Временски билтен за 25. јануар 2014.

БОГ ЈЕ ЉУБАВ! ЉУБАВ МОРА ПОБИЈЕДИТИ!

Напокон је и снијег почео да пада, али ЧОВЈЕК никад не смије себи дозволити да падне на ниво нељуди и не смије да дозволи да мржња надвлада над ЉУБАВИ!

САВА ШУМАНОВИЋ - ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

За сјећање и за памћење...

На данашњи дан /22. 01./ рођен је 

САВА ШУМАНОВИЋ

За вјечну славу Светог Јована Крститеља! На многаја љета. АМИН!

Аца Илић

Крсна слава

*********

Крсни хлеб на столу бели

на пола се с' кумом дели

славска свећа и кандило

одувек је тако било

Реф.

Славио је отац мој

радово се слави тој

цео живот свој

Сада славу славим ја

да остане, да се зна

да се сачува

Под икону кум наш седа

обићаје да надгледа

јабуке се деци дају

кад "Оченаш" прочитају

Реф.

Кад је слава тога дана

све мирише од тамјана

и ти, сине, славу слави

у весељу и љубави.

Реф.

Задивљујућа љепота православља и православних светиња.

У славу, милост и у молитвама 
Господу Богу 
на спасење вјерујућих 
и честитих људи!     

 ++++++++++++++++++++

КЛИКНИ НА ЛИНК И САЧЕКАЈ!

http://3dpanorama.ru/underground/church-vt/tour.html

ОВО ЗАИСТА ТРЕБА ВИДЈЕТИ!

НАПОМЕНА:

Са лијеве стране у дну су иконице и коју изабереш,

онда можеш и да гледаш изванредан садржај,

саджај који до сад ниси гледаo.

Једноставно, љепота која се не може описати!

ДОЧЕКАО САМ СЛОБОДУ - Бог се јави! Ваистину се јави!

            ДА СЕ НИКАД 

      НЕ ЗАБОРАВИ!

На данашњи дан 1996. године, дакле прије 18. година, на Богојављење - Бог се јавио и помогао ми је да након 44 мјесеца или 1.334 дана, стравичног страдања, мучења, злостављања и несхватљивих тортура, изађем из најзлогласнијег муслиманског концентрационог логора смрти "СИЛОС" у Тарчину и да дочекам тако жељену СЛОБОДУ!

Најзлогласнији муслимански концентрациони логор смрти "СИЛОС" у Тарчину, отворен је за Србе 11. маја 1992. год., а затворен 
27. јануара 1996. године, на Светог Саву!

Коинциденција да или не - на исти дан 

у Другом свјетском рату је затворен и фашистички концентрациони логор Аушвиц!

У мом животу, најважнија ријеч је СЛОБОДА! 
Сви они који, хвала Богу, нису имали ту несрећу 
да западну у руке злотвора, 
никада неће разумјети шта значи  СЛОБОДА!

Само ми је Драги Бог помогао да изађем на Богојављење и да стигнем на своју породичну 

крсну славу Светог ЈОВАНА!

           ХВАЛА ТИ 

     ГОСПОДЕ БОЖЕ!

      А М И Н 

Никад и никоме на свијету да се не понови такво страдање и таква мучења, која свијет и савремена цивилизација никад неће моћи да схвате, нити да разумију!

Данас, 19. ЈАНУАРА, НА БОГОЈАВЉЕЊЕ
, 
ЈЕДАН ЈЕ ОД НАЈВАЖНИЈИХ ДАТУМА 

У МОМ ЖИВОТУ!

Данас, на БОГОЈАВЉЕЊЕ је тачно 18. година 

од како сам након 1.334 дана или 44 мјесеца 

злостављања и стравичних мучења 

по муслиманским конц-логорима дочекао 

СЛОБОДУ!

У логор сам затворен 26. маја 1.992. године,

а СЛОБОДУ 

сам дочекао 19. јануара 1.996. године!

1.997. године, написао сам књигу: "СИЛОС" -

 најзлогласнији муслимански концентрациони логор

 смрти од 1992 - 1996. године,

у бившој Босни и Херцеговини.

