Босна и Херцеговина ни тамо ни oвамо и нигдје! Срби су још у дилеми!

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

  

Свима је јасно да нам у свим областима живота требају реформе и то оне темељите и по ширини и по дубини. 

Али, зарад тога што се Европској унији "жури" да нас онако "искрено" пригрли у свој  загрљај можемо ли да прихватимо све накарадности којима је оптерећена ЕУ!

 
Европи се жури само зато што за деценију или мало више, Европска унија у овом облику неће ни постојати. Е зато, свим средствима они настоје да нам отму и ово мало богатстава што нам је преостало, онако демократски и под плаштом заштите људских права и њихове бриге за нас. 

Не могу да схватим како се то Европска унија брине за нас кад ни за десет-петнаест година не постоји шанса да будемо чланови ЕУ, ако и ЕУ до тада преживи потпуни хаос и колапс у којем се налазе многе државе чланице, а тек се очекује главни талас пропасти многих земаља.  Уосталом, како ЕУ о нама може више да брине, кад смо ми већ одавно сами од нас самих, дигли руке.

Требају ли нам НАТО и Европска унија? Да ли смо народ који брзо заборавља? Како можемо да оставимо по страни и да заборавимо да већ деценије болујемо, а боловаће и генерације које ће долазити иза нас. Болујемо и још брже умиремо од осиромашеног уранијума којим су нас онако „пријатељски“ затрпавали они којима данас трчимо у загрљај. 

Било би то одлично да се ради о пријатељским загрљајима, али није тако, нажалост. Ми потпуно болесни трчимо у загрљаје онима који су здрави, јер су све експерименте уништавања једног народа на нама испробавали и тестирали. Крајњи трагични циљеви се остварију. Све нас је мање. Више нас умире него што нас се рађа. Канцери уништавају наш народ и за годину или двије нестају цијела села, нестају живи људи. Мртви градови никоме и не требају, а то је и био циљ наших непријатеља који су нас убијали и који су нас уништавали и то сасвим свјесно и плански.

Шта нам то нуди Европска унија? Нуди нам и додатне болести, које нам поред већ поменутих, дакле оних сталних, ове друге дођу као додатак зла на самртно нестајање. Нуде нам затровану храну коју узгајају уз помоћ отровних пестицида, модификовану храну обогаћену хормонима, затим напарфемисано воће, односно сав отпад.  Европи ми и дођемо као сигурно складиште и одлагалиште свих врста отпада и полигон за  ново и трајно тровање и оног дијела становништва што ће евентуално због бољег имунитета успјети да преживи.

Нажалост, они који би у приоритету требали да имају бригу о здрављу људи и нашег народа имају пречих послова од стратегијских програма да се спаси оно што се да спасити. Приоритетне су стратегије за свим видовима еколошког, здравственог, породичног и свих других облика очувања колико толико здраве средине у којој ће се рађати и у којој ће расти здраве популације наших насљедника. Јер, без тога свака друга стратегија евентуалног напретка биће бесмислена ако нема народа.

Разумијем ја да нам је потребна помоћ Европске уније, али зар ико разуман може да прихвати чињеницу да ће Европа било коме дати нешто онако, како се то народски каже, дати џаба или због неке наводне љубави изражене према нама. У свијету нема љубави, ма нема је скоро нигдје. Интерес је једина категорија која никад не престаје нити пролази и интерес је једино средство које одржава човјечанство. Све што је ван тога, ван је и сваке памети и нормалног расуђивања.

Европа нам сво своје смеће нуди, па чак нас и приморава да то купујемо. Ако смо дрчни и ако се по некада и супротставимо одмах нам пријете неким новим „Милосрдним анђелом“ или неким другим принудним средствима и санкцијама. Носачи авиона на разним мердијанима свијета никад не мирују, нити се гасе бродски мотори. 

Нашим наводним пријатељима све то добро дође, таман да се ослободе застрајелих технологија и роба којима је давно истекао рок сваке подношљиве употребе. Истим метком убијају два зеца. Ослобађају се дотрајалих технологија и нама их уваљују, а од нас узимају сва природна богатства која су њима потребна за обнављање нових производњи које ће њима бити од користи.

Цивилизација је у великом суноврату, али мало ко то примијети, јер су многи опијени наводним благостањем у Европској унији и  чланством у НАТО-у. Међутим, сваки иоле писмен човјек ће се увјерити у безброј девијантности, а то се најбоље може видјети из свакоминутних информација које пуне људске умове разним пошастима, злочинима и трагедијама, које долазе са разних тачака географске карте поларизованог свијета. Огроман је јаз између  јаких и оних вјечито истребљиваних и сатанизованих малих народа.

Остаје питање да ли се ми овакви какви смо можемо уопште и сачувати и можемо ли конзервирати наше вјековне вриједности и нашу традицију на којој смо одгајани. Можемо ли сачувати сопствену културу, традицију, начин живота на истинској вјери  православља и светосавља. Можемо ли наставити да живимо на најбољим традицијама вриједности наших предака и антроплошке свијести о томе ко смо и гдје смо данас и наравно куда то идемо даље?

Мислимо ли ми о овим стварима? Не мислимо, наравно. Нама је најважније како да некога оборимо са власти и како ће неко други да дође, а тај који би наводно и дошао не зна ни откуд ни гдје је пошао. Зато су нам црне хронике из медија постале најинтерсантније и најбитније ствари које нам ионако распамећују памет, ако је од ње ишта још и остало.

Ко зна, ја сигурно не знам, кад ћемо се ми и да ли ћемо уопште да се пробудимо из сна и заблуда које нам нуди Европа и НАТО пакт. Хоћемо ли ми као народ успјети да сачувамо своју културу, свој језик, своје писмо, своје сјајне спортисте, своје умјетнике, своје филмове, своју историју, истина вјековима тешку и трагичну, али истовремено и славну.

