно право, ето, бошњачка политичка, интелектуална и медијска елита потпуно је неоправдано приграбила себи право да само они буду тумачи те истине.

Најновији подаци или информације које се ових мјесеци појављују у медијима, истина још стидљиво, да у неким заједничким институцијама БиХ раде лица бошњачке националности за која, изван сваке разумне сумње, постоје необориви докази да су починили стравичне злочине над српским народом - није ништа ново, нити сензационално. За сва лица за која постоје основане индиције да су као припадници тзв. Армије РБиХ починили небројене злочине над српским народом и које српска страна оптужује - јесте само парадигма о стратешком интересу Бошњака и њиховој перцепцији да се овдје ради о атаку на њихове "добре момке"?!

Годинама се залажем да се потпуно разјасни ратна прошлост и да утврдимо ко је коме - оно најлошије и шта урадио у претходном грађанском рату. Свјестан сам да је то Сизифов посао, али водећи се људским вриједностима немам намјеру да одустанем од перманентне борбе за истину, понајвише због моралне обавезе коју сам сам себи наметнуо и чисте савјести према невиним Србима који су на најсвирепије начине ликвидирани од стране најокорјелијих злочинаца из реда бошњачког, па и хрватског народа. Починиоци ратних злочина над српским народом не раде само у полицијским структурама БиХ, мада су безбиједносне институције индикативан примјер за њихово ухљебљење. Стање ништа није боље ни у још неким заједничким институцијама Босне и Херцеговине. Њихови пипци досежу и до дипломатије и иних такозваних хуманитарних невладиних организација. Не желим да се мијешам у надлежност правосудних институција БиХ, нити да прејудицирам наредне потезе, у првом реду Тужилаштва БиХ, али желим да по не знам који пут поновим - у БиХ се четири године рата није водила љубав, нити обнављало "братство и јединство"!?

Овдје су се међусобно убијали народи. Свако против свакога је ратовао и безброј је разних комбинација о међусобним сукобима између Бошњака, Хрвата и Срба.

Тако су муслимани, данас Бошњаци, ратовали против Срба и Хрвата.

Ратовали су (Алијини) муслимани чак и против муслимана (Абдићеваца).

Удружени, свезаних застава, дакле заједно муслимани и Хрвати ратовали су против Срба.

Хрвати су ратовали против Срба и муслимана.

Срби су увек били сами и ратовали су против муслимана и Хрвата.

Страни окорели криминалци и терористи из исламског свијета (муџахедини) , ратовали су против Срба. Ратовали су и неколико мјесеци и против Хрвата, у времену кад су међусобно ратовали муслимани и Хрвати.

Регуларна војска Републике Хрватске је ратовала против Срба.

Бивша регуларна и једино легална ЈНА је помагала Србима.

Неке међународне снаге су помагале муслиманима и Хрватима.

Свако против свакога је ратовао!!!

Једном давно, нобеловац Иво Андрић лијепо написа: "Паметни шуте, фукара и лопови се богате, а само још будале говоре и за нешто се боре!" Наравно да ми на ум не пада да покушавам да исправим криву Дрину, али ћу увијек као и сви нормални људи понављати да је Дрина крива! А, то није ништа друго већ јасна теза да чињенице о којима говорим - потврдим и да аргументима докажем да је истина и право Срба, а не само Бошњака или разних других лобиста из бјелосвјетских метропола, који су својим лажима потпуно препарирали врло блиску нам прошлост. Циљ је био сасвим јасан - све учинити да се лажима изврши потпуна сатанизација српског народа, у цјелини.

Зато данас разни квазиинтелектуалци, самозвани аналитичари, разни србомрзитељи, булумента јада и изрода - саопштава нам и убјеђује нас шта се то нама овдје дешавало, нама који смо били жртве на овим просторима!? А ти исти, ама баш сви заједно, без туристичког водића  не знају се снаћи ни у једном граду у БиХ. Али зато са огромне просторне и временске дистанце бљују само своју истину, при том се служећи лажима и свакојаким увредама усмјереним против српског народа...

Али, без обзира на све, не смијемо пасти у апатију и у летаргију, која би нас успавала, нити смијемо прихватити колективну амнезију, па да заборавимо страдање нашег, српског народа, у нашој пребогатој историји, истина кроз вјекове трагичној прошлости и несрећном усуду. Зато, главу горе, истину у руке и правду за све народе! 
*************************
НАПОМЕНА: Термин муслиман као национално одређење за Бошњаке  користим у времену и за догађаје о којима пишем  у тексту. 

