Данас, сутра и убудуће....

ПИШЕ Славко Јовичић Славуј

Не може се све чекати, јер за чекање је најважније стрпљење.

А поготово се не може чекати да само од себе било шта однекуд падне или да "падне" право ниоткуд.

Неке ствари се не могу одлагати, 

а поготово се не могу одлагати у недоглед.

За многе ствари треба се борити, а неке треба и тражити.

Неке ствари треба жељети, али те жеље морају бити реалне и оствариве.

Неке ствари се могу одложити за сутра, или за неко будуће вријеме, али вријеме није могуће одложити.

Оно што је јасно и гласно казано, по логици ствари,  требало би бити и разумљиво, али не мора увијек бити и прихватљиво и за онога према коме је и упућено.

Зато и не стоје дилеме сад ћу, или могу и сутра, или можда је то и глупо, или није то баш разумно.

На крају крајева,  никад ништа само од себе неће доћи. За све постоје неки узроци, а за узроке морају постојати и разлози.

Да напишем ово нисам имао никаквог разлога, али ето ипак написах...

За све људе добре воље...ЗА ЧОВЈЕКА!

ПРЕД ЈУТАРЊЕ БУЂЕЊЕ УЗ ПРВУ КАФИЦУ...

О истом само различито...

О ИСТОЈ СТВАРИ 

РАЗЛИЧИТИ ЗАКЉУЧЦИ ...

                                               ПИШЕ Славко Јовичић Славуј         

Огромне су разлике у мору других различитости и у стварности постојања разних разлика по којима је могуће правити различите разлике између људи и (не)људи , па самим тиме правити и разлике између разних различитих ствари, дакле различито посматрати једне од других ствари и предмета.

Ништа није ново што су неки наши погледи на исте ствари или на исте догађаје сасвим различити у односу на неке друге људе који, такође, исте ствари виде различито у односу на наше гледање или на поимање оног што видимо и што сами закључујемо.

Заправо, ради се о различитим вриједносним претпоставкама, различитим приоритетима, чак и о различитим начинима закључивања и о доношењу коначног става о виђењима исте или идентичне слике која нам се предочава.

И није то било само једном гдје сам се и лично увјерио у постојање различитих описа, па чак и генералних и коначних закључака о истом дјелу или о истом догађају. Ствар је сасвим јасна и она показује да се ради о различитим перцепцијама сагледавања и коначног закључивања.

Да ли је одговор у томе што на различите начине гледамо на неке ствари или је то разлог за мимоилажења у постизању јединственог закључка о стварној слици, која не би требала да буде предмет различитих, па и субјективних закључака.

И на крају, све оно што није могуће коначно закључити и на шта није могуће ставити тачку, дакле на све разлике, неће бити могуће ни завршити све ово са дефинитивним закључком, који би био прихватљив за већину.  

Нек' причају шта год желе...Ниједна прича нема краја...

Из ћоравог посла нико није изашао паметнији, нити је прогледао...

Босна и Херцеговина је чудна земља, али није и најчуднија...

      ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Има много чудних држава на свијету, а има и оних за које се мисли да су, а у стварности и нису државе. Међутим, Босна и Херцеговина је чудна земља, али није и најчуднија.

Глобализација, моћ јаких и доминација оних супер јаких над нејаким и над слабим државама је тренд који је незаустављив и који ће само добијати на значају.

 Народе и људе не могу зближити празна обећања и приче о великим сновима и о лажним илузијама. Народе могу да зближе колико толико нормални и пристојни животи у садашњости, дакле на овом степену развоја и свих цивилизацијских достигнућа.

Подјеле међу народима су велике и не треба их прикривати, а то није ни могуће. Увијек ће постојати "њихови" и наши! Са њиховим се ваља некако борити и покушавати се са њима и изборити за своја права и за парче сунца под небом, а барем сунце и небо припадају сваком човјеку. Али нажалост,  тако није и у стварности и никада неће ни бити. 

Са "нашима" је још теже и много горе! Јер, сви живимо у заблудама да имамо неког нашег и кад смо у невољи и кад очекујемо какву такву помоћ од "нашег", е ријетки су они "наши" који су спремни и који ће све учинити да нам и помогну и да нам притекну онда кад нам је помоћ и потребна. Велика је заблуда да је у било којем времену БиХ била земља неког складног суживота, поштовања и пријатељства између различитих народа.