Хоћемо ли успјети да сачувамо наша поља, ливаде, бистре потоке и чисте ријеке. Хоћемо ли се вратити нашој здравој производњи хране, можемо ли развијати нашу технологију и уз домаћу памет. Од странаца треба узимати само оно што и они користе, а не свакојаки отпад исл.

И сасвим на крају, знам да смо мали, мали смо и као народ и као земља, али имамо ли снаге да се  не утопимо у глобални систем који је проткан свим девијацијама и пошастима, а управо је најјачим државама то и једини циљ, а он је  да завладају и да покоре цијели свијет. 

И да се вратим на основну премису о љубави. Има ли љубави без међусобног уважавања и поштовања људских вриједности. Наравно да нема. А, пошто нема љубави онда се ради о потпуном покоравању малих и немоћних народа и држава сили и моћи оних који су данас господари живота и смрти на планети, која се још увијек окреће око сунца.  Само не знам до када?

Тако то буде...

Својим очима нико не може сам себе да види, па чак ни у огледалу...

Јер не може да види своја леђа, док други једва чекају да ти погледају у леђа...

НИШТА НЕ ПИТАЈ! УЗИМАЈ ЛОВУ; ДИЈЕЛИ СА НАЈБЛИЖИМ ОРТАЦИМА И КОМПАЊОНИМА И УЖИВАЈ!

ПИШЕ: СлАвКо ЈОВИЧИЋ СлАвУј

Чекам одговоре на бројна посланичка питања која сам постављао ни сам више не знам колико пута. 

Постављао сам их надлежним институцијама БиХ /Министарству правде/, код којих се региструју невладине организације. Потпуно разумијем зашто не добијам одговоре, јер је скоро немогуће и одговорити на таква питања.

Наиме, по Закону о удружењима и фондацијама БиХ, за регистрацију неке невладине организације потребна су три лица /особе/ и то је сва процедура коју треба испунити. 

Наравно има ту и оних формалних услова, а то су да рад такве организације није усмјерен против уставног поретка БиХ итд. итд...

Не треба да губим вријеме и да  образлажем услове за регистрацију таквих организација, јер поента мог текста је сасвим друге природе.

Елем, неке три особе формирају "невладину организацију", направе неке назови програме, статут и испуне све формалности за регистрацију. 
Након тога слиједи најважнији пут, а то је тражити спонзоре и од њих узимати паре, онако ни за шта и без било каквих оправданих разлога.

Оно што треба посебно истаћи је да такве организације углавном немају својих чланова, нити су интересно организоване, осим оног наравно најважнијег личног интереса појединаца. 

Дакле, узимај паре ко год нуди и буди бржи од конкуренције, јер и друге сродне или сличне "невладине организације" вребају иза ћошка и као запета пушка чекају кад ће се на неком сајту, наравно страном, појавити конкурс за додјелу средстава тзв. невладином сектору. 

Ту предњаче разни Сороши и други бјелосвјетски олоши, који издвајају огромна средства и то намјенски, тако што финансирају тзв. невладин сектор и тако га стимулишу за рушење легалних и легитимних органа власти у државама које тзв. свјетски поредак, боље речено моћници, одреде као наводну сметњу за развој демократије и цивилног друштва.

Према последњим информацијама до којих сам дошао, истина оне нису званичне, али у БиХ је регистровано преко 10 хиљада (!!!) тзв. невладиних организација. 

Као што сам већ рекао, такве организације уопште немају чланова, али у својим "органима управљања" имају одабрани број људи и то мањи број и од неког тамбурашког оркестра. Али, зато имају врло сналажљиве људе који знају да нањуше гдје су паре и ко их најлакше даје за финансирање таквих групица, које себе називају "невладиним сектором".  

Колико те групице за себе остварују приходе и колике су им зараде, а нису уопште мале, наравно да је то  непознаница и на таква питања нема одговора.

Медији се напросто утркују дајући таквим анонимусима огрому пажњу и простор само да би попунили странице новина, простор на порталима или у телевизијским емисијама.

Нека живи невладин сектор о којем сам говорио и којег треба одвојити од правих и аутентичних невладиних организација иза којих стоји чланство и резултати.

Слоган је јасан:  

КО ГОД ДАЈЕ ЛОВУ 
САМО УЗИМАЈ  
И НИШТА НЕ ПИТАЈ! 
САМО ГРАБИ!

ПРОТИВ БОГА И ПРОТИВ ПРИРОДЕ СЕ НЕ МОЖЕ!

Свима се нешто и негдје жури. Једино ми за све имамо времена, па и за чекање!

НЕ ТРАЖИ ГРЕШНЕ ЉУДЕ ВАН СВОЈИХ ГРИЈЕХА!

ЉУБАВ има смисла само ако траје....

КАД СУ "ТЕКЛИ МЕД И МЛИЈЕКО" МНОГИ СУ ТАДА ПИЛИ ВИСКИ!?

ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!

У СЛАВУ И МИЛОСТ ВАСКРСЕЊА ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА!

ТРЕБАО САМ ИЛИ МОЖДА И НИСАМ ТРЕБАО?

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Текст посвећен само једном глаголу и једној рјечици...."ТРЕБАО САМ"!?

Могао сам то да урадим, а нисам!

Знао сам како то да урадим, а нисам то урадио!

Требао сам то да урадим, а нисам урадио!

Желио сам то да урадим, а ипак нисам урадио!

Тада ми се чинило да имам времена за све, али сам пропустио прилику да то и урадим. Међутим,  након тога, таква прилика није ми се никад више указала. А могла је? Могла је, али ето није. 

Не знам да ли бих се данас друкчије осјећао да сам онда то и урадио, онда кад је требало? Или је можда, требало све овако да се деси и да се и одигра? Или није требало ништа да се догоди? Све се своди на - требао сам и на оно - или можда ипак нисам требао? 