БОГ СЕ ЈАВИ!

Данас, 19. 01. је: Богојављење

Када Господ Исус Христос бјеше навршио 30 година од Свог тјелесног рођења, Он отпоче Свој учитељски и спаситељски посао. И сам почетак почетка ознаменова крштењем на Јордану. Св. Кирило Јерусалимски вели: "Почетак свијета вода, почетак Јеванђеља Јордан". При крштењу Господа у води објавила се свијету она тајна, која се у Старом Завјету наговјештвала, о којој се у старом Мисиру и Индији само баснословило, т.ј. Тајна Божанске Свете Тројице. Отац се јавио чувству слуха, Дух се јавио чувству вида, а Син се јавио уз то још и чувству додира. Отац је изрекао Своје свједочанство о Сину, Син се крстио у води а Дух Свети у виду голуба лебдио је над водом.

А када Јован Крститељ засвједочи и рече о Христу: Ово је јагње Божије које узима на се гријехе свијета (JOB. I, 29) и када он погрузи и крсти Господа у Јордану, тиме се показа и мисија Христова у свијету и пут нашега спасења. На име: Господ узе на се гријехе рода човијечјег и под њима умре (погружење) и оживи (излазак из воде); и ми морамо умријети као стари гријеховни човјек и оживјети као очишћени, обновљени и препорођени. Ово је Спаситељ, и ово је пут спасења. Празник Богојављења (Теофанија, на грчком) назива се још и Просвећењем. Јер нас догађај на Јордану просвећује показујући нам Бога као Тројицу једносуштну и нераздјељиву. To је једно. И друго: јер се свак од нас крштењем у води просвећује тиме што постаје усиновљен од Оца Свјетлости, заслугом Сина, и силом Духа Светога.

Код Срба се Богојављање слави веома живописно. Верује се да се на тај дан, у поноћ, отварају небеса и да се тада свака жеља може испунити. Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије, до овог дана ишле поворке. У народу се овај дан зове још и Водице или Водокршће управо по имену поворке. Овај обичај је везан за вјеровање у љековитост и чудотворност богојављанске воде - водице. Већина обичаја и обреда је била подстакнута жељом за здрављем, па је било уобичајено, а то може само онај ко је здрав, да се изјутра, прије сунца окупа у ријеци.

Данас, 18. 01. је КРСТОВДАН

Празником Воздвижења (уздизања, узношења) Часног Крста прославља се успомена на два веома важна догађаја у историји Хришћанства. Први догађај догодио се када је, по Предању, царица Јелена, мајка цара Константина, пронашла Часни Крст приликом своје посете Јерусалиму, а други је везан за победу цара Ираклија над Персијанцима 628. године, када је враћен Часни Крст кога су Персијанци отели 614. године. Такође, тог дана су на богослужењима епископи подизали Часни Крст и њиме благосиљали читав свет.

Крст је од давнина био познат народима антике и био је средство за убијање преступника. Смрт на крсту је била најсрамнија смрт и била је резервисана за оне који нису били римски грађани. Међутим, од Христове смрти на Крсту, Крст постаје симбол победе Живота над Смрћу, знак Спасења.

Према сведочанству писаца антике, свет је пред Христов долазак био на ивици духовне и моралне пропасти, и било му је потребно спасење у сваком погледу. Било је потребно нешто сасвим ново, „ново под сунцем“, што ће човеку дати нову снагу и наду. То ново је био Христос. Он је у себи сјединио Бога и човека и преко страдања на Крсту кроз Васкрсење је победио „последњег непријатеља“ смрт, дарујући човеку снагу и наду да може да пробије ограничења своје природе и постојања. Све ово је постало могуће захваљујући Крсту.