КАД ЛУДИЛО НАДМАШИ РАЗУМ!

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Кад Срби полуде, онда нико ни претпоставити не може о каквој се ради епидемији? Ових дана, а јуче поготово, медији су затрпани сјећањем на покојног Срђана Алексића и на његов племенити подвиг. Који медији? Медији у Републици Српској и у Србији, а допиру и неке вијести и из далеке Америке са неког филмског фестивала на којем је режисер филма Голубовић добио, опет, некакву награду...

О чему се заправо ради? Ради се о непрестаном колективном српском лудилу и неким ликовима који злоупотребљавају племенити подвиг једног и то зар само једног Србина (!!!) у ратном вихору и у паклу босанскохерцеговачке мржње, која ни након двадесет година не пролази, а остаје  питање - кад ће и да ли ће икада и проћи?

Није ми намјера да правим било какве паралеле, али зар у Републици Српској јучерашњи датум није требао да има бар неку вијест, односно зар није требало поменути 27. јануар 1996. године,  дан када је у БиХ затворен посљедњи концентрациони логор смрти, логор "Силос", који су муслиманске власти држале много дуже и од самог трајања рата у БиХ.

Зар није требало показати бар мало људског саосјећања са 24 звјерски ликвидирана српска логораша у том казамату смрти и зар није требало барем онако, ако ништа друго,  поменути још близу стотину  несрећних људи који су након стравичних злостављања и од тешких посљедица тортура умрли у међувремену, дакле од изласка на слободу, па до јучерашњег дана...

Али, кога то уопште и интересује? Свака туђа патња и страдања  далеко су од разних "филмаџија" и њихових камера. Хоће ли икоме на ум пасти да се сјети да би могао да сними најстравичнији филм о логорашима из "СИЛОСА". Сценариј има готов. Само нека прочита моју књигу: "Најзлогласнији муслимански концентрациони логор смрти у бившој БиХ од 1992 - 1996. године".

О неком "Срђану Алексићу" у редовима неких других народа никад се неће моћи снимити ниједан филм, јер људи сличних Срђану Алексићу у другим народима није ни постојало, нажалост! Много више било је нељуди!

Режисеру би једино био задатак да пронађе глумце, јер су, нажалост, многи прави и бивши логораши данас под земљом и у гробовима у Републици Српској, Америци, Аустралији и ко зна више гдје. Ево више од двије деценије трагамо за многим мјестима на којима су уморени Срби, али ни до данас нисмо успјели да им пронађемо гробнице, па ни било какав траг да су, уопште, ти људи и постојали...

Све је ово несрећни српски усуд, парадигма и блaстфемија ужасне српске наивности, чемера и лакомислености, односно српске бесмислености!

На данашњи дан затворен је злогласни муслимански концентрациони логор "СИЛОС"!

На данашњи дан /27. 1. 1996./ затворен је посљедњи логор у БиХ. Дејтонским споразумом било је предвођено да се сви логори морају распустити након 60 дана од потписивања тог споразума. Срби, већ 1994. године нису више држали ниједан логор.

Нажалост, злогласни муслимански концентрациони логор смрти "СИЛОС", распуштен је и након тог рока. Из "СИЛОСА" су на СВЕТОГ САВУ слободу дочекала пољедња 44 логораша из тог казамата смрти, након невиђених патњи и страдања. 
На исти дан, дакле 27. јануара, затворен је и фашистички логор Аушвиц у Другом свјетском рату.

Свим својим сапатницима и својој браћи Србима који су звјерски ликвидирани и који су и након изласка из овог концентрационог логора пакла умрли од посљедица злостављања - ОДАЈЕМ ДУЖНУ ПОШТУ И МОЛИМ СЕ ЗА ПОКОЈ ЊИХОВИХ ДУША У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ!!!
ВЈЕЋНА ИМ СЛАВА И ПАМЈАТ!

У логору „Силос” испитивана је људска издржљивост

Славко Јовичић наглашава да не може тако лако бити стављена тачка на злочин за који постоје докази и живи сведоци

Концентрациони логор  „Силос” уТарчину

Од нашег дописника
Сарајево – Концентрациони логор „Силос” у Тарчину код Сарајева основан је 11. маја 1992. године у објекту у којем се пре рата чувала пшеница, а затворен је 27. јануара 1996. године на Светог Саву, дакле више од два месеца након што је потписан Дејтонски мировни споразум. Истог датума, случајно или не, затворен је и злогласни логор из Другог светског рата Аушвиц.