Додуше, сад кад се вратим у неке прошле дане размишљам да сам ипак требао то и да урадим. Или је, на крају крајева, све овако морало да се издешава и да све оно што сам требао да урадим, а нисам, пало је у заборав, који сад покушавам да освјежим. 

Али, како и на који начин све то поново да  посложим у један мозаик, који је требао да има свој почетак, али и да га тако недовршеног оставим за неку будућу надоградњу. 

Или сам требао да све коцкице сложим у једну цјелину, која би имала неког смисла. Изоставићу императив - морао сам?! Нисам ништа морао, али сам можда само требао, а велика је разлика између оног што сам морао и оног што сам требао.

И након толико година, нисам у стању да разријешим дилему да ли сам тада то и требао да урадим? Међутим, сад кад са ове временске дистанце погледам у назад, сасвим је небито да ли сам то и требао, јер не волим да се враћам у прошлост!   

Пошто се у напријед никада ништа не зна, онда нећу ни да се враћам у назад. Јер, сад је неважно да ли сам то и требао или је испало много боље  што нисам то и урадио.

Једини прави закључак је да можда нисам требао ово да пишем, али ето, из само тог "требао сам" настаде читав текст, који се и не може завршити. Или сам можда требао да ставим тачку одмах након првих неколико реченица? А могао сам одмах то и да урадим, но, ипак нисам! Ко зна због чега нисам урадио једно или друго или сам можда требао све ово да не пишем или да напишем?

Заправо, сасвим је видљиво да сам ово и написао. Е сад, колико све ово има било каквог смисла, друго је питање, али и на њега бих онда требао да тражим одговор? Или сам одговор имао и прије било какве писаније...

СВИМ ПРАВОСЛАВЦИМА - СРЕЋАН НАЈРАДОСНИЈИ ПРАЗНИК!

З Б О Г О М ... Поглед из мог угла

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Ако ти кажем ЗБОГОМ, онда сигурно знаш да то није свакодневни и уобичајени поздрав.

Требаш  да знаш и њено значење, но, не мораш да знаш и њено настајање. 

Само са свим словима ова ријеч има право значење.

Почетна дилема је да ли у ријечи ЗБОГОМ има пет или шест слова?

Свих пет слова која чине ову ријеч имају исти значај и није могуће изоставити ниједно слово, заправо није битно да ли се ради о самогласнику или су у питању остали сугласници који чине ову ријеч.

Да будем јаснији. Ради се о једном самогласнику, иако је тај самогласник распоређен на два различита мјеста и са остала четири сугласника, поменути самогласник чини цјелину ријечи.

Дакле, ту су и четири сугланика.

Али да се вратим на самогласник. Ова ријеч има само пет, умјесто шест слова и то је тачније него кад се броје слова, јер кад се броје, онда их има шест, али кад се обрати пажња о којим се ради словима, онда их заправо ипак има пет.

Но, сасвим је небитно колико у ријечи ЗБОГОМ има слова и сасвим је различито ако се она само пуком математиком збрајају.

Разлика је управо у томе, јер, ако се тражи збир слова, онда их је шест, а фактички их је пет.

Али да се вратим суштини значења ријечи ЗБОГОМ без претензија да ћу пронаћи прави одговор. ЗБОГОМ би требало да значи поздрав без могућности новог сусрета или без било какве друге поновне комуникације, виђења, неког новог почетка и томе слично.

Најкраће, то би значило брисање свега што је постојало и без могућности да ће се било кад, оно што је некад било и убудиће поновити или да ће се појавити у неком новом облику.

Једном ријечју то се зове КРАЈ или стављање тачке на нешто што је некад било или на оно што никада није ни почело, али ни постојало.

Дакле, З Б О Г О М  је КРАЈ!

Јурњава за изгубљеним временом...

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ Славуј

Тако то дође са годинама или је, заправо, било потребно много времена да прође, па да схватим да у претходном периоду многе ствари нисам знао и да тек сад долазим до многих истина. Много раније оне су ми биле чак и потребније, како бих разумио и како бих посложио све чињенице везане за вријеме у којем сам живио.

 Имао сам срећу да се дружим са неким паметним људима, мада би ближе истини могло да буде - да сам врло често био у друштву паметних људи. Тада сам мислио да је било лако да се приближим тим људима. 

А баш то лако, које ми се тада чинило, уствари било је само пука случајност или стицај разних околности, које су се дешавале, онако спонтано, али са крајњим циљем да за почетак нешто паметно чујем, без неких великих претензија и да то што чујем и запамтим, па да онда некад, кад ми за многе одлуке буде било потребно много више памети то и искористим, свакако у своју корист.

Увијек или мало касније, мислио сам да су такве ствари једноставне и да сам остварио циљ, самим тим, што ми се то десило, а тај циљ је био много далеко, далеко, па можда и још даље и од саме близине људи са којима сам био у друштву.  

Иако су ми многи циљеви били достижни, они су се губили у мојим нереалним очекивањима.  Послије тога упуштао  сам се у јурњаву са временом и да све оно што сам пропустио, а пропустио сам много тога, касније и надокнадим. То и данас траје. А вода и даље тече ....

Нека буде онако како мора бити!

Пријатељима са фејсбука...

ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ


Док моји пријатељи спавају ја овако још увијек будан дружим се са тастатуром и типкам. Пазим на распоред слова, јер не желим да откуцам неко погрешно слово и да онда нека ријеч или чак реченица добију неки сасвим други смисао, па да онда губим вријеме и да исправљам ненамјерне грешке. 

А грешке су саставни дио не само у неком тексту, већ и у животу. А живот је важнији од сваког слова и од сваке ријечи. Једино ријеч - ЖИВОТ казује све. Мада ових пет фамозних слова са два самогласника и три сугласника имају одлично сагласје у већ поменутој ријечи.