Још већа заблуда је да је само рат уништио тај дух заједништва. У БиХ се увијек живјело из нужде, мада се мора истаћи да су постојала раздобља, па и више деценијска, кад су различити народи живјели једни поред других, а привид је био да се живјело у неком складном заједништву. Сасвим је логично да се морало тако, јер није могуће да било који народ на свијету живи изоловано без обзира на његову бројност, величнину и на снагу државе којој припада.

Мржња, нетрпељивост, нетолеранција, неразумијевање - постали су главне центрипеталне силе које још више удаљавају народе једне од других. Та раздвајања била би још јасније изражена да нема потребе за економском сарадњом и на тој основи борбе за преживљавањем и за голим биолошким опстанком народа, па самим тиме и човјека као појединца, који се не може посматрати изоловано нити ван цијеле друштвене заједнице. 

Све док постоји скоро непремостив јаз између величања свега оног што је "наше" и пљувања свега оног што је "њихово" или обрнуто, увијек ће постојати високе ограде које неће бити могуће прескочити. Заправо, неће постојати мостови путем којих би се људи зближавали са једне и са друге стране.  

Кад кажем зближавали, онда мислим на искрену љубав човјека према човјеку без обзира на било коју припадност, па ни на вјерску, ни на расну, ни на сполну, ни на генерацијску, ма ни на какву другу. Јер, божија љубав показана је према сваком живом бићу и требала би  да има моћ ширења, а је ли тако? Није, нажалост.  

У злим временима та љубав претвара се у своју супротност. Претвара се у мржњу,  а то је и највећа опасност за опстанак човјечантва. Јер, да није тако, не би у овом савременом добу било преко двије милијарде гладних људи на овој заједничкој нам планети. Глад зауставља свако друго размишљање о било каквом напретку, изузев оног који сваки човјек жели да оствари у свом животу. Траје то овако и трајаће...

Путујте срећно....

ПУТ У ПОЗНАТО ИЛИ У НЕПОЗНАТО...

Босна и Херцеговина ни тамо ни oвамо и нигдје! Срби су још у дилеми!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

  

Свима је јасно да нам у свим областима живота требају реформе и то оне темељите и по ширини и по дубини. 

Али, зарад тога што се Европској унији "жури" да нас онако "искрено" пригрли у свој  загрљај можемо ли да прихватимо све накарадности којима је оптерећена ЕУ!

 
Европи се жури само зато што за деценију или мало више, Европска унија у овом облику неће ни постојати. Е зато, свим средствима они настоје да нам отму и ово мало богатстава што нам је преостало, онако демократски и под плаштом заштите људских права и њихове бриге за нас. 

Не могу да схватим како се то Европска унија брине за нас кад ни за десет-петнаест година не постоји шанса да будемо чланови ЕУ, ако и ЕУ до тада преживи потпуни хаос и колапс у којем се налазе многе државе чланице, а тек се очекује главни талас пропасти многих земаља.  Уосталом, како ЕУ о нама може више да брине, кад смо ми већ одавно сами од нас самих, дигли руке.

Требају ли нам НАТО и Европска унија? Да ли смо народ који брзо заборавља? Како можемо да оставимо по страни и да заборавимо да већ деценије болујемо, а боловаће и генерације које ће долазити иза нас. Болујемо и још брже умиремо од осиромашеног уранијума којим су нас онако „пријатељски“ затрпавали они којима данас трчимо у загрљај. 

Било би то одлично да се ради о пријатељским загрљајима, али није тако, нажалост. Ми потпуно болесни трчимо у загрљаје онима који су здрави, јер су све експерименте уништавања једног народа на нама испробавали и тестирали. Крајњи трагични циљеви се остварију. Све нас је мање. Више нас умире него што нас се рађа. Канцери уништавају наш народ и за годину или двије нестају цијела села, нестају живи људи. Мртви градови никоме и не требају, а то је и био циљ наших непријатеља који су нас убијали и који су нас уништавали и то сасвим свјесно и плански.

Шта нам то нуди Европска унија? Нуди нам и додатне болести, које нам поред већ поменутих, дакле оних сталних, ове друге дођу као додатак зла на самртно нестајање. Нуде нам затровану храну коју узгајају уз помоћ отровних пестицида, модификовану храну обогаћену хормонима, затим напарфемисано воће, односно сав отпад.  Европи ми и дођемо као сигурно складиште и одлагалиште свих врста отпада и полигон за  ново и трајно тровање и оног дијела становништва што ће евентуално због бољег имунитета успјети да преживи.