Порука Крста је веома једноставна, као и сам изглед Крста, једна вертикала и једна хоризонтала. Крст показује шта је човеку у животу најпретежније и најпотребније. Потребан му је однос са Богом који спаја небо са земљом, што представља вертикала Крста, и однос са ближњима, што представља хоризонтала Крста. Овај однос се заснива на вери и поверењу, вери у Бога и поверењу у ближњега. Од тада човек човеку престаје бити вук и постаје ближњи где љубав постаје главно мерило свега. Христос је рекао да ће Крст бити суд свету и главно питање на том Суду свакоме од нас ће бити да ли смо имали љубави према Богу и ближњем, и по томе ће нам се мерити.

Ко се роди носи свој крст (страдање) и често човек хули на Бога због терета који носи. Међутим, Бог је сваком човеку, сходно његовим моћима, дао крст који може да понесе, и тај крст му је на спасење а не на погибао. Због тога нема места очајању и безнађу „јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету, него да се свет спасе кроз њега“.

АМЕРИКА, Земља илузија...Земља какву је изнутра види један Американац

Превод најновијег текста Фреда Рида од 6. јануара 2014. године о стварној и илузорној Америци. Фред, полуслеп и пензионисан у Мексику, види ствари далеко боље него већина Американаца - поготово оних у Вашингтону, зони где је стварност строго забрањена...

Илузије

У нападу родољубивог размишљања, дошао сам до спознаје да је Вашингтон изолован, инцестоидан и себи окренут град, опседнут собом, где су политичари до те мере орођени да им прети хемофилија. Немају никаквог додира са стрваношћу и нити разумеју остатак земље и света, нити их занима. Сјајно, зар не?

Орођени? У поређењу са престоницом Јенкија, становници Западне Вирџиније [стереотип за бракове блиске родбине - прим. прев.] чине се као авангарда генетског укрштања. Прво смо имали Буша I, у најбољу руку медиокритета. Касније је дошао Буш II, за кога би „медиокритет“ био запањујући комплимент. Имали смо Клинтона Првог, који је барем био интелигентан, а онда замало добили Клинтонку II; она је на крају постала шеф дипломатије, једино зато што је својевремено била Први Акреп. Изгубила је од Барака Обаме, чије су једине квалификације биле црна пут и способност читања телепромптера. А после њега нам вероватно опет следује Хилари.

Пре тога смо умало добили Керија, чије је постигнуће било женидба наследницом индустрије туршије. Ено га сад шеф дипломатије, ничим изазван. И тако то иде у пешчанику нације: династије, непотизам, опрост грехова за новац, и мала, саможива владајућа класа без посебних квалификација која сама себи дели важне послове како би остала на власти. Колико дуго то може да потраје? Чуо сам да се Стални комитет КП Кине састоји од осам инжењера и једног економисте. Нама управља руља провинцијских адвоката. Инжењери праве производе. Адвокати праве законе. Хмм.

Проблем, велим ја, је да демократија не може да расте како треба. Када за градоначелника Засеока, Градине или Источног Бронхитиса дође локални алатничар, он барем познаје своје место и своје суграђане, па ће можда и да ваља чему. Али онда се кандидује за државну функцију и постане конгресмен, или - Боже сачувај! - усели у велику белу вилу на Пенсилванија Авенији (Деси се некад; наши владари нису сви богатуни са приватним авионима и по дванаест прстију на ногама).

Конгрес је састављен од маргиналних адвоката са малтене доживотним мандатом, који никада нису служили војску али газдују огромном армијом наоружаном нуклеаркама - и која није у стању да у кафанској тучи победи ћопавог деду. Све сами изгубљени политиканти, а одлучују о индустрији. Можда никад нису били у страној земљи (ако се не рачуна Арканзас) и не говоре ништа сем енглеског, али задужени су за инострану политику... Мислим, јасно вам је.

Па како онда остатак земље зна шта ради власт? Не зна. И не може да зна. Медији представљају готово непробојни штит између Вашингтона и реалности која почиње већ од Кружног Пута. Јесте ли чули за синхронизовано пливање? Да је којим случајем синхронизовано мишљење олимпијски спорт (а што да не, шта су све додали), Америка би била велесила.