Међутим, много ствари никада неће бити, па ни слова, а ни ријечи неће бити  усаглашене са стварним животом. Ни потребе човјека никада се неће моћи ускладити са стварношћу. Заправо, стварност не тражи усклађивање, већ прилагођавање многим изазовима, а њих је небројено. Зато се не треба ни замарати са било каквим бројевима осим оних који се односе на вријеме, дакле на дане, мјесеце и године које пролазе, а са њима пролази и живот. 

Повремено бацим поглед и на ТВ-е екран и видим само слике које се смјењују као што се смјењују и моје мисли о разним стварима и то на многе теме и варијације. Репризира се фудбалска утакмива Енглеског првенства Фулам - Арсенал. Арсенал као гост види са 1:0. Репризира се?! Па наравно. Јер не би било могуће у ово вријеме да се игра утакмица и да се она директно преноси. У ово доба  на часовницима је исто вријеме и на Палама и у Енглеској.

Такође, бацим поглед и на сат и видим да је два сата и тридесет минута, дакле јутро је или је можда и ноћ? По погледу кроз прозор ово друго је у питању, јер је мркли мрак. Ето, мркли мрак? Богами као да постоји свијетли мрак?! Не постоји знам то. 

И много других ствари које ми пролазе кроз главу знам, али опет гледам у тастатуру и сва слова су у истом распореду као и кад сам почео ово да "куцкам". Ништа се није промијенило осим што је сад већ два сата и тридесет и пет минута, датума 21. априла, љета господњег 2013. Ово вријеме се неће никада вратити. Једина потврда свега је овај текст, онако из чиста мира, који настаје у ово вријеме да би остао за данас и за сутра и ко зна до када?

Напамет знам све своје пријатеље и свима упућујем поздраве иако многи спавају ако се налазе на меридијану по Гриничу, мада имам пријатеља и на другим координатама гдје је увелико настао дан. Сигуран сам за два "пријатеља", која избрисах прије два сата да они спавају. Били су активни на ћату, али их не примијетих на свом профилу и "грдно" им замјерих, али то они не знају, јер сам их избрисао и то без њиховог знања. Очекујем да ми данас, кад се баш раздани, поново пошаљу захтјеве, али слободно могу да кажем да ће све остати само на томе, јер сам им већ неколико пута пружао прилику да се дружимо, али они су се сами раздружили и то је њихово право, које наравно поздрављам.

Вријеме је да ставим тачку на ову реченицу, односно да ставим тачку на овај текст, који је настао без икаквих правих разлога. Али, кад бих само чекао неки разлог за било шта, онда би све личило на безразложност и никада ништа не бих написао. 

Ево, уз поздраве написах ово...

НАШУ СУДБИНУ МИ СМО УВИЈЕК ДРЖАЛИ У НАШИМ РУКАМА, УМЈЕСТО ДА СМО ЈЕ ДРЖАЛИ У НАШИМ ГЛАВАМА!!!

СНОВИ...

Не отварај књигу ако имаш намјеру да прочиташ само једну страницу!!!

Трговина душама...

ПИШЕ: СЛАВКО ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Сједим са пријатељем на кафи и листамо новине

Наравно, ја летимично прегледам политичке стране из многобројне дневне штампе, а он тражи и прегледа огласе.

Каже ми да се у огласима највише нуде разне ствари на продају, а да се мало шта купује. Кажем, ништа није чудно! Нема народ пара и велика је криза, али само за сиротињу.

Вели он да би радо купио душу?! Заћуђен питам га па зашто ће му, кад је он добар човјек и са добром душом.

Наставља мој другар даље и говори ми да су његову душу већ поодавно нагризле разне изопачености у овом друштву и да су му неискрени људи, разне лопуже и лопови скоро исисали сву доброту из срца и душе, разумљиво разним неправдама...И ту се слажемо, јер нема потребе за било каквим размимоилажењима у мишљењима. 

Али, опет га питам и кад би било могуће чију би "купио" душу? А и кад би била душа на продају, велим да би била сасвим мала понуда, јер су бесдушници у мањку "репроматеријала" и сами остали без душе.

Замислим се  због ове теме и саме вриједности душе и кажем да је стварно запрепашћујуће да је огроман број људи остао без властите душе...Не знам разлоге, али помињем разне ствари...лоповлук, себичност, општу грамзивост, похлепу, личне интересе, ма разне облике отуђења људи, једних од других.

Вјерујем у Бога и само не помињем да су ђаволи својим "техничко-технолошким" достигнућима уништили многе душе честитих људи.

Срећом, нађосмо један текст, онако забаван из ђет-сет друштва и бар на тренутак престах да размишљам о "трговини душама".

То ме спаси, јер  не желим да и сам останем без душе.

Нико не може бити срећан ако је око њега већина несрећних људи!

БОЛЕСНЕ АМБИЦИЈЕ УБИЈАЈУ И ЗДРАВЕ ЉУДЕ!

ГДЈЕ СУ МИЛИЈАРДЕ?

 Претпоставља се, пошто прецизних података нема, да је ријеч се о милијардама, а оперише се податком о чак 50 милијарди долара, наглашава Јовичић....98 одсто свих донација завршило у Федерацији БиХ, у Републици Српској свега 1,5 одсто, а у Брчко дистрикту 0,5 одсто...

Разговарала: Снежана САМАРЏИЈА

САРАЈЕВО, 29. МАРТА /СРНА/ - Посланик СНСД-а у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Славко Јовичић, који је поднио оставку на чланство у ад хок Комисији Представничког дома за утврђивање трошења донаторских средстава, истиче да Комисија није могла да уђе у траг свим парама које су као донације ушле у БиХ.