У логору „Силос”, једном од укупно 126 на подручју ратног Сарајева, било је заточено више од 600 Срба, углавном цивила са подручја Тарчина, Пазарића и неких других околних места. Најмлађи међу њима био је 14-годишњи Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац који је био превалио 85. годину и умро је у „Силосу” на температури која је увек била нижа за десет степени у односу на спољну.

Славко Јовичић Славуј, данас посланик СНСД-а у парламенту БиХ, присећа се 27. јануара 1996. године када је, након 1.334 дана заточеништва, са још 43 своја сапатника изашао из, како каже, логора смрти.

„Логор ’Силос’ био је лабораторија за испитивање људске издржљивости, где су муслимански војници и чувари затворенике гледали као животиње које су свакодневно тукли, мучили на разне начине, ’убијали’ глађу и тровали разним лековима”, тврди Јовичић.

Он у разговору за „Политику” наглашава да тортуре нису биле поштеђене ни жене, њих 11, међу којима је једна била у шестом месецу трудноће. Међу хладним зидинама објекта у којем су заробљеници спавали на бетону, према Јовичићевим речима, окончало је живот више од 20 Срба, „неки су убијени, а неки су умрли од батина и глади”.

Прича нашег саговорника о томе како су логораши одвођени на прве борбене линије муслиманске војске, где су даноноћно копали прилазе, правили утврђења, ровове и бункере звучи невероватно. Срби заточени у „Силосу” радили су и на прокопавању такозваног тунела спаса испод аеродромске писте који ће касније служити, искључиво, за допремање оружја за потребе муслиманске војске.

„Тукли су нас и у камионима којима су нас превозили и вршили нужду нам нама”, прича Јовичић и напомиње да су се поједини Срби са копања враћали тешко рањени и без појединих делова тела, а неки се нису ни вратили – „убијени су”.

На суђењу осморици осумњичених за злочине над Србима у „Силосу” Јовичић, који је рекордер по броју дана проведених у заточеништву, сведочио је шест пута. Каже да је и у судници изјавио, између осталог, да је „Силос” најзлогласнији логор у протеклом грађанском рату у БиХ и да су логораши у том логору, „како су утврдили стручњаци и на основу исказа сведока”, мучени на 167 начина. Он је и приликом сведочења подсетио да је сва документација о томе „била предата” бившој главној тужитељици Карли дел Понте.

Коментаришући наредбу Бехаија Крњића, тужиоца Тужилаштва БиХ, о обустављању истраге против 455 особа за ратне злочине у логорима „Силос”, „Тарчин” и ОШ „9. мај”, Јовичић наглашава да „не може” тако лако бити стављена тачка на злочин за који постоје докази и живи сведоци, иако је, подсећа он, до сада умрло око 100 бивших логораша.

„Не може се одговорност за злочине у ’Силосу’ свести само на осморицу припадника бошњачке војске и полиције, шта је са оснивачима и налогодавцима, у чему су пресудну улогу имали кључни чланови ратног политичког и војног руководства у Сарајеву”, пита се Јовичић.

Д. Станишић

----------------------------------------------

Одлуку донео међународни тужилац

Бањалука – Тужилачка одлука у предмету који се односи на ратне злочине у „Силосу” у Тарчину и другим објектима донесена је након вишегодишње истраге и прикупљања доказа и саслушања десетина сведока, саопштио је јуче портпарол Тужилаштва БиХ Борис Грубешић, наводећи да је међународни тужилац који је радио на том предмету подигао оптужницу против осам особа, којима се суди у предмету Мустафа Ђелиловић и други.

„Предмет против 11 лица прослеђен је на даље процесуирање Кантоналном тужилаштву у Сарајеву, а против одређеног броја особа истрага је још увек у току”, навео је он. „Упоредо са овим активностима, донесена је и одлука о неспровођењу истраге против већег броја пријављених особа, за које нису пронађени докази да су одговори за кривична дела ратних злочина. Одлуку је донео међународни тужилац који је раније подигао оптужницу у предмету Ђелиловић и други.”
Б. М.

Текст на линку - ПОЛИТИКА!

Кривична против тужиоца БиХ

С. МИШЛјЕНОВИЋ

среда, 23. 01. 2013. 