У Вашингтону, новинарство почива на разноликости. Што је добро, јер је очигледно колико би хомогена штампа била опасна. У редакцији Вашингтон Поста, на пример, имате беле репортере који мисле исто као црни, који мисле исто као Јевреји, Азијати, педери, лезбејке, Шпањоли и Неопредељени. Снага кроз (не)јединство.

Овакву разноликост у новинарству имате широм Америке: огроман број различитих новина, ТВ кућа, радио станица - све у власништву неколико корпорација, које имају исте интересе. Снага кроз (не)јединство и за њих, је ли.

Основна карактеристика медија је да не извештавају о много чему. Осим о себи, али то дође на исто. Ако нека пахуљаста плавуша (мислим да се једна зове Кејти Курик) пређе са једног канала на други, о томе нам трубе недељама. Сећам се да сам једном видео неког Пирса Моргана, који се оштроуман попут платипуса. Кажу да му пада гледаност; можда ипак има наде за америчку јавност. Елем, то је била вест - или како иде Билу О'Рајлију и неким републиканкама са шлем-фризурама на Фоксу. Медији не преносе вести, они су вест.

Док новинари стално тртљају једни о другима - сасвим озбиљно ово кажем - углавном не обраћају пажњу на власт. Кад сте задњи пут чули извештај из Управе за становање и развој? Бироа за индијанске послове? Министарства саобраћаја? Агенције за безбедност авијације? Агенције за заштиту околине? Понекад нам од њих стигне саопштење, али то је то. Нико не зна шта се крије у бирократском мраку, знамо само да много кошта.

А и кад се говори о оним деловима власти који привлаче највише пажње - Бела Кућа, Пентагон, Стејт Департмент - ништа се не каже. У Белој Кући је све строго организована представа; новинара који постави незгодно питање никада не прозову поново. Добро познајем Петострани Тунел за Ветар, из дана када сам по казни био новинар. Кад крене Прича - можда о неком оружју које не ради, или веле да не ради - сви новинари у Вашингтону панично пишу само о томе.

Значи, није реч о многобројним причама, већ једној те истој причи на безброј начина. Исти се образац понавља са Обамаздрављем, абортусом свих абортуса. Као теорија скупова: стотине, хиљаде, можда десетине хиљада новинара пише како је тешко да се људи учлане. Зар није један довољан да то каже? А нико да упита за интелигентно објашњење неког софтверског инжињера који се разуме у програмирање на велико...

Оно што из Вашингтона излази у Електронску Земљу Чуда је изврнути свет ствари које или не постоје, или нису онакве каквим се приказују. Председници, на пример. Оно што гледате на фото-сесијама у Ружичњаку је виртуелни конструкт иза којег стоји пет анкетара, три говорописца, неколико политичких стратега и њихове калкулације, рекламна агенција, шминкер, и учитељ гестикулације. Потпуно је небитно којој је особи поверена улога. Чак штавише, његови дресери га сматрају сметњом, убеђени да ће бити бољи у улози што се мање зна о његовом стварном лику и делу. Па помно крију његова сведочанства и резултате пријемног.

Ако желите нешто налик тачној представи о делима и неделима власти, морате сами да сложите слагалицу од фрагмената из Гардијана, Ролинг Стоуна, Драџа, Unz Review, или AntiWar.com. Информације о власти из прве руке? Нема шансе. Али Вашингтон је макар

занимљив, попут губавца којем отпадају прсти.

НАПОМЕНА:

Када сам читао текст помислио сам да аутор пише о Босни и Херцеговини, а онда сам сконтао да ми немамо Буша ни првог, а ни другог, те  немамо Керија, па ни Клинтонову...Такође, немамо толико новинара да о истој теми сви различито пишу...

Но, ми смо имали Силајџића, па незаобилазног Свена Алкалаја, а посебно је питање да ли ће се ико сјетити Спасоје Тушевљака и шта је уопште он радио и коју је функцију "обнашао" у БиХ....Надаље,  ми /они у Федерацији БиХ/ имају Емира Суљагића, Фатмира Алиспахића и много других. 

Но, ради ентитетског баланса ми имамо мноштво аналитичара за све и за свашта. Ево рецимо Тања Топић није у стању да аналитички "погоди" и оно што је прошло, а камоли да предвиди оно што ће бити. 