"Моје намјере биле су да се разјасни гдје је утрошен бар дио тог силног новца. Претпоставља се, пошто прецизних података нема, да се ради о милијардама, а оперише се податком о чак 50 милијарди долара“, наглашава Јовичић за Срну и објашњава да је оставку поднио из моралних разлога, али и зато што надлежне институције БиХ нису радиле свој посао.

Према његовим ријечима, Комисија, која је започела рад у претпрошлом мандату Парламентарне скупштине, кренула је са најбољим намјерама и у почетку је имала успјеха у раду.

"Уз помоћ комисије за испитивање ненамјенског кориштења донација, која је своједобно формирана у Парламенту Федерације БиХ /ФБиХ/, утврђено је да се не зна гдје су завршиле двије и по милијарде КМ које су ушле у Сарајево“, подсјетио је Јовичић.
Он истиче да је 98 одсто свих донација завршило у Федерацији БиХ, у Републици Српској свега 1,5 одсто, а у Брчко дистрикту 0,5 одсто.
"Донаторским средствима у Федерацији БиХ располагали су углавном тадашњи властодршци из СДА“, рекао је Јовичић и прецизирао да је, за разлику од Федерације - Република Српска у потпуности оправдала добијена средства. 

Јовичић подсјећа да је Комисија на око 4 000 адреса послала писмо како би се барем донекле напредовало у утврђивању трошења донација, али да је одговор стигао са свега неколико стотина адреса.

"Индикативно је да се губи траг за 263 такозване невладине организације из иностранства, које су дјеловале у БиХ. Неоспорно је да су оне дијелом учествовале у обнови кућа и инфраструктуре, али су на то потрошена симбилична средства. Углавном су те невладине организације у БиХ опрале огромна финансијска средства и сад их ни Интерпол не може наћи“, упозорава Јовичић.

Истичући да је инсистирао да Комисија рашчисти колико год је могуће питање трошења донаторских средстава или да буде укинута, Јовичић је рекао да нико од надлежних није показао интерес да се то уради.

"Нисам желио да се претварам ни у судију, ни у тужиоца, ни у истражне органе, него да та Комисија натјера наше надлежне институције, а то су превасходно Тужилаштво БиХ, СИПА и Обавјештајно-безбједносна агенција, да раде свој посао“, рекао је Јовичић, који за опструисање рада Комисије директно одговорнима сматра одређене политичке кругове из Сарајева.

"Више пута сам рекао: `Ко је јамио - јамио`. Не желим да будем ничије покриће за лоповлук који се мјери милијардама долара“, поручио је Јовичић.
Он посебно жали због чињенице да у 21. вијеку у БиХ постоје избјегличка насеља без струје и воде те да још нису распуштени колективни центри.

Јовичић није могао да прејудицира каква ће бити судбина Комисије и да ли ће она наставити рад. "Тражио сам да се парламент изјасни да ли ће након моје оставке Комисија наставити рад или неће. Сад је на Колегијуму да сагледа досадашње активности и рад Комисије и да оцијени њену сврсисходност“, рекао је Јовичић, напомињући да се рад у Комисији, на његову иницијативу, не наплаћује.

Без обзира на оставку, он је најавио да неће одустати од активности да се разјасни питање трошења донација.

Јовичић је био члан Комисије у прошлом и актуелном мандату Парламентарне скупштине, а његову оставку на чланство у овом ад хок парламентарном тијелу Представнички дом је усвојио на својој посљедњој сједници.

Прва Комисија за за утврђивање трошења донаторских средстава пристиглих у БиХ основана је у мандату 2002-2006. године и она је утврдила да је у БиХ стигло најмање 7,5 милијарди КМ за које нема покрића гдје су утрошене, док је Комисија формирана у прошлом сазиву Представничког дома утврдила да је непознато шта се догодило са још 2,5 милијарде донаторских средстава.

http://www.srna.rs/novosti/92621/gdje-su-milijarde-.htm

ОДАВНО НАМ ЈЕ СВЕ ВЕЋ ПОЗНАТО, АЛИ НИШТА ЈОШ НЕ ЗНАМО!?

ПИШЕ: Славко Јовичић Славуј

Па шта?
Зар се изоловано од економске могла само и стално продуковати политичка криза

Они што ћуте о свему овом, мисле да су се самоизолованошћу спасили од личних траума, које су увијек као пратећа манифестација само изражене у посљедицама неке кризе. Не, ови други нису у праву. они су у још већој кризи и заблуди!

     Дакле, кризна времена већ и предуго трају и бар засад им се не назире крај. Данас, у модернистичкој ери најсавременијих техничких достигнућа, још нико није, а у ближој и даљој будућности и неће успјети да инволвира свој патент: "Како живјети без хране"?! Воде хвала богу има, међутим, вода је још увијек јефтин природни артикл, али је скупља од млијека и то баш овдје код нас у БиХ!

     Али, морамо се запитати - кад у овој напаћеној земљи није било кризних времена? А, богами, ено опасна економска криза прво je почела тамо код њих, у развијеним земљама.

     Управо су те земље највише и допринијеле оваквој ситуацији и сад цијели свијет су натјерали у акцију - спасавај се ко зна и умије. И, шта имамо данас? Имамо никад непрекинуто кризно вријеме и неизвјесност. Из свега реченог, може се закључити да се вртимо у зачараном кругу и опет с питањем - кад је то на овим просторима било извјесности? Било је само привидне уљуљканости у општу безбједност свих, али која у својој суштини никада није била дуготрајна.

     Низ је питања која се сама од себе намећу. Старије генерације и југоносталгичари би се радо вратили у она досадна стара времена, када је једина историјска промјена била снимање партизанских филмова у којима се унапријед знао вјечити побједник. Тако се унапријед знало да ће мала групица партизана и то увијек на спектакуларан, на мудар и стратегијски перфектан начин, у неравноправној борби, извојевати сигурну побједу против надмоћних Нијемаца, четника, усташа и иних издајника своје земље. Тако су у школама учене многе генерације. Је ли то била истина? Не зна се, али се зна да кроз вјекове историју пишу побједници!