Нажалост, они који би у приоритету требали да имају бригу о здрављу људи и нашег народа имају пречих послова од стратегијских програма да се спаси оно што се да спасити. Приоритетне су стратегије за свим видовима еколошког, здравственог, породичног и свих других облика очувања колико толико здраве средине у којој ће се рађати и у којој ће расти здраве популације наших насљедника. Јер, без тога свака друга стратегија евентуалног напретка биће бесмислена ако нема народа.

Разумијем ја да нам је потребна помоћ Европске уније, али зар ико разуман може да прихвати чињеницу да ће Европа било коме дати нешто онако, како се то народски каже, дати џаба или због неке наводне љубави изражене према нама. У свијету нема љубави, ма нема је скоро нигдје. Интерес је једина категорија која никад не престаје нити пролази и интерес је једино средство које одржава човјечанство. Све што је ван тога, ван је и сваке памети и нормалног расуђивања.

Европа нам сво своје смеће нуди, па чак нас и приморава да то купујемо. Ако смо дрчни и ако се по некада и супротставимо одмах нам пријете неким новим „Милосрдним анђелом“ или неким другим принудним средствима и санкцијама. Носачи авиона на разним мердијанима свијета никад не мирују, нити се гасе бродски мотори. 

Нашим наводним пријатељима све то добро дође, таман да се ослободе застрајелих технологија и роба којима је давно истекао рок сваке подношљиве употребе. Истим метком убијају два зеца. Ослобађају се дотрајалих технологија и нама их уваљују, а од нас узимају сва природна богатства која су њима потребна за обнављање нових производњи које ће њима бити од користи.

Цивилизација је у великом суноврату, али мало ко то примијети, јер су многи опијени наводним благостањем у Европској унији и  чланством у НАТО-у. Међутим, сваки иоле писмен човјек ће се увјерити у безброј девијантности, а то се најбоље може видјети из свакоминутних информација које пуне људске умове разним пошастима, злочинима и трагедијама, које долазе са разних тачака географске карте поларизованог свијета. Огроман је јаз између  јаких и оних вјечито истребљиваних и сатанизованих малих народа.

Остаје питање да ли се ми овакви какви смо можемо уопште и сачувати и можемо ли конзервирати наше вјековне вриједности и нашу традицију на којој смо одгајани. Можемо ли сачувати сопствену културу, традицију, начин живота на истинској вјери  православља и светосавља. Можемо ли наставити да живимо на најбољим традицијама вриједности наших предака и антроплошке свијести о томе ко смо и гдје смо данас и наравно куда то идемо даље?

Мислимо ли ми о овим стварима? Не мислимо, наравно. Нама је најважније како да некога оборимо са власти и како ће неко други да дође, а тај који би наводно и дошао не зна ни откуд ни гдје је пошао. Зато су нам црне хронике из медија постале најинтерсантније и најбитније ствари које нам ионако распамећују памет, ако је од ње ишта још и остало.

Ко зна, ја сигурно не знам, кад ћемо се ми и да ли ћемо уопште да се пробудимо из сна и заблуда које нам нуди Европа и НАТО пакт. Хоћемо ли ми као народ успјети да сачувамо своју културу, свој језик, своје писмо, своје сјајне спортисте, своје умјетнике, своје филмове, своју историју, истина вјековима тешку и трагичну, али истовремено и славну.

Хоћемо ли успјети да сачувамо наша поља, ливаде, бистре потоке и чисте ријеке. Хоћемо ли се вратити нашој здравој производњи хране, можемо ли развијати нашу технологију и уз домаћу памет. Од странаца треба узимати само оно што и они користе, а не свакојаки отпад исл.

И сасвим на крају, знам да смо мали, мали смо и као народ и као земља, али имамо ли снаге да се  не утопимо у глобални систем који је проткан свим девијацијама и пошастима, а управо је најјачим државама то и једини циљ, а он је  да завладају и да покоре цијели свијет. 

И да се вратим на основну премису о љубави. Има ли љубави без међусобног уважавања и поштовања људских вриједности. Наравно да нема. А, пошто нема љубави онда се ради о потпуном покоравању малих и немоћних народа и држава сили и моћи оних који су данас господари живота и смрти на планети, која се још увијек окреће око сунца.  Само не знам до када?