Славко Јовичић, бивши логораш, подноси кривичну пријаву против тужиоца БиХ који је обуставио истрагу против 455 особа због злочина над Србима у сарајевским логорима

БАЊАЛУКА - Славко Јовичић Славуј, бивши логораш из логора "Силоса" и "Храснице", а данас посланик СНСД у Парламенту БиХ, поднеће кривичну пријаву против тужиоца БиХ Бехаије Крњића, који је обуставио истрагу против 455 особа због злочина над Србима у сарајевским логорима током рата.

Јовичић каже за "Новости" да већ пише кривичну пријаву и да ће је наредне седмице предати главном тужиоцу БиХ Горану Салиховићу.

Такође, тражићу од председника Високог судског и тужилачког савета БиХ да санкционише тужиоца Крњића за обустављање истраге у сарајевским логорима - истиче Јовичић.

Он даље каже да кривичну пријаву подноси у својству грађанина и логораша, а не политичара јер не жели да руши правосуђе у БиХ већ само да ради по закону и да је закон једнак за све.

"Разочаран сам потезом тужиоца Бехаија Крњић. Он није позовао ниједног сведока који се наводи у предмету сарајевских логора. Морао је да саслуша сведоке и да на основу изјава донесе одлуку о будућности предмета, односно има ли елемената за подношење кривичне пријаве против Н. Н. особа, а ја их знам која су то лица. Ја ћу доказати и сведочити на суду ко су људи који су убијали Србе у сарајевским логорима и нећу одустати од борбе за истину", поручује Јовичић.

--------------------

БОРС: ШАМАР ПРАВДИ

БОРАЧКА организација РС даће свој допринос у анализи рада Тужилаштва и Суда БиХ тиме што ће ускоро у свим општинама и градовима Републике Српске покренути раније најављену петицију о раду Суда и Тужилаштва БиХ да би грађанима омогућила да на овај начин искажу своје мишљење о раду ове две инститиције, али и раду Хашког трибунала. БОРС сматра да је одлука Тужилаштва БиХ да обустави истрагу против 455 осумњичених за злочин над Србима Сарајева још један шамар правди и жртвама и нови покушај прикривања организованог убијања и мучења Срба у такозваном мултиетничком Сарајеву током протеклог рата.

--------------------

Јовичић каже да га је посебно погодило јер је на адресу где станује добио службени допис од тужиоца Крњића да се обуставља истрага о злочинима у сарајевским логорима која је обухватала 455 особа.

"Па, зашто ме тако није позвао да сведочим и упознам га са чињеницама о убијању Срба у логорима", пита се Јовичић.

Он каже да је немогуће да људе стрељају по логорима у Сарајеву, а да за то нико не одговара.

"Немогуће је да су нас логораше слали као живе штитове и да даноноћно копамо ровове и тунел којим се диче у Сарајеву, а тај тунел је натопљен крвљу логораша",  додаје Јовичић.

Према његовим речима, институције РС морају поднети кривичне пријаве и захтевати сваки дан да се ради на тим предметима, а не пустити Тужилаштво БиХ и разне тужиоце да раде шта хоће у овим предметима.

"Очитио је да поједини тужиоци у Тужилаштву БиХ имају улогу заташкавања злочина над Србима у протеколом рату. То се још једном потврдило и да остане стара прича да су Срби криви за све злочине који су се десили у рату. Сада испада да сам и ја крив што сам био у логору и да сам се сам пријавио да идем у логор у Сарајеву", истиче Јовичић.

Тужилац Бехаија Крњић, само месец дана након што је преузео предмете сарајевских логора, одлучио је да донесе одлуку о неспровођењу истраге против 455 особа за ратне злочине почињене у логорима "Силос", Тарчин ОШ "9. мај", "Крупа", "Игман", "Храсница", а у којима су страдала лица српске националности у периоду од маја 1992. до 27. јануара 1996. године.

------------------

СЕЛЕКТИВНА ПРАВДА

ПРЕДСЕДНИК Владе РС Александар Џомбић и председник Академије наука и уметности РС Рајко Кузмановић констатовали су да је у овом часу најважније да правосудне институције на нивоу БиХ, Суд и Тужилаштво, не показују изразиту селективну правду непроцесуирајући злочине над српским народом, са очигледним циљем да се креира историја на погрешним чињеницама. Они су оценили да у прилог томе говоре обустављени и непроцесуирани бројни предмети као што су "Добровољачка", "Тузланска колона", али и многи други предмети.

ЛИНК - Вечерње новости ... Кривична пријава против тужиоца БиХ