     Данас је ситуација много сложенија и турбулентнија. На сву срећу, рата више нема и најважније је да влада мир! Међутим, у којем правцу ће ићи актуелне промјене и неопходне реформе даље - не зна се, јер неизвјесност је једина сигурна ствар на планети, тако да ама баш нико на то не може да утиче. 

Само још непоправљиви ентузијасти, затим разни естетичари, те умјетници у оваквој кризи траже инспирацију за своја врхунска умјетничка дјела. Криза се не црта на платну, она је пројектована и видљива у сваком празном или полупразном тањиру на столу обичног смртника. Криза се, дакле, испољава у свим облицима, чак и у свим медијима који су само пуки статистичари свакојаких друштвених стагнација.

     Људски страхови су понајприје кренули од полупразних контејнера. Било је какве - такве наде све док је у њима бар по нешто отпада било, али у овој кризи и они су празни. И гдје смо сад? Још смо на земљи, иако би многи пожељели да, ако је то икако могуће, живи узлете на небо.

     И сасвим на крају, хоћемо ли преживјети? 

Наравно да хоћемо!

Република Српска - сигурно!

Залажем се да не пропадне ни БиХ!

     Они што бар нешто говоре - кажу да је БиХ захватила опасна и најдубља економска криза! 

ПОЛИТИЧКА (НЕ)ОДГОВОРНОСТ

Пише: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

У условима у којима је живио народ  у Републици Српској, односно оно, од прије само неколико година, врло тешко стање безнађа и безперспективности у којем се налазило скоро цјелокупно становништво - могло би се дефинисати као «оптимизам», односно као радост која је сконцентрисана у индиспонирану тугу!?

У свеопшти конгломерат тадашњих демагошких изјава, које су углавном долазиле из «информативних кухиња» из БиХ - у тај миље, извнредно су  се уклапале и лицемјерне изјаве  политичара о њиховој, наводној политичкој одговорности, која се односила на све «државничке» потезе, које су они, тобоже, повлачили у «интересу народа».

У претходе скоро двије послије ратне деценије, готово свакодневно, могле су се чути несувисле изјаве, изговорене од  најодговорнијих функционера који су долазили из владајућих олигархија да су, ето, они као месије, на себе преузимали тешко бреме «политичке одговорности» за свеукупно, катастрофално стање у друштву.

О каквом се цинизму и безкрупулозним лажима радило, најбоље показују сљедеће чињенице. У БиХ већ годинама ама баш нико не одговара за небројена кривична дјела: не одговара за бројне тзв. афере, евидентног привредног криминала и лоповлука. Мафија и криминалци су, већ сам рекао – двије деценије, на очиглед, а неријетко и у спрези  са тадашњим структурама и са потпуно инертним и стерилним властима - некажњено пустошили и пљачкали сва народна добра, која је, тај исти народ као социјалистичка авангардна «радничка класа» деценијама раније, стварао.

Криминал и лоповлук су захватили све поре друштва и као елементарна непогода и данас раздиру слабашну и неотпорну «утробу» Републике Српске. Нападнути су и сви природни ресурси са којима располаже Република, а они су итекако значајни. Краде се све, па чак и интелектуална и научна својина. Раслојавање друштва на богате и сиромашне, попримило је стравичне епидемионолошке размјере.

Новокомпоновани тзв. бизнисмени и у овом времену ничу као гљиве послије кише. Тачније речено, лопови се ''размножавају'' као калифорнијске глисте. Након оваквог суморног стања, онда се поставља и оправдано питање - шта је то, у ствари, «политичка одговорност» у коју су се заклињали многи властодршци.

Одговор није тешко пронаћи. Политичка одговорност би се, с тога могла дефинисати као обланда и налицкана фасада потпуно урушеног и девастираног унутрашњег криминализованог система власти, иза којег се скривају неодговорни и неспособни политичари. Заправо, ради се о искривљеној слици сопственог лика у конвексном политичком и имагинарном огледалу. Чак и закони физике, који немају никакву примјену на терену потпуно препариране овоживотне и политичке стварности, овдје су,  као експеримент послужили да у овом свеопштем хаосу ускраћених људских права, путем центрифугалне силе «усисају» општенародно богатство, а затим га «упумпају» у врло уски круг богаташке политичке и криминалне елите.

Паралелно с тим, никад раније каo до сад, нису биле јаче  лоповске центрипеталне силе, које опет, и оно мало народне муке, путем пореза и доприноса, држава извлачи од грађана, те их и на тај, безочан начин још више сиромаши и упропаштава. То је, дакле начин, путем којег, ван свих природних и правних закона остају крупне криминогене «рибе», које изванредно «пливају у океану» криминала и које и даље несметано настављају деценијско пљачкање сопственог народа.

Политичка одговорност, у амбијенту без одговорности – јесте ''алајбегова слама'', по којој и о којој ''млати" ко и како стигне. А богами, многи и стигну.

 Јер, ко се још од нас сјећа свих оних политичара од 1990. године, па све до нас, који смо данас у политици? Хиљаде њих је нажалост заборављено, па чак иако су требали бити упамћени по злу и пљачки сопственог народа. Дакле, хиљаде њих, далеко и заборављени  од народа – живе данас у изобиљу  од огромног, на лоповски начин стеченог капитала....

Политичка одговорност тако остаје мртво слово на папиру. Зато, овим текстом и ја на себе преузимам «политичку одговорност» за све овдје написано. Једина одговорност која је евидентна јесте - «народна одговорност», односно одговорност народа за сопствену судбину и будућност.  Све је, дакле јасно. Кривац је, напокон познат.  Народ је политички одговоран.

СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА! Рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, како то трвде они који о свему томе не знају скоро ништа...