А у броју телевизијских станица смо шампиони...Ту су незабилазне БХ ТВ1, Па Федерална ТВ, Телевизија Републике Српске,  онда ове комерцијалне БН ТВ која предњачи у свему и за њом много каскају Алтернативна телевизија, па Хајат, онда  ТВ1 /она Ђенинксонова ТВ /Ђенинксонова је Бошњакиња и милијардерка удата за Енглеза и она финансира ту ТВ. Ту је наравно најдоминантнија ТВ Алђазира...

Ма тога, и не само тога, већ и свега,  и код нас има на претек, овдје и сад, у БиХ. Те ствари су слика и прилика, али само у минијатури о БиХ у односу на моћну Америку о којој је аутор текста доста тога написао. 

Славуј.

И ја сам на интернету...Мало ја 'вако, а могао сам и 'нако....

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Не зна се и никада се неће ни сазнати. Уосталом, коме би било битно и да се сазна. Какве користи би било ко од тога имао?  Никоме то није  потребно. А ако није потребно, онда је и бесмислено о томе и говорити. Е сад, говори се и о смисленим и о потребним стварима, али и о бесмисленим и ама баш ничему потребним догађајима и свему ономе што сваког човјека окружује и о самом његовом битисању на овоземаљском простору.

Не само на неком порталу, већ и на безброј сајтова, па и на цијелој несагледивој мапи интернет пространства, питам се - ма кога интересују многе ствари? НИКОГА! 

То се свакодневно одвија пред нашим очима и овдје, и сад, било је и јуче, а биће тако и сутра и убудуће. Наиме, поставља се питање због чега људе тјера нека снага, да не кажем центрипетална сила и жеља, да објављују многе ствари на интернету, кад се у старту зна да ће то заинтересовати мали број људи и да су минималне центрипеталне дистрибутивне силе које би било кога приморале да се бави и оним стварима које га уопште не интересују.

И ту смо, дакле, али само у покушају појашњења, али не и разјашњења многих мистичних ствари које се одвијају пред нашим очима, захваљујући интернету. Свако од нас објавује оно што жели или оно што зна. Сви то радимо, очекујући да ће то ипак неко да примјети и да прочита, а ни сами се не интересујемо шта то други пишу, шта објављују и какве су вриједности објављеног “материјала”.

Ми само мислимо да смо својим текстом, својим неким објавама учинили нешто епохално?! Ма ни случајно. Наиме, код огромног броја људи увијек су већу пажњу изазивале сензације и скандали, него неке нормалне ствари и појаве.

Не могу и нисам позван да коментаришем понашање учесника риалитија “Фарма”, јер ниједну епизоду те сапунице из домаће “радиности” нисам гледао, не што бих бјежао од наше стварности, већ једноставно што је ипак и у свему доминатније моје интересовање за спорт и за још многе области у односу на то како се понашао Екрем Јеврић, који је слика и прилика унакажавања и срозавања на најниже гране народног свеопштег стваралаштва. Нешто сам о томе видио и то онако летимично само на интернету.

Видио сам и овдје сјајних текстова и кометара на многе друге и нормалније теме, али кажем да ни то многе не интересује, јер људи су сами собом заокупирани и не излазе баш онако радо и добровољно из својих, па и интернет бусија. Једноставно, многи мисле – ма поставићу ово и ваљда ће неко на то да обрати пажњу?!

Међутим, нико неће сазнати да ли сам и ја показао интерес за било шта што други пишу и шта објављују, осим што ме занима само оно што мени припада. 

Има тога и превише и баш зато идем бар летимично да прегледам шта то овдје други људи пишу и шта објављују. 

Увијек нађем нешто интересантно и ново. Јер сваки човјек се цијели живот нечему учи и онда дође вријеме кад умре као највећа незналица. 

Одох, јер ми треба знања и нових сазнања....