Тако то буде...

Својим очима нико не може сам себе да види, па чак ни у огледалу...

Јер не може да види своја леђа, док други једва чекају да ти погледају у леђа...

НИШТА НЕ ПИТАЈ! УЗИМАЈ ЛОВУ; ДИЈЕЛИ СА НАЈБЛИЖИМ ОРТАЦИМА И КОМПАЊОНИМА И УЖИВАЈ!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СлАвУј

Чекам одговоре на бројна посланичка питања која сам постављао ни сам више не знам колико пута. 

Постављао сам их надлежним институцијама БиХ /Министарству правде/, код којих се региструју невладине организације. Потпуно разумијем зашто не добијам одговоре, јер је скоро немогуће и одговорити на таква питања.

Наиме, по Закону о удружењима и фондацијама БиХ, за регистрацију неке невладине организације потребна су три лица /особе/ и то је сва процедура коју треба испунити. 

Наравно има ту и оних формалних услова, а то су да рад такве организације није усмјерен против уставног поретка БиХ итд. итд...

Не треба да губим вријеме и да  образлажем услове за регистрацију таквих организација, јер поента мог текста је сасвим друге природе.

Елем, неке три особе формирају "невладину организацију", направе неке назови програме, статут и испуне све формалности за регистрацију. 
Након тога слиједи најважнији пут, а то је тражити спонзоре и од њих узимати паре, онако ни за шта и без било каквих оправданих разлога.

Оно што треба посебно истаћи је да такве организације углавном немају својих чланова, нити су интересно организоване, осим оног наравно најважнијег личног интереса појединаца. 

Дакле, узимај паре ко год нуди и буди бржи од конкуренције, јер и друге сродне или сличне "невладине организације" вребају иза ћошка и као запета пушка чекају кад ће се на неком сајту, наравно страном, појавити конкурс за додјелу средстава тзв. невладином сектору. 

Ту предњаче разни Сороши и други бјелосвјетски олоши, који издвајају огромна средства и то намјенски, тако што финансирају тзв. невладин сектор и тако га стимулишу за рушење легалних и легитимних органа власти у државама које тзв. свјетски поредак, боље речено моћници, одреде као наводну сметњу за развој демократије и цивилног друштва.

Према последњим информацијама до којих сам дошао, истина оне нису званичне, али у БиХ је регистровано преко 10 хиљада (!!!) тзв. невладиних организација. 

Као што сам већ рекао, такве организације уопште немају чланова, али у својим "органима управљања" имају одабрани број људи и то мањи број и од неког тамбурашког оркестра. Али, зато имају врло сналажљиве људе који знају да нањуше гдје су паре и ко их најлакше даје за финансирање таквих групица, које себе називају "невладиним сектором".  

Колико те групице за себе остварују приходе и колике су им зараде, а нису уопште мале, наравно да је то  непознаница и на таква питања нема одговора.

Медији се напросто утркују дајући таквим анонимусима огрому пажњу и простор само да би попунили странице новина, простор на порталима или у телевизијским емисијама.

Нека живи невладин сектор о којем сам говорио и којег треба одвојити од правих и аутентичних невладиних организација иза којих стоји чланство и резултати.

Слоган је јасан:  

КО ГОД ДАЈЕ ЛОВУ 
САМО УЗИМАЈ  
И НИШТА НЕ ПИТАЈ! 
САМО ГРАБИ!

ПРОТИВ БОГА И ПРОТИВ ПРИРОДЕ СЕ НЕ МОЖЕ!

Свима се нешто и негдје жури. Једино ми за све имамо времена, па и за чекање!

НЕ ТРАЖИ ГРЕШНЕ ЉУДЕ ВАН СВОЈИХ ГРИЈЕХА!

ЉУБАВ има смисла само ако траје....

КАД СУ "ТЕКЛИ МЕД И МЛИЈЕКО" МНОГИ СУ ТАДА ПИЛИ ВИСКИ!?

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

У СЛАВУ И МИЛОСТ ВАСКРСЕЊА ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА!

ТРЕБАО САМ ИЛИ МОЖДА И НИСАМ ТРЕБАО?

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Текст посвећен само једном глаголу и једној рјечици...."ТРЕБАО САМ"!?

Могао сам то да урадим, а нисам!