       ПИШЕ: Славко ЈОВИЧИЋ СЛАВУЈ

Прошле су више од две деценије од самог почетка рата у БиХ. Време неумитно пролази. Догађаји се довољно не памте. Сећања полако бледе. Шта раде сведоци тог времена?

Додуше, они су ту, али нажалост, шуте!? Још само новинари и понеки хроничар по нешто бележе. Новинари пишу, онако и како им ко каже, јер оних правих новинарских истраживача и очевидаца неких од стварних догађаја скоро  да и нема. Или не смеју да саопштавају истину, или само, опет, по задатку пишу своју историју и јавности презентују догађаје по систему: ''накнадне памети''. Хоће ли онда, ишта остати за историју?

Ово су само неке од констатација и нека од отворених питања на која се морају дати одговори: тачни, јасни и прецизни.

Почетак последње деценије прошлог века донео је највећу несрећу за све народе на просторима тадашње СФР Југославије. Најтрагичнија судбина и највећа катаклизма задесила је све три «конститутивна народа» у Босни и Херцеговини.

 Почео је рат! 

Алахови ратници - муслиманска војска

Неки «експерти» из разно разних области, поготово политички и војни аналитичари, при том, дакле рату, додају још и префиксе, односно атрибуте - «крвави и прљави» рат. Баш чудно? Као да постоји рат без пролевања крви!? Као да постоји чист, поштен и мирољубив рат, уопште?!

Овде се, заправо, на овим просторима није водила само «љубав», овде су се међусобно убијали људи, и то на најсвирепије и на најгнусније начине. Овде, на овим увек национално трусним подручјима и стално тектонски уздрманим, поремећеним и нерешеним међунационалним односима – сваки од народа ратовао је против оног другог или трећег...

Слободно се може рећи да је у БиХ ратовао свако против свакога. Бројне су комбинације и варијанте ратног учешћа једних, других или трећих народа. Не треба заборавити да је у дужем временском периоду у току трајања рата, изванредно функционисала хрватско - муслиманска ''братска'' коалициона машинерија, која је била усмерена, наравно, против Срба.

Чак су међусобно ратовали и припадници истог народа ("Изетбеговићевци против Абдићеваца"). О ''псима рата'' (исламским плаћеницима) и тзв. добровољцима из исламског света говорио и писао сам у многим ранијим приликама.
У свакој од тих ситуација само су Срби увек били сами и увек су остајали на једној страни – одбрани својих прадедовских огњишта.

Непријатеље, дакле своје противнике, убијао је онај ко је имао пушку или, пак, онај ко је имао злочиначке пориве. Убијали су и они који су бранили своја огњишта, породична гнезда, па напокон и државу.
Мада ни једно убијање није оправдано, ипак, није грех, ни људски, а поготово не може бити божији – бранити се, бранити свој народ, своју родну груду...

Рекох већ, почео је рат! 

Али, како, када, где и због чега?

До првих озбиљнијих оружаних акција дошло је нападом на објекте и припаднике ЈНА. Тако је крајем августа 1991. године у близини Посушја (''Хрватска Херцеговина'') убијен старији водник на редовној служби у формацијама ЈНА. Убили су га припадници ХОС-а (Хрватске оружане снаге – нпа.). 

Недуго затим, на другом крају БиХ, припадници «Патриотске лиге» код војног складишта Љубаче у Тузли, из засједе, убили су једног поручника ЈНА. На сличан начин и по истом сценарију, муслимански патриотски «лигаши» ликвидирали су још једног подофицира (заставника) ЈНА у Сапни код Зворника.

Били су то - како би «аналитичари» рекли – појединачни унутрашњи инциденти. Али добро. Тзв. аналитичарима не треба замерити, јер они, заправо, увек се позивају на варијанту ''накнадне памети''. Још је горе кад се служе са подацима из ''поверљивих'' и неименованих извора, односно кад за своју ''аналитичку памет'' користе углавном туђу памет и већ испричане приче.

Ипак, као најтежи «инцидент», а могло би се поуздано рећи и званичан почетак рата у Босни и Херцеговини, засигурно јесте напад  војске Републике Хрватске на тада једино регуларну ЈНА. Напад се десио 1. октобра 1991. године у херцеговачком селу Равно у Поповом пољу, општина Требиње. Опште познато је да је, управо у селу Равно, које је било претежно насељено Хрватима, још у Другом светском рату од стране усташа почињен стравичан злочин над српским народом. Због комунистичког прекрајања историје и прилагођавања ''истине'' победницима, скоро сви догађаји из Другог светског рата у којима су претежно страдали Срби, Брозовим декретима, ''морали су бити заборављени''.

Мало тога, из тог времена, остало је у сећању комунистичким официрима. Јер, да је било супротно и да их је ''држало памћење'', онда све те страхоте о страдању српског народа биле би им довољна опомена и упозорење и не би се десило да (1. октобра 1991. год.) муслимански пуковник који је био командант једне јединице ЈНА доведе војску у то село.

Проводећи војнике у «маршевском кораку» (!!!) кроз село, у формацији која је бројала близу 200 припадника ЈНА – бојовници регуларне војске Републике Хрватске су, из добро припремљене акције, на зачељу колоне убили 14 војника и старешина ЈНА. Тек, након неколико дана дошло је до консолидације у редовима ЈНА, чији су се припадници, сада у борбеној формацији вратили у село да извуку своје ликвидиране другове. Дошло је до жестоких борби хрватске војске из Републике Хрватске и ЈНА и то на тлу БиХ!?. У редовима «хрватских бојовника» настала је стравична паника и расуло. Хрватски бојовници уз велике губитке морали су се вратити на полазне линије и на своју територију, дакле на простор своје Републике Хрватске.