Ако заборавимо нашу прошлост, ако заборавимо нашу православну вјеру и славну српску традицију - заборав ће уништити нашу будућност и будућност наших насљедника! Славуј

Манастир Манасија - Манастир Ресава

Манастир Манасија се налази на удаљености од 1 км од Деспотовца, у непосредној близини реке Ресаве, по којој, осим имена Манасија, носи и друго име - Ресава. Манастир Манасија је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне културе и стилски припада такозваној "моравској школи". 

 Манастир Манасију је подигао деспот Стефан Лазаревић - Високи између 1407. и 1418. године, где је и сахрањен 1427. године. Ратник по дужности, витешки обучаван и вешт у командовању, дипломата, по опредељењу песник, широког образовања, Стефан Лазаревић је био један од најугледнијих од двадесетчетворице витезова /ритера/ Змајевог реда, веома поштован и уважен међу европском властелом. Поседовао је огромну библиотеку у којој је, осим словенских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије на грчком и латинском. Био је плодан књижевник, преводилац и уметник. Његова дела су "Закон о рудницима", "Похвално слово Кнезу Лазару" из 1403. године и натпис на мермерном стубу на Газиместану, а најзначајнији књижевни рад је поетска порука "Слово љубве" из 1409. године, који је један од најлепших текстова српске књижевности.

Одмах после оснивања, Манастир Манасија је окупио бројне писмене и образоване људе, те је постао културни центар деспотовине, чији је литерарни и преписивачки рад утицао на књижевност читавог православног Балкана. "Ресавска школа" манастира Манасије је по својим преводима и рукописаним преписима била чувена и после пада деспотовине, кроз цео 15. и 16. век. Најпознатији писац који је радио у Манастиру Манасија је Константин Филозоф, писац биографије Деспота Стефана.

Манастирски комплекс Манасије - Ресаве се састоји из цркве, велике трпезарије или такозване „школе" /која се, тешко оштећена, налази јужно од цркве/, тврђаве са 11 кула, од којих је највећа „Деспотова кула" /северно од цркве/. Манастирска црква посвецена Светој Тројици је друга по величини међу српским средњовековним манастирима, након манастира Високи Дечани.

Без обзира на значај и заштићеност кулама, манастир Манасија је више пута пустошен, паљен, пљачкан и разаран у току вишевековне турске окупације. Са цркве Манасије је био скинут оловни кров, па је више од једног века грађевина прокишњавала и већи део фресака је неповратно пропало. Западни део цркве манастира Манасија, такозвана „припрата" је приликом једне експлозије барута у 17. веку, током аустријске окупације тешко оштећена, па је данашња припрата већим делом накнадно дозидана. Срећом, у том делу цркве очуван је под у мозаику, који је рађен од крупног разнобојног камена. Иако под утицајем читавог комплекса, црква Свете Тројице манастира Манасије се у декоративним елементима издваја од осталог дела преовладавајућег "моравског стила" градње. Фасаде манастира Манасија су покривене тесаником и танким слојем малтера у љупком односу, које се, својом једноставношцу, значајно разликују од српских светиња градјених у то време. Само стубићи са облим завршецима и прозори са оригиналним преломљеним луковима украшавају равне зидове. Овим начином је манастирско здање ујединило обележја грађевина династије Немањића и нове династије коју је започео отац Стефана Лазаревића, Кнез Лазар. Крајем деветнаестог века предузимљиво монаштво манастира Манасија почиње обнову, те је 1845. године извршена прва рестаурација фресака потпомогнута од српске државе.

Иако тешко оштећен, живопис Манастира Манасија спада у ред највећих домета средњовековног сликарства. Од очуваних фресака манастира Манасија, пажњу најпре заслужује криторска композиција на западном зиду главног дела цркве, на којој је сачуван портрет деспота Стефана - висок риђокоси владар, обучен у свечану одору украшену белим двоглавим орлом, који држи модел своје задужбине и оснивачку повељу, а крунише га Христ и андјели га даривају мачем. На јужном и северном зиду /у певницама/ манастира Манасије су очувани величанствени ликови светих ратника, осликани у својим свечаним војним одорама. У горњим зонама певница насликане су сцене из живота Господа Христа и илустроване Његове приче из Јеванђеља. У главном кубету манастира Манасија су представљени старозаветни пророци. У олтару је насликано Причешће апостола и Поворка светих отаца, међу којима је /последњи у реду према северу/ први српски архиепископ - Свети Сава. 