Знао сам како то да урадим, а нисам то урадио!

Требао сам то да урадим, а нисам урадио!

Желио сам то да урадим, а ипак нисам урадио!

Тада ми се чинило да имам времена за све, али сам пропустио прилику да то и урадим. Међутим,  након тога, таква прилика није ми се никад више указала. А могла је? Могла је, али ето није. 

Не знам да ли бих се данас друкчије осјећао да сам онда то и урадио, онда кад је требало? Или је можда, требало све овако да се деси и да се и одигра? Или није требало ништа да се догоди? Све се своди на - требао сам и на оно - или можда ипак нисам требао? 

Додуше, сад кад се вратим у неке прошле дане размишљам да сам ипак требао то и да урадим. Или је, на крају крајева, све овако морало да се издешава и да све оно што сам требао да урадим, а нисам, пало је у заборав, који сад покушавам да освјежим. 

Али, како и на који начин све то поново да  посложим у један мозаик, који је требао да има свој почетак, али и да га тако недовршеног оставим за неку будућу надоградњу. 

Или сам требао да све коцкице сложим у једну цјелину, која би имала неког смисла. Изоставићу императив - морао сам?! Нисам ништа морао, али сам можда само требао, а велика је разлика између оног што сам морао и оног што сам требао.

И након толико година, нисам у стању да разријешим дилему да ли сам тада то и требао да урадим? Међутим, сад кад са ове временске дистанце погледам у назад, сасвим је небито да ли сам то и требао, јер не волим да се враћам у прошлост!   

Пошто се у напријед никада ништа не зна, онда нећу ни да се враћам у назад. Јер, сад је неважно да ли сам то и требао или је испало много боље  што нисам то и урадио.

Једини прави закључак је да можда нисам требао ово да пишем, али ето, из само тог "требао сам" настаде читав текст, који се и не може завршити. Или сам можда требао да ставим тачку одмах након првих неколико реченица? А могао сам одмах то и да урадим, но, ипак нисам! Ко зна због чега нисам урадио једно или друго или сам можда требао све ово да не пишем или да напишем?

Заправо, сасвим је видљиво да сам ово и написао. Е сад, колико све ово има било каквог смисла, друго је питање, али и на њега бих онда требао да тражим одговор? Или сам одговор имао и прије било какве писаније...

СВИМ ПРАВОСЛАВЦИМА - СРЕЋАН НАЈРАДОСНИЈИ ПРАЗНИК!

З Б О Г О М ... Поглед из мог угла

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Ако ти кажем ЗБОГОМ, онда сигурно знаш да то није свакодневни и уобичајени поздрав.

Требаш  да знаш и њено значење, но, не мораш да знаш и њено настајање. 

Само са свим словима ова ријеч има право значење.

Почетна дилема је да ли у ријечи ЗБОГОМ има пет или шест слова?

Свих пет слова која чине ову ријеч имају исти значај и није могуће изоставити ниједно слово, заправо није битно да ли се ради о самогласнику или су у питању остали сугласници који чине ову ријеч.

Да будем јаснији. Ради се о једном самогласнику, иако је тај самогласник распоређен на два различита мјеста и са остала четири сугласника, поменути самогласник чини цјелину ријечи.

Дакле, ту су и четири сугланика.

Али да се вратим на самогласник. Ова ријеч има само пет, умјесто шест слова и то је тачније него кад се броје слова, јер кад се броје, онда их има шест, али кад се обрати пажња о којим се ради словима, онда их заправо ипак има пет.

Но, сасвим је небитно колико у ријечи ЗБОГОМ има слова и сасвим је различито ако се она само пуком математиком збрајају.

Разлика је управо у томе, јер, ако се тражи збир слова, онда их је шест, а фактички их је пет.

Али да се вратим суштини значења ријечи ЗБОГОМ без претензија да ћу пронаћи прави одговор. ЗБОГОМ би требало да значи поздрав без могућности новог сусрета или без било какве друге поновне комуникације, виђења, неког новог почетка и томе слично.

Најкраће, то би значило брисање свега што је постојало и без могућности да ће се било кад, оно што је некад било и убудиће поновити или да ће се појавити у неком новом облику.

Једном ријечју то се зове КРАЈ или стављање тачке на нешто што је некад било или на оно што никада није ни почело, али ни постојало.

Дакле, З Б О Г О М  је КРАЈ!