Званичним органима БиХ у Сарајево стизале су контрадикторне информације о догађајима у селу Равно. Највиши функционери ХДЗ-а у БиХ говорили о стравичним злочинима које је наводно ЈНА починила над хрватским цивилним и домицилним становницима. Дакле, од стране највиших политичких званичника Хрвата и муслимана, најхитније је затражено да се формира «државна» делегација БиХ, којој су у задатак ставили - да утврди стварне чињенице и истину о догађајима у Равном.

Све је текло врло брзо, па је одлуком Председништва БиХ састављена мешовита делегација, која је 7. октобра кренула пут Херцеговине. На челу делегације био је члан Председништва БиХ, «Југословен» Ејуп Ганић(и). Српски члан делегације био је потпредседник Владе БиХ Миодраг Симовић. Хрвате су представљали, члан Владе БиХ и високи функционер ХДЗ-а Миро Ласић и, сам Бог би знао како и због чега, члан делегације био је и хрватски ''слободни'' књижевник Анђелко Вулетић. (Анђелко Вулетић је родом из тог краја и по националности је Хрват што сам тек тада сазнао (!?!) – (Н. П. А.).

Најкраће речено, делегација није до краја испунила свој задатак. Стварни догађаји на том терену и потпуна истина - нису одговарали, нити су били у интересу наручилаца извештаја. Јер, ко год је од чланова делегације хтео - могао је, без обзира на опасност, уверити се да су у селу Равно на хрватској страни углавном страдали плаћеници, тзв. «пси рата». Већина њих су били тамнопути и нису припадали белој раси.

Дакле, ад хок формирана ''државна'' делегација могла је само, а што је она и учинила - направити «оправдану бежанију» из Херцеговине и у Сарајево се вратити са необављеног, боље речено, са нарученог задатка. Истинит извештај о свему што се догађало у селу Равно, никада није презентован пред надлежним институцијама БиХ, а самим тиме, ни пред очима беха јавности.

БИО САМ СВЕДОК СА ЛИЦА МЕСТА, 

МНОГИХ ДОГАЂАЈА!

Са ове временске дистанце не знам - да ли сам имао срећу или несрећу – да лично будем сведок краткотрајног путешествија ''државне'' делегације. Али, оно у шта сам потпуно сигуран јесте - истина коју сам видео сопственим очима, а богами, и чуо властитим ушима. Међутим, како тада тако и данас, у зависности од ''приповедача'', слушам разно разне приче, и друге само њихове ''истине'', од којих су многе, најблаже речено, проблематичне и дискутабилне, па наравно и лажне.

 Иако је истина једна и недељива, она је, у већини случајева, скројена по мери онога ко је био победник у ратовима и конфликтима. Не сме се заборавити да је, исто тако, по устаљеној пракси и аутоматизму, ''истина'' прилагођена и дозирана за јавност - у оној мери и количини која ће произвести најјаче ефекте на онога ко је конзумент те ''истине''.

Сви каснији догађаји у БиХ само су наставак стравичног страдања свих народа у БиХ...
Дакле, након тих догађаја у Источној Херцеговини – рат је висио у ваздуху!

Следећи битан догађај је убиство српског свата у центру Сарајева на Башчаршији. Убијен је Никола Гардовић. Иако су муслимани из највиших структура власти, а поготово из МУП-а БиХ, исте вечери знали ко је директни починилац тог терористичког и злочиначког акта и ко стоји иза тог убиства српског свата,  никада тај злочин није до краја расветљен, нити су починиоци процесуирани.
И не само тај злочин да није решен, већ скоро да није разјашњен ниједан злочин који су муслимани починили над српским цивилима у Сарајеву...
                                   

САСВИМ ЈЕ ЈАСНО да рат у БиХ није почео 1. марта 1992. године, нити због убиства српског свата покојног Николе Гардовића.

               

НАПОМЕНА: Исто вече кад се десио тај терористички чин у тадашњем МУП-у БиХ окупили смо се: Витимир Жепинић /тадашњи заменик министра МУП-а/, Момчило Мандић /помоћник министра, био сам и ја и још неки Срби из МУП-а...Са муслиманске стране били су: Алија Делимустафић /министар МУП-а БиХ/, Јусуф Пушина /помоћник министра/, Авдо Хебиб /ДБ-е/ и било је још пар муслимана....Ту вече муслимански представници су одмах знали име извршиоца терористичког акта и кад смо - ми Срби -  захтевали да се спроведе најшира истрага све је заустављено...
Дакле, српски представници, односно ми у МУП-у сазнали смо тек након 20-так дана све околности тог злочина, али тада све је било касно!

               
Затим, 26. марта 1992. године, десио се стравичан масакр српских цивила у Сијековцу, тадашња општина Босански Брод. Наиме, регуларна војска Републике Хрватске је већ 3. марта, исте године, из Хрватске прешла на територију Босне и Херцеговине. 26. марта 1992. године, хрватски бојовници су зверски ликвидирали и масакрирали 23 српска цивила, углавном жене и изнемогле старце.

У Сијековцу сам био 27. марта, дакле одмах сутрадан и видео сам стравичне слике - слике српског страдања. Па, онда се ратни пожар шири и на подручје Семберије. Заправо, 31. марта 1992. године отпочињу жестоки сукоби између Муслимана и Срба у Бијељини и тако рат креће у свој крвави поход који ће, касније ће се видети, донети несрећу свим народима у БиХ.

 У Бијељину сам стигао 01. априла, дакле сутрадан и могао сам се и лично уверити у стравичне слике страдања народа. Четвртог априла 1992. године, ратни вихор стиже и у Сарајево. 

Дакле, ратни пламен се више није могао зауставити...

Кренула је једна од највећих трагедија свих народа у БиХ...

Тако је почео рат! 

Како се завршио, нажалост – још не знамо. 

Не знамо зато што још нема праве истине 

о свим ратним догађајима из тог времена...