На стубовима манастира Манасија су добро очувани медаљони са попрсјима светитеља, као лик светог арханђела Михајла /на јужном/ и светог Петра Александријског /на северном стубу/. Манастир Манасија је такође познат по попрсјима светаца у медаљонима изатканим у дугиним бојама. Уметник-фрескописац манастира Манасије је успешно водио рачуна о простору, његове фигуре су правилно антички пропорционалне, са природним покретом, док склад између златних и плавих површина чини јединствену светлост.

СРЕЋНА ПРАВОСЛАВНА СРПСКА НОВА 2014. ГОДИНА!

Драгим пријатељима,
свим добрим људима,
свим Србима, 
свим православцима
- срећна православна Нова година!

Божија милост, радост
и свака срећа вас стизала
у Новој години.

АМИН

СРЕЋНА ПРАВОСЛАВНА НОВА ГОДИНА!

У поноћ почиње Нова јулијанска година за Српску, Руску и Грузијску православну цркву, Јерусалимску патријаршију и Руску заграничну цркву које обиљежавају два велика хришћанска празника 
- Обрезање Исуса Христа и Светог Василија Великог. 

Говорили смо истину! Сад је доказано ко се служио лажима....

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Незванични резултати пописа становништва у БиХ који је вршен у октобру прошле године. До резултата је дошао "Дневни аваз", најтиражније дневне новине у БиХ.

Незванични резултати пописа

У БиХ има 48,4 посто Бошњака,

32,7 посто Срба,

и 14, 6 посто Хрвата...

У БиХ живи 3,7 милиона становника  

Према прелиминарним, али веома поузданим резултатима прошлогодишњег пописа, у Босни и Херцеговини живи 48,4 посто Бошњака, 32,7 посто Срба, 14,6 посто Хрвата, а 4,3 посто становника чине остали, сазнао је "Дневни аваз". 

Према анализи, у бројкама, то значи да су у октобру прошле године пописана 1.836.603 Бошњака, 1.239.019 Срба, 553.000 Хрвата и 163.000 оних који су се изјаснили као остали.

Укупно, наводи се даље у анализи, то значи да у БиХ живе 3.791.622 становника, што се поклапа и са званичним подацима статистичких институција, које су објавиле да је толико грађана БиХ пописано.

По ентитетима, овај документ показује да Бошњаци чине 69 посто становништва у ФБиХ,

Хрвати 20,9 посто,

Срби свега четири,

док се шест посто популације изјаснило као остали.

У Републици Српској, наводи се још у анализи,

Срби чине 83,2 посто становништва,

Бошњаци 13,2,

Хрвати 2,5,

док је осталих 1,1 посто.

У Дистрикту Брчко Срби чине 43 посто становника,

Бошњаци и Хрвати заступљени су истим постотком од 26,9,

а осталих је 3,2 посто.

Према тим подацима, у целој БиХ је пописано 48,4 одсто Бошњака, 32,7 Срба, 14,6 одсто Хрвата, док 4,3 одсто становника припада категорији "осталих". Поређења ради, на последњем попису уочи протеклог рата избројано је 43,47 одсто Бошњака, 31,21 Срба, 17,38 одсто Хрвата те 5,5 одсто Југословена.

Коначни и званични подаци биће познати тек крајем ове или почетком идуће године, али ове цифре су, без обзира на незванични карактер, у границама очекиваног и највероватније неће бити већих одступања ни кад буду саопштени званични резултати о етничкој структури земље.

РЕПУБЛИКА СРПСКА

1.103.991 Србин

175.000 Бошњака

33.000 Хрвата

15.000 осталих.

 ------------------

ФЕДЕРАЦИЈА БиХ

1.636.603 Бошњака,

495.000Хрвата,

145.000 осталих,

95.000 Срба.

На први поглед, одмах се да закључити да су резултати пописа поражавајући и да је у Федерацији БиХ извршено етничко чишћење Срба. Ови резултати који обухватају попис у Федерацији БиХ били би још поразнији да у ове бројке нису укључени и Срби из општина у ФБиХ у којима су прије рата Срби чинили скоро сто одсто становништва. И данас су то општине, које броје највише повратника и разумљиво је да су то општине у ФбиХ са већинским српским становништвом /Дрвар, Гламоч, Грахово/.

Више од деценију и по упозоравали смо на ове поразне чињенице које су овим пописом и потврђене и сви досадашњи наводи бошњачких политичара и разно разних медијски експлоатисаних ликова падају у воду о наводно етнички очишћеној РЕПУБЛИЦИ СРПКОЈ, очишћеној од Бошњака и Хрвата како су то у свакој прилици, а поготово страним представницима сервирали бошњачки "народни" представници.

У овој анализи помињу се и они који су се изјаснили као остали и то у значајном броју, али у тој цифри опет је највише Бошњака који су се национално изјашњавали и као “Босанци” (!) али и као Муслимани.

Ови резултати ће захтијевати много озбиљније анализе, но на први поглед, пада у очи поређење само два резултата и све ће бити јасно. Наиме, по посљедњем попису који је вршен 1.991. године, само у Сарајеву живјело је близу 160 хиљада Срба, а данас их у цијелој Федерацији БиХ, дакле у свим општинама има око 95.000. Никакве друге анализе нису потребне, а ни поређења, па да се јасно закључи да је Федерација БиХ била и да је остала Бошњачко-Хрватска територија и да су СРБИ као народ етнички и неетички очишћени из Федерације БиХ и садашње бројно стање Срба у Федерацији БиХ је скоро, па на нивоу статистичке грешке..

Оваквим резултатима напокон би требале престати манипулације Бошњака о етничкој структури становништа и то по ентитетима /РЕПУБЛИКА СРПСКА и Федерација БиХ и наравно и у Дистрикту Брчко, као и о бројном стању становништва, посматрајући цијели простор Босне и Херцеговине.

НАПОМЕНА:

На интернету, на мојим блоговима /два блога/, па и на профилу на Фејсбуку. као и на профилу на Гуглу, има на десетине мојих ауторских текстова, као и мојих изјава за многобројне медије да се радило  управо о оваквој демографској слици у БиХ и да су бошњачки представници, како они у властима и у политици, тако и представници разно разних бошњачких тзв. невладиних организација - служили се манипулацијама и фасификатима. Напокон, ови резултати пописа “црно на бијело” и бјелодано доказују ко је био у праву и ко су они који су се служили лажима у разно разне сврхе и у своју корист. Сад је све јасно.

Морамо даље и само напријед...

САМО ОНАЈ КО ЈЕ "НАОРУЖАН"

ЗНАЊЕМ, ЈАКОМ ВОЉОМ,

СОПСТВЕНОМ СНАГОМ,

УМИЈЕЋЕМ И ВЈЕШТИНОМ

- МОЖЕ ИЋИ НАПРИЈЕД!

Славуј.

Ваља нама даље...АНДРИЋГРАД ће до ВИДОВДАНА Љета Господњег бити завршен....

Јуче смо прославили 
Дан и крсну славу
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ!

На многаја љета
***********

Али, морамо напријед и данас 

и сутра и прекосутра и убудуће.

Пут је пун неизвијесности, али ако знамо, 

а знамо шта нам је радити, онда ћемо градити 

нове путеве и мостове спајања људи 
и грађења пријатељских односа, прво међусобних, 
а онда и са свима другима који желе са нама.

         

  Ми са другима хоћемо,

али само ако се међусобно поштујемо и уважавамо.

Ето, ништа друго и ништа више не тражимо 

од других.

Славуј.

ДОБРО ЈУТРО, ДРАГИ ПРИЈАТЕЉИ....

Јутрос ћемо уз кафице 

додати и врућ хљеб...

СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН И КРСНА СЛАВА РЕПУБЛИКО СРПСКА!